Priča je gotovo suviše uzbudljiva da bi bila istinita: grupa ratom iscrpljenih mladih žena, koje su dugo bile uskraćene za dovoljno hrane, okupljena je da tri puta dnevno uživa u obilnim vegetarijanskim đakonijama.
Jedina cena: rizikovanje života sa svakim zalogajem, jer su možda pojele smrtonosni otrov namenjen Adolfu Hitleru.
Izuzetno svedočenje tada 95-godišnje Margot Völk izazvalo je senzaciju kada se prvi put pojavilo u berlinskom tabloidu pre više od decenije.
Njena odluka da prekine, kako je rekla, decenije ćutanja o ratnim iskustvima, zaokupila je maštu nemačkih novinara, potom i svetskih medija, a na kraju inspirisala dokumentarac, dva romana i pozorišnu predstavu.
Ovog meseca, film „zasnovan na istinitoj priči“ stiže u nemačke bioskope, ponovo pobuđujući interesovanje za neobičnu priču o Völk i njenim „koleginicama“, kako ih je nazvala, piše britanski Gardijan.
Degustatorke je zasnovan na italijanskom istorijskom romanu iz 2018. godine, koji je napisala Rosella Postorino, a na engleski je preveden kao At the Wolf’s Table.
Italijanski reditelj Silvio Soldini rekao je da je materijal prihvatio kao utemeljen u stvarnosti i da mu se dopalo što u centar pažnje stavlja žensku priču, što je retkost u još vrlo popularnom žanru filmova o Drugom svetskom ratu i Holokaustu.
„Bilo je prilično neobično – pričati, za promenu, ratnu i nasilnu priču, a da se ne fokusira na muškarca u ratu“, rekao je Soldini. „Umesto toga, prikazujemo kako su te žene bile pogođene, u tom ‘malom’ svetu u kojem su bile primorane da rade nešto strašno: da stalno igraju ruski rulet više od godinu dana.“
U Soldinijevom filmu, protagoniskinja Rosa prati grube obrise Völkine stvarnosti-neverovatne priče, u kojoj se Hitler nikada ne pojavljuje, ali čija senka neprestano lebdi nad svime.
Sekretarica u srednjim dvadesetim godinama beži iz svog bombardovanog stana u Berlinu u skromnu kuću svekrve i svekra u Istočnoj Prusiji, današnjoj Poljskoj – utočište koje se slučajno nalazi tik uz Hitlerovo strogo čuvano vojno sedište, Vučju jazbinu.
Pošto joj je muž vojnik nestao na istočnom frontu, Rosa i stariji par preživljavaju od skromnih plodova male bašte, sve dok jednog dana ne stignu oficiri SS-a i ne odvedu je autobusom.
Odjednom se našla među grupom „zdravih“ mladih Nemica – sve neudate ili udovice – kojima je ponuđena raskošna vegetarijanska gozba koju je pripremao kuvar u besprekorno beloj uniformi. Ali uskoro saznaju da sve to ima zastrašujuću cenu.
„Nikada nije bilo mesa jer je Hitler bio vegetarijanac“, rekla je Völk za nemačke medije 2013. godine. „Hrana je bila dobra – veoma dobra. Ali nismo mogle da uživamo u njoj.“
Völk je rekla da su ona i još 14 žena – u filmu ih je polovina – provele više od dve godine primorane da rade kao degustatorke hrane za Hitlera, stvarajući neraskidivo sestrinstvo u okolnostima koje nisu mogle da kontrolišu.
U tom periodu, strahovi za Hitlerov život među njegovim najbližima oscilirali su između mogućeg pokušaja trovanja od strane saveznika i paranoje izazvane neuspelim pokušajem atentata 20. jula 1944. godine u Vučjoj jazbini.
Kada je Crvena armija konačno počela da se približava, Völk je rekla da je pobegla uz pomoć jednog nacističkog oficira vozom za Berlin – scene koje su dramatično prikazane u filmu. Uspešno se vratila u razorenu prestonicu, ali je kasnije čula da su svih 14 njenih „koleginica“ ubili vojnici Crvene armije.
Postorinov roman, koji još uvek nije preveden na nemački, i Soldinijev film uglavnom prate spektakularnu Völkinu priču, uz dodatke poput ljubavne afere s nacističkim oficirom.
Istoričari su do tančina dokumentovali Hitlerovih 800 dana u Vučjoj jazbini, uključujući njegovu ishranu bogatu mahunarkama, uz obilje kolača s voćem. Pošto nije pio alkohol, zabranjen je u korist mineralne vode i povremene šoljice kafe.
Novinar i istoričar Felix Bohr, koji je upravo objavio knjigu Vor dem Untergang: Hitlers Jahre in der Wolfsschanze (Pred pad: Hitlerove godine u Vučjoj jazbini), kaže da, koliko god priča Völk bila uzbudljiva, ne postoje nikakvi dokazi osim njenih intervjua da je istinita.
„Tri godine sam proveo u arhivama istražujući Hitlerovo vreme tamo, i nijedan zapis – ni sekretarica, ni kuvara, ni sluga, ni vojnog osoblja, niko od do 2.000 ljudi koliko ih je u jednom trenutku bilo tamo – ne pominje tim žena degustatorki hrane“, rekao je.
„Vučja jazbina je bila najčuvanije mesto u celom tzv. Trećem Rajhu i imala je razrađen sistem zaštite isporuka hrane, uključujući stroga pravila za transport i skladištenje, kao i detaljne inspekcije svega što je ulazilo u zonu.“
Bohr naglašava da nije pronašao konkretan dokaz da Völkina priča nije istinita, niti veruje da je svesno lagala u poslednjim godinama života, sve do svoje smrti 2014.
„Naravno da sećanja sedamdeset godina nakon rata mogu biti varljiva – svi smo pod uticajem priča koje čitamo i gledamo na televiziji. Vrlo je moguće da je bila odvezena na neku radnu dužnost, što su nacisti često činili sa ženama. Ali mislim da treba biti skeptičan prema ostatku priče.“
Što se tiče raskošnih obroka, Bohr kaže da su njegovo istraživanje i dokumenta otkrila česte žalbe posetilaca Hitlerovog skrovišta na „bljutavu“ ishranu koja se uglavnom sastojala od supe od pasulja, kuvanog povrća i krompira.
Kolega novinar i autor Sven Felix Kellerhoff prvi je izrazio sumnju u Völkinu priču 2014. godine, ističući da je Hitler imao dve žene-kuvarice koje su bile zadužene da probaju hranu zbog ukusa – a bile bi prve pogođene da je ubačen bilo kakav otrov brzog delovanja.
Glumica Elisa Schlott, 31, koja igra Rosu u filmu, kaže da je ne brinu sumnje u potpunu verodostojnost Völkine priče, jer je njena ispovest o patnji i preživljavanju i dalje snažna – posebno danas kada mladi Nemci sve više podržavaju ekstremno desnu AfD.
Kaže da je bila „šokirana“ kada je saznala koliko su žene tada podržavale naciste „iako je to bila mizogina partija. Podsetilo me je na današnje ‘tradwife’ žene na društvenim mrežama koje sve rade za svoje muževe – možda je to slična reakcija protiv progresa.“
Spekuliše da su Völkina ratna iskustva mogla iskriviti njena sećanja u starosti.
„Ne vidim razlog zašto bi to izmislila“, kaže ona. „S druge strane, traumatična iskustva u ratu utiču na mozak, zbog čega ne možemo biti 100% sigurni.“
„Ali ovo nije film o Hitleru“, kaže Schlott. „Reč je o tim ženama i zajednici koju su stvorile pod tamnim oblakom nacističkog perioda.“
Soldini, 66, kaže da je film u Italiji, od svog martovskog prikazivanja, pogledalo skoro pola miliona ljudi – što je dobar rezultat za umetnički film na nemačkom jeziku s manje poznatom glumačkom postavom. Dobro je prošao i na Evropskoj filmskoj pijaci tokom Berlinskog festivala u februaru, gde je prodat u više međunarodnih teritorija.
Ljudi i dalje vole ratne drame, kaže Soldini, posebno sada kada „svet deluje bliži ovoj priči nego što je bio pre dve-tri godine“.
Reditelj kaže da bira da veruje da je Völkina priča istinita. „Ali i da nije – meni to ne menja mnogo. Film i knjiga govore nešto važno o moći, diktaturi, nasilju i njihovom uticaju na žene.“
