Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Jutro koje menja sve

Nisam kritičar. Ni filmski. Niti književni. A ni dramaturg. Samo sam usputni konzument ponekog sadržaja sa aber kutije. Istini za volju, otkako sam pronikao u čari RTS planete na webu i okom zakačio pilot epizodu televizijske serije “Jutro će promeniti sve“, moram da priznam – navukao sam se.

 

Čini se da je među uzburkanim talasima hiperproduktivnog mora, jedan davljenik uspeo da pošalje signal i načas spasi tonući žanr – urbanu TV seriju. Kraj će, svakako, reći da li je serija uspela da opravda vrstu kojoj je pripala, iako se o ovoj seriji ne može govoriti samo kao o urbanom manifestu omladine koja stasava. To jednostavno nije isprazna storija poput gomile moderno filovanih umetničkih torti. To je drama koja čak i kada pomislite da je zapala u nedorečenost, svoju poentu iscrta prećutanim rečima.


Reklo bi se da su Vladimir Tagić i Goran Stanković u saglasju sa nekoliko scenarista, građu za seriju skupljali u emipirijskim hodnicima, poprskavši je pomalo imaginarnim pesticidima, tek stilizacije radi. Inače bi se poprilično anksiozni ritam otkucaja raznizao ili bespoentno ispario.

 

Obična priča o ljudima

 

Ispričati najobičniju priču o ljudima i to mladim ljudima, nije baš lako. To su videli mnogi autori, koristeći iste glumce da priču ispričaju kroz “Klip“, “Panamu“, “Pored mene“, “Afterparty“ i još mnogobrojne kreacije koje su se jednostavno zaplele među velika očekivanja i publike i autora. Za razliku od tih filmova koji su skloni bezosnovanim preterivanjima, naglašavajući anomalije omladine, za “Jutro“ se može reći da je pikado strelica koja je pogodila pravo u centar. Nadamo se da do kraja strelica neće da se otkači i sruši utisak.

 

Zahvatajući brojne epizodne fabule, koje imaju novelističku funkciju da osvetle samo isečke života glavnih likova, priča je ipak fokusirana na Filipov povratak iz “američkog sna“, gde je kao stipendista Berklija  otišao nakon srednje škole. A potom se kao razočarani idealista i smoreni vunderkind vratio u prapostojbinu. I to kod roditelja. Nikola Rakočević kao od šale uspeva da iznese Filipa koji bezuspešno traga za poslovima, nailazeći na ljude koji ga ili precenjuju ili mu se suptilno svete zbog svojevremenog napuštanja Srbije. U tom beznađu, Filip kuša životne delicije, tražeći smisao u izlascima i alkoholu, ponekad saplićući se i na epizode sa psihodeličnim pečurkama zbog kojih jedne noći opipava i pritvorske ćelije.

 

Četiri stuba priče

 

Fantastičan sukob mladića sa samim sobom koji s vremena na vreme kulminira u tenziju sa roditeljima ili besmisleno jurenje koitusa sa usputnim devojkama, Rakočević tumači do te mere maestralno da mu svaki tridesetogodišnjak sa ove strane ekrana, bez suvišnih pitanja veruje.

Porodičnu priču u kojoj su Anita Mančić i Nebojša Dugalić, kao Filipovi roditelji, ušli u uloge dosadnih roditelja, štono na jugu kažu roditelja napinjača, dodatno komplikuje i odluka Filipove sestre Anđele da nakon što se useli sa dečkom u stan, pred veridbu napusti naizgled zadovoljan život, skidajući teskobne okove, pritom.


Anđela koja je još i ambiciozni asistent na fakultetu za psihologiju, počinje da preispituje svoje seksualne pretenzije, stegnuta u obruč između dvoje studenata Darije i njenog dečka. Jovana Stoijlković (Anđela) je bez sumnje jedna od najboljih glumica mlađe generacije koja ćuteći ume da odglumi da joj je od svega muka, da se zaljubila, da sumnja. Čitava atmosfera između dvoje studenata i Anđele pršti od seksualne energije, koja je u završnoj sceni epizode “Cunami“, nesumnjvio morala da eksplodira. Nekako nalik Bertolučijevim Sanjarima, ne po priči, već po atmosferi, kraj ove epizode donosi nam splet erotike i pijanstva, čineći da Anđeline simpatije ipak prevagnu na stranu Darije. Na koncu, Anđela u autu svojim prijateljima, vraćajući se iz Novog Sada, priznaje da se zaljubila i da je lezbejka. Akutna zabluda ili istinska ljubav, ko bi ga znao. Ne zna ni ona.

 

Velegradska frajla i provincijski pastuv

 

Dvoje je još likova, na prvi pogled potpuno različitih, ali jednako ispraznih, uspelo da svoju suštinu u prvih, bezmalo, dvadeset epizoda, započne da tka.

 

Prerano sazrela i u životu i u seriji, Isidora Simijonović, tumačeći samostalnu Sašu, otkriva nove horizonte u svom malčice sebičnom životu. Nakon početnih nekoliko besmislenih seksualnih epizoda sa prolaznim figurama u kafiću koji drži, a koji se simbolično zbog prometa zove „Nula“, Saša otrkiva da ima polusestru i oca na samrti.  Njena transformacija, nakon što joj policija zatvori lokal, predstavlja najveću transformaciju izazvanu situacijom, a ne pukom voljom lika.

 

Subjektivno gledano, možda najtanje napisan lik provincijalca Ljube, ipak uspeva da izvuče Andrija Kuzmanović. I tu dolazimo do one imaginarne finese koja je možda preterana, a prikazuje želju provincijalca da pleše po ivici velegrada, muvajući u isto vreme i fitnes babe i studentkinje u domu kako bi imao gde da prespava. Realno, ovo na trenutak vuče seriju u ono more urbane prosečnosti od koje je ljudima pomalo muka. Ali, avaj, tako valjda svi vide provincijalce u Beogradu. Mnogo bolji aspekt jeste Ljubin privremeni povratak u zavičaj gde su u međuvremenu neke stvari nastavile da žive i bez njega, ali se suština i bezličnost nisu baš mnogo promenili. Odlično prikazana Ljubina želja bludnog sina povratnika da zaroni nazad u svoju prošlost i odlično prikazana anksiozna težnja da odatle ipak pobegne nazad u Beograd, znajući da više nigde ne pripada.

 

Motivacija, dijalog, prostor

 

Tri pomenute reči jednostavno idu ruku pod ruku i teško ih je razdvojiti. Neko bi možda imao zamerku na dijaloge, dajući im epitet previše urbanih, previše predvidljivih ili uštogljeno humorističkih. Ipak, imajući u vidu motivaciju likova da pojedine replike izgovaraju, dijalozi su opravdani, jer imaju za cilj da predstave generaciju onakvu kakva je zaista. Prostor tu igra ozbiljnu ulogu. Ne može se govoriti o Beogradu XXI veka, o klubovima, o fakultetima u kojima više nema strogih brkatih profesora, o noćnim izlascima ili kompjuterskom programiranju na arhaičnom jeziku Momčila Nastasijevića. Novi prostori grade novi jezik. Mnogo veći problem, iz ugla gledaoca, jesu katkad preterani dijalozi, prestilizovani koji impliciraju da su se autori s vremena na vreme zaljubljivali svoje reči i nisu išli za Foknerovim “ubijanjem omiljene dece“.

 

Serija koja se sluša

 

Rizikujem da me raspnu na krst tradicionalni ljubitelji rokenrola, ali shodno situaciji moram da priznam da je odabir muzike u seriji bravurozan. “Hipsteru“, reći će prosečan um. No, momenti u kojima se prepliću Goblini, Riblja Čorba sa Jarbolima, Lolobrigidom, ali i još manjim mainstreamom - Goriborom ili bendom Straight Mickey and the Boyz oslikava današnju omladinu kojoj više nije važno da li su generacija Partibrejkersa ili Maje Berović. Bitan je taj bunt i besmisao do kog su doterali ratovi, politika, kriminal, iz kog je jedini beg asimetrija.

 

 

Umesto zaključka

 

Dok smo se okrenuli, glumačkih bardova na sceni više nema. Sećam se kada sam sa dedom sedeo i gledao seriju u kojoj su glumili oni koji već godinama nisu s ovu stranu  planete. Deda me je pitao zašto puštaju te ljude kad su mrtvi. Bilo mi je malo teško da mu objasnim da je umetnost ipak besmrtna. A besmrtna je zbog onih koji su je besmrtnom učinili. Mićanović, Đuričko, Sergej, Kojo, Bjelogrlić, Ćetković već su glumci srednje generacije, koji se lagano sele u one sa bogatim iskustvom. Neki su se, poput Madžgalja i Glogovca preselili među zvezde.

Do skoro nisam umeo da bilo koga prihvatim kao mladog glumca koji je dostojna zamena. Nikola Rakočević i Jovana Stojiljković će sigurno biti oni koji će nastaviti da zidaju umetnost. Oni jednostavno umeju da glume. Jer su glumu shvatili onako kako to rade velikani. Kao igru.




Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Vesna
15.11.2018 - 15:16
.
Bravo!