Juče je sahranjen Renato Baretić (1962-2025), novinar, scenarista i književnik iz Zagreba i Splita. Bio je jedan od prvih saradnika Velikih priča. Ovo je oproštaj pisca Slavoljuba Stankovića od Baretića.
***
Danas će biti tvoja sahrana. I neću biti na njoj. Ne mogu da hodam. Mislio sam da ću moći. Mislio sam da stvari mogu da se poprave. Međutim, kažu, ne može. Ne mogu ništa da popravim. Samo zamena.
A to sam prvo od tebe čuo! Dobra ti je bila ta ideja, odlična! Iz nje je trebalo da nastane roman. Kad se svet mogao popraviti. Naslov je Ivičin, taj toliko brzo piše da je i tvoj naslov u brzini napisao. Ima i Ante tu udela, znam. Elem, toj priči si se baš radovao. Popravka sveta, ha! Bila bi to romančina!
Dok si čekao da ti stigne rezervni deo, napisao si nekoliko kartica za Velike priče, tek da proveriš da li je priča zaista velika. Žestoka ti je ta teza. Svet je nekad bio popravljiv. Ovo što imamo danas, na svim stranama, taj svijet nije ni za što osim za bacanje u smeće.
Sve se uklapalo. Plan je bio da otvoriš Albertov kofer s alatom i kreneš. Sećanja bi sama pisala priču. Metafora na sve strane. Stari je znao da popravi ono što niko drugi nije. Na primer, celi kvart se uspešno grejao zbog njegovih jedinstvenih umeća. Bio je, bogati, kao kakav povjerenik, samo za mašine! Koliko sam razumeo, i Tom i ti ste išli s njim i pomagali mu u tim poduhvatima. Čujem te sad kako me ispravljaš, pominješ neke veš mašine, to je valjda bio tvoj resor, jer mogao si da potegneš itd.
Bilo te je pomalo i stid tih poslova. To je valjda značilo da u kući nije bilo dovoljno novaca. I stari je te akcije zvao berbom. Sigurno ti je posle, ipak, palo na pamet da uvek postoji i dublji razlog. Albert je popravljao stvari jednostavno zato što su se kvarile. Popravka je bila njegov životni zadatak. Popravljao je svet.
Imali smo slične očeve, ljude veštih, ali i teških ruku. O tome smo dugo pričali, mislim odmah čim smo se upoznali. Nakon smrti naših starih majstora, zaključio si da nema nikoga tko bi znao popraviti stari svijet. Ti i ja pogotovu.
U stvari, ne znam kako smo se tačno upoznali, možda nas je Kruno spojio, možda je to bio i onaj parti kod Jele na gajbi, pravi beogradski žur à la osamdesete ona se budi sam na ulici hiljadu godina. Sećam se da smo posle toga osvanuli na Cvetnom trgu. Toliko smo se zapričali da sam smetnuo s uma da sedimo tri broja od mog ulaza i da smo mogli kod mene, a ne da se smrzavamo na klupama. To ti je, ipak, bila draga uspomena…
Još jedna tebi draga. Ostavio sam te samog među totalno nepoznatim svetom na drugoj, novobeogradskoj žurci. Domaćica, koju ni ja nisam poznavao, nije imala pojma ko si, svejedno, dala ti je da duvaš balone, to je legendarna priča, brat bratu jedno pedesetak komada. Umalo se nisi onesvestio…
Pomagao si mi da nađem brata, posle da napišem priču o njemu. Čuj, ne bi bilo moje knjige… Obično se ljudi u ovakvim prilikama napričaju o sebi i kako su baš oni s pokojnikom ovo ili ono… Što bi ti rekao, ajdukurac!
Nisi ti nikakav pokojnik, ti si Barni. I pričam ti o njoj. O tvojoj knjizi. Kad se svet mogao popraviti. Od majstora za majstore. To bi možda bilo i svojevrsno uputstvo kako da popravljamo stvari. Sigurno bi se u njoj bavio i pitanjem mogu li i ljudi da se poprave. Moja mama te je gledala u Utisku nedelje, a posle me je pohvalila da si jako pristojan čovek. Da, dobro si pročitao, pohvalila je mene. Konačno sam i ja imao nešto pristojno. Popravio si me u njenim očima, vidiš.
Tvoja knjiga bi verujem pokazala i dokazala da i prijatelji, eto, mogu da se poprave. Međutim, pokazala bi da ne mogu da se zamene. Prijatelj nema zamenu.
Poslednja poruka koju smo razmenili. Nije te bilo neko vreme u našoj Viber grupi. Pitao sam te gde si. Odgovorio si kratko.
,,Nevidljiv. Na tajnom sam zadatku.”
Razumeo sam.
Popravljaš stvari.
I čuvaš Kate, Jakova i Maju.
Majstore.
Moj prijatelju.
Renato dragi.
Ne mogu se oprostiti od tebe.
A ne mogu ništa popraviti.
Slavoljub
Tagovi
