Premda profesija filmskog producenta (još uvek) nije u fokusu velikih i značajnih esnafskih nagrada i festivala, ovo zanimanje sve više postaje prepoznatljivo i cenjeno u savremenoj kinematografiji. Naročito je to slučaj kada se radi o autorskim ili dokumentarnim filmovima, čija pretprodukcija može da potraje i po nekoliko godina, kroz čitav koloplet domaćih i internacionalnih konkursa, pičinga, foruma, i saradnji svakakve vrste.
Naša sagovornica, Iva Plemić Divjak, jedna je od takvih “heroina iz senke” filmske industrije, a zaslužna je igrane dugometražne filmove kao što su „Agi i Ema” i „Ljubav i drugi zločini”, te dokumentarce “Cinema Komunisto” i “Druga strana svega” Mile Turajlić, “Muzičke traume iz detinjstva”, i druge. Trenutno je u fokusu njen rad sa rediteljem dokumentarnih filmova Mladenom Kovačevićem, s kojim je realizovala film “Srećna nova, Jivu” koji otvara ovogodišnje izdanje festivala dokumentarnog filma “7 veličanstvenih”, 2. oktobra u Kombank dvorani.
Film “Srećna nova, Jivu” je sniman u Kini, rađen u ko-delegaciji producenata iz Srbije i Švedske, u koprodukciji sa Francuskom, Nemačkom, Belgijom i Katarom, dok su televizijski koproducenti projekta nemački kanal ARTE (NDR) i belgijski RTBF. Koliko sam film u tako glomaznoj koprodukciji uspeva da ostane dosledan autorskoj viziji?
Doslednost autorskoj viziji u ovoj konkretnoj konstalaciji producenata i koproducenata nikada nije bila tema. Podrazumevalo se da nam se koproducenti priključuju samo ako u potpunosti razumeju rediteljevu ideju i dele naš entuzijazam. Čak i kada je u pitanju produkcija kraće, televizijske verzije filma, koju su emitovale neke od stranih televizija koje su unapred, tokom produkcije kupile film, veoma brzo smo došli do konsenzusa o tome kako da ispričamo istu priču, i dalje filmskim jezikom, ali prilagođenim televizijskom prikazivanju.
Film je razvijan i finansiran u okviru filmskih razvojnih programa na mnogobrojnim filmskim festivalima – šta se tamo konkretno dešava i šta takvi programi znače za razvoj i život filma u pretprodukciji?
Način na koji je ovaj film razvijan ga je u najboljem smislu produkcijski profilisao. Tokom dve godine, bio je deo trening programa i predstavljen na pitching forumima, od kojih bih pomenula WEMW u Trstu, Docu Talents u Karlovim Varima i Eurodoc. Projekat je u fazi produkcije nagrađen nagradom Visions sud est koja se dodeljuje na festivalu Visions du réel u Nionu.
U autorskom smislu, film se veoma malo promenio od početne ideje do poslednje verzije, a najbliži kreativni saradnici reditelja, direktor fotografije, Marko Milovanović i montažerka, Jelena Maksimović, su u ekipi od početka. Međutim, koproducenti su nam se priključivali postepeno, nakon upoznavanja projekta na programima koje sam pomenula i u tom smislu bih izdvojila jedan od njih – Eurodoc, budući da je najveći deo naših produkcionih partnera, tokom godinu dana trajanja Eurodoca, bio u mogućnosti da suštinski isprati razvoj projekta i donese informisanu odluku da se priključi. Moje duboko uverenje je da su dugoročni trening programi za razvoj filmova, a ne filmski marketi koji se koncentrišu na biznis, najbolji način da se nađu adekvatni koproducenti.
Proces stvaranja filma trajao je nekoliko godina, prošli ste i čitavu etapu sa koronom, koja sada traje čitavih godinu i po. Kako izgleda vaš odnos sa rediteljem tokom snimanja – da li vi imate i kreativne sugestije za njega, a u skladu sa produkcijskim okolnostima, i obrnuto? Koliko se sam film rađa iz tog dijaloga?
Ovaj film je izgrađen na velikom poverenju, pre svega između reditelja, Mladena Kovačevića i mene. To je bio naš prvi zajednički projekat, produkcijski najambiciozniji za oboje i kroz njega smo prošli uz mnogobrojne izazove i objektivne prepreke: organizaciju snimanja u Kini, to što sam tokom produkcije bila u drugom stanju i rodila bebu, a film je u distribuciju krenuo u istom trenu kada je proglašena pandemija Covida-19. Činjenica da pored sebe imam reditelja koji je do saradnje sa mnom, sam, uspešno producirao svoje prethodne filmove, predstavlja ogromnu vrednost, budući da u potpunosti razume i ceni moj deo posla. A ja volim da verujem da sam kreativna producentkinja koji svojoj ekipi doprinosi ne samo brojkama i logistikom.
Kako vama izgleda film u finalnoj verziji i koliko ste zadovoljni finalnim proizvodom?
Iskreno, prva stvar koju pomislim je – ovo je jedan nežan film. Decentan i nežan prema ljudima čiji se životi na kratko u njemu ogledaju i daju ljudsko lice jednoj ogromnoj, na prvi pogled bezličnoj proizvodnji. Zadovoljna sam merom bliskosti i distance koju smo prema tim ljudima i Jivuu uspostavili. Čini mi se da je to adekvatna mera za film nekoga ko ne dolazi iz te sredine. Ovaj film ništa ne tvrdi, već sa poštovanjem, filmskim jezikom prikazuje realnost i komunicira pre svega emocijama. Drago mi je da su nam svojim reakcijama to potvrdili i Kinezi koji su u raznim zemljama, na festivalima gledali film i imali potrebu da učestvuju u razgovorima nakon filma. Bez želje da se senzacionalistički bavimo činjenicom da se u jednom gradu u Kini proizvodi najveći deo svih svetskih novogodišnjih ukrasa koje svi mi porodično koristimo, napravili smo “božićni film“ koji to nije. Svakako ne u onom Hallmark ili holivudskom smislu. Toplina koju naš film nosi je utemeljena u realnosti.
Prošlo je godinu dana od svetske do srpske premijere, zašto toliko dugo i na koji način odlučujete gde, kad i kako ćete film premijerno prikazati?
Film je premijerno prikazan na Međunarodnom festivalu u Roterdamu 2020. godine i plan je bio da se u aprilu iste godine premijerno prikaže i domaćoj publici, na festivalu Sedam veličanstvenih. Realnost nas je opovrgla, domaća premijera (tj. festival) je odlagana nekoliko puta, a sve iz zajedničke želje da se film prikaže u “mirnodopskim uslovima”, u bioskopu, pred publikom, a ne u sred pandemije.
Godinu dana kasnije, situacija u Srbiji je, nažalost, nepromenjena. U međuvremenu, film je obišao međunarodne festivale (Hot Docs, Geteborg, Jihlava, RIDMontreal, Doclisboa, FIPADoc…), tokom leta smo obišli i ceo region (Makedox, Human Rights Zagreb, Cinema Parallels, Kino Otok, DokuArt, Underhill), u Sarajevu je 2020. nagrađen Srcem Sarajeva za najbolji dokumentarni film i FIPRESCI nagradom i specijalnim priznanjem žirija na festivalu Flahertiana. Iako na projekcije filmova nismo bili u mogućnosti da putujemo, online smo učestvovali na razgovorima nakon projekcija i mogli da čujemo impresije publike. To je ogromna satisfakcija. Nakon srpske premijere, uslediće domaća bioskopska distribucija, i film nastavlja svoj život, na inostranim festivalima i televizijama.
Autor intervjua Nikola Marković, dozvoljeno za objavljivanje
