U okviru 29. Festivala evropskog filma Palić, koji se ove godine održava od 16. do 22. jula na Paliću i u Subotici, biće predstavljene selekcije Novi evropski dokumentarni film, koji donosi najbolje dokumentarce s evropskog kontinenta, kao i Eco Dox, program baziran na evropskim dokumentarnim ostvarenjima posvećenim temama izazova očuvanja životne sredine. O ovim filmovima razgovarali smo sa selektorom pomenutih programa, Igorem Toholjem.
Šta je zajedničko za ovogodišnju selekciju Novi evropski dokumentarci, koje to dominantne teme reflektuje vaš izbor filmova?
Zajednička odrednica je sposobnost reditelja da praveći filmove o pojedinačnim sudbinama ljudi iz svog bližeg i daljeg okruženja ili čak porodice, ponekad smeštene i u prošlost, svedoče o univerzalnim temama koje se tiču svih nas. Tako se gledaoci kroz identifikaciju sa protagonistima filmova dodatno emocionalno angažuju u svom doživljaju. Likovi koji su predstavljeni u ovim dokumentarcima su u nekim sučajevima možda daleki i nedostupni, u drugim mogu biti bliski, a i njihove sudbine su u svakom slučaju paradigma za teme kojima se reditelji bave.
Teme filmova u selekciji Novi Evropski dokumentarci se protežu od aktivističkih-radničkih prava (For the many), eksploatacije maloletne radne snage u zemljama trećeg sveta (If you are a man), rada na prevazilaženju trauma (One second forever), izopštenja iz zajednice (Untold story…) i naposletku, istorijski, porodični esej koji korenspondira vrlo živo sa sadašnjim trenutkom, kada je tema ratnog zarobljeništva u pitanju (Turn your body to the sun).
Kada govorimo o stilskim karakteristikama tih filmova, gde se oni nalaze u rediteljskom, vizuelnom pristupu i načinu pristupa svojim temama?
Izražajna sredstva su raznovrsna i variraju od sirovog dokumentarizma (For the many), dramatične ispovedne forme (Untold story of Fatma Kayaci, One second forever) kreativnog portreta (If you are a man) stilizovanog dokumentarnog eseja (Turn your body to the sun). Vizuelni pristup je takođe raznovrstan, u odnosu na senzibilitet autora i temu, naravno, a izdvojio bih kao posebno vizuelno upečatljive filmove već poznatih evropskih reditelja Allone Van Der Horst, Vita Klusaka kao i Simona Panaya, debitanta kada je dugometražni dokumentarac u pitanju.
Trenutno se vodi rat u Evropi, korona je još uvek tu iza ugla, a budućnost ne deluje svetlo. Vide li dokumentaristi svetlo na kraju tunela, ostaje li prostora i za tračak optimizma? Gde se taj prostor nalazi?
Situacija je svakako dramatična, većina ljudi ne stigne ni da je percipira i doživi na pravi način, zarobljeni u začaranom krugu svakodnevnog konzumerizma. Deluje kao da većina stanovništva već uveliko ima sindrom “skuvane žabe”. Tračak optimizma izvire iz svakog napora protagonista u filmovima koji se trude da prevaziđu ograničenja i izazove koji su pred njima, i u toj borbi učestvujemo svi.
Ekološke teme su globalno sve važnije na političkoj sceni, a ove godine su tematizovane i u srpskoj politici više nego ranije. Sumira li selekcija EcoDok u određenoj meri i taj odnos ekologije i politike? Može li postojati jedno bez drugog?
Film Ovo je naša kuća se svakako na direktan način referiše na ovu temu, a posredno i ostali, svaki na svoj način iako je ponekada reč o apartnim esejima kakav je film Dženifer Rejnford, na primer. Svi na različite načine upućuju na bazičnu solidarnost, upućenost na očuvanje i jedinstvo svih vrsta na zemlji. kada je u pitanju odnos ekologije i politike, mislim da jedno bez drugog može postojati samo u sistemu u kome je ekologija prepuštena ekspertima, slobodnim da rade u opštem interesu.
Univerzalni aspekt ekoloških pitanja, pa posledično i filmova na te teme, je odnos čoveka prema planeti zemlji. Koji su to ovogodišnji filmovi koji se bave ovim “krovnim pitanjem”, i na koji način?
To su pre svega filmovi Animal, All our heartbeats…, pre svih. Svi ostali iz ove selekcije, reflektuju ovo pitanje u raznim aspektima, naravno i to je ono na šta su reditelji enviromental filmova svakako upućeni.
Tagovi
