Ukrajina: “Borci bez iskustva, spremni za rat”

0
EPA-EFE/STR

Od početka rata se 130.000 Ukrajinaca prijavilo u dobrovoljačke odrede. Sada prolaze ubrzane obuke. Reporteri nemačkoj javnog servisa ARD bili su u jednom kampu u Kijevu.

Sokil (20), mladić koji bi da ide u borbu, nije loš u gađanju iz puške, još bolje zna da je očisti. Ali nije baš spretan u bacanju noža – svaki drugi put totalno promaši metu. Vredno vežba dalje.

Njegov instruktor Oleksij Vidumenko hrabri, dovikuje savete, ponekad gunđa.

U kampu u Kijevu ih je trenutno 28, mladih i starijih. Pre rata bili su šoferi, programeri, poštari, a sada marširaju šumom, leže u rovu, vežbaju pucanje. I spremni su da idu u rat, ako treba.

„Za mene su prve eksplozije i rafali koje sam čuo naravno bili zastrašujući“, kaže Sokil. „Ali moramo da obavimo svoju dužnost uprkos strahu.“

Spremni za novi udar na Kijev

Od početka rata se 130.000 Ukrajinaca prijavilo u ovakve dobrovoljačke odrede.

Instruktor Vidumenko je krenuo u skoro nemoguću misiju – da brzinski od ljudi bez ikakvog iskustva načini borce.

„Na početku je bilo baš teško“, priča Vidumenko za nemački javni servis ARD. „Napadani smo, bombardovani, već je bilo uličnih borbi. Za mnoge je to bio prvi put da drže oružje u rukama.“

No Kijev nije pao, naprotiv. Ruske trupe su se uz velike gubitke povukle iz okoline ukrajinske prestonice.

Od tada se u kampu trenira svakodnevno, i sprema za neke buduće borbe. Oko kampa je zid, na njemu lutke koje bi trebalo da zavaraju neprijatelja. Unutra mreža rovova.

Komandant jedinice, koji nam se predstavlja ratnim imenom „Sajber“, kaže da bi Rusi ponovo mogli da udare na Kijev.

„Ostajemo ovde jer može biti da će ruska vojska još jednom napasti iz pravca Belorusije. Pretpostavljamo da će biti drugog pokušaja da se zauzme Kijev“, kaže on.

„Ovo ovde je moja zemlja“

Život u kampu je spartanski. Sokil sa još pet drugova spava na tankim madracima u zemunici. Doduše, imaju struje, čak i televizor. Ali malo se spava, često obuka traje i noću.

Ovi ljudi su pod komandom ukrajinske vojske. Iz rezervi dobijaju i hranu, viršle, kafu, limunadu, keks.

Sokil je ranije prodavao karte na fudbalskom stadionu u Kijevu. Danas jedva da ikad viđa porodicu i prijatelje, ali je na to spreman. „Ovo ovde je moja zemlja, moja kuća. Ovde sam baš zbog porodice i prijatelja.“