Onaj koji bi tek počeo da uči srpski jezik bio bi zblanut, ali čak i ljudima koji misle da su dobro upoznali naš mentalitet, te bi tanane nijanse mogle da prođu ispod radara. Čućeš tako u kafani, na ulici, u običnom razgovoru, na porodičnom ručku, za nekoga: “U, taj je baraba!”, izrečeno s odobravanjem, gotovo sa sladostrašću.

I “mangup” je na srpskom maltene pozitivna osobina, valjda ima to u mentalitetu, ili makar volimo da mislimo da ima, kao u vicevima, da ne znamo šta se desilo, ali Srbin-mangup je na kraju pobedio.

“Lopov” i “lopuža” već ne mogu da nose pozitivne konotacije, rekli bismo u ovom našem malom semantičkom ogledu, ali zato “lupež”…

“Lupež” je kao lopov sa pozitivnim predznakom, možda onaj koji samo cilja bogate, što su imovinu stekli većom krađom od pukog džeparenja; lupež mu dođe nešto kao gospodin-lopov, nešto kao…

Ah, ali idemo prebrzo. On bi se verovatno naljutio da mu identitet otkrijemo tako brzo.

Još treba pre toga reći da nam je u mentalitetu da navijamo za potlačene, ugrožene i slabije: urbane su legende, ali zasnovane na istini, da se po jugoslovenskim bioskopima zviždalo “kaubojcima”, u svakom vesternu, i da se zdušno navijalo za braću crvenokošce.

Zato je, valjda, logično da, dok se anglofoni svet zbog hit serije na Netfliksu tek upoznaje sa njim, mi odavno znamo ko je glavni junak Morisa Leblana i inspiracija za jedno od televizijskih otkrovenja godine. Još od starih predratnih (onog tamo rata), pa potom BIGZ-ovih izdanja koja su se štampala u desetinama hiljada primeraka i čitala na plažama, u vozovima, na zimovanjima, između korica neke dosadne lektire, Srbija ga voli, ceni i pomalo čeka da se opet pojavi.

Jer ko bi drugi umeo bolje da prepozna džentlmena-lopova od naroda kojem je pohvala kad za nekog kažu “baraba”, “mangup”, “lupež”…

Lupež, rekoste? Nije možda ni čudo što je samo jedno slovo razlike.

“Arsen Lupen je među nama!”, rečenica je kojom odzvanja prva knjiga iz serijala o čuvenom lopovu koji se ujedno bori i protiv nepravde; više od vek pošto je pisac impozantnih brkova rukom skicirao tu rečenicu, Arsen Lupen je zvezda vodilja i inspiracija najpopularnijoj seriji ove zime.

Netfliks retko deli podatke o gledanosti sa javnošću, ali su “Lupenovim” uspehom bili toliko oduševljeni da nisu želeli to da sakriju: serija je prva koja je uspela da uđe u “Top 10” u Americi, iako Amerikanci notorno ne podnose filmove sa titlovima (a sinhronizacije umeju da budu još mučnije).

Pojavila se taman da nadomesti prazninu koja se u high-end produkciji pojavila nakon svršetka serije “Damin gambit”; i baš kao što je Bet Harmon u sirotištu i detinjstvu imala jedinu utehu u šahu, tako je Leblanov literarni predložak i težište i početak i kraj francuskog Lupena.

“Momak iz fine kuće…”

Lik koji u “Lupinu” glumi Omar Saj zove se Asan Diop, ali inspiraciju za poduhvate i život, pa čak i za plavokosu (bivšu) suprugu crpi od književnog lika nastalog s početka dvadesetog stoleća; čudesno je, čini vam se na početku, jer ste se dugo pravili da ste odrasli i da nemate vremena za lupeže i barabe, kako je vešti scenarista uspeo da modernizuje priču o plemenitom kradljivcu, a onda, ako se vratite originalu vidite da to uopšte nije bilo teško.

Arsen Lupen, nije fraza, večno je mlad; i nije preterivanje ni stvar francuskog ponosa što Asanov sin u seriji tako lako upadne u svet koji je osmislio Moris Leblan.

Jer ko ga ne bi cenio, voleo, i ugledao se na njega:

“Arsen Lupen, zanesenjak, džentlmen, koji operiše isključivo po dvorcima i salonima, i koji je jedne noći upao kod barona Šornama i od njega izašao praznih ruku, ostavio je svoju posetnicu na kojoj je pisalo: ‘Arsen Lupen, džentlmen-lopov, vratiće se kada nameštaj bude bio originalan.’ Arsen Lupen, čovek sa hiljadu lica: čas je šofer, tenor, bukmejker, momak iz fine kuće, tinejdžer, stranac, marsejski trgovački putnik, ruski lekar, španski toreador!”

Lupen je, još od premijerne Leblanove priče neko ko nam “donosi svoju mladalačku vedrinu, iskre svog burnog života, prijatno raspoloženje čoveka kojem sudbina povlađuje i smeši se”.

Dobro, to već ne zvuči previše srpski, ali Bože moj, ipak je izmišljen lik.

Dok čekamo da se na Netfliksu pojavi još pet epizoda koje će zaključiti makar prvi deo sage o novom Lupenu, i dok se spremamo za prelistavanje knjiga koje u seriji čitaju i prevaranti i policajci, hajde da se na trenutak vratimo u pozni 19. vek.

Magazin “The Strand” na početku poslednje decenije tog stoleća počeće da objavljuje kratke priče o detektivu Šerloku Holmsu, iz pera Artura Konana Dojla. Ako se danas sve meri po Netfliksovim algoritmima i pregledima tizera i trejlera na Jutjubu, pa tek onda po prodatim tiražima, tada se uzbuđenje moglo doslovno videti na ulici. Ispred kioska i knjižara formirali bi se dugački redovi, a čitaoci nisu mogli da se zasite Šerlokovih zaključaka i Votsonovih upadica.

Jedini problem bio je što je Artur Konan Dojl, a to pisci umeju da rade, zamrzeo lik koji je sam napravio i prvo poželeo, pa potom i uspeo da ga ubije. Dvadeset hiljada čitalaca je istog dana otkazalo svoju pretplatu na “The Strand”, pa je izdavač činio sve što je mogao da natera pisca da vrati Šerloka u život.

Vesti su možda tada putovale malo duže od pukog klika prstom na ekran ili palcem na daljinski upravljač, ali čitavom svetu bilo je jasno kolika je potražnja za “šerlokovskom” literaturom. U Francuskoj, novinar Pjer Lafit pokrenuo je u februaru 1905. časopis po imenu “Je sais tout” (“Znam sve”), sa idejom da publiku privuče nekim likom koji bi podsećao na Holmsa. Pozvao je svog prijatelja, Morisa Leblana, i zamolio ga da napravi serijal priča. U julu te godine, Leblan nam je predstavio svog glavnog junaka: prefinjenog lopova, majstora prerušavanja i povremenog – kada mu se ćefne – detektiva Arsena Lupena.

Kao što Šerlok ima svog Morijartija, tako i Arsen Lupen ima Ganimara, jer kakav je to junak, s koje god strane zakona boravio, koji nema svog nemezisa; kuriozitet je da je Leblan toliko voleo priče o Šerloku da ga je doveo i u Lupenov svet. Ipak, nakon pretnje tužbom, morao je da mu izmeni ime, tako da Lupen druguje i nadmudruje se sa stanovitim… nikad ne biste pogodili… Herlokom Šolmsom. Poslednja priča u prvom romanu govori upravo o tome:

“Da, ljudina je to, ali ljudina na čije će mi rame biti zadovoljstvo da stavim ovu istu ruku koju vama upravo pružam, gospodine Devane. I mislim, gospodine, da će se Arsen Lupen i Herlok Šolms jednog dana ponovo sresti… Da, svet je premali da se nas dvojica ne bismo ponovo sreli… a tog dana…”

Monokl i cilindar

Arsen jeste bio izmišljen, ali se i on oslanjao na ponešto iz stvarnog sveta: nekoliko meseci pre debija, u Parizu je uhapšen istinski džentlmen-lopov, po imenu Aleksandr “Marijus” Žakob, vođa kriminalne bande koja je sebe zvala “Les travailleurs de nuit” (“Noćni radnici”). Suđenje je bilo senzacionalno, spektakularno i punilo je stupce francuske štampe.

Lupen je možda bio odgovor na Šerloka Holmsa, a Leblana su uskoro prozvali “francuskim Konanom Dojlom”, ali od samog početka Arsen će biti svoj, drugačiji i pridobiti drugačiju publiku. Već 1908. godine pojavile su se i prve predstave, a jedna od njih imala je bitnu ulogu u razradi imidža Arsena Lupena.

Glumac Andre Brile i neki kostimograf, iz samo njima znanih razloga – mada se Leblan nije bunio, jer bi to oduzelo dosta magije – odlučili su da džentlmena-lopova prikažu kao ukusno, po poslednjoj modi, obučenog muškarca sa monoklom i cilindrom. Pojavljivao se u smokingu, a u belim rukavicama uvek mu je bio štap. Od tada se ta slika i njene varijacije nalaze na mnogim knjigama i ilustracijama, pa i u stripovima i filmovima, iako ovaj opis ne postoji nigde u Leblanovim pričama. No i to ima smisla: Arsen Lupen može da bude bilo ko i bilo gde, a to što ga, zbog Brilea i predstave od pre 113 godina, neki danas možda zamišljaju sa monoklom, to je zato što Arsenu Lupenu to odgovara.

“Njegov portret?”, stoji dalje u prvoj priči objavljenoj u “Je sais tout”. “Kako bih ga vam mogao opisati? Dvadeset puta video sam Arsena Lupena, i svaki put preda mnom se pojavilo neko drugo biće… ili bolje rečeno, isto biće čiji lik ni dvadeset ogledala ne bi moglo do te mere da izobliči, svaki sa svojim očima, toliko različitim, drugim oblikom tela, posebnim pokretima, specifičnim stavom i karakterom.”

A onda tom prijatelju koji nam pripoveda sam Lupen odgovara:

“Ni ja sam više ne znam tačno ko sam. Više ne prepoznajem sebe u ogledalu.”

“To je bila šala, naravno, i paradoks”, nastavlja dalje narator, “ali ipak, sušta istina za sve one koji su ga sretali, a koji ništa nisu znali o njegovim nepresušnim idejama, njegovom strpljenju, veštini šminkanja, neverovatnoj sposobnosti transformacije, koja je išla dotle da je bio u stanju da izmeni oblik lica i međusobni odnos svojih crta.”

Tomas Kraun i Keri Grant

Zato je, recimo, Omar Saj, glavni protagonista ove zabavne televizijske drame, jednako uspešan i kao Asan Diop i kao Arsen Lupen. Nije posredi nategnuta politička korektnost, već Arsen Lupen uistinu može, a to se vidi u svakom toplom redu u njegovim avanturama, od pljačke Barona kojeg zovu Sotona, do volšebnog bekstva iz zatvora, pa do onih epizoda u kojima nam Arsen postaje još miliji, jer je čovek, kada ga opljačkaju, kada se zaljubi…

Lupen ne krade zato što nema pare, Lupen je prava baraba, pravi mangup, pravi lupež; on bogataše oslobađa dragocenosti zato što mu se može i zato što mu to donosi uzbuđenje. Lupen je otac, kum i stariji brat svih onih fiktivnih i pravih robinhudovskih likova, boraca za malog čoveka time što će ismejati velike samozvance, od Tomasa Krauna (koji je od njega pozajmio poznavanje umetnosti) preko Nikolasa Kejdža u “Nacionalnom blagu” (jer je i Arsen pomalo patriota), do ekipe iz serijala “Okeanovih jedanaest/dvanaest/itd.”, pošto i on ume da okupi svoju ekipu kada je to neophodno. Ima ga i u Indijani Džonsu i u Džejmsu Bondu, u svakom negativcu koji uopšte nije negativac. U Keriju Grantu iz Hičkokovog “Uhvati lopova”, u Rodžeru Muru u “Svecu”.

Arsen Lupen ima svoj moralni kod, vidljiv na svakoj stranici knjige, i upravo će ovaj način razmišljanja, taman koliko i umešnost, biti polazna tačka u poslednjoj ekranizaciji. Čitava serija zapravo je jedan veliki, impozantni, zabavni omaž Lupenovim dogodovštinama: i krađa u Luvru, i odlazak u zatvor i izbavljenje iz njega (bez brige, nećemo kvariti užitak onima koji iz nekog razloga još nisu slistili seriju), i putovanje vozom i tuča u njemu, sve to već postoji ceo jedan vek, i nije ništa, pitajte malog Raula (igra ga kudravi Etan Simon), nije ništa manje impozantno i veselo kada je napisano.

Svemu dodatni zamajac daje policajac po imenu Gedira, jedini koji u poduhvatima Asana Diopa vidi neki red i smisao. Gedira vrlo brzo, mada mu pretpostavljeni ne veruju, a kolege ga ismevaju, shvata da je i Asan, baš kao i on, veliki fan Morisa Leblana i Arsena Lupena, i da u romanima nalazi i inspiraciju i detaljne planove.

Bele litice Etreta

Moris Leblan preminuo je u Perpinjanu, tokom Drugog svetskog rata, ovenčan Legijom časti za doprinos književnosti. Napisao je ukupno 17 romana i zbirki sa Arsenom Lupenom. Okušao se i sa nekim drugim junacima, probao je čak i da piše neke naučnofantastične romane, ali ništa nije imalo snagu, uticaj, šarm – a sada vidimo, i dugovečnost – njegovog prvog junaka. Skroz “lupenovski” je i podatak da je 2011, sedamdeset godina posle smrti autora, pronađen nikad neobjavljeni rukopis knjige “Poslednja ljubav Arsena Lupena”. Hitro je odštampan, već 2012, i dosegao je veliki tiraž u Francuskoj. Lupen je u međuvremenu živeo kroz doštampavanja tiraža, nova, bogatija, ilustrovana, džepna, svakakva izdanja, kroz filmove i serije, pa čak i u japanskoj mangi po imenu „Lupin III“, čiji je glavni lik unuk džentlmena-lopova.

Počiva na groblju Monparnas, ali je mnogo važnija njegova rodna kuća, u selu Etreta, sa francuske strane Lamanša. Manje opevane od onih doverskih, ali ništa manje spektakularne bele litice ne samo što su dom Muzeju Arsena Lupena, u kojem će vas (ili je tako makar bilo u srećnim danima, pre korone) dočekati njegov saradnik Gronjar i pričati vam o tome ko je stvarno Arsen Lupen, već se svake godine – to je ono u poslednjoj od ovih pet dosad prikazanih epizoda – organizuju i dani posvećeni njemu i njegovim fanovima.

Francuska u seriji “Lupen” nije samo kroasan u kafi, spektakularna jurnjava Parizom ni aukcija multimilijardera u Luvru; već i ona današnja Francuska, od koje ni Moris Leblan nije želeo ni mogao da pobegne. Francuska imigranata, doseljenika što sanjaju o slobodi i novom životu, Francuska prenatrpanih zatvora, Francuska nasilja, kriminala i banlijua u kojima šansu dobijaju samo najsnalažljiviji. Francuska rasizma, šarmantno bolnog i bolno šarmantnog u epizodi u kojoj moderni Lupen uspeva da od stare gospođe ukrade dragulje koje joj je suprug, “bili su to divni dani”, doneo iz kolonijalnog Belgijskog Konga. Ta uspela scena jedina je gde se uveliko razilaze Leblan i Saj; romani i priče nastali su pre jednog veka, kada je kolonijalizam bio sasvim uobičajen, pa čak ni tako promućurni i vedri pisac poput Leblana nije uspeo da napravi otklon od njega.

Ali, i to je Francuska.

Kao što to voli da kaže Omar Saj u brojnim intervjuima koje je dao za medije na engleskom govornom području, pokušavajući da im približi značaj lika koji je praktično tumačio:

“Ne možete da budete Francuz i da ste odrasli u Francuskoj a da ne znate ko je Arsen Lupen.”

Da ostanemo na istom tragu, možda bi se, posebno sada kada je Leblanov junak ponovo svuda, od televizije, preko novina, do lepih knjiga, moglo reći i ovako:

“Ne možete da budete Srbin i da ste odrasli u Srbiji a da ne navijate za Arsena Lupena.”

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime