SVET DANAS

Kad inflacija stvori paniku: Ono čega se populistički političari najviše plaše

Propadanje Turske je mikrokosmos patologija koje su rezultat Erdoganove vladavine i vladavine drugih populističkih diktatora
Maks Fišer
Datum: 19/09/2018

Kad inflacija stvori paniku: Ono čega se populistički političari najviše plaše

Politika predsednika Erdogana dovela je do kruga inflacije u Turskoj i pada vrednosti lire. Njegov plakat vreba nad Istanbulom. Fotografija: Krist Mekgrat/Getty Images Europe

Inflacije poput one koja preti Turskoj veoma su opasne za jednu vrstu autoritarnih lidera: populiste.

Diktatori su veoma skloni stvaranju ove vrste krize, veoma nerado je sređuju i veoma sporo oporavljaju zemlju od nje. Imaju višu inflaciju i više veštački potcenjenih valuta. Njihove centralne banke su manje nezavisne.

Ovo su simptomi slabosti i opasnosti koje prevazilaze monetarnu politiku i dopiru do srži vladavine populista. Pre Turske tu je bio Nikolas Maduro u Venecueli i njegov prethodnik Ugo Čavez koji su nadgledali propadanje nekada prosperitetne zemlje, delom tako što su je zakopali u inflaciju.

Kada se ovo dogodi u demokratskom društvu, izabrane lidere uglavnom smenjuju onima koji se izbore sa inflacijom. To se dogodilo u Nikaragvi, Čileu, Peruu i Argentini. Druge vrste autoritarizma na čijem čelu je partija, vojska ili monarhija, mogu da propadnu kao što se dogodilo u Brazilu, ali često su oni ti koji nameću reforme.

Populistički diktatori su drugačiji. Maduro je odštampao još novca pogoršavši krizu. Deceniju ranije Robert Mugabe iz Zimbabvea uradio je istu stvar sa istim posledicama.

Bez obzira na to da li će turski predsednik Redžep Tajip Erdogan pratiti isti put, on ponavlja šablone vladara ograničenog i vođenog sopstvenim sistemom koji nije uvek u interesu zemlje.

Propadanje Turske je mikrokosmos patologija koje su rezultat Erdoganove vladavine i vladavine drugih populističkih diktatora. Iako se čini da njihov način vladavine dobija sve više prostora u svetu, on ima specijalne rizike zbog kojih je skloniji propadanju.

Svaki diktator zna da inflacija koja erodira legitimitet u javnosti i nervira moćnu elitu koja očekuje isplatu, predstavlja rizik. Izabrani lideri će samo izgubiti položaj, ali autoritarna država može da propadne.

Godine 1989. radnici besni zbog inflacije u Kini pridružili su se studentima u protestima na koje je vlast odgovorila krvavim akcijama na Trgu Tjenanmen. Inflacija može da bude toliko opasna po autoritarne vladare da može da podstakne inače nezamislive reforme. Vijetnamski lideri, zabrinuti da će inflacija koja je harala 1980-ih dovesti do propasti komunističkog sistema, prebacili su se na tržišnu ekonomiju.

Skok inflacije u Iranu 2013. toliko je osnažio nezadovoljstvo javnosti da je konzervativni vrhovni lider morao da gleda kako birači biraju relativno umerenog predsednika.

Posle uspona u često manjkavim demokratijama ili vojsci, ili jednopartijskom režimu, diktatori često rasturaju stari sistem koji vide kao pretnju. "Neizvesnost u pogledu njihove budućnosti može da ih natera na izbore koji su dugoročno loši", rekla je Erika Franc koja predaje o autoritarnim režimima na Državnom univerzitetu Mičigen.

Dok se obračunavaju sa institucijama i rivalima, potkopavajući njihov legitimitet, postaju još gladniji razvoja i sve više paniče kako im on izmiče iz ruku.

To često podstiče preteranu potrošnju ili, u Erdoganovom slučaju, preterano pozajmljivanje. Njegova vlada je podstakla firme da troše strane zajmove podstaknute ogromnim ekonomskim razvojem koji je čuvao Erdoganovu popularnost čak i dok je ograničavao politička prava. Ali su dugovanja izazvala krizu valute.

Kina je takođe bila upletena u sumnjive infrastrukturne projekte i investicije. Ali diktature imaju nešto što populisti često imaju potrebu da unište: institucije. Iako su autoritarne institucije jedva postojeće, one su makar predvidljive i mogu biti nezavisne. One su sposobnije da se izbore ili makar odgode probleme. Naročito centralna banka.

Ako je diktatorska centralna banka kredibilna i nezavisna, istraživanja pokazuju da je onda inflaciju lakše obuzdati.

Ali populisti poput Erdogana koji je postavio zeta za ministra finansija vole da se mešaju u rad centralnih banaka kako bi podstakli kratkotrajni rast i na nezavisne institucije gledaju kao na pretnju. Dolazi do skoka inflacije kao najave loših vremena.

Ekonomski menadžment je pod njima manje kompetentan i vrlo verovatno će dovesti zemlju do dugovanja ili ekonomskog sloma. Niži zvaničnici znaju da im je prva dužnost da se dopadnu i da hvale lidera, pa su skloniji kompromisima i prikrivanju. Lojalnost pre kompetencije.

Rezultat nije samo preterano trošenje ili preterano pozajmljivanje, već se to radi nepromišljeno i bez zdravog razuma koji nameću centralne banke i druge institucije.

Dok vrednost lire pada, najveće rizike trpe turski državljani, i to ne samo u ekonomskom smislu.

Tom Pepinski, politički naučnik sa Univerziteta Kornel u Itaki, Njujork, našalio se na Tviteru: "Ako ste lako dostupno političko ili društveno žrtveno jagnje u Turskoj, vreme vam je da zbrišete."

© 2018 The New York Times


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.