Kako bi feministkinje danas trebalo da imaju seks?

Piše Sofi Gilbert, The Atlantic

0
EPA-EFE/Sashenka Gutierrez

Kada je aktivistkinja i spisateljica Elen Vilis objavila 1982. godine knjigu “Toward a Feminist Sexual Revolution”, u njenom naslovu krila se neprijatna istina: seksualna revolucija je došla, prošla i ostavila žene uglavnom nezadovoljne. Šezdesete i sedamdesete su, iz jednog ugla gledano, donele stvarne, opipljive pomake. Kontracepcija i abortus su legalizovani, stigme oko slučajnog i vanbračnog seksa su se smanjile, žene nisu toliko osuđivane kao ranije zbog jednostavne želje da imaju seks. Ipak, ništa od tih pomaka se nije u potpunosti ostvarilo u svakodnevnom životu, piše Atlantic.

Tako je Elen Vilis danas uglavnom upamćena po tome što je definisala koncept proseksualnog feminizma, odbijajući da osudi pornografiju – kao što su to činile mnoge feministkinje – i podržavajući pomalo radikalnu ideju da je “seksualna ljubav u svom najstrasnijem smislu jednako neophodna za sreću kao što je hrana za život”.

Ipak, ova autorka je još tada primetila da je nova, “oslobođena” seksualnost bila “često depresivno plitka, eksploatatorska i bez radosti”. Pravo seksualno oslobođenje, tvrdila je, uključivalo bi “ne samo ukidanje ograničenja već i pozitivno prisustvo društvenih i psiholoških uslova koji podstiču zadovoljavanje seksualnih odnosa”. Kako je tada zaključila – sa tog stanovišta, “ova kultura je i dalje duboko represivna”.

Gotovo četiri decenije kasnije ne možemo reći da seks ili kultura funkcionišu na bolji način nego tada, početkom osamdesetih. Seks je svakako destigmatizovan, čak i potpuno atomizovan u masovnu kulturu oko nas. Pogledajte samo koliko poseta mesečno ima PornHub i koja je jedna od obrađivanijih tema na Netfliksu – seks, od „Sexual Education“ do svih drugih sličnih serija. Sa druge strane, preokret u slučaju „Rou protiv Vejda“ nametnuo je novi nivo razgovora u seksualnom kontekstu. Naposletku, seksualna pozitiva sama po sebi izgleda neadekvatna u rešavanju savremene epidemije plitkog, eksploatatorskog i seksa bez radosti.

U svojoj knjizi „Pravo na seks: Feminizam u dvadeset prvom veku” iz 2021. godine, filozofkinja sa Oksforda Amija Srinivasan primećuje kako su njeni studenti, odgajani u sveprisutnom onlajn svetu, prepunom seksualizovanog nasilja, urođeno privučeni antiporno-ideologijama radikalnih feministkinja iz sedamdesetih, umesto ideja koje su zastupale Elen Vilis i njene seks-pozitivne vršnjakinje.

Ipak, Elen Vilis ima jednu naslednicu – Nonu Vilis Aronovic. Da, ona je i njena stvarna naslednica, njena jedina ćerka, ali i svojom novom knjigom “Bad Sex: Truth, Pleasure, and an Unfinished Revolution”, oživljava neka od važnih pitanja još sa početka osamdesetih. Dva glavna u ovoj knjizi su: „Šta, zapravo, ja želim? I da li su moje seksualne i romantične želje uopšte moguće usred strahota i mita patrijarhata, kapitalizma i bele supremacije?”

Nona Vilis Aronovic, iako dvostruka naslednica svoje majke, tvrdi da Elen nije želela da se “meša” u njen seksualni život, želeći da “ispoštuje njenu privatnost i ostavi je da sama dođe do svojih zaključaka”.

Ono što se desilo sa seksom u 21. veku, kako sopstvena priča None Vilis Aronovic jasno govori, bilo je zasnovano na dugogodišnjim neuspesima da se pomire sve sile – fiziološke, psihološke, istorijske, kulturne, evolucione – koje seks oličava. Sa tako sumornim nasleđem, kako uopšte da pokušamo da loš seks učinimo boljim?

Nona Vilis Aronovic je, piše Sofi Gilbert, njenih godina. U isto vreme su postajale punoletne, krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih, verovatno su obe crvene od stida kao klinke kada pred majkama krene sa radija pesma Spice Girls i poziv da “oslobodimo svoj duh”. Ili kada je Keri Bredšo posle nekoliko godina krenula u misiju da “ima seks kao muškarac” – bez osećanja ili očekivanja.

Nona Vilis Aronovic u svom “Lošem seksu” (bukvalan, ali ne i banalan prevod), piše o tome da je kao i veliki broj devojaka njenih godina, u tinejdžerskom dobu malo razmišljala o osećanjima, a više o nagomilavanju avantura, kako bi se što pre svrstala u red smelih i nesputanih. Međutim, ona u svojoj knjizi priznaje da kada sa 15 godina piše da ljudi “greše kada misle da seks i ljubav moraju ići jedno uz drugo”, zapravo pomalo zavarava sebe jer u tom trenutku ne dobija od svog partnera (“koji baš i nije moj dečko”) nivo osećanja koji bi volela. Ova kontradikcija – ona koja bi tinejdžerku mogla navesti da evangelizuje vrline neobaveznog seksa, čak i kada potajno želi nešto drugo – zaslužuje mnogo više pažnje nego što je dobija.

Inače, Nona Vilis Aronovic knjigu počinje 2016. godine koja je bila važna za Sjedinjene Države, za čitav svet, ali i nju samu, jer se te godine razvodi od muža. “Naš loš seks i naša slaba veza bili su tako depresivni za mene”, napisala je ona. Par je stupio u vezu u mladim godinama, i to zbog zdravstvenog osiguranja. Tokom zajedničkog života imali su različite poglede na to kako bi trebalo da se razvijaju njihove karijere, zato su se različitim ritmovima i razvijale, jedno je volelo Njujork, drugo ga je mrzelo, ali je kap, kako je napisala, prelila čašu onda kada je shvatila ko je ona zapravo.

“Ja, koja sam među svojim prijateljima imala reputaciju iskrene, stidljive, napaljene i emocionalno popustljive osobe. Ja, koja sam godinama razmišljala i pisala o seksualnoj politici. Ja, koja sam odrasla sa radikalnom feminističkom majkom koja se nikada nije zadovoljila nezadovoljavajućom vezom i naučila me, kroz svoje pisanje, da cenim strast i intelektualnu hemiju.”

Nona Vilis Aronovic je izuzetno načitana, a njena knjiga je puna mudrosti pokupljene od starijih filozofkinja. Ona citira Odri Lord, čiji je esej „Upotreba erotskog” bio zvonik i jasan poziv na načine na koje erotska moć može osloboditi žene; udubljuje se u arhive ranih zagovornika ženske nezavisnosti i slobodne ljubavi. Ovi istorijski delovi su nepogrešivo osvetljavajući – ona to analizira sopstveni život.

Ono što može biti borba za prevazilaženje dok se čita njena knjiga jeste koliko seks za nju izgleda kao oličenje političkog stava čak i više od oblika intimnog istraživanja.

“Ako nisam bila žena koja je imala mnogo seksa, ko sam uopšte bila”, pomisli autorka u jednom trenutku. Ona eksperimentiše sa “čudnim” ne zato što je posebno radoznala u vezi sa svojim sklonostima, već zato što želi da “pojača svoju sliku o sebi kao neustrašivoj ženi čiji je seksualni repertoar bio ogroman”.

Pored orgazama, piše ona, ono što je privlači u vezi sa seksom jesu usputne stvari: “blizina i hemijski koktel, dodir kože i divljenje, uzbuđenje potrage, igralište dinamike moći”.

U jednom odeljku, Nona Vilis Aronovic napominje da je njena ličnost tokom ove decenije bila “žena koja se hrabro i neustrašivo j..e dok je odbijala romansu”; tek skoro 175 stranica kasnije ona usputno primećuje da nije doživela orgazam sa „pravim čovekom” sve do svoje 22. godine.

“Loš seks” nije toliko radoznao u vezi sa načinima na koje su kulturne sile – TV emisije koje smo proždirali, slavne ličnosti koje smo oponašali, društveni pejzaž oko nas – mogle oblikovati ne samo naše ponašanje već i naše želje. Mnogo je više zainteresovana za političke snage.

“Pomirenje lične želje sa političkim uverenjem”, piše Nona Vilis Aronovic, “jeste težak zadatak.” Pa ipak, to je takođe njen donkihotski cilj. “Koja se navodno klasno svesna levičarka”, misli ona, kada odlučuje da li da napusti brak, drži “privilegije” institucije “na račun sopstvene sreće?”

To je još jedan pokazatelj da se svet – iako seks i kultura nisu mnogo napredovali – jeste promenio.

Ljudi i okolnosti koje određuju njihove živote, ne mogu se porediti sa politikom. Zato kod ljudi i u njihovim odnosima ne može biti stroge ideologije, tvrdila je Elen Vilis.

“Možemo prihvatiti brak, nadajući se da ćemo prevazići njegove kontradiktornosti, ili ga odbaciti, u nadi da ćemo pronaći nešto bolje za sebe”, napisala je u svom eseju iz 1979. “Porodica, jednostavno je: voli je ili se ostavi toga.”

Seksualno pozitivne feministkinje su i mnogo pre toga mogle da vide da je seksualna revolucija izneverila žene pridržavajući se mizoginih standarda. „Muškarci”, primetila je Elen Vilis nekoliko godina kasnije, “zahtevali su da žene imaju seks pod njihovim uslovima, ne obazirući se na moguće posledice, i bez osvrta na naša sopstvena osećanja i potrebe.”

Ona i njene vršnjakinje nisu mogle da predvide da će ti isti standardi, omogućeni tehnologijom, i dalje upravljati načinom na koji žene imaju seks u 21. veku.

U svakom slučaju, izgleda da se generacijske plime menjaju. Brojni pisci i akademici su primetili nešto poput „seksualne kontrarevolucije” koja se dešava na internetu – reakciju predvođenu generacijom Z protiv nesputane seksualne pozitivnosti milenijumske ere.

Čitanje Elen Vilis u 2022. godini nameće još jedno pitanje: koliko je seksualnu revoluciju omogućio trenutak u istoriji koji je podstakao eksperimentisanje, kršenje pravila, prestup?