Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Силуета Воје Танкосића

Чланак из аустроугарских новина посвећен ексхумацији посмртних остатака Воје Танкосића

Једна од најкомплекснијих личности са почетка, а можда и читавог двадесетог века свакако је личност мајора Воје Танкосића.

Поуздано знам да је Воја Танкосић, поред Мустафе Голубића, био особа којом се највише бавила британска обавештајна служба а данас професори са Кембриџа.

Сажети такву личност у један текст апсолутно је немогуће, те нећу ни покушавати да кренем од самог почетка и детињства.

У ствари, Воја Танкосић је рођен онога дана када је дипломирао на војној академији 1901. године, као пети у 32. класи.

Професори су у опису на крају школовања навели: „истиче се у свим областима“ али како ће се врло брзо испоставити, Воја се највише истицао у истеривању правде.

Воја Танкосића је од мајског преврата 1903. године, па све до његове смрти 1915, био уплетен у скоро све значајније унутрашње и спољашње догађаје, посебно оне везане за револуционарну борбу и ослободилачке ратове које је водила Србија.

У данима припремања и самог свргавања династије Обреновић са трона, Танкосић је једини од млађих официра који је имао врло запажену и значајну улогу.  

Ситне грађе, ћутљив, повучен и скроман овај официр ничим није показивао своју несаломљиву снагу и организаторски дух, који ће га пратити све до краја живота.

Међутим, Воја Танкосић је брзо постао значајна спона између војске и омладине коју је требало спремати за велике револуционарне и народне надолазеће задатке.

Своје пријатељство са омладином јавно је манифестовао приликом крвавих демонстрација 23. марта 1903. године. Његов 6. пук добио је наређење да изађе из касарне и помогне жандармерији у растурању демонстрација. Воја Танкосић је комадновао првом четом и био је упућен ка Руском цару. Када су се приближили демонстрантима ови су повикали „Живела војска!“ на шта је Воја одговорио „Живео народ!“, затим је окренуо своју чету што су учиниле и остале чете 6. пука вративши се у касарну.

Он касније одлази до вођа протеста којима обећава безбедност скривајући их у Доњем граду а сутрадан их пребацује преко Дунава у Аустроугарску.

Од тада Воја Танкосић добија велико поверење студената које касније лако увлачи у мајску заверу.

Након мајског преврата и доласка краља Петра на престо у лето 1903, године, Танкосић у војсци почиње да пропагира образовање комитских одреда који би за циљ имали револуционарно деловање на територији Косова и Македоније.

У лето 1903. Године Воја Танкосић у логору подофицирске школе на Топчидеру држи први састанак за образовање револуционарног комитета.

Августа 1903. почињу и прве акције, Танкосић маскиран у трговачког помоћника, који се бави трговином брашна у друштву са Радом Михајловићем, правим трговцем, силази на југ. Обилази и прикупља податке са терена. Том приликом је обишао Куманово, Скопље, Тетово, Прилеп, Битољ и прикупио све податке који су му касније били од користи приликом ратних акција.

Одмах са овог пута враћа се у Врање и образује први комитет, који је имао за циљ да отпочне ратне акције на терену.

Те исте јесени образује и прву чету која под војводом Анђелком прелази границу код Рујна и започиње веће револуционарне акције.

Учествује у великим борбама на Челопеку, Старцу, Стацину, Козјаку и Глобочици.

Колико су биле битне војне акције, толико је био важан и његов политички и организаторски рад. Он организује српске школе, штити цркве, спроводи организацију курира, канала и магацина са оружјем.

У 1911. Години, када се већ помишљало на ослободилачки рат, Танкосић прелази на Косово са задатком да ухвати везу са Исом Бољетинцем и Садик Рамом дреничким барјактаром, који су дотле били непријатељски расположени  према Србији. Требао је да их убеди на то да дозволе нашем становништву да се наоружа и да у случају рата са Турском имамо њихову неутралност. У овоме је успео тек јуна 1912. Године. Због ових својих веза када је избио рат 1912. Он је са својим одредом из Прокупља упућен на Косово и једна од првих крвавих борби овог похода је она коју је он са својим одредом водио на Мердарама.

У рату са Бугарима 1913. Био је на крволочном фронту. Када су после рата чете распуштене, Танкосић је на своју руку, отпочео акције у Босни, и овај рад који је заједно са Драгутином Димитријевићем Аписем водио је у таквој тајности да не само што за њега нису знале власти, већ ни сами чланови организације.

Атентат у Сарајеву 1914. године затекао је Танкосића већ физички сломљеног. На њега је још нарочито страшно деловала аустријска нота послата Србији где се он спомиње у две тачке, другој и седмој:

-      Да одмах растури Народну одбрану, њена средства за пропаганду конфискују и на исти начин поступи против осталих удружења и друштава...

-      Да одмах ухапси мајора Воју Танкосића и извесног Милоша Цигановића, српског чиновника, који су резулататима истраге компромитовани

Објава рата и сазнање да смо за рат неспремни додатно је притискала Воју Танкосића. Здравље му се погоршало, имао је проблем са венама које су утицале на расположење.

Другог новембра 1915. У сред одступања целе војске, он између Ћуприје и Свилајнца на положају Иглиште предузима на своју руку јуриш приликом кога га рањава граната.

Подлегао је ранама у пољској болници у Трстенику, у тренутку смрти имао је само 35. Година.

Међутим, ово није крај за Воју Танкосића, непријатељи су га се и мртвог плашили и страховали да ли је заиста мртав. Због тога су Аустроугарски војници данима претраживали терен како би пронашли његов покопани леш. Апотекар Трајковић је показао непријатељским војницима место на коме је сахрањен Воја Танкосић. Његово тело је ексхумирано, како би утврдили идентитет, а затим фотографисано.

Бечки листови објавили су наслове „Крај Воји Танкосићу, демону светског рата“, док мађарски листови пишу: „Тигар је мртав – Крај Воји Танкосићу“.

Тело је остављено како би га пси појели, али један сељак сахранио је остатке и обележио место.

Након рата, породица је пренела тело на Ново гробље, где се и данас налази.

 

 

Текст инспирисан књигом "Ратници Црне руке" аутора Славише Павловића 

 

 

 

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.