Fransis Fukujama ekskluzivno za Nedeljnik: Neoliberalizmu je odzvonilo

Pandemija koronavirusa uticala je na život većine stanovnika planete, ali njene posledice neće biti samo medicinske, niti samo društvene. Svet, slažu se najveći mislioci našeg doba, više neće biti isti, bilo da najveću krizu u 21. veku shvataju kao poslednju opomenu ili (ređe) kao veliku šansu.

A među takvim misliocima je svakako i Fransis Fukujama, čuveni profesor na Stenfordu čija knjiga „Kraj istorije“ sa svakim novim globalnim događajem dobija na aktuelnosti.

Profesor Fukujama ovih dana ima pune ruke posla – sprema predavanja za studente i pokušava da drugima protumači ovo što nam se događa, od geopolitičkih reperkusija do uloge naučnika danas – ali je za Nedeljnik ipak našao vremena.

 Većina demokratija poseduje uslove pod kojima se izvršnoj vlasti daju vanredna ovlašćenja tokom neke nacionalne krize. Pravi ispit je da li će ti nosioci vlasti vratiti moć kada kriza prođe

Mnogi govore kako su se autoritarni režimi bolje snašli u ovoj epidemiji, samim tim što su mogli mnogo lakše da ograniče slobode građana i uvedu strogi karantin. S druge strane imamo primere Južne Koreje, Nemačke i Austrije koje se relativno najuspešnije nose sa krizom. Ko će se bolje snaći u ovoj krizi bez presedana?

Ne postoji korelacija između toga kako se države koje su demokratske, a kako one sa autoritarnim režimom, nose sa krizom izazvanom COVID-om. Neke demokratije koje ste i vi pomenuli, poput Nemačke, Južne Koreje i Tajvana, uradile su sve jako dobro, a Meksiko, Brazil i Sjedinjene Države mnogo slabije. Slično tome, postoji čak i mnogo šira razlika i unutar autoritarnih država, poput Singapura s jedne strane, i Turkmenistana i Belorusije s druge.

PERIOD U KOJEM SMO SE NAŠLI PODSEĆA SVE DA JE DRŽAVNA MOĆ I DALJE VEOMA VAŽNA, I PO SVEMU SUDEĆI PREDSTAVLJA POSMRTNO ZVONO DOBU NEOLIBERALIZMA KOJE JE ZAPOČELO SA REGANOM I TAČEROVOM OSAMDESETIH GODINA PROŠLOG VEKA

U autorskom tekstu za „The Atlantic“ napisali ste da je poverenje u vlast ključna tačka koja će opisati svet sutrašnjice. U isto vreme liderima širom sveta skače rejting, uključujući i Donalda Trampa i Borisa Džonsona, koji su neozbiljno shvatili opasnost na početku. Isto se, ipak, dešava i sa Makronom i Merkelovom. Da li je onda ovo najava pobede države nad preduzetničkim duhom koji je formirao moderni svet? I kako vidite uspešnu državu nakon ovoga?

To što popularnost svih lidera raste tokom krize odraz je fenomena „okupljanja oko zastave“ koji se pojavljuje u stresnim vremenima.

Većina demokratija poseduje uslove pod kojima se izvršnoj vlasti daju vanredna ovlašćenja tokom neke nacionalne krize. Pravi ispit je da li će ti nosioci vlasti vratiti moć kada kriza prođe. Period u kojem smo se našli podseća sve da je državna moć i dalje veoma važna, i po svemu sudeći predstavlja posmrtno zvono dobu neoliberalizma koje je započelo sa Reganom i Tačerovom osamdesetih godina prošlog veka.

Ko će najviše profitirati na geopolitičkom planu? Zasada izgleda da je to Kina pošto mnoge zemlje, uključujući i Srbiju, kopiraju „kineski model“ za borbu protiv virusa. Da li postoji realna opasnost da nakon epidemije krenu da kopiraju i „kineski politički model“? I kuda bi nas to odvelo?

Viktor Orban u Mađarskoj već pokušava da kopira kineski model, time što je u krizi prisvojio diktatorske moći. To je nešto što je on odavno želeo da uradi, a kriza mu je jednostavno dala izgovor. I jedna od prvih odluka koje je doneo sa tim novim ingerencijama bila je da smanji prava transrodnih osoba – ne može se reći da je to baš bila hitna stvar. Nešto slično dogodilo se i sa Rodrigom Duterteom na Filipinima.

Ali ovo zapravo nisu slučajevi primene kineskog modela. Kina se oslanja na dugu tradiciju meritokratske birokratije i disciplinovanu komunističku partiju. Niko od imitatora ne bi to mogao uspešno da kopira.

To što popularnost svih lidera raste tokom krize odraz je fenomena „okupljanja oko zastave“ koji se pojavljuje u stresnim vremenima

„Reporteri bez granica“ upozorili su da je nesloboda štampe u Kini bila jedna od najvažnijih stvari zašto se tako kasno reagovalo. Lekar koji je prvi upozorio na novi virus bio je uhapšen, dok danas to verovatno ne bi bila vest ni u mnogim demokratskim zemljama koje su uvele vanredno stanje. Da li je sloboda štampe poslednja odbrana demokratije danas, i kako je sačuvati u svetu u kojem je američki predsednik naziva najvećim neprijateljem Amerikanaca?

Sloboda štampe je i dalje veliki problem u Kini. Postoji sve više dokaza da oni nisu iskreni kada govore o pravom nivou zaraze u Kini danas, zbog čega su mnoge države potcenile ozbiljnost krize. Nažalost, i ovo se proširilo i na druge zemlje. Donald Tramp bi želeo da stavi brnjicu štampi u Sjedinjenim Državama, ali nema moć da to učini. A najbolji način da se lideri poput njega obuzdaju jeste da ih pobedite na izborima, poput onih novembarskih.

Vaša je teza da je najveći problem nauke što su intelektualci postali zvezde koje znanja stiču na skupim večerama sa svetskim moćnicima, umesto da rade u istraživačkim rudnicima. Da li je ova pandemija pokazala upravo to? I koliko je sada naše poverenje u nauku dovedeno u pitanje? A koliko će tek da profitiraju razni teoretičari zavere i ljudi bez temeljnih znanja, koji prosto preuzimaju najvažnije pozicije u svetu?

Pitanja javnih intelektualaca i problem teoretičara zavere su odvojene stvari koje nemaju previše veze. Što se tiče prvog, tačno je da su interesi bogatih uticali na mnoge intelektualce, pa ovi zato pišu radove koji opravdavaju današnji svet. Što se tiče drugog, uzrok je razočaranost i nemoć koju osećaju mnogi obični ljudi, suočeni sa sve većom društvenom nejednakošću. A stvar se pogoršava novim, identitetskim politikama, koje navode ljude da se svrstaju u politički „tim“, čak i ako to nije u njihovom najboljem interesu.

Donald Tramp bi želeo da stavi brnjicu štampi u Sjedinjenim Državama, ali nema moć da to učini

Kako vi lično provodite vreme u izolaciji? Šta čitate? Šta biste mogli da preporučite našim čitaocima, ali u svetskom auditorijumu, koju knjigu obavezno treba da pročitaju dok su zarobljeni u kućama?

Pre svega, provodim dosta vremena radeći na video-klipovima koje ću koristiti za predavanja na daljinu. Instalirao sam studio u svojoj kućnoj kancelariji i snimam svoje govore.

Dve knjige koje čitam ovih dana su „Dekadentno društvo“ („The Decadent Society“) kolumniste Njujork tajmsa Rosa Daudeta, i „Crveni Mars“ („Red Mars“) čiji je autor Kim Stenli Robinson. One su zapravo povezane: Daudet u suštini tvrdi da se istorija završila 1969, kada je „Apolo“ sleteo na Mesec, i da od tada nije bilo nikakvih značajnih tehnoloških dostignuća. „Crveni Mars“ je prvi deo trilogije koja govori o izgradnji države na Marsu trideset godina u budućnosti. Daudet smatra da treba da se pomirimo sa idejom da nikada nećemo kolonizovati Mars niti napustiti svoju planetu, i da će sve te vizije naučnofantastičnih pisaca biti izneverene.

INTERVJU JE OBJAVLJEN U AKTUELNOM NEDELJNIKU, DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO JE OVDE:

Elektronsko (PDF) izdanje Nedeljnika (br. 430), od 9. do 15. aprila