U sagledavanju protekle 2018. godine dolazimo i do intervjua sa nekadašnjim kapitenom košarkaške reprezentacije Žarkom Paspaljem.

Sa njim smo razgovarali početkom godine, pošto se vratio iz Amerike gde je doživeo lakši moždani udar i zabrinuo naciju.

Na kraju je sve dobro ispalo, a Palja je za Nedeljnik govorio o svom životu, košarci, životu u Srbiji, o Jugoslaviji, prijateljima, vremenu u kom živimo…

Jeste li uopšte mogli da naslutite šta će vam se dogoditi?

Ni slučajno. Da ne ispadne da je to razlog, ali imao sam stalno osećaj da mi ne prija promena toplo-hladno, meni koji sam ceo život mogao da spavam ispod klima-uređaja. Ali nije mi prijao er-kondišn, stalno sam imao neki osećaj zime… Iako sam i ranije imao problem sa srcem, ovo je bilo novo i vrlo neprijatno iskustvo, koje ostavlja jak i neprijatan osećaj nemoći. Shvatite da više nije zajebancija i da otvara ozbiljna pitanja. Vrzma vam se stalno po glavi „zašto meni“… Bio si veliki sportista, ceo život igrao košarku, nisi se povredio… i onda završiš karijeru i događa ti se ono što ne treba. Ovo je još jedna opomena da mora nešto da se promeni. Konkretno pričam o cigaretama. Nadam se da sledeći put kad se budemo videli neću biti s cigarom. Mada, moji prijatelji me kad im to kažem pogledaju i kažu da se to nikad neće dogoditi.

Šta vam je Greg Popović rekao na sve?

Ako ne ostavim cigarete – neće više da mi se javi. To je šala ali i zbilja, hoće da me trgne na taj način. Ja ga mnogo volim, moja ljubav prema njemu je ogromna. Izvanredan čovek, neka ga sami Bog čuva. Velika je sreća što smo se mi upoznali, pre toliko godina, i što smo ostali prijatelji. Ja sam živeo kod njega kada sam otišao u NBA. Neke stvari idu van odnosa trener-igrač, pa i prerastu, da postaneš prijatelj za ceo život.

Naslovna strana Nedeljnika u kom je objavljen intervju sa Paspaljem (februar, 2018)

Naslovna strana Nedeljnika u kom je objavljen intervju sa Paspaljem (februar, 2018)

Jeste li nekada pričali o tome da li je moglo drugačije da bude u NBA za vas? Šta bi bilo da ste ostali više od te sezone?

To je za mene davno završena priča, ali i dalje imam neki osećaj da nisam došao do prave šanse, iako sam otišao kao izuzetno talentovan igrač i svi su govorili da mogu nešto da uradim. Jednostavno nisam dočekao pravu šansu, a nisam hteo da sedim, znao sam da mogu da igram. Možda malo nestrpljenja, možda malo nerviranja što se tako dešavalo, i odlučio sam da se vratim… Malo mi je žao što se tako dogodilo, jer da je Greg bio trener, stvari bi verovatno drugačije išle.

Pre tri godine smo pričali o tome kako Srbija ne pravi više velike igrače i da takvog nije bilo možda još od Bodiroge. Ali sada oni osvajaju NBA, Jokić, Teodosić, Bogdanović, Marjanović… Da li opet pravimo velike igrače?

Nisam siguran u to. Formula je vrlo prosta: imaš ligu, imaš bazu, radiš kao što se nekad radilo u staroj Jugoslaviji, to uvek daje rezultate i nekad iz generacije u generaciju izbaciš igrače, nekad više, nekad manje, ali ih stvaraš. Kod nas je paradoksalna stvar: nemamo nikakvu ligu, a imamo fantastičnu reprezentaciju. Možemo da pričamo o Bogdanoviću iz vremena kada je bio u Partizanu, kada je otišao kod Željka i tamo postao pravi igrač, naučio školu, pa je sada u NBA. Većina ostalih… nisam baš toliko siguran da su postali produkt neke dugoročne škole koja se kod nas održavala, nego su se „random“ pojavili i zauzeli svoje mesto.

Da li je sport onda najveća žrtva raspada Jugoslavije?

Najveće licemerje bilo bi reći da je sport najviše pretrpeo, jer narod je najviše pretrpeo. Ja bih najradije žrtvovao sport da me neko pita, a da je sve drugo bilo u redu.

Koliko je Maljković u pravu kada Nedeljniku kaže da uspevamo na „prevaru“, da je to ono u srpskom mentalitetu zbog čega smo uspeli, pa i u sportu?

Nisam siguran da su rezultati u sportu mogući prevarom. Iza tih karijera i tih talenata postoji ogroman rad. Zašto je nama bolje nego komšijama Hrvatima, to je već drugo… Ali mi pričamo iste priče dvadeset i kusur godina…

Oni negde veruju da je to prokletstvo počelo 1995. na onom postolju…

Dobro su se i setili. Glupo je da se priča da li je prokletstvo, ali to su ružne stvari koje nije trebalo da se dogode.

Rekli ste da se vrtimo u istim pričama 25 godina. Imate li utisak da ni iz jedne priče ne možemo da izađemo iz te prošlosti? Jedan moj kolega vaših godina kaže „ceo moj život se rešava pitanje Kosova“, stalno smo nedovršena nacija.

To je živa istina. Mnogo toga je nedovršenog. Stvari se ne rešavaju tako što ćeš da ih počistiš metlom i da ih baciš u neku kantu ili ispod nekog tepiha, odakle će se vratiti kao bumerang. Zato u sopstvenom životu moramo da uradimo neke dobre stvari, da nam bude bar malo lepše. Jer ako se budemo upustili u energiju koja, nažalost, preovladava na ovim prostorima…

Koja to energija vlada ovim prostorima?

Vreme duhova. Ima ih toliko da nam ne dopuštaju da nastavimo normalan život. Nažalost, oni koji su stvorili te duhove, kad god nekome treba, izvuku iz neke kutije jednu od milion nerešenih situacija koje postoje i koje mogu da se iskoriste.

Kad smo kod duhova, ove godine je stogodišnjica stvaranja Jugoslavije. Polemika je da li je to bila dobra ili loša ideja. Kako to vama danas izgleda? Je li i ona uzrok svih nedovršenih stvari?

Ja sam živeo u toj zemlji i nije mi bilo važno da li je to dobra ili loša ideja, jer je ta zemlja dala mnogo dobroga. Siguran sam da je bilo i mnogo lošega. Bila je to jedna fantastična šarena laža koju sam voleo, kao i većina nas.

A onda u velikom intervjuu za Nedeljnik Željko Obradović mora da objašnjava zbog čega je rekao: „Ja sam veliki Srbin“, i da ponekad mora da vadi pasoš da bi se uverio da jeste. Zašto se i dalje prebrojavamo po „krvnim zrncima“?

Znam za tu njegovu neprijatnost i nismo za neku pohvalu. Koliko god verujem da smo sposobni da uradimo velike stvari, u svakodnevnim, običnim stvarima toliko možemo da padnemo, kao u ovom slučaju Željka, koji je toliko dao za tu košarku, koji je priznat u svetu, a najviše bi trebalo da je ovde, i svaki put kad dođe da igra u zemlji, da bude dočekan iskrenim aplauzom. Da smo ponosni što možemo da kažemo da je naš sunarodnik i zemljak.

Je li to kratka pamet o kojoj se često govori kao o delu karaktera, pa ništa ne pamtimo na duže, ili ono što je rekao Duda Ivković, da moraš da se skloniš da bi te poštovali?

Može i jedno i drugo, živa je istina. Mi imamo neverovatnu karakternu crtu da umemo da zaštitimo sami sebe tako što nećemo pamtiti ništa duže od nedelju dana. Da bi čovek ovde preživeo i funkcionisao kao ljudsko biće zbog svega što mu se svakodnevno dešava, najlakše mu je da zaboravi, i onda se dogodi i Željko. Malo smo pobrkali lončiće koga treba da poštujemo, a koga treba da prihvatimo i te kako sa rezervom. Nemam objašnjenje zašto je to tako. Kao da smo zaraženi gubitkom zdravog razuma. Na kraju se na sve navikneš, pa ti sve ispadne normalno, a to je sve samo ne normalno.

Foto Nedeljnik

Foto Nedeljnik

Kako objašnjavate to što su pre neku noć prefarbani crnom bojom murali u Beogradu?

Nisam se više ni iznenadio. Mogu samo da kažem: izađite na ulicu, uzmite dve kante i sunđer u ruke i pogledajte na šta vam liči ceo grad. Svi volimo ovaj grad, ali je nebriga prema njemu potpuno fascinantna, da se pitaš da li je moguće da mi živimo ovako.

Dule Vujošević je rekao da ako se vi ne bavite politikom, baviće se ona vama. Može li se baviti bilo čim a ne biti uprljan? Ili da li je moguće ne baviti se politikom?

Evo, ja mogu. Imaš opciju da čitaš novine ili ne čitaš, da gledaš TV ili ne gledaš. Ja se baš nešto trudim da ne gledam. Nisam uzeo novine u ruke dve godine, pogledam lokalna dešavanja dok popijem kafu ujutru u kući i to je to. Druga opcija je da poludiš. Ne znam koji mozak može da primi ovoliku količinu gluposti i kretenizma koji se događaju svakoga dana. Postoje i neke druge stvari koje treba da te čine srećnim i radosnim i da sa punim pravom želiš da ih podeliš sa dragim ljudima. I nije sporno da politika bude petominutni deo našeg druženja, makar u kafani, ali toliko ima pametnijih stvari kako da potrošiš vreme. Posebno mislim da sportisti ne treba da se bave politikom.

Ostali ste omiljeni u javnosti, i bilo kome drugom da se dogodilo ovo što i vama, sigurno bi bilo negativnih komentara, ali u vašem slučaju nije tako. Vas ljudi izuzetno vole. Da li je to zbog toga što se niste prljali?

Hvala im mnogo, od srca, osećam tu ljubav koju imaju prema meni. Ljudi osećaju energiju koja je postojala i koju smo bezrezervno dali dok smo igrali za ovu zemlju. Pošto se karijera završava u tridesetoj, a ti treba da nastaviš da živiš… U Beogradu, koji je bio moj izbor, imaš nekoliko opcija: možeš da se baviš politikom, i siguran sam da ni mene ne bi tada voleli, možeš da postaneš veliki biznismen, a niko od nas to ne zna, i ima treća opcija, da si negde po strani, što sam ja izabrao. Najviše volim kad komentarišem sport, to je ono što je moj život i to je otprilike to.

Kako vam je izgledao Dudin oproštaj od košarke?

Fantastično. Dirljiv događaj i lepo je biti deo toga. Ne znam da li je potreban komentar za to što utakmica nije bila u Beogradu. Možda je ovako ispalo bolje.

I nezapažen je nekako u jednom trenutku bio i njegov ulazak u Kuću slavnih?

Dobro jutro. Ovde je moguće sve da se desi. Što bi rekli, pobrkali su babe i žabe.

Foto Nedeljnik

Foto Nedeljnik

Rekli ste da postoje dve opcije: poludeti ili ne gledati. Postoji i opcija da odete. Vi niste?

Odlučio sam da živim ovde i volim što sam ovde. Ali nikome ne možeš da zameriš što će zbog svog opstanka otići. I za to treba velika hrabrost, prvo za spoznaju da ti ovde neće biti bolje, i za odlazak u nepoznato.

Kako vam izgleda Srbija kada se vratite iz Amerike? Vesti koje vas sačekaju?

Ponekad izgleda kao protraćeno vreme. Mnogo se bavimo glupim stvarima. Kapiram da se i u drugim zemljama dešava mnogo toga, ali mi se toliko bavimo najglupljim mogućim stvarima. Nekad treba otići da bi video stvari izdaleka…

To znači da ste uživali i kod Divca?

Prelepo je bilo. Odeš tamo i počneš da se baviš konkretnim stvarima, košarkom i prijateljima. Gledaš kako neko živi ispred tebe jedno sto godina i kako je od košarke napravio to što je napravio i kako je to sve logično i normalno i vratiš se i šta možeš da kažeš, „ovde je super“, a igramo u Pioniru koji je star jedno pedeset godina, i u Hali sportova….

Da li nedostaje samo novac za to?

I novac i želja. I neki cenzus, iskrenih dobrih ljudi, da ćemo da napravimo neku strategiju, jer ne može ništa preko noći. U ovom životu jedino što ne možeš da nadoknadiš jeste vreme. I to me strahovito nervira, da smo mi pre 30 godina pričali o istim problemima o kojima pričamo danas.

Da li je onda i 5. oktobar propuštena šansa u kontekstu protraćenog vremena?

Pa mi i imamo samo propuštene šanse. Ja još ne vidim da smo neku šansu iskoristili. Sve smo u stativi, prečki, zamalo gol… Kod nas nikad ne ispadne onako kako je trebalo da bude.

Foto Nedeljnik

Foto Nedeljnik

Pominjali smo NBA, imamo tamo zaista mnogo igrača. Da li je vreme za trenera, za Željka Obradovića, na primer?

Problem je njihov konzervativizam kad su treneri u pitanju i to jeste malo zabrinjavajuće. Nema dileme da ako Željko odluči, da bi moralo da mu se nađe mesto, isto važi i za Saleta Ðorđevića. Taj kontakt uredno postoji. Oni vole da budu sigurni da neko ko je van Amerike može to dobro tamo da radi. Željko bi mogao i kvalitetom i odnosom da odgovori situaciji koja se od njega očekuje, ali mislim da se to, ipak, neće desiti. Etore Mesina, koji je kod Grega i ima kredibilitet, još uvek ne može da dobije pravu šansu i da dođe do pravoga posla.

Često hvalite naše igrače u NBA, ali vrlo oprezno?

Naprotiv, ovo je izvrsno što se dešava. Mi imamo pet igrača u NBA, što se nikad nije desilo. Ništa oni nama ne treba da dokazuju, to su jako dobri igrači i tamo su gde pripadaju. Ono što je nama najvažnije jeste da li će doći u reprezentaciju, a ne to da li će ujutru komentator da nas obavesti da je tokom noći Marjanović dao pet, a Bogdan 15 poena. Oni treba samo da ostanu zdravi i da grade karijere a da mi imamo jaku reprezentaciju.

Jeste li zabrinuti za srpsku košarku?

Do koske. Košarka nije nešto što treba da traje koliko i karijera jednog igrača. Treba da dođu bolji, novi i kvalitetniji. Nemamo bazu. Imamo fantastičnu reprezentaciju koja će igrati tri do pet godina zajedno, a šta će biti posle, da li ćemo opet da „prevarimo“ nekoga… nisam siguran da li ćemo moći.

Sad ste privremeno i s razlogom odsutni iz sporta. Jeste li rekli trajno zbogom angažovanju u košarci?

Suština je da iznad Partizana i Zvezde postoji nešto što se zove košarka i dok oni ne budu apsolutno ugledni predstavnici našeg sporta, na najiskreniji način, nama nema ‘leba za nešto preko toga. Sve dok se budemo delili na „crne“ i „crvene“ i sve dok stvari koje su se desile Željku preovladavaju, mi nismo savladali naše štivo i ne možemo da merimo na pravi način šta je suština. A suština je košarka, ona je sve nas napravila prvo sportistima a onda i ljudima, i toliko je dobrog donela ovoj zemlji.

Taj sport je postao deljenje na jedne i druge, a treba da izazove fantastičan osećaj.

Razmišljate li nekad o tome šta bi bilo da je Divcu bilo dozvoljeno da investira u Srbiju, u „Voda vodu“ i „Novosti“, da je Radomir Antić preuzeo Fudbalski savez, da ste vi izgradili nešto na NBG, da je Peđa nešto gradio ovde… Kako bi Srbija izgledala?

U svakom drugom društvu, ljudima sa čistom biografijom morala bi da bude pružena prilika da urade dobre stvari, a posebno onima koje si pomenula pošto ih sve znam, a koji su imali apsolutno čiste namere. Nije se desilo. Pošto znamo odgovore zašto se nije desilo, to je sve u redu, očito nismo spremni kao zemlja, kao društvo. I dok to ne rešimo, ovakve stvari se stalno ponavljaju. Pa i tu postoji izbor, za svakoga: da se kloniš toga ili da uđeš u sve to. To znači da, ako se odlučiš na tako nešto, moraš da budeš spreman da ulaziš na klizav teren gde pravila nisu jasna kao u košarci, već ih nema… Mi ponekad toliko pobrkamo šta je ispravno a šta ne, a zarad nekih ličnih interesa spremni smo i da ispljujemo i Divca i Ivkovića ili bilo koga drugoga, i nikom ništa. A nismo ni svesni koliko štete u društvu to pravi kad se tako ponašaš prema ljudima koji su uradili mnogo.

Da li vam Divac deluje srećno tamo?

I te kako. Posle dužeg vremena sam video da se bavi svojim poslom, problemima koji su slatki, nisu laki, ali radi u svojoj struci. Vrlo je vidljiva razlika u odnosu na pre dve-tri godine. Neverovatno je koliko je izdržao sve kroz šta je prošao. Ja da sam bio na njegovom mestu, otišao bih o-ho-ho davno. On je pokušao sve, i otišao je tek kad mu je zdravlje na kraju bilo ugroženo. Dobio je fantastičnu šansu da uradi nešto i ne da ne možeš da mu zameriš, čovek ima prava da, konačno, radi nešto lepo.

U Prustovom upitniku rekli ste da vam je najveća želja da živite u normalnoj zemlji. To vam je ujedno i najveći strah. Da li vam to ostaje najveći strah?

To i jeste. Događaji u svakodnevnom životu učine da hiljadu puta pomisliš da mi stvarno nećemo živeti na način kako mi to želimo, a opet ne možeš ni da gubiš nadu i da ne veruješ da će ovde neke stvari da se promene, pa kažeš „valjda će biti“. Isto kao što ti niko ne oduzima pravo da glasaš, niko ne može da ti oduzme pravo da ti napraviš sa svojim životom ono što možeš. Da li će to da se ceni? Verovatno neće, ali ne možemo da izgubimo nadu da želimo da živimo u nekom normalnom, kulturnom okruženju.

Imate li neki drugi strah, posle toga sa zdravljem? Da ćete nešto propustiti?

Glupo je da živiš u zemlji gde se ništa ne dešava, kao i da živiš 150 godina i da se dešavaju ovakve stvari svaki dan, kako bi to bilo „predivno“. Sarkastičan sam, ja nemam nekih preteranih životnih ambicija da bih sebe motivisao ili da kažem sebi – propustiću velike stvari. Za života sam uradio velike stvari u karijeri i stekao ugled i poštovanje kod ljudi. Malo li je? Najponosniji sam na dve predivne i prepametne ćerke koje imam. Zasad samo mogu da se trudim da oni koji su oko mene budu okej, i da neke prioritete koji su sastavni deo života obavljam na najbolji način.

Hoćete li javno da obećate Gregu Popoviću da ćete ostaviti cigarete?

Neću javno. On mi je pravi prijatelj, skoro kao otac. Mogu samo da zamislim koliko se zabrinuo zbog toga što se dešavalo.