Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

U Magrebu su lideri bolesni ili odsutni: Krhka vlast Alžira, Maroka i Tunisa

U Alžiru, Maroku i Tunisu, glavni predmet brige koja podstiče glasine i nagađanja o stvarnom identitetu nosioca moći jeste zdravlje šefa države. Godine tuniskog predsednika Bedžija Kaida Esebsija, bolest alžirskog predsednika Abdelaziza Buteflike, te bolest i odsustvo iz države marokanskog kralja Muhameda VI, oslabljuju režime koji se plaše da će biti svrgnuti silom
PIŠE AKRAM BELKAID, LMD
Datum: 15/02/2019

  U Magrebu su lideri bolesni ili odsutni: Krhka vlast  Alžira, Maroka i Tunisa

Foto: Profimedia

Jedan je star, bolestan i nemoćan, drugi takođe pati i uglavnom je odsutan iz svoje zemlje, a treći je toliko star da ne može više od nekoliko sati dnevno da posveti poslovima države. Eto kako se mogu opisati – iako sažeto – otelovljenja moći u tri središnje države Magreba: Alžir, Maroko i Tunis. U toj regiji koja broji preko devedeset miliona stanovnica i stanovnika, 60% populacije je mlađe od 30 godina. Uprkos teškom životu koji su posledica brojnih društveno-ekonomskih uslova, uključujući i stopu nezaposlenosti između 15% i 20%, snaga ove mladosti je u potpunoj suprotnosti sa apatijom njihovih vođa koji drže vlast.

 

Abdelaziz Buteflika, predsednik Alžira, pretrpeo je težak moždani udar aprila 2013, a poslednji put se obratio javnosti godinu dana nakon toga, tokom polaganja zakletve za četvrti mandat predsedništva. Od tada se u javnosti pojavio samo nekoliko puta, nemo i u kolicima, što je potpirilo sumnje u sposobnost njegovog upravljanja državom. Međutim, krajem oktobra je tadašnji generalni sekretar Fronta nacionalnog oslobođenja (Front de libération nationale, FLN) Džamel Ould Abes najavio da će Buteflika, koji ima 81 godinu, tražiti peti mandat na predsedničkim izborima predviđenim za april 2019.

Izjavu – sa dobrim razlogom – nije potvrdio predsednik, koji živi u državnoj medicinskoj rezidenciji u zapadnom Alžiru. Ali pored ove postoje i druge „spontane“ inicijative, poput hitnog septembarskog poziva na novu kandidaturu od strane Foruma poslodavaca (FCE, privatni preduzetnici). Građanski kolektiv Mouwatana, koji pak okuplja političare opozicije, bivše članove FLN-a i intelektualce, pokušava da se suprotstavi petom mandatu procenjujući ga kao „ilegalan“ zbog nesposobnosti predsednika.

Oni zahtevaju primenu člana 102 iz Ustava: „Kada se predsednik republike, zbog teške i dugotrajne bolesti, nađe u situaciji potpune nesposobnosti vršenja svojih funkcija, Ustavno veće se sastaje sa sudstvom i, nakon odgovarajućeg utvrđivanja stvarne nesposobnosti, predlaže Parlamentu da se objavi stanje nesposobnosti.“ Taj zahtev je 2014. Ustavno veće odbilo da uzme u razmatranje, kada je Buteflika već bio nesposoban da rukovodi kampanjom.

 

Ko stvarno upravlja?

 

Tuniski predsednik Bedži Kaid Esebsi, star 92 godine, izgleda živahnije od alžirskog kolege. Redovno se obraća svojim sunarodnicima i, kada god je to moguće, pokazuje volju da upravlja burnim političkim životom zemlje. Međutim, njegov svakodnevni politički raspored je znatno rasterećen. Konstantno prisustvo njegovog zeta, kardiologa Moeza Beldiodža, ne prestaje da potpiruje glasine.

 

Juna 2018. nas je nekoliko zvaničnika, uključujući i članove predsednikove partije Nidaa Tounes (Poziv Tunisa), privatno uveravalo kako Kaid Esesbi nema više fizičkog kapaciteta da upravlja državom niti energije da zaustavi interne raskole u svojoj partiji. No dotični, koji odbija da obznani zdravstveno stanje, ovo poriče. U intervjuu za televizijski kanal Elhiwar Ettounsi je 24. septembra izjavio kako „ima pravo da se predstavi“ na predsedničkim izborima 2019, ističući: „Kažu da sam star. Neka se onaj koji mi je ravan u mentalnim sposobnostima predstavi na izborima.“

 

U Maroku svi znaju da je kralj Muhamed VI bolestan, čemu svedoče i njegovi ponovljeni medicinski boravci u inostranstvu. Ali kada suveren prekine sa potpunom prozirnošću zdravstvenog stanja (kakvu je održavao njegov otac Hasan II), uključujući i transparentnost u štampi koja informiše Marokanke i Marokance o njegovim različitim bolestima i hospitalizaciji, onda se o bolesti ne zna ništa zvanično. Francuski poslanik Žan Glavani je 18. januara 2017, tokom prezentacije parlamentarnog izveštaja o adutima i slabostima Magreba, izjavio da Muhamed VI pati od „spore devolucije bolesti lečene kortizonom“. Nedelju dana kasnije je pred Nacionalnom skupštinom demantovao da „poseduje podatke o zdravstvenom stanju kralja Maroka“.

 

Međutim, više od kraljevih medicinskih briga komentare podstiču njegova odsustva. Marokanski novinar Ignjasio Sembrero je izračunao da je kralj od aprila do septembra 2017. u inostranstvu proveo 45% svog vremena, što je rekord. Operisan krajem februara 2018. u Parizu zbog srčane aritmije, čekao je mesec i po dana dok se nije vratio u Maroko, opskrbljujući društvene mreže brojnim fotografijama, ponekad u društvu svojih pratilaca ili zvezda iz sveta zabave. Muhamed VI je 2018. barem trećinu svog vremena proveo u inostranstvu (Gabon, Francuska, Azija...), do te mere da je podstakao spekulacije o nameri da abdicira u vreme kada će njegov sin Mulaj Hasan (15 godina) postati punoletan.

 

Ko stvarno upravlja? U alžirskom slučaju nailazimo na jednu od glavnih karakteristika političkog sistema: neprozirnost. Dok je bio u punoj snazi, Buteflika je tvrdio da ne deli vlast ni sa kim, čak ni sa vojnim službama bezbednosti. Danas, kako objašnjava alžirski političar Hasni Abidi, „vršenje vlasti je raspodeljeno između nekoliko klanova koji su istovremeno i rivali i solidarno nastrojeni među sobom, nastojeći da očuvaju sistem“. Prvi klan, jasno prepoznatljiv, gravitira oko Saida Buteflike, predsednikovog brata. Svi novinari, političari i strane diplomate mu pripisuju predsedničke ambicije, ali taj čovek krhkog zdravlja koji će uskoro napuniti 61 godinu nikada se nije otvoreno izjasnio kao kandidat koji će naslediti starijeg brata. Njegova direktna podrška dolazi iz redova biznismena, koji su uspeli da stvore impozantna bogatstva u roku od nekoliko godina u hladovini velikih javnih investicionih planova.

 

Drugi klan je okupljen oko Ahmeda Gaida Salaha, korpusnog generala (najviši čin Nacionalne narodne armije), načelnika generalštaba i zamenika ministra odbrane. Kao dugogodišnji saveznik predsednika pomogao mu je da obuzda neke visoke oficire, a u slučaju nesposobnosti Buteflike on (prema tvrdnji oficira koji želi ostati anoniman) ima i predsedničke ambicije. Problem: u vreme sledećih izbora imaće 79 godina i neće moći tvrditi kako otelovljuje obnovu.

 

Tajne vojne službe predstavljaju treći klan, o kojem se manje priča. Od septembra 2015. i odlaska u penziju šefa Departmana za obaveštajno-sigurnosne poslove (DRS, bivša vojna služba), general Muhamed Medien, poznatiji kao „Towfik“, usadio je ideju kako su „službe“, kako se nazivaju u Alžiru, izgubile politički uticaj u korist predsedničkog klana i klana Gaida Saleha. Tu tezu podupire i činjenica da je DRS službeno raspušten 2016. i zamenjen Departmanom za nadzor i sigurnost (DSS), koji je pod direktnom kontrolom predsedništva.

 

Međutim, naglo slabljenje entiteta koji je uticao na sudbinu Alžira od nezavisnosti se čini verovatnim. Iako se ne može poricati rebalans moći u korist predsedničkog klana, brojni Alžirci i Alžirke ostaju uvereni kako „službe“ nastavljaju da vuku konce, što objašnjava zašto država i daje funkcioniše uprkos bolesti Buteflike. Univerzitetski radnik Muhamed Hačemui ide i dalje: po njemu, tajne službe su sâme odlučile da se restrukturiraju i njihovo uočljivo slabljenje je samo fasada koja im omogućava da zadrže kontrolu nad državom. (2)

 

U Maroku kralj može biti odsutan i bolestan, ali niko ne odlučuje umesto njega. Kao vrhovni vođa zemlje na političkom, religijskom i vojnom planu, on na primer ima moć da imenuje ministre, kao i da ih razreši dužnosti po svojoj volji. U njegovom odsustvu se mašina vlade vrti u mestu. Ona je takođe izložena kraljevom besu. Povratak monarha često rezultira iznenadnim i neočekivanim otkazima. Primera radi, prošlog 1. avgusta je Muhamed Busaid, ministar ekonomije i finansija od 2013, dobio otkaz zbog, prema službenom saopštenju, previše sporog sprovođenja reformi. Pravi uzrok tog otkaza je pre upornost društvenog nezadovoljstva, koje je od 2017. posebno rezultovalo protestima u regiji Rif i bojkotom određenih proizvoda koje su potrošači procenili kao skupe. (3)

 

Kralj takođe vlada uz pomoć nekoliko savetnika čije su arbitraže orijentir za odluke vlade. Jedan od najuticajnijih je Fuad Ali el Hima, kraljev prijatelj koji je 2008. osnovao Partiju autentičnosti i modernizma (Parti authenticité et modernité, PAM) predlažući alternativu islamističkoj struji. Rođen 1962, bio je ministar unutrašnjih poslova od novembra 2002. do avgusta 2007. i predstavlja „kraljeve oči“ u političkoj sferi. On je taj koji posebno blisko prati vladu kojom rukovodi Partija pravde i razvoja (Parti de la justice et du développement, PJD), islamistička partija koja je pobedila na zakonodavnim izborima 2011. i 2016. Kada je Muhamed VI odsutan, njegov kabinet se brine za to da zemlja nastavi da funkcioniše po bilo koju cenu. (4)

 

Tunis, od 2011. u demokratskoj tranziciji, ne izmiče pitanjima koja se tiču realnosti vlasti. Pre nekoliko meseci dogodila se kriza između predsednika Kaida Esebsija i premijera Jusefa Šaheda. Poslednji primer: u novembru je šef vlade nastavio sa preudešavanjem ministarstava koje je predsednik kritikovao i rekao da je on to „naučio u poslednjoj minuti“. Šahed je čak dobio poverenje Parlamenta, uprkos nalozima koji su suprotni od predsednikovih.

 

Zabezeknuti, Tunišanke i Tunišani prate ovo obračunavanje, podržano Ustavom iz 2014, koje otkriva slabost predsedničke moći. Mnoge od njih to navodi na mišljenje da će najvažniji budući izbori biti zakonodavni izbori 2019. Pored imena budućeg predsednika, prvenstvo će imati sastav Skupštine narodnih predstavnika. To objašnjava zašto islamistička partija Ennahda sada daje podršku premijeru. Ova kalkulacija ima pedagošku svrhu: omogućava da baza Ennahde razume zašto partija na predsedničkim izborima ne može da predstavi kandidata, jer daje prioritet zakonodavnim.

 

Tri vlasti Magreba imaju još jednu zajedničku crtu: ranjivost koja izneverava neprestane diskurse o „stabilnosti“. U Maroku, Muhamed VI redovno pomera i preraspodeljuje vojsku. Primera radi, to je bio slučaj oktobra 2017. Doduše, pučističke vojne sklonosti 1970-ih su sada u Maroku samo sećanje, ali suveren zna da su se brojni državni udari u Africi i u arapskom svetu dogodili u vreme dok je lider boravio u inostranstvu. Strah od puča prisiljava dvor da neprekidno pazi na snage bezbednosti. Aprila 2018, nakon mesec i po dana provedenih u Francuskoj, Muhamed VI je prvi put posetio sedište Generalne uprave za teritorijalni nadzor (Direction générale de la surveillance du territoire, DGST), jedan od stubova na kojem monarhija temelji svoju moć, zahvaljujući uskom premrežavanju društva i političke klase.

 

U Tunisu, demokratska postignuća od 2011. ostaju krhka. S vremena na vreme se pojavljuje sablast državnog udara. Juna 2018. naglo je smenjen ministar unutrašnjih poslova Lotfi Brahem. Zvanično, ta odluka je usledila nakon smrti nekoliko desetina tuniskih migranata u potonuću broda u blizini ostrva Kerkena. Ali prema jednoj tezi koja kruži Tunisom, on je bio u dosluhu sa tajnim službama Ujedinjenih Arapskih Emirata zbog pripreme državnog udara i obuzdavanja Ennahde, za koju emiratski zvaničnici veruju da je podređena Muslimanskom bratstvu. (5) Još se jedan ministar unutrašnjih poslova, Muhamed Nadžem Garsali, progoni zbog „zavere protiv državne sigurnosti i stavljanje u službu strane vojske u doba mira“. Ennahda ga je takođe optužila za konspiraciju protiv države. Komitet koji je nastojao da utvrdi istinu o ubistvima Čokrija Belaida i Muhameda Brahmija, dveju političkih ličnosti levice ubijenih 2013, potvrdila je kako je ova partija špijunirala Ministarstvo odbrane.

 

U Alžiru se rizik od vojnog udara, s obzirom na perspektivu predsedničkih izbora 2019, uvećao. Bez obzira na to hoće li se po svaku cenu održati kandidatura Buteflike ili pronaći „plan B“, mogućnosti za avanturu su u svačijoj glavi. Poslednje dve godine vojska živi od promena i odlazaka visokih oficira u penziju. Oktobra 2018. je pet general-majora, uključujući i bivše vojne zapovednike, zatvoreno zbog „ilegalnog bogaćenja“ i „zloupotrebe moći“, pre nego što su pušteni na slobodu po nalogu predsedništva. Poruka izgleda nije bila dovoljno shvaćena ili procenjena, tri druga general-majora su smenjena novembra 2018, baš kao i šef Centralne uprave vojne bezbednosti (Direction centrale de la sécurité de l'armée, DCSA) Belmilud Otman, koji je za ovo mesto bio nominovan u avgustu. U Magrebu su lideri bolesni ili odsutni, a to samo podstiče ambicije i potpiruje paranoju u krugovima moći.

 

PREVOD: Maja Solar

 

(1) Mohammed VI aime le pouvoir mais pas le travail qu’il suppose“, razgovarao Baudoin Loos, Le Soir, Brisel, 3. avgust 2018.

(2) La police secrète gouverne toujours l’Algérie“, razgovarala Marie Verdier, La Croix, Pariz, 3. april 2018.

(3) Quentin Bleuzen, „Maroc. Un boycott contre la vie chère ébranle Rabat“, L’Humanité, Sen Deni, 20. jun 2018.

(4) Fahd Iraqi, „Maroc: qui sont les conseillers du cabinet royal de Mohammed VI?“, Jeune Afrique, Pariz, 21. jun 2016.

(5) Nicolas Beau, „Tunisie, un appel discret au «coup d’État militaire»“, Mondafrique, 5. septembar 2018.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.