Endi Ruiz: Bucmasti dečko koji je uzdrmao bokserski svet

Piše TIM ARANGO

1
(Al Bello/Getty Images)

IMPERIJAL, Kalifornija – Endi Ruiz mlađi je bucmast; oko toga nema rasprave. Nazivali su ga “debelim gmazom” ili, uljudnije, “lunch-pail tipom”. Njegov ritual pred borbu koji podrazumeva prejedanje čokoladicama samo je doprineo ovom imidžu.

Ali Ruiz sada ima novi nadimak koji je njegov otac uzviknuo iz publike nedavno na snimanju emisije Džimija Kimila u Los Anđelesu: “Roki Meksikano”.

Sin meksičkih imigranata, Ruiz (29) prošlog meseca postao je bokserski šampion nakon što je nokautirao Entonija Džošuu, dotad nepobedivog Britanca, u Medison skver gardenu u Njujorku.

Slava i bogatstvo brzo su stigli bucmastog klinca sa smrtonosnim udarcem iz pograničnog gradića Imperijal. Zaradio je skoro šest miliona dolara. Pojavio se kod Kimela i otputovao u Meksiko Siti na sastanak sa predsednikom.

Čak i pre nego što je Ruiz pobedio Džošuu, boks je počeo da se vraća na velika vrata, pošto se u ovaj sport sliva sve više novca iz televizijskih prenosa, a fanovi već željno iščekuju borbu Entonija Džošue i Deonteja Vajldera. Ovaj meč biće, po svoj prilici, poput nekadašnjih spektaklâ koji su bili svetski događaji pre nego što su ih iz centra pažnje potisnuli drugi sportovi i kada se niko nije bavio negativnim posledicama ovog sporta po zdravlje.

Ruizova priča je opčinjavajuća. On je dobio priliku da uzme titulu tek pošto je Džošuin prvobitni protivnik u više navrata pao na doping testu, i zaprepasti sve u maniru Bastera Daglasa koji je 1990. nokautirao dotad neporaženog šampiona Majka Tajsona. Tajson je u ring ušao sa 37 pobeda, od toga 33 nokautom.

Ruiz je rođen u Americi, ali se ponosi svojim meksičkim korenima što mu je obezbedilo još jednu titulu: omiljeni sin imigrantske zajednice na američkoj strani.

“Za mene je blagoslov što sam postao prvi meksički šampion sveta u teškoj kategoriji”, rekao je nedavno Ruiz dok je čekao da se ukrca na let za Meksiko Siti, noseći dve srebrne aktovke u kojima su se nalazili njegovi šampionski pojasevi.

Njegov rodni grad u Kaliforniji čine uredne niske kuće i pravi pejzaži predgrađa sa tezgama na kojima se prodaju takosi. Tu su, naravno, i tržni centri. Ruizova dostignuća dala su vetar u leđa zajednici koja se oseća poniženo i skrajnuto u Americi duboko podeljenoj po pitanju imigranata.

“Mi Latinoamerikanci možemo da učinimo nešto za Ameriku”, kaže otac šampiona, Endi Ruiz stariji, dok sedi u svojoj dnevnoj sobi okružen trofejima i šampionskim pojasevima. “Ne dolazimo ovde da zauzmemo mesto belaca. Dolazimo da radimo, da odgajamo sinove da bi oni mogli da nešto postignu u životu.”

Za mlađeg Ruiza boks je bio pitanje nasleđa. Njegov deda je šezdesetih godina držao teretanu za boksere na meksičkoj strani, a njegov otac došao je u Ameriku kao dečak, borio se na ulicama i kasnije trenirao boksere, a sa njima i sina.

“Tamo su svi snažni i opasni zato što je to mali grad na samoj granici”, kaže mlađi Ruiz. “Boks mi je spasao život. Naučio me discipline, držao me podalje od ulice.”

Bokserski svet mogao je da Ruizu nikada ne pruži šansu da pobedi Džošuu, ali je na jugu Kalifornije i u Meksiku Ruiz imao reputaciju opasnog borca, iako su ga često pratila pitanja o njegovoj posvećenosti sportu.

Telesna težina oduvek je bila problem. Nakon što nije uspeo da se kvalifikuje za Olimpijadu 2008. godine kao deo nacionalnog tima Meksika, vratio se u Imperijal i prepustio depresiji. Visio je sa drugarima iz kraja i nekontrolisano jeo. Brzo je došao do 160 kilograma.

Onda se, međutim, trgnuo; počeo je da radi sa poznatim trenerom Fredijem Roučom i postao profesionalac. Prvi profesionalni meč imao je u Tihuani. “Svakome ko ga je video na treningu bilo je jasno da će pobediti”, kaže Rouč.

Džastin Gember, trener iz Las Vegasa koji je takođe nekada radio sa Ruizom, kaže da su mladog boksera često potcenjivali zbog izgleda. “On nikada neće imati lepo telo”, kaže Gember. “To prosto nije u njegovoj DNK. Izgleda kao pravi bucmasti meksički klinac, ali je u stvari opasan tip.”

U Medison skver gardenu, nakon što je sudija proglasio kraj meča i pošto se Ruiz naskakao po ringu kao malo dete, okrenuo se prema svojoj majci, Felisitas Ruiz.

“Rekao mi je: ‘Sada nećemo morati da se mučimo’”, ispričala je Felisitas. “’Uspeli smo’, vikao je. ‘Uštini me, mama, uspeli smo.’”

© 2019 The New York Times

Tekst iz novog broja Njujork tajmsa na srpskom jeziku koji svi čitaoci kao poklon dobijaju uz novi broj Nedeljnika koji je na kioscima od četvrtka, 11 juna.

1 KOMENTAR

  1. Meč sa Džošuom je očigledno namešten. Džošua je boksovao kao da je juče počeo da boksa. Ne znam što je to trebalo Džošui, ili mu je mafija zapretila.

Comments are closed.