Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Kultura

"Stara škola": Priča Tonija Parsonsa

Ova priča je omaž borcima za pravdu
Piše Toni Parsons, Preveo Nenad Dropulić
Datum: 15/11/2018

"Stara škola": Priča Tonija Parsonsa

Na šakama mrtvog čoveka bila je zatvorska tetovaža.

Pet tačkica poređanih između palca i kažiprsta kao na kockici za igru. Čuo sam desetine objašnjenja šta tako raspoređenih pet tačaka znači, ali oduvek sam verovao u ono koje kaže da taj takozvani quincunx označava usamljenu ljudsku dušu unutar četiri zida. Tetovaža je govorila da je mrtvac teško robijao.

"Tata?"

"Ne prilazi, Skaut."

Mrtvac je ležao na leđima u jarku na Hampsted hitu. Moja kći Skaut i ja smo tog dugog nedeljnog jutra šetali psa po brežuljcima Hampsted hita i pas ga je prvi nanjušio.

Izašli smo iz šume šetajući prema livadi koja se spušta do otvorenih jezeraca kad se Sten, naš kavalir španijel dugog krzna boje rubina, iznenada skamenio mrdajući njuškom u neverici. Mislili smo da je nanjušio lisicu ili zeca. Ali ono što je Sten namirisao bila je mrtva zatvorska ptičica.

Okrenuo sam se da pogledam Skaut. Skinula je Stenu povodac, ali ga je držala za ogrlicu, a oči je razrogačila od iščekivanja.

"Sve će biti u redu, Skaut", rekao sam joj, "ali vas dvoje ostanite tu."

Lice mrtvog čoveka bilo je krvava maska. U uglu usta zjapila mu je rana, crna pod prolećnim jutarnjim suncem. Duboko sam udahnuo da smirim lupanje srca. Neko mu je rasekao usta i sada su bila dvostruko šira nego što bi trebalo.

Onda sam video njegovog psa. Beli engleski bul-terijer izašao je iz grmlja cvileći za gospodarom. Izuzetno stvorenje, pomislio sam, s tim sitnim crnim očima i čelom koje kao da se spušta sve do gubice. Onjušio je usta mrtvog čoveka i zacvileo. Shvatio je daje otišao zauvek.

Izvadio sam kesu psećih poslastica i zazviždao. Beli pas se okrenuo ka meni, zatim je pogledao svog mrtvog gospodara i onda krenuo prema meni oblizujući se. Dao sam mu jedan komad i dobacio kesicu Skaut. Pas je nastavio, želeći još. Skaut je nespretno uhvatila kesu, a Sten i engleski bul-terijer odigrali su kružni ples njušenja zadnjica.

Dala im je obojici po jednu poslasticu, a onda ih je uhvatila za ogrlice i sa strepnjom me pogledala. Podigao sam ruku, a ona je čučnula i sačekala da se psi onjuše.

"Samo ostani tu", rekao sam joj. "Sve je u redu."

Prišao sam mrtvacu držeći ruke u džepovima kako bih što manje ugrozio mesto zločina. Njegovo lice ponovo me je prenerazilo. Svi slušamo o takvim ranama, ali se nadamo da ih nikada nećemo videti. Stajao sam tamo, pokušavao da obuzdam srce i gledao naokolo. Nekoliko ljudi daleko od nas šetalo je pse ili trčalo, ali bilo je rano nedeljno jutro i retko ko je već izašao na Hit. Izvadio sam ruke iz džepova i pozvao centralu Metropolitenske policije. Operator mi je rekao da ekipa stiže za pet minuta, ali kad sam prekinuo vezu već sam čuo naše sirene.

Pokušao sam da sagledam mrtvaca kakav je nekad bio. Proređena srebrna kosa bila mu je podšišana kratko, na jedinicu, a nosio je zelenu pilotsku vetrovku s jarkonarandžastom postavom, blatnjave martinke i izbledele farmerke levis 501. Koža na tetoviranim šakama bila mu je toliko suva da je podsećala na papir. Bio je vitak i mišićav, ali ne i mlad. Ličio je na ostarelog skinhedsa.

Skaut je pogledala buldogovu pločicu s imenom.

"'Zovem se Centar'", pročitala je. Onda mi je doviknula: "Tata, možemo li da ga zadržimo?"

 

Pola sata kasnije ogradili su Hit policijskom trakom od jezeraca sve do ulaza na imanje palate Kenvud.

Skaut je čavrljala s pripadnicom Jedinice za pse, a službeni nemački ovčar pridružio se Stenu i Centru u igri upoznavanja. Ekipa za pretragu tražila je otiske prstiju oko jarka u kom je mrtvac i dalje ležao, a istražitelji mesta zločina snimali su fotografskim aparatima i video-kamerama. Krupni detektiv vrlo svetle čupave kose polako je išao uzbrdo, a preko obuće je još imao plastične zaštitne navlake. Skinio je plave gumene rukavice, pa smo se rukovali.

"Šta bismo mi bez šetača pasa?", nasmešio se detektiv viši inspektor Flešmen iz Skotland jarda. "Mislim da bez vas ne bismo pronašli ni jedno jedino mrtvo telo."

Srknuo sam trostruki espreso koji mi je neko doneo iz kafea palate Kenvud. Bio je odličan.

"Psi su pogodni za to", odvratio sam. "Zlatne ribice to ne bi umele."

Čekao sam da mi postavi pitanja na koja sam već odgovorio inspektoru iz njegove istražne ekipe. Želeo sam da to što pre obavim i odvedem Skaut kući. Hteo sam da je sklonim sovog mesta smrti. Nisam želeo da bude ni u blizini.

"Znači, nisi video nikoga kako beži kad si našao žrtvu?", rekao je Flešmen.

Odmahnuo sam glavom. "Bilo je nekoliko trkača, ali daleko i nisu nikuda žurili. Pravi trkači. Video sam i nekoliko ljudi s psima."

Pogledao je preko mog ramena kako se devojka iz jedinice za pse i Skaut smeju gledajući tri psa.

"A tvoja kći nije videla ništa?", upitao je Flešmen.

"Nije", potvrdio sam. "Ne želim da je uvlačim u ovo. Nije ni prišla telu. Nije videla ovaj užas." Pokazao sam mrtvaca u jarku. Jedan tehničar se naginjao da izbliza snimi jezivu ranu na ustima. "Možemo li da idemo, gospodine?"

"Još malo", odgovorio je. "Neću da te zadržavam. Ti si na odmoru, zar ne?"

"Jesam, gospodine."

"Čuo sam da je tvoja ekipa stradala hvatajući Klaničara. Vaš detektiv inspektor - onaj crni momak - teško je povređen, je li tako?"

Klimnuo sam glavom. "Detektiv inspektor Kertis Gejn", rekao sam. "Slomio je prvi i drugi pršljen."

Inspektor Flešmen je zatresao glavom. "A šta to znači?"

"To znači da mu kičma i glava više nisu spojeni. To znači da više nikada neće hodati."

Flešmen je zamišljeno klimnuo glavom. Poštedeo me je fraza i učtivih saosećajnih reči i na tome sam mu bio zahvalan. Kertisu to ne bi pomoglo.

"Žao mi je što nemam više informacija", rekao sam.

"Imamo već neke informacije", rekao je Flešmen. "Identifikovali smo ga. Ovaj nesrećnik je Vik Masters. Bio je uterivač dugova u dobra stara vremena kad u Ist endu niko nije morao da zaključava vrata, a Redži i Roni Krej su održavali bezbednost na ulicama - kad nisu bili zauzeti zakucavanjem nečijeg dede za tepih."

Mrtvac iz jarka dobio je ime i nešto nalik životnoj priči.

"Vik Masters", ponovio sam. "To je bilo pre mog vremena. Ali sigurno se odavno povukao iz posla?"

"Ali Vik je u svoje vreme stekao mnoštvo neprijatelja. Jednog ćemo posebno ispitati. Ta dva matorca su u sporu već godinama. Decenijama."

Vozilo za prevoz leševa sa zatamnjenim staklima brujeći je stizalo preko Hita. Spremali su se da odnesu Vika Mastersa. Inspektor Flešmen je mahnuo prema njegovom uništenom licu i strašnoj rani na ustima. "Ovo ne dobiješ kad ti neko otme penziju."

"Čime je nanesena?", upitao sam. "Nikad nisam video ništa slično."

Flešmen je slegnuo ramenima. "Nekom vrstom mača. Dugačkom oštricom, u svakom slučaju. Znaš kako to zovu? Kad ovako raseku usta?"

"To se zove čelsijski osmeh", rekao sam. "Stara škola."

"Čelsijski osmeh", ponovio je Flešmen. "Mislio sam da nikada neću videti čelsijski osmeh."

Okrenuo sam se od Vika Mastersa. Nisam više mogao da ga gledam.

"Mogu li još nešto da učinim, gospodine?", upitao sam Flešmena.

Krupni inspektor je malo razmislio.

"Pa", rekao je, "možeš da pripaziš Vikovog psa."


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.