Još krajem aprila, Foreign Policy piše o tome da je globalna epidemija koronavirusom uzrokovala napredak autoritarnih režima širom sveta. U tekstu se navodi da su ovakvi režimi iskoristili krizu za manipulaciju i konsolidaciju političke moći. Kao najilustrativniji primer navodi se Mađarska, u kojoj je kriza ionako krhku demokratsku formu, pretvorila u „punokrvnu diktaturu“. Uz Mađarsku, stoje još i Rusija, Uganda, Gvineja i Ruanda, u kojoj je predsednik Kagame prvi u čitavoj Africi, uveo karantin na nivou cele države. U ovoj grupi nalazi se i Turkmenistan čiji je diktator Berdimuhamedov zabranio upotrebu reči „koronavirus“ da bi sprečio širenje panike. Uvećanje moći, ili (dodatnu) konsolidaciju autoritarizma već krajem marta komentarisao je i bugarski politikolog Ivan Krastev, koji je, govoreći za britanski „Guardian“, ove procese nazvao „autoritarnim preduzetništvom“ i uporedio ih sa pumpanjem cena maski i ostale medicinske opreme. Lideri poput Viktora Orbana, po njegovom mišljenju, „testiraju“ granice političkog „tržišta“ i posmatraju „koliko autoritarizma“ ono može podneti.
Iako su mnogi tvrdili da su se autoritarni režimi, poput onog u Kini, bolje pokazali u upravljanju krizom, dvojica autora sa Kings koledža u Londonu se u autorskom tekstu pitaju da li se ovo ipak može smatrati „faustovskim paktom“? Između ostalog, problem sa kineskim režimom, uprkos relativnom uspehu u obračunu sa epidemijom, stanuje u „potiskivanju istine“ i autoritarnom zahvatu koji je urađen na terenu slobode informacija u decembru 2019. godine. Na istom tragu, mnogi su mislili da bi se autoritarne tendencije u Srbiji mogle poklopiti, ako ništa – ono bar sa učinkovitošću u borbi protiv epidemije. Ispostavilo se, ipak, da su autoritarne tendencije vrlo brzo prerasle u autoritarno stanje i da je malo čega urađeno na terenu veće efikasnosti, a mnogo više na terenu konsolidacije autoritarizma. Od učinkovitosti uz „pakt s đavolom“, ostao je samo pakt.
Da bismo analizirali proces konsolidacije autoritarizma u Srbiji, potrebno je podeliti detektovati okvirnu medijsku strategiju, ali i pružiti dublji uvid u specifične faze koje su se unutar tog okvira smenjivale. Kada je reč o samom okviru, predstavljanje lidera SNS-a i predsednika Srbije manje-više je pratilo onu predepidemijsku matricu. Ta slika Vučića kao dobrog i lošeg policajca, ta dijalektička slika majke i maćehe, strogog oca i blaženog sveštenika koji iznad svega voli svoje stado, predstavlja sublimaciju različitih slika u jednom čoveku. Malo ljut, malo zabrinut, malo odsečan, ponekad prkosan, često zamišljen, miran i besan – to je on, naš predsednik, ljudsko biće kao i svi mi. To je opšta slika koja se pažljivo (ili ne?) gradila kroz, grubo rečeno, tri faze konsolidacije kulta ličnosti i autoriteta „jednog od nas“ na mestu predsednika države.
Mnogi su mislili da bi se autoritarne tendencije u Srbiji mogle poklopiti, ako ništa – ono bar sa učinkovitošću u borbi protiv epidemije. Ispostavilo se, ipak, da su autoritarne tendencije vrlo brzo prerasle u autoritarno stanje i da je malo čega urađeno na terenu veće efikasnosti
Faza 1: Podsmeh – „jači od virusa“ i „bez panike“
Prva faza konsolidacije autoritarne vladavine u Srbiji nastupila je krajem februara, kada je održana i sada već antologijska konferencija za medije na kojoj su se predstavnici vlasti i pojedini predstavnici stručnog medicinskog tima, prema pretećoj pandemiji odnosili sa podsmehom. „Najsmešniji virus“, kako ga je tom priliko nazvao član kriznog štaba, doktor Nestorović, u roku od desetak dana postao je već ozbiljan, sa prvim zaraženim osobama u Srbiji. Šestog marta, kada je i registrovan prvi slučaj zaraze u Srbiji, predsednik je izjavio da „nema mesta panici“ i da, uprkos tome što treba biti oprezan sa virusom, njega najviše brine ekonomija i, primera radi, auto-put Preljina-Požega.
Paroli „bez panike“, vlast je pridružila i medijsku prezentaciju Vučića kao „jačeg od virusa“. „Zato on, kako je preneo Tanjug 6. marta, poziva ljude da ostanu mirni, naglašava da će se Bogu moliti da preživi svetska ekonomija i naglašava da neće nositi masku. Baš kao što je, usred epidemije gripa bez maske išao u posetu na odeljenje hematoonkologije Instituta za zaštitu zdravlja majke i deteta „Dr Vukan Čupić“, tako je i prilikom naleta epidemije koronavirusa išao bez maske i zaštitne opreme po čitavoj Srbiji. Imidž nepobedivog dodatno jača i time što u nekoliko navrata odbija da se testira i optužuje one koji ga na to pozivaju iz opravdanih razloga (zbog zaraženog člana porodice ili članova partije i vlade), da „hoće da ga se reše“. Kada ga je 11. marta uhvatio kašalj za vreme konferencije za štampu, rekao je da bi verovatno mnogi želeli da je to korona ali da „neće grom u koprive“. Jači je od korone.
Faza 2: Širenje panike i proglašenje krivca
Već 14. 3. ministar odbrane uputio je pismo u kom traži od predsednika da preduzme mere u cilju zaštite stanovništva. Već sutradan, ovaj saziva konferenciju za štampu na kojoj saopštava odluku o uvođenju vanrednog stanja, na sebi svojstven, teatralan način. Pri tome, on ne zaboravlja da napomene da je do toga došlo, između ostalog, i zbog „nedovoljne discipline (građana) u razumevanju poruka koje su slali“. Kroz dve nedelje, predsednik, koji se „ne skida“ sa malih ekrana, najavljuje da ćemo „imati pet, pa deset pa trideset mrtvih za dan“ i da ćemo za sedam dana imati 1000 zaraženih na dan“. Širenje panike propraćeno je proglašavanjem neprijatelja koji, kako su pisali tabloidi, „navijaju za virus“. To su ne samo opozicionari već i brojni nezavisni mediji koji izveštavaju profesionalno i postavljaju nenaručena pitanja na konferencijama za novinare. Uskoro će se listi neprijatelja, ili makar „neodgovornih“, priključiti i dijaspora koja se vratila u Srbiju – uprkos tome što ih je Vučić „molio da se ne vraćaju za Uskrs“. Medijska slika u dominantnim, provladinim medijima, povlači jasnu granicu između Vučića koji se bori protiv korone sa jedne, i onih koji se bore protiv njega i (posledično) „na strani korone“, sa druge strane. I dalje je snažan, ali kao da posrće pred snagom svojih neprijatelja, odnosno „prijatelja korone“. Moraće uslediti dodatna injekcija moći. Narod mora stati iza njega, ponovo.
Faza 3: Izbori
Na parlamentarnim izborima morale su se „unovčiti“ faze jedan i dva. Matrica iz prve faze koja se oslanjala na sliku o neustrašivosti, kojoj je pridodata i (ipak) odgovornost za zdravlje ljudi. Zato su predizborni skupovi bili online. Za RTV Vojvodina, predsednik je sredinom juna izjavio da se na izborima protiv SNS-a takmiči 20 izbornih lista i da je SNS jedini koji vodi „pozitivnu kampanju“. Ako uklopimo ovaj diskurs u onaj iz prethodne dve faze, vidimo da je Vučić stavljen na jednu stranu, naroda, njegovog zdravlja i prosperiteta – a sve druge protiv sebe i posledično, narodnog zdravlja i prosperiteta. Uprkos pozivanju na oprez i poštovanje epidemioloških mera, Vučić se na svom glasačkom mestu pojavljuje bez maske. Dok je „strpljivo stajao u redu sa ostalim biračima“, u zatvorenom prostoru, i dalje ne stavlja masku, već to čini tek po ulasku u prostoriju za glasanje. Pred kamerama je ponovo skida, dok izlazi. Na proslavi ubedljive pobede na izborima, u stranačkim prostorijama skoro niko ne nosi maske. Nedugo nakon toga, pozitivnim na koronu ispostavili su se Maja Gojković, Marko Đurić, Aleksandar Vulin – ali ne i Vučić. I dalje je nepobediv. Ne može mu ništa korona, a bogme ni opozicija.
Ishod
Epidemija koronavirusa u Srbiji bila je valjda prva situacija u kojoj je moglo doći do toga da u fokusu oko najvažnijeg nacionalnog pitanja u datom trenutku, umesto Vučića, bude neko drugi. To bi, štaviše, bilo i očekivano, da ne kažemo čak – normalno. Jer šta ima normalnije od toga da u centru pažnje oko pitanja javnog zdravlja budu lekari. Vučić i njegov tim na vreme su shvatili da to ne smeju dopustiti. On je morao biti prikazan kao centralna figura u upravljanju krizom. Morao je biti prikazan kao „jedan od nas“ ali i kao da je iznad nas. Bio je krhak i imun, istovremeno. Iz svega je izašao još jači i još krhkiji. Iz svega je izašao, nesumnjivo, kao veći autokrata nego što je bio pre krize. Naš „pakt“ sa njim, zadobio je još jasnije faustovske obrise.
Epidemija u „Životinjskoj farmi“
Vladajuća Srpska napredna stranka odnela je ubedljivu pobedu na parlamentarnim izborima u junu 2020. Da bi, i pored bojkota gotovo čitave relevantne opozicije, izlaznost nekako dobacila do blizu pedeset posto i da bi SNS dobio ogromnu većinu (neviđenu do sada u parlamentarnom životu Srbije), bilo je potrebno ovladati značenjem u vreme krize i uspostaviti monopol na tumačenje određenih događaja vezanih uz aktivnosti predsednika u predizborno vreme. S tim u vezi, nekoliko događaja vezanih za zloupotrebu funkcije predsednika u kriznom vremenu koje se podudarilo sa predizbornim aktivnostima, obeležilo je proces izborne kapitalizacije političkih poena sakupljenih u vreme epidemije.
Nekoliko događaja vezanih za zloupotrebu funkcije predsednika u kriznom vremenu koje se podudarilo sa predizbornim aktivnostima, obeležilo je proces izborne kapitalizacije političkih poena sakupljenih u vreme epidemije
Respiratori u Novom Pazaru
„Dakle, 22.000 hirurških maski, 3.000 epidemioloških M95 maski, ne znam koliko hiljada rukavica – 22.000 (dobacuje Meho Mahmutović, direktor bolnice u Novom Pazaru koji stoji između gradonačelnika Biševca i ministra Ljajića), stiglo vam je i kaljača, kapa, kombinezona – skafandera (dobacuje isti domaćin) – 250 skafandera je stiglo (obraća se Rasimu Ljajiću).“
Ovako počinje razgovor između predsednika Republike i njegovih domaćina u Novom Pazaru, prilikom primopredaje 13 respiratora koje je Vučić „došao da uruči“ novopazarskoj bolnici 6. aprila ove godine. Na snimku koji uživo emituje Tanjug, a direktna uključenja idu i na nekolicini televizija sa nacionalnom pokrivenošću, vidimo da je samo predsednik okrenut licem kamerama. Svi ostali „slikaju se“ ili iz profila ili s leđa.
„Ali ovo je najpotrebnije, Rasime (pokazuje na deset kliničkih i tri transportna respiratora u kamionu). To ostaje ljudima i to je poklon za Pazar – to nije na revers pa da vratite. I ja hoću da ljudi koji ovde žive, bez obzira na to da li su Bošnjaci ili Srbi, znaju da je ovo njihova država.“ (…) U prisustvu ministra zdravlja (koji je takođe bio tamo ali se slabo vidi na snimku), a obraćajući se direktno ministru Ljajiću, po struci lekaru, predsednik, po struci diplomirani pravnik, objašnjava da bi trebalo nabaviti i takozvane „neinvazivne respiratore“ ili „veštačka pluća“, koja pomažu bolesnicima u prvim danima nakon što su skinuti sa respiratora. Ljajić klima glavom, pokazuje da mu je jasno šta mu pravnik Vučić govori o „veštačkim plućima“ i kineskom iskustvu s njima.
„Stvarno, vama svaka čast, ovo je velika stvar“, govore i gradonačelnik Biševac i direktor Mahmutović, jedan za drugim.
Na događaj iz Novog Pazara reagovali su brojni nezavisni mediji, ali i Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), koji je naveo da se u njemu mogu prepoznati elementi „funkcionerske kampanje“. U svim provladinim medijima preneto je da je „Vučić doneo respiratore“ (iako je došao helikopterom). To se može shvatiti i figurativno, kao da je baš on zaslužan za to što su oni stigli u Novi Pazar. Kada je zamenik gradonačelnika tog grada Emir Ašćerić javno napisao da „ne oseća nikakvu potrebu da zahvaljuje Vučiću“, da „u svakoj normalnoj zemlji opremu dostavljaju i raspoređuju ljudi nadležni za to“, kao i da je „riječ ‘zloupotreba’ slaba da prikaže situaciju u kojoj se za vrijeme vanrednog stanja i opasne pandemije radi na ličnoj političkoj promociji“, mediji poput „Krika“, ali i drugih, preneli su Ašćerićevu izjavu i informaciju da je smenjen zbog nje.
Tabloidni mediji imali su naslove poput „Sramota: Pomoćnik gradonačelnika Novog Pazara napao predsednika! Ispljuvao Vučića jer je doneo respiratore!?“. Ono što ostaje posle toga je sledeća postavka: Vučić doneo respiratore da spase živote, a jedan iz „Ugljaninove partije“ pljuje po njemu. To su ponavljali svi mediji tog „žanra“. Po toj matrici, razvijali su se i ostali slučajevi političke zloupotrebe epidemije u predizborno vreme.
Slučaj KC Vojvodina
Prvog aprila novinarka portala „Nova.rs“ Ana Lalić objavila je tekst „KC Vojvodine pred pucanjem: Bez zaštite za medicinske sestre“. Glavne teze oslanjaju se na svedočanstva neimenovanih izvora iz Kliničkog centra Vojvodine, koja govore o tome da je činjenica da je svaki peti oboleli od korone u Vojvodini medicinski radnik/radnica, usko povezan sa činjenicom da medicinskom osoblju manjka zaštitne opreme.
Prema navodima njenih izvora, po tri operacije radile su se sa jednom maskom, pacijenti sa obostranom pneumonijom pluća intubirali su se bez ikakve zaštitne opreme, a većini zaposlenih nije do kraja jasan protokol koji je važio u vanrednim uslovima epidemije. Isto veče, novinarka je uhapšena pod optužbom na širi paniku. Određeno joj je zadržavanje od 48 sati, ali je puštena pre isteka roka, nagađamo – delimično i zbog pritiska javnosti. Sve do drugog aprila, dakle nakon što je puštena, „zavisni“ mediji su ćutali. Kada je puštena, u jednu vest saželi su i hapšenje i puštanje. Na portalu televizije Pink mogli smo da pročitamo: „Lagala, a odmah puštena (…)“ . Sa sličnim naslovima izlazili su i ostali tabloidni mediji. Usledio je kontranapad, kada je Rojtersu dozvoljeno da uđe u bolnicu i prenese da je sa opremljenošću medicinskog osoblja sve u redu. Javni servis preneo je ovu vest.
Dvadeset sedmog aprila nekoliko nezavisnih medija, kao i javni servis, preneli su vest da je krivična prijava protiv Ane Lalić odbačena (niti jedan tabloid nije ovo preneo). To znači, u najmanju ruku, da nije širila paniku. Prema izveštaju medijskog arhiva Ebart, to su u periodu između petog marta i 15. aprila ponajviše činili tabloidi Informer i Kurir, kao i Večernje novosti. Nikada niko od urednika tih novina nije pozvan na odgovornost.
Smislene debate poput one između Veljka Lalića i Ivana Radovanovića na sajtu Nedeljnika oko toga da li akcenat treba staviti na hapšenje novinarke ili sadržaj njenog teksta, gotovo su izostale iz javnog i medijskog prostora. Spin vlasti preplavio je i hapšenje novinarke i sadržaj teksta. „Ana Lalić – lagala“, to je sve što je trebalo da ostane upamćeno.
Ishod
Tako je predsednikova medijska mašinerija pripremala teren za parlamentarne izbore. Uprkos očiglednoj manipulaciji kojom se služio, sva je prilika da je strategija bila uspešna. Šta god da se dogodilo, koliko god nelogična bila objašnjenja za pojedine postupke predsednika i vlasti u vreme epidemije, poslušni mediji „navili“ su se baš onako kako su u Orvelovoj „Životinjskoj farmi“ bile „navijene“ ovce. Kad god bi stanovnici farme videli da ih vladajuće svinje obmanjuju i lažu, ovce bi se uključile sa parolom „četiri noge dobre, dve noge loše“. Slično tome, u raznim prilikama javnosti su se plasirale poruke koje dezavuišu stvarnost. Kao i na Životinjskoj farmi, i na ovoj našoj poruke su se dobro „primile“.
Kako su nam se lekari utopili u sivilo autokratije
U svetu neproverenih i često lažnih informacija kojima obiluju društvene mreže i internet uopšteno, izloženost obilju informacija okrenula se protiv njihovih korisnika. Potaknut teorijama zavere i konfuzijom nastalom usled pandemije koronavirusa, New York Times je u avgustu pisao o fenomenu „Dr. Google“, koji označava nepoverenje pacijenata prema lekarima zbog stvari koje su pročitali na internetu.
„Doktori kažu da pacijenti redovno odbijaju njihove preporuke jer su skloniji tome da veruju onome što su pročitali na Facebooku nego onome što im kažu stručnjaci. Lažne vesti podrile su napore da se ljudi naviknu na nošenje maski i pospešile uverenje da je ozbiljnost zaraze prenaduvana“, piše ovaj list.
Pored nepoverenja zbog „Dr. Googlea“, međutim, ono se u pojedinim zemljama stvorilo i zbog sumnje u iskrenost lekara i njihovu autonomiju u odnosu na političke interese. Tamo gde su ova dva faktora udružila snage, lekarski timovi i krizni štabovi imali su ozbiljnih poteškoća da zadrže poverenje u toku pandemije. Malo je zemalja koje bi u ovim kritičnim vremenima bolje posvedočile o tom scenariju od Srbije.
Politički kontekst naše zemlje može se obrazložiti na nekoliko načina. Za ovu priliku, relevantan je podatak da od preko šest miliona glasača, aktuelna vlast (SNS i SPS) imaju oko jedne trećine podrške u glasačkom telu. Svi ostali, bili oni glasački apstinenti ili glasači drugih partija, gaje ozbiljno nepoverenje prema vlasti. Imajući u vidu njen autokratski karakter, nepoverenje prema vladajućoj strukturi preliva se i na institucije. Uz to, svako ko se pojavi u njihovom društvu, ma koliko bio institucionalno (po prirodi stvari) vezan za (svaku) vlast, u startu mora da se bori za poverenje dve trećine stanovništva koje je (s pravom) nepoverljivo prema svemu i svakom ko stane u isti kadar sa predstavnicima vlasti. Takav je slučaj bio i sa kriznim štabom koji je upravljao epidemijom jer su svi članovi/članice na ta mesta postavljeni od strane vlade.
Na samom početku, krizni štab uspevao je da zadobije kakvo-takvo poverenje. Izuzev jednog člana, doktora Nestorovića – koji je pospešivao (paradoksalno) teorije zavere i odašiljao nadrilekarske poruke, svi ostali uspevali su da ubede većinu u svoju stručnost i nezavisnost. Čak i kada su se predstavnici vlasti gurali da saopštavaju nove mere i koriste situaciju za vlastitu promociju, čini se kao da je gnev ove dve trećine išao pre svega prema njima, vlastima – a manje prema lekarima. Mere su bile oštrije nego u okruženju, ali su se sve (uključujući policijski čas) uglavnom poštovale.
Struka je uspela da unutar autokratskog političkog konteksta makar bude rame uz rame sa vladajućom političkom elitom u odlučivanju. Sredinom aprila, doktor Predrag Kon ponudio je ostavku na mesto u kriznom štabu zbog pritisaka javnosti i sve negativnijih komentara na račun kriznog štaba i njega samog. Ipak, nakon razgovora sa predsednikom se predomislio. Sve do juna stručni tim je bio na klackalici između poverenja i nepoverenja (dvotrećinske) većine stanovništva. Krajem juna i u julu, konačno, krizni štab gubi kredibilitet. Tada postaje jasno da politika preuzima stvar u svoje ruke, u potpunosti.
Otprilike nedelju dana pre ukidanja vanrednog stanja 6. maja, brojevi kreću da se smanjuju. Dvadeset devetog aprila zabeleženo je 227 novih slučajeva i sve do 27. juna biće ih manje od tog broja. Od tog trenutka, u narednih mesec i po dana (sve do 10. avgusta), broj zaraženih biće veći od tih 227. U tom periodu, 26. jula, dostignut je vrhunac od 467 novozaraženih u 24 sata, a 10. jula zabeleženo je rekordnih 18 smrtnih slučajeva. Ovaj rast brojeva od 27. juna verovatno ne bi dobio toliko na političkom značaju da 21. juna, uprkos opasnosti koju sa sobom nose bilo koja veća okupljanja, nisu održani parlamentarni izbori.
Ali nisu ni izbori po sebi diskreditovali stručnjake. Izjavama poput one dr Srđe Jankovića, člana kriznog štaba, o tome da izbori nose „isti nivo međuljudskih kontakata kao i druge aktivnosti“, ili Darije Kisić Tepavčević da „izlazak na izbore ne predstavlja veći rizik od odlaska u prodavnicu“, potvrdili su da se nešto čudno dešava. Sve i da su izbori bili sprovedeni po najvišim epidemiološkim standardima, broj ljudskih kontakata svakako bi nadmašio onaj koji je karakterističan za „sve druge aktivnosti“. Ako i zaboravimo na ogromne gužve pri prikupljanju potpisa, dovoljno je prisetiti se da je zakonski maksimum birača po biračkom mestu, na dan samih izbora 2.500 ljudi. Kada se procenjuje rizik, može se pretpostaviti da bi se na pojedinim većim biračkim mestima, na primer u beogradskim opštinama Palilula ili Novi Beograd, moglo pojaviti i preko 2.000 ljudi u jednom danu.
To znači da je rizik, ma koliko bio mali ako se svi pridržavaju mera – ipak veći od onog kome se izlažemo pri odlasku u prodavnicu. Jedino je doktor Kon izjavio da je postojao pritisak da se „život vrati u normalu“ – pa i da se održe izbori, uprkos, kako je rekao, „nepovoljnom epidemiološkom trenutku“. Ali nije bilo nijednog lekara, unutar ili van kriznog štaba koji bi izašao i rekao – „rizik od zaražavanja je zbog izbora povećan, ali su oni važni zbog demokratije“, ili nešto tome slično. Umesto toga, većina lekara pristala je na praksu igranja sa inteligencijom stanovništva.
Na samom početku, krizni štab uspevao je da zadobije kakvo-takvo poverenje. Izuzev jednog člana, svi ostali uspevali su da ubede većinu u svoju stručnost i nezavisnost. Sve do juna stručni tim je bio na klackalici između poverenja i nepoverenja (dvotrećinske) većine stanovništva. Krajem juna i u julu, krizni štab gubi kredibilitet
Sumnje u političku zloupotrebu epidemije od strane vlasti, ali i pojedinih lekara koji su doživeli da moraju (ili žele) pristajati na političke igre u kriznim momentima, vrlo brzo prerastaju u otvoreno nepoverenje kada su se tvrdnje BIRN-a iz 22. juna – o višestruko većim brojevima zaraženih i preminulih od onih zvaničnih, pokazale tačnim. Iako su se nakon te objave na novinare obrušili kako predstavnici vlasti tako i lekari iz kriznog štaba, doktor Kon je (ponovo) bio taj koji je potvrdio 29. septembra da su brojevi (moguće) u Beogradu i do tri puta veći od zvaničnih. Njegove slobodnije interpretacije sopstvenih reči kasnije, od manjeg su značaja. Važno je da je ono o čemu se ranije slušalo od zdravstvenih radnika, porodica preminulih ili zaraženih i istraživačkih novinara, sada postalo evidentno. Od samog početka – svako ko je malo „izloženiji kontaktima“ mogao je da čuje da je informacija oko naredbe da se ne nose maske u Narodnom frontu na početku epidemije bila tačna. Svako ko je imao prijatelje u Novom Pazaru znao je da je situacija u junu bila neuporedivo alarmantnija nego što se to moglo čuti kroz većinu medija. Svako ko je hteo da veruje lekarima kroz ovu epidemiju, na kraju je ostao kratkih rukava. Zašto?
Odgovor ne treba tražiti u „pokvarenosti“ lekara, nečijoj nestručnosti, pa čak ni pragmatičnosti zbog koje eventualno neko ne bi hteo da se zamera vlasti. Ne, ovde je u pitanju priroda političke moći odnosno – struktura vladanja. Ona ne ostavlja manevarski prostor nikome ko zavisi od nje – a sve je više takvih i pojedinaca i esnafa. Ona potčinjava, unižava, ucenjuje i zastrašuje. Među lekarima ima onih koji se tome odupiru, ali takvi u ovom trenutku ne mogu biti na najodgovornijim mestima – ni u kriznom štabu, ni na nekim drugim rukovodećim pozicijama poput direktora Instituta za onkologiju. Ako ste tu, morate igrati po njihovim pravilima i pokušavati uticati na stvari iznutra.
Iako mnogi to danas koriste za ličnu korist, ne treba zaboraviti da je struktura vladanja ta koja ne dozvoljava nikakve ozbiljnije uticaje spolja i iznutra. Možemo se samo nadati da nas to neće koštati glave – jer je u pitanju opasna epidemija. Ako preživimo, treba ponajviše upamtiti ovaj period, jer je on najbolniji simptom bolesti naše, sada već konsolidovane autokratske političke zajednice.
Autori: Filip Balunović, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije, i Ivica Mladenović, istraživač na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju (IFDT)
Tagovi
