Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Zabava

Rijaliti varjače: Brate, pravi si Džejmi Oliver

Za vreme naših predaka, ali i SFRJ, muškarci ispred šporeta nazivani su seka-Persama, a onda su došli Džejmi Oliver, Gordon Remzi i "naš" Rene Redžepi, pa su i u teretanama i u kafićima umesto "Fešn TV-ja" počeli da se gledaju kanali koji 24 sata govore samo o hrani. Branko Rosić o tome razgovara sa ovdašnjim gurmanima kojima nije strano da se dohvate varjače
Arhiva Nedeljnika
Datum: 14/04/2018

Rijaliti varjače: Brate, pravi si Džejmi Oliver

Foto: Profimedia

Stihom "Da sam pekar mala moja ne znam bi l' me htela" počinje jedan od prvih hitova "Bijelog dugmeta". Mogao je slobodno da umesto pekara bude kuvar i situacija bi bila isto, kao i što bi pesma bila hit da je glavni junak umesto kuvao pasulj. Ali to "da li bi me htela, kao pekara i kao kuvara" bilo je simptomatično pitanje za vreme u kojoj je pesma i nastala, dakle doba SFRJ, zemlje prvo radnika i seljaka, pa i kuvara i pekara. To nisu bila dva esnafska zanimanja pred kojim su se pucala ženska srca kao kora hleba tek dopremljenog iz velike peći.

Muški kuvar je u to vreme bilo pomalo sumnjivo zanimanje, ali možda još više - predmet sprdnje. Prva asocijacija za muškaraca sa varjačom bila je asocijalni debeljko, ili bi ga krstili kao "ženski Petko" jer pravi mužjaci se ne guze za šporetom. Nije pomagalo ni to što se na kesici najpoznatijeg jugoslovenskog začina - Vegete, nalazio simpatični kuvar sa brkovima a la Herkul Poaro.

A onda su stvari počele da se menjaju. Na početku beše čuveni kuvar Stevo Karapandža sa svojom emisijom "Male tajne velikih majstora kuhinje" koja je "varjačom" razgrnula TV šemu i smestila se pred drugi Dnevnik. Karapandža je bio prvi superstar sa pregačom koji je naterao i muškarce da upisuju ugostiteljske škole. Posle toga došli su čuveni saveti iz ženskih časopisa kao i rečenica "Ljubav ulazi na usta" pa su frajeri navalili na šporet verujući da su pronašli recept za "pečenje" ženskog srca na tihoj vatri.

Kuhinja je mnogo pre vojnih akademija "ispekla" ono što se profano definiše kao jednakost polova. Tako su i muškarci mnogo pre prigrabili oklagiju nego što su žene to uradile sa puškom. Slično misli i Marko Mitrović, gitarista benda "Žene kese", čovek sa izbaždarenim nepcima koji se sa kutlačom snalazi podjednako dobro kao i sa šest žica.

"Kuhinja nije više rezervisana samo za očajne domaćice, niti se danas smatra isključivo 'ženskom stvari'. Pre samo nekoliko decenija žene su kuvale za celu porodicu i uredno išle na posao, a za tako nešto sledeća generacija nije bila spremna. Naše majke nisu tako pažljivo upijale kulinarske veštine kao njihove majke. Nedostatak osnovnog kuvarskog znanja činio je da petnaestominutne kulinarske sesije izgledaju kao igra alhemičara. Odgledaš emisiju, zapišeš recept, žličica vegete i eto ručka. Jedemo svakog dana, do kraja života, pa kad već moramo, onda daj da jedemo što bolje. U mom slučaju, ako posle radnog dana nagradim sebe dobrim obrokom, i taj dan mora biti zapisan kao dobar. Nešto kao pasulj posle radne akcije ili vojne vežbe", kaže Mitrović.

Ali kao što "ljubav ulazi na usta", još jasnije je da iz lonca izlazi dobra kinta, pogotovo ako je u tom istom loncu prava ekskluziva. Kuvari su danas vodeći superstarovi, pa će danas i svaka baba u srpskoj zabiti na komplimente za njen ručak uzvratiti sa "pravi sam Džejmi Oliver". I ljubavni raskid Toda Ingliša, maestra bostonskog restorana "Oliv" i jednog od "stanovnika" kulinarskog ogranka "Forbs" liste naterao je medije da klučaju na jakoj vatri.

O fenomenu superstarova za ringlama i rernama govori Peđa Kresojević, gastro urednik magazina City:

"Mislim da je u skladu sa fenomenom globalnog sela zapravo svima sve postalo mnogo dostupnije, pa time i kuvanje. Takođe, sve viši standard prosečnog stanovnika zapadnog sveta otvarao je sve više vremena i prostora da se ljudi bave raznim hobijima, a ukusi i sastojci sa raznih egzotičnih destinacija postali su dostupni. Sve to u zbiru dalo je idealnu podlogu da hrana i priprema hrane postanu nešto o čemu se priča i što se rado gleda. Na to se lako nadovezala i sama ugostiteljska priča gde su restorani dobili jednu sasvim novu dimenziju u odnosu na nekadašnje kafane, potom su na scenu stupila vina, maslinova ulja, organska hrana...", navodi Kresojević.

A da je svet postao globalno selo koje je moguće zagrejati jednim šporetom govori i kanal "24 Kitchen" koji se nalazi na meniju domaće kablovske televizije. I srpske domaćice uživaju u ovom gastro MTV-iju i ne smeta im što se na njemu poput testa razvukao glavni lik, tačnije kuvar, koji priča na holandskom jeziku koji one ne razumeju.

O fenomenu kulinarskog TV formata govori i jedna epizoda "South parka" koja se bavi navučenošću na ove emisije koje postaju konkurencije sapunicama pa je pitanje dana kada će oklagija isterati sa piplmetra čak i Sulejmana Veličanstvenog. Peđa Kresojević smatra da je to logičan rasplet:

"Sasvim je prirodno da se u sveopštoj gastro-epidemiji uključila televizija, kao medij koji i slikom i rečju može da najplastičnije približi sve to. Naravno, tu su i internet i brojne knjige, ali je televizija svojim konceptom bila najprirodnije okruženje. Nakon svih fenomena informacija koje odašilje CNN i slični kanali, forsiranja kulture vežbanja, sporta gde učestvuju moderni gladijatori, mode i modela kakvi ne možete biti, dosadne politike, pojavilo se nešto što manje-više sami možete da napravite u svojoj kuhinji i nešto u čemu možete samo da uživate. Uz to, na malim i velikim ekranima konačno su počeli da se pojavljuju neki ljudi koji liče na likove iz vašeg komšiluka, tačnije kuvari koji ne nose one smešne kape i nemaju po 120 kila, a uz to beru travke iz nekih saksija, sami idu u nabavku i ne govore sve one reči koje ste čuli, a da im baš i ne znate pravo značenje. Kada se sve to dogodilo, nije bilo teško gledaoce opčiniti i zaokupiti im pažnju i mnoge (p)ostaviti sa olovkama i praznim sveskama", objašnjava Kresojević.

I Marko Mitrović ne sumnja u činjenicu da su kuvari postali neprikosnovene TV zvezde, a cementiranju njihove slave doprinose emisije i kanali.

"Gastro televizija se može žargonski opisati kao potpuna haos industrija koja preti da preuzme publiku čak i sportu. Čak i u lokalnoj teretani svi bulje u 24 sata 'kujnu'. Mogući uzrok tolikoj popularizaciji TV kuhinja je verovatno i dostupnost hrane u razvijenom delu sveta. Čak i u Srbiji imamo u ponudi paletu najrazličitijih proizvoda i sastojaka. Danas može baš sve da se proba i mnogo lakše se dolazi do informacija, jer tu je internet, blogovanje, sve je dovelo do toga da svi polako postaju 'eksperti' kuhinje. Čini mi se kao da su ljudi generalno spremniji da eksperimentišu, za razliku od mog pokojnog dede i ostalih pripadnika tvrde struje sa tri osnovna jela na meniju", kaže Marko Mitrović.

Njemu su mirisi začina iz gastro TV kanala stvorili top listu kuvara: "

TV kuhinje i emisije koje se bave hranom, umeju da budu previše agresivne, a manje informativne. Silni kuvarski rijaliti programi opasno smaraju, mada su poprilično surovi. Gluposti poput 'Kitchen Nightmares' ili 'Iron Chef' nekako degradiraju ceo užitak kuvanja. Previše se sve pretvorilo u sport i agresivni marketing. Mora ovo, mora ono. Manje loženja ima u UFC-nego u nekim od kuvarskih rijaliti emisija. Pogotovo kad je američka produkcija u pitanju. Autorske emisije o kuvanju i svetskoj kuhinji poput raznih emisija Entonija Burdena ili raznih Bi-Bi-Sijevih emisija su već totalno druga priča i nešto u čemu može da se uživa. Važno je spomenuti da većina njih zagovara korišćenje sveže lokalne hrane, a ne neke fensi gluposti iz japi ere", otkriva svoje favorite za ringlama Mitrović koji ipak, kao neprikosnovenog vlasnika titule najboljeg kuvara i osobe koja je konfiskovala sve Mišelinove zvezdice (gastro Liga šampiona) izdvaja Renea Redžepija.

"Nabrajenjem eksperata iz kujne dolazim do moje za sada neostvarene želje, a to je da odem na medeni mesec u Kopenhagen u restoran 'Noma', koji drži trenutno jedan od najboljih svetskih kuvara Rene Redžepi, veliki zagovornik lokalne kuhinje i njenog maksimalnog iskorišćenja. On je uspeo da interpretira nordijsku kuhinju na novi način i afirmiše je u svetu. Bilo bi dobro i da se ovde posveti malo više pažnje 'lokalu', tačnije da pored tradicionalne srpske 'kujne' dođe i neka moderna varijanta naše kuhinje (koja je sjajna), umesto poluuspešnih interpretacija italijanske. Na kraju, treba istaći da je hrana potreba ali i užitak koji za sada nije cenzurisan. Živo meso, čerečenje, krv, prolaze i u školskom programu, pa kad već nema seksa na TV-u... Daj hranu, tačnije kuhinju", finišira i gasi rernu Marko Mitrović.

I Peđa Kresojević ima svoju listu na kojoj su Alan Dukas, Heston Blumental, Rene Redžepi i Gordon Remzi...

"Ali, ako na Guglu ukucate najbolji kuvar za 2011. godinu, izađe vam Danac Lars Kofoed o kome se ovde malo zna. Ako je Džejmi Oliver razbio stereotipe o kuvanju, mislim da je Gordon Remzi to uradio sa restoranima. Imamo tipa koji je 'jedan od nas', bivši fudbaler u pokušaju i momak bez dlake na jeziku, ali totalni posvećenik, istinski umetnik i zaljubljenik u ono što radi. Dakle, tip koji ume da opsuje i da se maltene potuče u kuhinji, ali i lik koji sa pažnjom i nežnošću izbacuje takve kreacije koje pomeraju granice. Gledanje i slušanje Remzija je, kao što je neko napisao, program za kompulsivno gledanje - prepun uzbuđenja, emocija i zabave", kaže Kresojević.

Sagovornik Nedeljnika na pitanje da li se u ovim emisijama vodi računa o svim socijalnim kategorijama, jer nezaposleni teško mogu konzumirati kulinarske majstorije od fazana odgovara:

"I da i ne, naročito kod nas. Sve ono što možete da nađete od začina i namirnica u Londonu ili Parizu ili Njujorku, nikako ne možete da nađete kod nas, ili i ako možete to nije u svežem obliku, a o cenama da ne govorimo... Eto, i pomenuti fazani lete na(d)ovdašnjim prostorima, i u Štulićevim pesmama, ali gde i za koliko novca možete da ih priuštite? Opet, uz malo mašte, gledajući ove moderne kuvare, čini se da je sve nekako lako i jednostavno i da ne morate da ustanete u šest ujutru i krenete sa seckanjem crnog luka ne bi li se nešto ukrčkalo do podne. Ključna stvar je ta magija strasti, taj dodir umetnosti, to nešto posebno što je definitivno uneto u svet kuvanja, i sada nema nazad. Ostaje nam da uživamo i istražujemo. Sve granice su izbrisane".

A muškarci koji su preplašeni neznanjem i činjenicom da to što nisu položili "vozački" u kuhinji mogu da odahnu ako pogledaju scenu iz Tarantinovih "Petparačkih priča" u kojoj Džon Travolta i Semjuel Džekson, posle napornog radnog dana, spiraju sa sebe i sedišta automobila svoj znoj i tuđu krv i časte se prokaženim "big mekom". Njihovo mljackanje može utešiti i one koji ne znaju da kuvaju kao i one koji koji konzumiraju takozvanu nezdravu ili brzu hranu.

Jer na kraju, jelo je tu kao prvi postulat ultimativnog hedonizma. Važno je da se uživa i da "turiraju" nepca.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.