“Poslednji Titovi dani i njegova velika tajna o Draži Mihailoviću”: Šta je o Brozovoj smrti pričao njegov lični lekar…

0
Foto Profimedia

Doktor Predrag Lalević je preminuo u martu 2019. godine u 92. godini.

U bogatoj lekarskoj karijeri Lalević je imao prilike da 16 godina bude lični lekar Josipa Broza Tita, ali će pre svega ostati upamćen kao svojevrsni otac srpske anesteziologije. Doktor Lalević je bio osnivač prvog samostalnog Odseka za anesteziologiju pri bolnici „Dr Dragiša Mišović”, kao i prve jugoslovenske škole anestezije, kojom su se do tada uglavnom bavili medicinske sestre i tehničari.

“Okrugla” godišnjica smrti Josipa Broza Tita – preminuo je 4. maja 1980 .godine – međutim, povod je da se podsetimo šta je sve doktor Lalević za Nedeljnik pričao o svojoj karijeri i vremenu provedenom uz Tita – pa i tih poslednjih meseci koji su prethodili danu kada je cela bivša Jugoslavija plakala i sahrane za koju će mnogi reći da je “najveća koju Beograd pamti”.

A U AKTUELNOM NEDELJNIKU ČITAJTE VELIKI ESEJ PREDRAGA MARKOVIĆA “TITO I SRBI – 40 GODINA KASNIJE”

Jedno od najranijih sećanja iz detinjstva profesora Predraga Lalevića odnosi se na kralja Aleksandra – kada je sa suzama u očima javljao rodbini po komšiluku da je kralj ubijen. Daleko je više zanimljivih sećanja koje vezuje za Tita. Doktor Lalević je šesnaest godina je kao lični lekar proveo uz predsednika SFRJ na svim putovanjima po inostranstvu.

Odrastanje i Drugi svetski rat

Rođen sam i odrastao u Peći. Svoju priču počeo bih oktobrom 1934. i ubistvom kralja Aleksandra. Sećam se kao da je juče bilo. Imao sam sedam godina, a moj stric koji je bio upravitelj škole – i jedini je valjda imao telefon – javio je da je kralj ubijen. Mene su poslali da idem do tetkine kuće koja je bila na nekih 500 metara. Plakao sam, naravno, celim putem i samo sam uspeo da im kažem: “Ubili su nam kralja.” Sećam se kako sam to jedva izgovorio, i samo sam nastavio da plačem.

Kada je počeo rat, imao sam već 14 godina. Pobegli smo iz Peći u Crnu Goru, gde sam bio svojevrstan svedok bratoubilačkog rata. U Crnoj Gori, kada se sprema opasnost, bio je običaj da otac koji ima dva sina jednog pošalje na jednu, a drugog na drugu stranu. Tako bi otac slao jednog sina u četnike, a drugog u partizane, u nadi da će onaj koji preživi da se brine o obe porodice. Međutim, nije bilo tako. To je bilo ubijanje bez milosti.

Sećam se fotografija “Pasjeg groblja” koje smo još tada mogli da vidimo – ne mogu da se setim kako sam ih uopšte dobio – tih fotografija užasa. Pre rata kada bi uginula neka životinja od antraksa, iskopala bi se rupa od metar i osamdeset dubine, životinja se baci dole i polije se živim krečom, jer tada nije bilo antiseptika. A na “Pasjem groblju” ljudi su sahranjivani na pola metra, čak se dešavalo i da ruka ostane da viri. To je zaista bilo mučno. A znamo ko je sve tamo ubijen. Jednog tatinog brata od strica su streljali, a niko nije znao zašto. To je bilo strašno.

Moj otac nije bio partizan. Pre rata nije želeo ni da glasa. Bio je učitelj, domaćin čovek. Ostavili smo u Peći punu kuću kada smo prebegli u Crnu Goru. Pošto moj otac Branko nije više imao platu, povremeno bi preko Čakora otišao do Peći i prodao bi šivaću mašinu, radio, spavaću sobu, nešto što je ostalo u kući, i za to bi kupio dva džaka kukuruza da imamo šta da jedemo. Proja je bila glavno jelo. Nije se imalo, a nas je bilo četvorica braće. Ja sam bio najstariji.

Sve vreme rata, do 1944, proveli smo u Beranama. Posle kapitulacije Italije partizani su se povukli, i svi su očekivali da se oni vrate. Tata i ja smo otišli preko Rožaja u Peć, iz Peći za Mitrovicu, pa za Beograd gde su živela njegova braća, a ostatak porodice je ostao sa idejom da se svi posle nađemo u Peći. Saveznička bombardovanja i oslobođenje Beograda sam dočekao u Beogradu. I tu sam bio svedok svakakvih stvari. Recimo, idem Mileševskom ulicom i vidim četrdesetak ljudi vezanih telegrafskom žicom po četvorica u redu i oko njih stražari. Ja naivno pitam stražare gde ih vode. Dobio sam odgovor: “Dođi da ti kažem.” Svi oni su odvođeni na streljanje. To je sada već poznato, posle toliko godina su otkrivene masovne grobnice.

Posle oslobođenja završio sam maturu u Peći. Porodica je došla iz Berana i okupili smo se u Peći. Na nesreću, skoro istog dana kada smo došli, tata je bio uhapšen. Bilo je to na Badnje veče 1945. godine. I to zato što je prodavao stvari iz naše kuće da bi prehranio porodicu. Neko je – kada je došlo to vreme kada su sitni postali važni – otkucao da je “Branko trgovao tokom rata”.

Sin njegove rođene sestre je Čedo Mijović, u tom trenutku major Udbe. Ali taman posla da je rekao nešto za svog ujaka, to je bilo zabranjeno. Jedan njegov kolega učitelj, koji je isto postao major Ozne, voleo je tatu i znao je da nije kriv. Pričao mi je tata da bi ponudio da otvori prozor, a kažu da je to bila najveća nagrada u zatvoru da neko otvori prozor i udahne svež vazduh u prostoriji u kojoj boravi 40 ljudi. On mu je u jednom trenutku rekao: “Branko, ništa ne brini, biće sve dobro.”

A dobro je bilo to što je rođeni brat Čede Mijovića bio komesar čete u partizanima, koga su ubili s leđa njegovi partizani, Šiptari, prilikom udara na baliste. Njemu je i otac poginuo u Italiji, i sestra mu je poginula, i zbog toga ovi iz Ozne nisu hteli sestri mog tate da naprave još jednu nesreću i da joj ubiju brata. Ovo sam saznao mnogo kasnije od čoveka koji je o tome odlučivao.

Dr Predrag Lalević. Foto Nedeljnik

Ja sam to teško preživljavao. Ja koji nisam zaklao pile u životu, tada sam se zakleo da ću nešto uradim. Ja bih ga osvetio, pa makar poginuo. Jer, ni jedan jedini dan za vreme rata nije bio, a da ja nisam bio s njim. I meni niko nije mogao da kaže šta je on radio. Znam da je bio čist ko suza. To je bilo užasno teško vreme.

Interesantno je da se kod nas u porodici nije razvilo neprijateljstvo prema komunizmu. Tih strahota koje su se dešavale bilo je toliko, i sa svih strana, da više nije bilo važno. Kod nas nije bilo otvorenog antikomunizma. Eto, i taj njegov sestrić je od 1936. bio član partije. Tata je često govorio: Koja bi mi vlast omogućila da mi četiri sina završe fakultete.

Posleratne godine u Beogradu

Ja sam onda završio maturu u Peći. To je trajalo oko tri meseca, onako površno se učilo. Zahvaljujući tome što je Kosmet imao kvotu od 30 đaka koji moraju da se upišu na fakultet, ja se upišem na medicinu gde se prijavilo nekoliko hiljada, a upisalo svega hiljadu i trista brucoša. Na fakultetu koji je bio dosta razrušen nije bilo sale za toliko studenata, pa smo prvu godinu studija odslušali u velikoj sali Kolarčevog univerziteta.

Tada već malo drugačije počinjem da doživljavam stvari. Mene su primili u SKOJ 1945, iako me niko nije ni pitao. Zvali su me na sastanak i kaže mi sekretar: “Odmah da te upoznam sa kaznama u SKOJ-u.” Ima, kaže, opomena, stroga opomena, opomena pred isključenje, isključenje – i smrtna kazna. Ja mislim da to nije nigde pisalo, nego je on hteo da me “impresionira”. Pomislio sam – ovo neće biti dobro.

Kada je počela Rezolucija IB primljen sam u partiju, i opet me niko nije pitao želim li ja to. Završio sam fakulet i otišao da služim vojni rok u Kraljevu. Interesantna je ta sudbina koja se određuje u 15 sekundi. Moj stric sretne jednog pukovnika, svog školskog druga, načelnika saniteta SUP-a i pitao ga je da li može nešto da uradi za mene. Ovaj kaže “gotovo”, tada se završavala bolnica „Dragiša Mišović”, i rekao je da dođem kod njega. I ja, umesto da kao stipendista Kosmeta odem u Gnjilane, otišao sam u novu bolnicu koja je bila kao iz bajke.

Bio sam na hirurgiji, ali kada se razboleo Boris Kidrič, nama je u poseti bio jedan lekar iz Engleske koji je došao da ga pogleda. Izveli smo ga na krov „Dragiše Mišovića” da razgleda malo, i on mi je savetovao: “Što vi, kolega, ne odete na anesteziologiju, to je nova grana, perspektivna…” Tako sam prešao na anesteziologiju sa idejom da to bude samo na tri meseca, pa ako mi se ne sviđa, da se vratim na hirurgiju. I ostao sam u tome 65 godina.

Odlazak u Dansku i u Ameriku

Dopala mi se anesteziologija, završio sam specijalizaciju na VMA, a zahvaljujući svom kumu i prijatelju kod koga sam počeo specijalizaciju, Severu Kovačevu, dobio sam stipendiju Svetske zdravstvene organizacije da odem godinu dana u Školu anesteziologije SZO u Kopenhagenu. Bili su tamo lekari iz celog sveta. Istovremeno sam dobio poziv da odem na kliniku “Mejo” u Ameriku, što je bila posebna čast. Uspeo sam da odložim to na godinu dana i da prvo završim školu u Kopenhagenu.

I posle odem i 1956. godinu provedem u Americi kao prvi anesteziolog sa takvim kvalifikacijama i postanem prvi civilni anesteziolog u Jugoslaviji. Dobio sam i diplomu specijaliste klinike „Mejo”. Naravno, naši su jedva dočekali da me pošalju u Ameriku da i tamo vidim kako se radi, jer je tada postalo jasno koliko nam nedostaju stručnjaci. U Americi sam stekao vrhunsko znanje. U Kopenhagenu je bila elita profesora iz celog sveta, a u Americi sam u praksi video stvari za koje se kod nas nije ni znalo, kao što je, recimo, operacija aorte. Tamo sam radio anestezije na operacijama srca, a to je kod nas još bilo teško zamislivo.

Međutim, malo je falilo da se vratim istim avionom iz Amerike pre nego što sam u nju zapravo i ušao. Dočekao me je jedan u crnoj uniformi, sproveo u jedan boks i uputio me da sednem na stolicu. Gleda u pasoš i pita: “Da li ste član neke partije?” Nisam znao šta oni znaju o meni, i rekao sam da sam član Socijalističkog saveza. A on: “Zašto?” Kažem: “Znate šta, kao student bio sam član studentske organizacije, a kada sam diplomirao, postojala je organizacija Narodni front i niko me nije pitao da li želim da budem član. Narodni front je promenio ime u soc-savez i automatski sam postao član.” On kaže: “Dobro”, uzme pasoš i ode. Bio je odsutan možda pet ili deset minuta, a meni je to izgledalo kao večnost. I već zamišljam kako pakujem stvari i vraćam se u Beograd. Vraća se on i postavi mi samo jedno pitanje: “Da li verujete u komunizam?” Pomislio sam: da nije neka nameštaljka? Pokušao sam da izvrdam: “Ja dolazim iz Jugoslavije, i nisam navikao da odgovaram na takva pitanja.” On se nije dao: “Ali ja sam iz Amerike, vi znate šta mi mislimo o tome. I pre nego što vas pustimo da uđete u ovu zemlju, moramo znati šta vi mislite o tome.” Mislim se – i Juda se odrekao Hrista, pa da neću ja i partije: “Mislim da je to utopija.” I on mi preda pasoš i poželi mi dobrodošlicu.

I tako sam došao u jednu od najboljih klinika na svetu. Počeli su da mi dolaze trojica, četvorica američkih špijuna koji su za vreme rata bili u našem vrhovnom štabu. Odlično su znali jezik, čak su čitali ćirilicu. Počeli su postepeno da me obrađuju: “Vi ste radili na VMA, koliko ona ima hirurga”, i slična pitanja. Na svako sam odgovarao da nemam pojma. “I have no idea”, samo sam tako odgovarao. Na kraju, posle par susreta dignu ruku i kažu mi: “Pa jedan hirurg iz Zagreba je sarađivao sa nama.” Ma ja samo znam svoju struku. Tako se to počinje sa pitanjima koja nisu toliko važna, jer koga briga koliko je bilo hirurga. Ali kad jednom počneš, onda nema povratka.

Bileća

Jednu stvar iz moje dotadašnje biografije ni Amerikanci nisu znali – a inače su znali sve o meni kada sam stigao tamo. Bio sam na „Mišoviću” kada me je pozvao načelnik saniteta doktor Bijelić i rekao: “Mali, spremaj se, ideš na Bileću.” Pitam ja šta je tamo, a on kaže: “Videćeš.” Nisam imao pojma ni šta je tamo, ni gde je Bileća. Čuo sam posle da je tamo neki logor i da idem na tri-četiri meseca da budem načelnik saniteta logora. Imao sam samo 25 godina. I to je strava, to što sam video i doživeo. To je bio početak 1953. godine.

Na početku uopšte nisam znao kako se prema logorašima ophode. Bili su tamo čak i neki moji školski drugari, koji su kasnije radili kao vojni lekari, oficiri.

Kada sam došao, jedan vojnik me je uveo, a zatvorenici su nosili stare vojničke uniforme, pocepane naravno. Jedan stane mirno i ništa ne kaže. Ja klimnem glavom i kažem: “Dobro jutro.” A ovaj što me vodi: “Doktore, kome vi to? On ne postoji, on je vazduh.” Vidim ja tada koliko je sati.

Čuo sam da je tamo i moj školski drug Svetolik Božović – bili smo baš bliski prijatelji – i da se “raskritikovao”. Dok se ne “raskritikuje”, svako od zatvorenika može da ga šutne, da ga udari kamenom, da mu uradi šta hoće, jer tako se on rehabilituje. Čuo sam za njega da se rehabilitovao. To je podrazumevalo i da otkucaš nekog.

Pravio sam vizitu. Oni su ležali u barakama, 25 leži gore, 25 dole u krevetu koji je izjedna. Jedan je ležao na gornjem krevetu što je bilo neobično, jer su svi otišli na rad. Lekarski pomoćnik mi je rekao da ima frakturu butne kosti, i kaže da nema prava na bolnicu jer se nije raskritikovao. Rekli su mi da bolnicu može da mu odobri jedino upravnik. Otišao sam kod upravnika, a njemu su sve već javili. Rekao sam mu da bi takav pacijent morao da bude u bolnici, a mi je samo odbrusio: “Ne dolazi u obzir.” Progutao sam knedlu i rekao sam da mi je nadređeni pukovnik Bijelić rekao – ako nađem nekog ko je za bolnicu, da mu javim telefonom. Ovaj me gleda: “Samo pokušaj.” Odem ja u svoju kancelariju, još jednom razmislim i ipak javim pukovniku Bijeliću za ovaj slučaj. Posle trećeg dana vidim ja tog čoveka u gipsu u bolnici. Međutim, odmah pored njega su stavili jednog, takođe u gipsu, da glumi bolesnika da bi otkucavao.

Mnogo je bilo ljudi tamo koji to nisu zaslužili. Nisam posle pričao o tome ni sa kim. Oni što su bili tamo su znali.

Bila je još jedna potresna scena. U hotelu „Jugoslavija” slavili smo godišnjicu upisa na fakultet, i moj prijatelj Božović, koji je posle Bileće bio lekar u Peći i moju porodicu pazio kao svoju, prilazi mi i kaže: “Predraže Laleviću, za ono što si mi priredio u Bileći nikada ti neću oprostiti.”

Ja sam bio u šoku: “Pobogu, šta ti je, pa ja sam s tobom kao s bratom…” A on odgovori: “E, baš to! Što si ko bratu. Jer brat da je došao, trebalo je da me udari i da me pljune što sam izdao partiju. A ti meni: ‘Jesi li za kafu?'” Ja sam ga zaista pozivao da dođe kod mene i nudio ga kafom, iako je on stao mirno i oslovio me sa „druže kapetane”, jer je pre mene bio lekar koji je imao vojni čin.

A zašto mi nije oprostio? Kaže mi – da sam ga udario, to bi bio postupak na koji je navikao i ne bi mi zamerio. Ovako, nije spavao šest noći zbog toga razmišljajući da li da ode kod islednika da prijavi da ga je njegov školski drug Predrag Lalević dočekao kafom. “Onda se mislim, ti nisi bio vojni medicinar, ne mogu da verujem da bi mi ti namestio, ali šest noći nisam spavao. E to ti neću oprostiti.” Eto, takvo vreme je bilo.

Godine s Titom

Jedan vojni lekar, koji je inače polagao malo pre mene anesteziologiju, bio je u timu predsednikovih lekara. Kako se on razboleo, krenula je procedura za izbor novog lekara. Poznavao sam te koji su birali kandidate. Ispitivali su sve i svakog. Jednog od njih sam pitao: “Kakav ti je to štos, pitaš penzionerku s petog sprata i hausmajstora o meni, šta oni mogu da ti kažu.” – “A, varaš se”, odgovara mi, “mogu mnogo da mi kažu. Na primer, iz te kuće se svake druge noći izbacuju kese praznih flaša, tamo se skuplja društvo, igra se poker. Moraš znati da je nama to sve značajno.” Oni su sve saslušavali jednom, i kada je smenjen Ranković, sve to ponovo.

Interesovalo me je zašto su se odlučili baš za mene. To je bila velika privilegija. I rekao mi je: “Znaš tog ko te je preporučio. Viđaš ga svakog dana. Da li se briješ, e tada ga vidiš u ogledalu.” U tim lekara Josipa Broza ušao sam 1964. godine. Na svoje veliko zadovoljstvo, a mislim i na njegovo.

Uglavnom nisam imao obaveze prema njemu u zemlji. Inače, moj posao je bio da budem uz njega na putovanjima.

Jedan general iz obezbeđenja me je pitao šta čitam od novina. Kada sam rekao da su to Politika i NIN, rekao mi je da poručim supruzi da čuva novine dok smo na putovanju. “Pa kad se vratite, pročitajte novine i to što ste pročitali – to ste čuli i videli.” Nikada nisam beležio ništa niti sam pričao o iskustvima sa putovanja.

Uvek sam ovaj posao doživljavao kao svoje radno mesto. Umesto da sam u operacionoj sali, ja sam bio uz njega. Ako sam s njim, i vidim da nije za razgovor, ni ja ne progovaram. I po pet-šest sati ako treba. Jedini put kada sam započeo razgovor bilo je u Etiopiji.

Pre toga smo bili u Indiji i Tito je strašno želeo da ulovi tigra. U lov ga je vodila maharana, ćerka maharadže – oni su bili razvlašćeni, ali su zadržali svoju imovinu. Tigar se lovi sa čeke visoke šest metara, jer tigar može da skoči otprilike do pet metara. Na dvadeset-trideset metara od čeke zakopa se kolac i veže neka životinja, bilo koja osim krave, naravno, koja je u Indiji sveta životinja. Tigar dođe, zakolje ujutru tu životinju, ode da spava, i negde posle podne dođe da završi jelo. U međuvremenu, lovac u najvećoj tišini dođe na čeku, i odatle gađa tigra. Međutim, tigar se Titu nije pojavio, što je bilo i logično. Bila je velika gužva, kolona automobila, osećao se benzin, a tigar je mačka i ima jako čulo mirisa, pa je osetio sve to.

Tito je bio vrlo neraspoložen. Prilazim, a on mi kaže: “Doktore, imate li viski?” Ja odgovorim: “Nemam, druže predsedniče.” A on će na to: “Pa što kog đavola nosite tu torbu kad unutra nemate ono treba.”

Sutradan smo išli za Etiopiju, na nedelju dana. Stjuardu sam tražio mali „čivas” od 0,33 sa zašrafljenom čašicom. Opet smo išli u lov helikopterom, vojnici u jednom, ja sa njim u drugom. Bila je paklena vrućina. On je, što je bilo neobično, skinuo košulju i bio samo u majici bez rukava, i seo je na branik od helikoptera, a ja prilazim i kažem: “Druže predsedniče, ja sam primio k srcu vašu kritiku.” On se zbunio, i odsečno mi kaže: “Ja vas nikada nisam kritikovao.”

“Kako niste, jeste li mi rekli – šta kog đavola nosim torbu ako nemam ono što treba.”

“Nećete valjda da kažete da sada imate viski?”

“Upravo to”, rekao sam i izvinio se samo što nemam sodu. On je tako pio viski, prilično umereno, i stvarno ga za sve te godine nikada nisam video da je preterao. I stvarno je popio tu čašicu u slast. Ja sam ga pitao hoće li još jednu, a on meni: “Zar nećete i vi jednu?” Ja sam bio na dežurstvu, ali hteo sam da vidi da sam makar pokrio dno, i ja popijem to malo. I on kaže: “Ajmo još po jednu.” E to je jedini put da sam mu prišao i započeo razgovor.

Drugo je kada bismo bili na večeri, pa je znao da započne priču o književnosti ili o filmovima. Čitao je dosta knjiga, koliko sam mogao da primetim, ali je za filmove bio fanatik. Kada bi bio u Beogradu, svako veče je gledao po dva filma. Najviše je voleo kaubojske filmove. Obožavao je Džona Vejna.

I pušio je dosta sve dok mu nije popustio vid, što mu je smetalo u lovu. Jedan doktor iz Sarajeva mu je skrenuo pažnju da je to zbog pušenja i on je prekinuo. Prešao je na cigare koje je dobijao od Kastra.

Večera na „Galebu” i priča o Draži

Putovanja čuvenim “Galebom” bila su interesantna. Za doručak ste mogli da dođete i u majici kratkih rukava, za ručak u odelu s kravatom bilo koje boje, a za večeru isključivo tamno odelo sa tamnom kravatom. To je bila svetinja. Lekari su sedeli za stolom sa predsednikom, i posle jedne večere kojoj je prisustvovao i Miloš Minić, Jovanka je rekla: “Hajde, Tito, pričaj kada si išao sa Jašom Rajterom u partizane.” Pre toga sam u Ilustrovanoj politici pročitao priču o Titovom odlasku u partizane koja nema veze s onim što sam čuo te večeri.

Tito je divno pričao, bio je veliki kozer. Išao je 1941. sa Jašom Rajterom vozom iz Beograda. Imao je, ako se dobro sećam, kanadski pasoš na ime nekog grčkog inženjera. Bili su u elegantnim odelima. Kada su se provukli do slobodne teritorije, partizani ih zarobe. Logično, videli ih sa kravatama i stranim pasošima i nema šta drugo — to su nemački špijuni. Zatvorili su ih u neku šupu, a Tito im je rekao da treba da ih vode u Vrhovni štab, na šta je jedan od partizana rekao: “Ma kakav Vrhovni štab, da ih odmah streljamo, bre.” Tada su partizani bili laki na orozu.

Priča Tito: “Vidim ja da je situacija kritična i počnem da lupam.”

“Šta je, šta hoćeš?”

“Ako se nama nešto desi, nastradaćete svi, hitno da nas vodite u Vrhovni štab!” Malo ga je tu pokolebao. Komandant štaba je bio baš Miloš Minić. I došli su do jedne škole, a Tito je onda zakratko prekinuo priču i okrenuo se Miniću: “E, alal ti vera, Miloše, gde si postavio štab, prvi nemački avion koji bi došao gađao bi tu kuću.”

I tamo su ih opet zatvorili. I opet ista priča, da li da ih streljaju ili ne. Tito opet počne da lupa i kaže: “Ja sam generalni sekretar Komunističke partije Jugoslavije”, a do tada nisi smeo da kažeš javno ni da si skojevac, to je bila najveća tajna. “Ako nam se nešto desi, još u toku dana ćeš visiti.” Pričao nam je Tito da se malo smirilo, i da su prestali da govore o streljanju. I onda dolazi Miloš Minić — koji je srećom bio na Četvrtoj zemaljskoj konferenciji u Zagrebu i jedini je iz tog kruga video Tita. Dođe on i kaže: “Ti li si taj nemački špijun, boga li ti tvoga.”

A onda se dogodilo nešto potpuno iznenađujuće. Završio je Tito tu priču i okrenuo se Miniću: “A sećaš li se kako smo išli na pregovore s Dražom?” I počne da priča tu priču.

Tada još nije bilo borbe četnika i partizana. Svi komandanti su došli na sastanak sa Dražom. Oni se žale kako nemaju para, kako im treba za hranu. Jedan Dražin vojnik je sedeo na kraju sobe i nosio nešto nalik na ruksak. Bila je to metalna kasa. Draža je dao znak i ovaj se okrenuo. Draža izvuče ključ i izvadi nekoliko zlatnika i preda im.

U jednom trenutku Draža je pozvao Tita da prošetaju. Uzeo ga je prijateljski pod ruku: “Je li bogati, jesi li ti Rus?”

“Nisam, ja sam Hrvat”, odgovori Tito.

“Ako si”, kaže Draža. “Ja nemam ništa protiv Hrvata, ja se borim protiv ustaša.”

Ta Titova priča o Draži bila je sa takvim simpatijama, i sve nas je to jako iznenadilo. A Jovanka ga sve vreme podstiče da priča.

Draža mu je tražio 500 pušaka, i Tito priča kako se dogovarao sa svojima da mu pošalju 500 pušaka, i u jednom trenutku napravi pauzu. A onda izgovori: “Moram da priznam, Draža je bio moja slabost.” Svi za stolom smo bili zabezeknuti. On je to primetio i presekao nas rekavši: “Verujte mi, da nije bilo izbegličke vlade u Londonu, Draža bi se borio zajedno sa nama.”

Potpuno suprotno od onoga što bi čovek očekivao. Onda je nastao incident između Miloša Minića, koji je bio vrlo netaktičan, i Jovanke. Tito je video da je ona pocrvenela i pitao je šta je bilo.

Minić, opet netaktično, kaže: “Drugarica Jovanka je pitala nešto što nije trebalo da pita.”

A Tito: “Šta je pitala?”

Minić je odgovorio da je pitala gde je streljan Draža. Tito ništa nije rekao, a Jovanka je još više pocrvenela.

Pričao sam to posle Blaži Mandiću, Titovom sekretaru za štampu, i on mi nije verovao. Ne bih ni ja sebi verovao da nisam čuo i video svojim očima.

Kako su “zatvorili” Tita na Samitu nesvrstanih

Kada je bila Konferencija nesvrstanih u Kairu 1964, Tito je imao teško trovanje. Tu sam doživeo dramu. Bio je tu profesor Berović, internista, jedan divan čovek. On me budi oko dva noću i kaže da se Tito otrovao ribom. Dolazim kod Tita, on sedi na klozetskoj šolji, a povraća u kadu. Gubi tečnost na veliko. Nosio sam frižider krvi iz Beograda, tako se tad radilo, a ja sam posle vodio ljude koji su njegova krvna grupa. Predložili smo mu da ne ide to jutro na otvaranje Konferencije. To nije dolazilo u obzir. Kaže on nama da Sukarno govori prvi, i da je obećao da će da govori 30 minuta, a da Tito ide odmah posle njega. “Samo vi mene zatvorite”, rekao nam je.

Našao sam neke lekove i uspeli smo nekako. Odemo do hotela gde je bila Konferencija. Napravio sam u hotelu čaj sa vitaminom C. Sukarno je počeo govor, ali oteglo se. On čita polako, a kada dođe do kraja stranice — zastane, a jedan general priskoči i okrene mu stranicu. Bio sam veoma napet. Kada je napokon završio, izašao je Tito za govornicu.

Uspeo sam da zamenim šolju na govornici ovom u kojoj je bio čaj sa vitaminom C. Titu su bila suva usta, zaplitao je jezikom, srećom svi su slušali prevod, niko nije slušao njega kako govori. Završi on nekako, dođemo u ložu, i posle pet minuta nazad u hotel.

Kako je pao Ranković

Kada je pao Ranković, opet sam prošao bezbednosnu proveru, jer je moj brat od tetke bio general u SUP-u. Verovatno zbog toga. Ja nisam čuo od Tita ništa o Rankoviću. Ali bio sam u to vreme sa porodicom na godišnjem odmoru na par kilometara od Briona. Brioni su bili opkoljeni brodovima i patrolnim čamcima… Posle dva dana, pozvao me je Titov lični sekretar Franja Stipković da dođem.

Bili smo bliski jer sam često bio s njim u sobi kada smo na putu. Video sam ga nešto pre Brionskog plenuma, delovao mi je veoma loše, osušio se kao grančica. Nije hteo da dođe kod mene u bolnicu na pregled.

I sad mi je javio da dođem na Brione. Kada sam došao kod njega, objasnio mi je zašto je tako loše izgledao. “Mi smo radili na pripremi plenuma.”

Ko je radio, pitao sam ga. Kaže on: drug predsednik, drugarica i ja. Po ceo dan je radio. Drug predsednik je razgovarao sa raznim ljudima, počinjao bi razgovor sa “Je l’ vidiš šta mi je Marko uradio.” Pričalo se o podmetanju prislušnih uređaja. A Franja je kucao na mašini svake večeri do jutra, pa ujutru pobegne da ga ne vidi drugi sekretar. Po podne se vrati, pa opet ceo dan i celu noć. Zato je bio lošeg fizičkog stanja.

Pitao sam ga da li bi neko zaista mogao to da namontira. A on kaže: “Pa ti znaš kako je ovde, šta misliš, da li bi neko mogao neopaženo da namontira prislušne uređaje?”

Tek sam posle čuo za onu priču da su se Tito i Jovanka jednom posvađali i da mu je ona rekla da nikada ništa nije hteo da učini za nju. A on je odgovorio: “A Marko?”

Titova bolest i smrt

Nije istina da Tito nije verovao srpskim lekarima i da je zato išao da se leči u Ljubljanu. On je i pre toga bar jednom godišnje išao na kontrolu u Ljubljanu, jer je bio prijatelj sa doktorom Breceljom.

Bila je proslava Nove godine u Karađorđevu. Doktori Miro Košak i Stanislav Mahkota, članovi konzilijuma, videli su da Tito teško hoda i da je u lošem stanju. Košak me je pozvao i rekao: “Predrag, mi idemo nazad, ti ćeš sa nama. Idemo kod mene.” To “kod mene” značilo je Klinički centar u Ljubljani. U osam ujutru su me pokupili i otišli smo pravo u Klinički centar. Tamo smo mu slikali nogu, a ubrizgavanje kontrasta je bolno. Oni su mu nabavili neki kontrast iz inostranstva koji navodno ne boli, ali pošto je imao slabu cirkulaciju, njega je jako bolelo, tako da sam mu već tu dao prvu anesteziju, pa anesteziju za bajpas koji smo napravili, koji nije uspeo jer noga nije mogla da primi krv, i na kraju smo izvršili amputaciju. Noga mu je bila u tako teškom stanju, crna u plikovima, to je gangrena noge.

Četiri meseca sam bio pored njega. Pozvali smo američkog doktora Majkla Debejkija, najboljeg svetskog kardiohirurga. Profesor Miro Košak i ja bili smo najodgovorniji i dogovorili smo se da pozovemo neke kolege. Miro mi je rekao: “Hajde da pozovemo nekog da podelimo odgovornost.” Predložio sam da pozovemo i nekog Rusa, pošto je već bio Amerikanac. Poznavao sam doktora Marata Knjazova pa smo pozvali i njega.

I naravno, porazgovaramo mi s njima. Debejki nam je odmah rekao da je Titova noga izgubljena i preporučio amputaciju. Tito nije hteo ni da čuje za to. Kada smo mu pomenuli mogućnost amputacije, rekao je: “Ja dole samo u jednom komadu.”

Međutim, jednog dana, dok smo ga previjali, Tito je video u kakvom je stanju noga i samo nam je rekao: “Radite šta morate.”

Kada smo pripremali amputaciju, u Kliničkom centru se okupio partijski i državni vrh i svi su znali šta može da se očekuje. Tito je 25 godina bolovao od dijabetesa, i to, naravno, nije smelo da se zna. Dolanc mi je posle našeg izlaganja rekao: “Mi znamo da je situacija teška, znamo da može da umre pre nego što počne amputacija, ali ja vam garantujem da znate da nema čoveka koji će upreti prst u vas.”

Oporavak je krenuo dobro. Ne može bolje biti. Naručili smo protezu iz Nemačke. Spremao se čak da ode na Brdo kod Kranja, pripremao Konferenciju nesvrstanih u Bagdadu. Rekao je: “Idemo za Bagdad.” Na nesreću, imao je teškoće sa mokrenjem i dobio je urinarnu infekciju i infekciju bubrega. Usled popuštanja bubrega bio je priključen na dijalizu, a potom zbog slabljenja disanja i na respirator. Bio je na aparatima od 26. februara, pa sve do smrti. Držao sam ga uspavanog.

Mi to nismo napisali u izveštaju, i to je dalo priliku mnogima da pričaju kako su obilazili Tita, kako su ga zabavljali, hranili, razgovarali. Potpune izmišljotine. Jer, mi nismo rekli da je sve vreme bio bez svesti i na aparatu za veštačko disanje.

Imali smo njegov radio i njegove kasete i to smo mu stalno puštali. Voleo je, recimo, makedonske pesme. “Jovano, Jovanke”…

Kada je preminuo bili smo okupljeni svi lekari, sve sestre koje su ga negovale. Stajali smo mirno u tišini, deset do petnaest minuta. EKG je pokazivao već ravnu liniju, respirator je i dalje radio… Srce je definitivno prestalo da radi. Pogledao sam profesora Brecelja, on mi je samo klimnuo glavom i ja sam isključio aparate. Ostali smo još pet-deset minuta u potpunoj tišini i otišli da pišemo izveštaj.

Posle Titove smrti trebalo mi je šest meseci da se oporavim.