Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

OKTOBARSKE IDE NA VRAČARU

Datum: 08/10/2018

 

 Kad bude ovako lep dan, a još i subota, volim da se nađem sa nekim od svojih kumova ili retkih prijatelja. Kad se neko kao ja  seljaka ceo život: škola u jednom mestu, gimnazija u drugom, fakultet u trećem, vojska sad već u drugoj državi… posao u jednoj, pa u drugoj, trećoj, državi. Sa porodičnim prijateljima iz prvog braka se nekako pa skoro prirodno povučemo, što ja, što oni. Ove druge koji nekako pa dođu sa novom ženom, divni ljudi, ali polako se prihvatamo, prijaju mi, ali nije to baš to… Zato i kažem, kad sednem sa jednim od kumova ili jednim od tih prijatelja (do groba, što pevaše Balašević) onda padnu priče koje se ne govore bilo kome.

 

Izbegavamo razgovore o politici. Pokušavamo da ne metanišemo previše nad prošlim vremenima, jer fudbal nam je bio, kao i muzika, opera, ma država bre, bio… Past tense. Ovo su ostaci ili pokušaji. Na utakmice ne idem. Bemus, Bitef, Fest…Poneka pozorišna predstava. Poslednji koncert na kome sam bio Vaja Kon Dios u Areni. Imali smo državu koju nismo umeli da sačuvamo (mada ima i ona - ako je pala, znači da je bila sklona padu). Sad imamo političare koji se igraju državnika.

 

Evo, samo što je krenuo ovaj oktobar,  okrunio ovaj inženjer odozgo u svom krunjaču i jednog Predraga Ejdusa. Dođosmo preko ove blamaže od Zvezdine igre na pariskom Parku prinčeva koja je bila bleđa od rezultata, do odlaska Šarla Aznavura, šansonjera kakvog svet nije imao niti će imati. Izgubio je ceo svet, planeta, ne samo Francuska. I ne samo jermenski narod…

-      Vide li, bogati, kako su ga Francuzi ispratili?  Ko državnika, dva predsednika, počasna garda, tako gospodstveno, aristokratski, a ipak nekako jednostavno. U svakom slučaju iskreno.

-      Da, kažem, video jutros. Velike su to kulture, jermenska i francuska. Iskreno i državnički skromno. Gospodstveno, aristokratski, ponavljam kao papagaj, a stvarno sam stekao takav utisak gledajući snimak … 

 

Posmatram ga, drži se dobro, ćerka mu u inostranstvu, sin ovde, znam da je nezadovoljan jer nije ambiciozan kao sestra, a vidi da nema perspektive jer nije član (kao Radovan treći recimo, pa da mu viri članska karta iz malog džepa na sakou). Oči mu sjaje, prestao je sa pušenjem, a stane posle druge čaše vina… U jednom momentu se nasmešio, pa me pogledao šeretski.

-Dobro reci šta je?

-Pričao sam Ti, imam jednu lekarku ,da je bar profesorka engleskog, pa da pričam s njom o Šekspiru, a ne o bolestima.

 

Ćutim, slutim da ima neizdrž, da će mi i sam reći da da ne pitam. Hvatam svoju ugašenu cigaru i pripaljujem ponovo, polako je vrteći da se žar lepo uhvati. 

         -Ima tome, pa skoro će i godina, krajem ove. Viđamo se, tu i tamo. Lepo nam je. Malo je čudna, traži da joj svaki put ocenim od jedan do pet… A meni je svaki put odlično. Ona dodaje, pa zar nekad nema ono pet minus, ili četiri plus, recimo. Nema, govorim joj, a tako i mislim i usput pitam, a šta ti najviše voliš da Ti radim? I znaš šta mi kaže?

          -Pa naravno da ne znam, ne držim vam ja sveću, smejući se odgovaram.

         -Kako misliš da će biti posle? Posle čega, pitam je

- Pa kad te jednog dana ne bude. 

-Biće šta će biti, kažem joj i pitam se zašto je to interesuje. 

-Nisam ti rekao, ona je inače drugarica iz razreda moje ćerke, znam je od malena. I ko su joj bili momci, i kad se za koga udala, i koje su stare nerealizovane ljubavi dolazile na naplatu… A zašto i kako sam se ja tu našao, valjda joj je bilo potrebno neka promena, šta li. Onda mi je jednog dana priznala da je bila potajno zaljubljena u mene i da je bila ljubomorna na svoju drugaricu što me ima svaki dan i što ima tako iskren odnos sa svojim ocem. A to je bila istina, moja ćerka mi je, umesto majci, pričala sve svoje tajne pa i one najintimnije. I doktorka  je to znala i bila ljubomorna što ne može isto sa svojim ocem, pa i sa majkom. I eto desilo se, za mene potpuno neočekivano. A podmladila me.

         -Vidi se, kažem mu. Sijaš. 

         -Ma pusti, ne zezaj. Zaljubila se, a to jedino nisam hteo. Kaže mi, kako ću ja bez tebe?

         -Lepo, kao i do sada što si. A ja nemam nameru skoro da idem. Moj Džo Blek će valjda da sačeka neku deceniju, majku mu. Juče je pitam:

-Šta misliš kako bi ti mene opisala? Recimo svojoj najboljoj drugarici. Gleda me u oči, ne razume zašto baš to, ali bez razmišljanja ja joj odgovaram:

-Pa kao nekog ko te je najbolje grlio. Pogledala me ispitivački: 

-Kako to misliš? 

-Pa, vidi ovako, napišem crticu: 

Od svega što pamtim iz susreta sa Njim, najviše njegove nežne, tople a ipak čvrste zagrljaje. Od kojih zastaje dah. I iako sam znala da je on uvek želeo nešto više, meni je to bilo dovoljno…Onda se izmakla i veoma ozbiljno pa skoro uzviknula – NEĆE BITI! GDE DOVOLJNO!

 

Stvarno sam se slatko nasmejao. Što njoj što njemu. Tako je lepo ispričao da mi je dočarao skoro celu sliku: kako se nalaze u nekoj hotelskoj sobi ili gde se već sreću ljubavnici, i kako mu ona sa vrata skače u naručje a on je grli svojim dugim rukama, privlači sebi i … šta tu već sve biva. Smeh je potrajao i da bih ga smirio povukao sam jedan duugi dim i skoro se zakašljao.

Svet koji je sedeo za okolnim stolovima u ušuškanoj bašti kafea na Vračaru se okrenuo u našem pravcu. 

 

Preko naših glava, nekako zajedno sa dimom moje cigare razlivao se onaj prepoznatljivi glas Šarla Aznavura… 

 

She may be the face I can't forget
A trace of pleasure or regret
May be my treasure or the price I have to pay
She may be the song that Salome sings
May be the chill that autumn brings
May be a hundred different things
Within the measure of a day

 

 

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.