“Posle oluje, nebo je zlatno”: Kratka priča o fudbalu, koronavirusu i “normalnom životu” koji nam se vraća

0
Foto: Profimedia

Fudbal je, do sada se nebrojeno puta pokazalo, neodvojivi deo društvenog tkiva, posledica i gradivni element društveno-političkog konteksta i svi oni koji ga ne razumeju ubrzo se hvataju u njegove zamke stvarnosti. Kada je koronavirus blokirao čitavu Italiju, a ponosni Italijani na balkonima, uz njihovu trobojku i harmonike, pevali o “cvetu slobode”, svi su navijali za “žabare”. Čak i oni koji su decenijama trabunjali o njihovoj fudbalskoj dekadenciji, koristili su fudbalske metafore, za italijansku borbu.

Ovoga puta, devet meseci kasnije, priča se pomerila ka severo-zapadu. Velika Britanija je odlučila da izađe iz Evropske unije i zbog toga je bila predmet podsmeha, a danas kada je otpočela vakcinaciju, dok čitava Evropa čeka 29. decembar i potvrdu Evropske agencija za lekove, sve je više onih koji tvrde da Englezi “nisu tako blesavi”.

Zapravo, sve što se na Ostrvu događa – od toga da su obezbedili najveću količinu vakcina od najrazličitijih proizvođača, do toga da se danas očekuju rezultati treće faze ispitivanja oksfordske vakcine – deo je jedne optimistične kampanje.

“Život će se brzo vratiti u normalu”.

I fudbal je deo te kampanje. Navijači su se u Premijer ligi vratili na stadione i nema onog ljubitelja fudbala, koji je pogledao makar jednu utakmicu, da mu nije prijalo to što se u pozadini čuju glasovi živih ljudi, a ne EA Sports animacije.

Ipak, čekao se početak utakmice na jednom posebnom stadionu, na kom i komentatori pre početka meča na minut isključe mikrofone i ne zamaraju nas statističkim podacima.

Kada su navijači Liverpula, pre početnog udarca njihovog tima protiv Vulverhemptona, zapevali legendarnu himnu “You’ll never walk alone”, nema osobe koja nije pomislila – bože, izgleda da će stvarno svanuti.

I dok su se na Kopu dizala para, dok su se razvijali šalovi i dok se posle devet meseci opet pevalo o tome da se posle oluje, iza oblaka, pomalja Sunce i zlatno nebo, češali su se po glavi i zadržavali suze i oni koji su pričali da je ta himna glupa, patetična i gubitnička.

Koronavirus je učinio mnoga zlodela, oduzevši živote, usadivši strah, osakativši naše svakodnevice, naše dobre, pa i loše navike, ali je, makar u fudbalu, uradio jednu dobru stvar.

Sve one koji su u kafanskim i svim drugim raspravama, sa toliko žara govorili o svojim “jedino ispravnim stavovima”, naterao je da se zapitaju.

Da li je “katenaćo” logična posledica “kukavičkog mentaliteta Italijana koji ne vole da idu u rat”, ili sistem koji “ponosne i slobodne orlove drži u borbenoj formaciji”? Da li je pesma o tome da “nikada nećemo hodati sami”, samo ako verujemo, patetična balada ili iskra za koju se nije teško uhvatiti kada patiš?

Valjda je sada jasnije, da ni u fudbalu, ni u životu, ne postoje večne istine i zauvek ispravna mišljenja.

Jedino je sigurno, da posle svake oluje iza oblaka možemo videti zlatno nebo.