Da dajemo po pet, a da ne primamo više od četiri (ako može): Rutinski poraz Srbije u Danskoj

1
(Beta/Liselotte Sabroe/Ritzau Scanpix via AP)

Rečenica iz naslova zvuči kao neki od izbornih slogana koji ovih dana, u smiraj izborne kampanje, opkoljavaju našu svakodnevicu. Prosečan građanin Srbije, priznaće da su efekti izbornih obećanja i obećanja fudbalske reprezentacije Srbije poslednjih decenija bili isti – razočaravajući.

Fudbaleri Srbije poraženi su na gostovanju u Danskoj, na stadionu Parken, u prijateljskoj utakmici, rezultatom 3:0.

Po već dobro poznatim tragovima starih, neprijatnih lekcija, ovo je logičan redosled.

Euforija posle plasmana na prvenstvo, loši nastupi na prijateljskim utakmicama, obećanje da ćemo “biti najbolji kada je to najpotrebnije” i neispunjenje tih obećanja.

Tim predvođen Draganom Stojkovićem Piksijem pokazao je do sada da je u stanju da se izbori sa različitim negativnim tradicijama i navikama, ali posle gostovanja Danskoj, euforija je morala naglo da se izduva i sada ćemo videti kako će reprezentativci i svi ljudi oko tima na to reagovati.

Jedna od četiri najbolje reprezentacije prošlogodišnjeg Evropskog prvenstva i tim koji bi uz malo sreće – ili čak samo potreban nedostatak nesreće – na Mundijalu u Kataru lako mogao da se domogne četvrtfinala, nije održao čas Orlovima. Za to je bilo potrebno da reprezentativci Srbije budu koncentrisani. Ovo je bila samo rutinska pobeda.

I utisak je, kao i toliko puta do sada, isti – kompatibilan sa filozofijom Dragana Stojkovića Piksija.

Srbija je izgledala u prethodnoj kampanji kao tim koji baš svakome može da da gol ili dva i koji skoro od svakog može da primi gol ili dva.

Protiv Danske je to izgledalo kao filozofija – da damo pet, a da probamo da ne primimo više od četiri. Nismo dali nijedan, a mogli smo mnogo. Primili smo tri, a mogli smo duplo.

Tim Srbije je odlično počeo utakmicu i visokim pritiskom zbunio Dansku koja u prvih 15 minuta nije bila u stanju da iznese loptu. Mitrović je u prvom poluvremenu imao dve izgledne prilike, obe na niske lopte Kostića sa levog boka, ali je jednom izblokiran, a drugi put nije bio precizan.

Srbija je napadačkoj fazi izgledala vrlo dobro. Po oduzimanju lopte, ona je preko Gudelja iz zadnje linije, Lukića do njega i Milinković-Savića ispred njih, uspevala da stigne do poslednje trećine Danske, a videlo se koliko je ofanzivni deo tima uigra jer je kratkim pasovima uspevao da oslobodi prostor i kreira situacije u poslednjih 20 metara pred golom Kaspera Šmajhela. Osim kada je lotpa dolazila kod Živkovića koji je izgledao pomalo zalutalo – kada je Lukić sprintao u prazan prostor, Živković je vratio loptu unazad; kada je trebalo da centrira iz prve na nepostavljenu odbranu Danske, on je primao loptu, čekao, pa onda centrirao kada su njegovi saigrači već bili opkoljeni; nije bio preterano uspešan u duelima.

Danska je postigla pogodak iz odbijene lopte posle prekida koju nisu uspeli da izblokiraju igrači u crvenom iako je prošla tik pored četvorice. Simptomatično je da Milenković iz utakmice u utakmicu vrlo sporo kreće u blok, a protiv Danske koja ima vrlo dobre šutere (malo ko ne može da da gol sa distance), takav pristup je hazarderski.

Danci su kako je odmicalo prvo poluvreme uspevali lakše da iznose loptu, Pavlović je ispadao, pa udarao prilično grubo, Veljković i Milenković su pomalo lutali, ali je ostalo 1:0, a utisak nije bio loš – Srbija je napred i dalje bila opasna.

Ako je drugo poluvreme donelo makar jednu važnu lekciju, to je sasvim sigurno da Nemanja Radonjić mora biti, ako ne prvi izbor, onda izbor na desnom boku pre Andrije Živkovića.

Uneo je, kako on obično i radi, hitrinu, gurao Mitrovića u polušanse i Srbija je nastavila da bude opasna.

Kostić je onda u svojoj trećini uspeo da se ne oslobodi lopte pre nego što je udvojen, Olsen koga će sanjati srpski fudbaleri mu je oteo loptu i to je bila lagana egzekucija sa sedam, osam metara njegovog saigrača u naletu.

Radonjić je zatim imao dva šuta, prvi lošiji, kada mu je došla lopta koja je skakutala kroz šesnaesterac, drugi odličan kada je povukao kontru, ali je lopta završila malo pored stative.

Danska je dala i treći gol, a Eriksen je kaznio onu nonšalantnost srpskog bloka (kog bloka?!). Opet su Orlovi vrlo sporo krenuli da blokiraju takvog majstora.

Srbija je i do kraja utakmice bila opasna, iako je Piksi napravio fudbalski đuveč izmenama koje je napravio – neke su bile iznuđene strahom od teškog poraza, neke povredama – a Danska je bila još opasnija.

Poslednjih 10 minuta igralo se pred danskim golom, Kostić je imao odličnu priliku sa iskosa, ali mu je Šmajhel odbranio, da bi usledilo 5 jalovih kornera Srbije.

Da, “moramo biti najbolji kada je najvažnije”, ali to neće biti moguće ako danske lekcije ne budu naučene. Verovatno su ih već na času usvojili oni kojima nisu ni bile preko potrebne – ofanzivni deo tima. Odbrana ostaje da se traži. I po terenu i u strategiji stručnog štaba.

Tim čije milenkoviće nadskaču žote i koji ne ulazi u blok eriksenima, ne može računati na pozitivan rezultat ako ne iskoristi 90 odsto svojih šansi.

A to je bilo Piksijevo obećanje – na gol više.

Da damo pet, a da ne primimo više od četiri.

1 KOMENTAR

  1. Једина добра ствар у овом дебаклу је што је изабрана бар једна противничка репрезентација у припремном периоду која зна да игра фудбал. Чисто да се одагнају заблуде и смањи ниво самозаваравања.

Comments are closed.