Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Nedeljnik

Šta posle bračnog brodoloma: Da li je razvod nemoralan?

Danas se najčešće razvodimo zbog razlika u karakteru, nešto slabije zbog neverstva, ali to nas ne sprečava da verujemo u večne ljubavi. Romantika, kažu istraživači neurolozi, jeste moguća, posebno ako gajite zaljubljenost celog života, podrazumeva se u ovom slučaju u istu osobu. Ali, kada ta veza iz ovog ili onog razloga pukne, šta je ono što će vas sprečiti da se razvedete?
Piše Zorica Marković
Datum: 14/04/2018

Šta posle bračnog brodoloma: Da li je razvod nemoralan?

Foto: Profimedia

Ruski oligarh Dmitrij Ribolovljev sasvim sigurno će zapamtiti trenutak kad je odlučio da oženi Elenu. Taj momenat koštao ga je 4,5 milijardi dolara, doduše posle višegodišnjeg braka, kada je supruga odlučila da stavi tačku na njegova silna neverstva. Kako su pred matičarem i obećali, bračni par je poslednji put sva svoja dobra, a moguće i zla, podelio tokom brakorazvodne parnice.

Sve emocije sakupljane godinama eksplodiraju u toj jednoj milisekundi kada dođe do kidanja svih bračnih zaveta, stvarajući intenzitet kakav proizvode najveći stresovi u životu. Kažu da razvod to jeste. Internet je prepun fajlova sa savetima za što lakši oporavak posle onoga što su neki poetično nazvali "bračnim brodolomom". Niko ne planira razvod, osim ako mu to nije bio motiv ulaska u brak. Ali, nekima je lakše da pre nego što partneru izgovore "da" sebi kažu "razići ćemo se ako ne ide". Sreća može da potraje zauvek, ali nesreća uvek može da se okonča pred sudom. Ako je i moda, u Srbiji se to "da" uglavnom izgovara i pred državom i pred Bogom, valjda da bi što duže trajalo ili zbog naše iznenadne religioznosti, pa mali broj mladenaca koji pre đipanja u restoranu preskaču odlazak u crkvu.

Ta rastegljiva kategorija moralnost možda nekome ne dozvoljava da zaboravi na sveca ili nošenje simbola, ali je mali broj sprečila da na razvod gledaju kao na greh protiv Boga ili društva. U doba razvoja nekih sloboda, a ukidanja drugih, ne postavlja se pitanje imate li pravo da odete od svog bračnog druga kojem ste se obećali, a i on vama, "dok nas smrt ne rastavi", posebno ako su vam ostale slobode ugrožene. Danas se najčešće razvodimo zbog razlika u karakteru, nešto slabije zbog neverstva, ali to nas ne sprečava da verujemo u večne ljubavi. Romantika, kažu istraživači neurolozi, jeste moguća, posebno ako gajite zaljubljenost celog života, podrazumeva se u ovom slučaju u istu osobu. Takva intenzivna strast, pa čak i ljubavna zaslepljenost, pozitivno deluje na fizičko i psihičko zdravlje, i produžuje večnost braka.

Ali, kada imate slobodu izbora i kad romantike više nema, a sve ono loše počne da dominira, očekivano je da ćete je iskoristiti. Dugo je crkva držala ingerencije nad brakom kao institucijom nastalom između Adama i Eve, ali su sve slobode koje su došle sa sedamdesetim ukinule jedan od poslednjih bastiona crkvene moći: zakone o zabrani razvoda. Ti principi na evropskom tlu najduže su se zadržali na Malti, gde je tek pre tri godine dozvoljen prvi razvod u istoriji, i to posle referenduma, i uprkos premijerovim sugestijama. Bio je to znak, kako su političari zaključili, da je konačno došlo do razdvajanja države od crkve.

Pritisak javnosti nadglasao je stav crkve, pa je i konvencionalni Čile odustao od svojih moralnih zakona 2004. Jedina zemlja u kojoj ne možete da dobijete papire za rastavu braka jesu Filipini. I naravno - Vatikan. U ostalim zemljama, zvanično fajlovanje zakona o zabrani razvoda događalo se otprilike sedamdesetih i osamdesetih godina. Pa je čak i u tako snažno katoličkim zemljama kao što su Brazil i Španija oni stavljeni "ad akta" 1978. odnosno 1981.

Ali, razvod nije nova kategorija. Prva žena koja je zatražila rastavu bila je Karolin Norton i ona je to učinila 1858. jer više nije mogla da trpi zlostavljanje. U Viktorijanskoj eri, žena nije imala nikakva prava, i ovaj korak bio je veliki za sve žene, iako nije bio motivisan feminističkim pokretom, i upamćen zbog njene bliskosti sa budućim engleskim premijerom. Možda biste pomislili da je Henri VIII prvi čovek koji se razveo (iako to nije nikada zvanično), ali otići od bračnog druga moglo se u mnogim drevnim civilizacijama- egipatskoj, grčkoj i rimskoj, čak ne ni toliko svojevoljno. Tiberije je bio prinuđen da ostavi ženu kako bi oženio Juliju, ćerku imperatura Oktavijana Avgusta. Henrijev brak, zapravo, samo je poništen, kao da se nikad nije ni oženio. Bio je to manevar koji su moćni koristili protiv dominantne katoličke crkve tokom srednjovekovnog perioda.

To zakonodavno oslobađanje nije pratilo i osećanje potpunog oslobođenja. Jer, moralni nazori duboko ukopani u čoveku isplivavali bi kao osećanje griže savesti, ne više toliko kao strah od večnih muka. Nekima je trebalo mnogo da prevaziđu stigmu "raspuštenice" ili pitanja gde je dečakov otac. Osećaj griže savesti da niste uspeli, ni pred bogom ni pred ljudima, bio je dominantan u pretežno katoličkim zemljama. Koliko se svet promenio posle par decenija globalizacije i prelaska u matriks planetu pokazuje poslednje istraživanje koje kaže da više ni konzervativne zemlje nisu tako konzervativne. Pojam morala promenio se sa samim čovekom, pa pitanja kao što je seksualnost ili bračni status, pa čak i vernost zauzimaju najnižu lestvicu, daleko ispred etičkog.

U Italiji, u kojoj ni kijanje ne prolazi bez papinog blagoslova, samo 18 odsto smatra razvod nemoralnim. Argentina, Brazil, Venecuela... čije smo serije gledali i čudili se čistoći onih golih cura, koje su na ulicu smele bez gaćica ali ne i bez himena, posustaju u sleđenju katoličkih principa i amoralnim razlaz smatra samo 17, odnosno 24 odsto. I pored jakog uticaja crkve u Grčkoj, i ta zemlja ima procenat 19 odsto kojima krivica zbog nemoralnosti razvoda smeta pri cepanju bračnih papira. Najliberalnija zemlja danas je Španija, u kojoj samo četiri procenta smatra da bi moralnost trebalo da vas odgovori od razvoda. U Francuskoj 52 odsto misli da to čak nije ni moralno pitanje, a pet posto oseća krivicu što krši temelje svoje vere. Liban i Egipat čak spadaju u zemlje koje su se oslobodile verskog i drže se profanih načela: bolje dobar razvod nego loš brak.

Raznolika Amerika svela je moralnost po pitanju braka na 22 odsto onih koji misle da razvod nije prihvatljiv. U Rusiji, koja je zamalo skremblovala Končitu Vurst tokom prenosa Evrovizije, očekivali biste veći procenat onih koji poštuju verska pitanja braka "osim zbog preljube", ali to čini njih 22 odsto. Čak i Izrael postaje liberalan, sa 23 odsto onih koji stavljaju moral ispred razvoda. Moralnih vrednosti još se drže Gana, Uganda, Pakistan, Filipini, Nigerija, Kenija, Indonezija i Indija.

Ovakvo istraživanje nije objavljeno u Srbiji, ali ako je suditi po zvaničnoj statistici, onda je broj onih koji se nikada nije venčavao možda jedan od pokazatelja šta Srbi misle o braku. Interesantno je da što neko više veruje da ljubav treba zauvek da traje, sve slabije daje šansu realnosti.

Ako nam je evropski mentalitet blizak, onda će nam i ovi podaci biti zanimljivi: 65 odsto Evropljana smatra da je preljuba nemoralna (u Americi je taj broj 84 odsto), a razvod moralan, jer samo 10 odsto veruje da ne treba rastavljati ono što je u crkvi sastavljeno.

Oko 38 odsto ljudi ulaže u brak kao da će on trajati večno. Ostali su svesni ograničenosti roka konzerviranosti dvoje ljudi. Skoro polovina, 47 odsto, pokuša da popravi brak, najviše zbog dece, a 36 odsto jer neuspeh smatra ličnim. Da li je brak zaista moralna kategorija, ali razvod nije? Ko ima pravo da odluči o tome i je li srazmerno porastu broja razvoda srazmeran i pad duhovnosti, više nego religioznosti? Zbog čega se neki pozivaju na moralnost kod pitanja abortusa, istopolnih brakova, ali ne i kod okončanja bračnih zaveta? 

Psiholog Ivana Letić-Pajkić ističe šta su razlozi zbog kojeg neko želi da okonča brak:

"Trajanje jednog braka određuje više činilaca. Razvod, ili odluka o razvodu dešava se kada osoba shvati da njene potrebe i razlozi zbog kojih je ušla u brak nisu više zadovoljene, tj. nisu prisutne više. Te potrebe mogu da potiču iz vaspitanja, religije, obrazovanja, životnih ciljeva... Da li će se odluka o razvodu realizovati, zavisi od mogućnosti organizovanja novog početka, prostornih, finansijskih uslova..."

Naša sagovornica ističe da pri donošenju odluka ne moraju da budu važna pitanja religioznosti da bi se osećala krivica. Ona proističe iz naših postupaka, stavova i osećanja, najčešće iz onoga što mislimo da smo uradili i onoga ko smo.

"Sama religijska uverenja, tzv. osećaj krivice, nisu ono što može nekog sprečiti da se razvede. Krivicu može da oseća onaj ko je izazvao razvod nekim svojim postupkom. Krivica, deca, su izgovori za nesigurnost u sebe i sopstvene odluke. U suštini, ljudi se razvode kada se osećaju nezadovoljnim i kad to osećanje prevaziđe granicu njihove tolerancije."

Američki psiholozi kažu da je krivica moguća čak i kad smo svesni da je okončani brak bio nesrećan, a partneri osećali beznađe tokom niza godina. "Razvod može da onome ko ga je inicirao ostavi osećanje krivice kao nekoga ko napušta, ko odustaje, kao grešku zbog onoga što nije uspelo, i odgovornost za izazivanje bolnih osećanja svima koji su uključeni", kažu oni. "Iako emocije kao ove mogu da budu teške i nepremostive na prvi pogled, osećanje krivice je normalno i očekivani pratilac razvoda za partnere koji su inicirali razlaz. To ne znači neminovno da je razvod u tom slučaju pogrešan, već da misli o odlasku ili sam odlazak bole. Izazov je ostaviti bolne emocije po strani, sesti i doneti odluku samo na osnovu glave, ali ne i srca", objašnjava dr Tim Rogat, psihoterapeut.

S druge strane, kad govorimo o religioznim ljudima, za njih je ispravnost postupka vrlo važna, možda pre nego moralnost. Osećanje krivice nije uvek znak moralnosti jer čista i mirna savest nisu isto.

"Pitanje osećanja krivice je značajno pitanje kada je reč o religioznim ljudima. Ono je posledica razvijene savesti i odgovornosti. Osećanje krivice se javlja i posle učinjenog abortusa. Ako strah od osećanja krivice sprečava nekoga da učini nešto radi čega će se kasnije kajati, onda je to uspeh", objašnjava profesorka sociologije religije, dr Zorica Kuburić sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

Profesorka Kuburić napominje da je velika razlika između onoga što propagira religija i realnosti, počev od toga da vernost Bogu zahteva čak i čiste misli. "Pitanje razvoda i religije je tema koja je veoma zanimljiva. Sve religije podržavaju brak i rađanje dece, a porodica je sveta zajednica. Razvod je nepoželjan. U Novom zavetu čitamo da je preljuba i onda kada se na tuđu ženu gleda sa željom i to je preljuba u srcu (Matej 5:28). Sve hrišćanske zajednice svoju duhovnost temelje na vernosti; vernost Bogu negde je u paraleli sa vernošću bračnom drugu. To je ideal ka kome se teži. Međutim, realnost je često daleko od željenog života. Prihvatanje realnosti je zdrav odnos prema životu. Praštanje je takođe vrlina u hrišćanstvu, i ona je pred izazovom. Da bi se sačuvao brak potrebno je svakodnevno praštanje. Sačuvaj nas Bože od ljudi bez savesti, koji se ne kaju i koji ne umeju da opraštaju".

Dr Kuburić ističe da istraživanja o razvodu, ipak, možda više ukazuju na stepen razvijenosti društva nego na stepen religioznosti. "Nije reč o slabljenju katolicizma, već o bogatom društvu koje neguje individualizam i gde su mogućnosti takve da se mogu razvoditi i dalje nastaviti da pristojno žive. Naše siromaštvo je smanjilo stopu razvoda. S druge strane povratak religiji i tradicionalnim vrednostima učinilo je da se ljudi više osećaju odgovornim pred Bogom i ozbiljnije pristupaju životu, rešavaju egzistencijalne probleme i brinu o svojoj porodici".

Neko duhovit je primetio da je svaki brak koji traje duže od nedelju dana ugrožen mogućnošću da bude razveden. Trik je da pronađete i nastavite da pronalazite razloge za brak. Sve dok možete.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.