Nastup na sceni može potpuno da promeni čoveka, gotovo iz korena. Muzika deluje na sve, jer se oslobađa jedna sjajna vrsta energije koja se širi magija. Pevač Dejan Stojilković koji od malena peva i koristi svoj raskošni talenat, kaže da scena menja čoveka i da iz njega izvlači ono najbolje, kada peva, tada se predstavlja kakav je zaista u srži, a trema i stege pucaju, već sa prvim taktovima.
Ljubav ka muzici javila se od detinjstva. Sve je počelo sa harmonikom. Prvi instrument koji je tada bio i prva ljubav. Nagrade su se nizale. Svoj dar je brusio u muzičkoj školi „Dušan Skovran“, gde je na časovima solfeđa vežbao svoj glas. Pre toga pevao je i u crkvi.
– Od uvek sam voleo da pevam. Ljudi koji su me slušali, uvek su komentarisali da imam jako lep glas. To me je nekako uvek guralo napred kroz život, teralo me da ostanem odan muzici, pa i kada se nisam time aktivno bavio. Sećam se na časovima solfeđa, uvek smo mnogo pevali, pripremali smo se da izvedemo „Himnu Svetom Savi“. Kasnije sam se pridružio Ćuprijskom horu. Pevao sam tamo jako dugo – priseća se Dejan.
Prva ljubav sa harmonikom, brzo se završila.
– Otac nije imao novca da mi kupi harmoniku, sa kojom sam trebao da nastavim školovanje. Nisam upisao srednju muzičku i nikada više nisam uzeo harmoniku u ruke. Zamrzeo sam je. Ceo svet mi se srušio! Upisao sam klasičnu gimnaziju, pa Vojnu akademiju. Pevao sam na svim svečanostima i to me je mnogo ispunjavalo. Pevanje je postalo neka druga ljubav. Po dolasku za Beograd 2002. godine pevao sam u Krsmancu, a nakon toga sedam godina u horu „Melodi“ sa Divnom Ljubojević – priča Stojilković.
Zatim postaje član grupe „Klapa Grappa“, sa kojom je obišao nekoliko zemlja gde su imali nezabravne nastupe, za naše ljude u dijaspori, ali i za strance ljubitelje ove muzike.
Pre dve godine, jedan slučajan susret sa vlasnikom kafića Hangla, naveo ga je da pređe u solo vode.
– Do tog 8.marta 2018. godine nisam ni držao mikrofon u rukama, ali se na sve čovek brzo navikne. Okupio sam dvojicu kolega gitaristu Ivicu i kolegu pevača Predraga, tako je nastala grupa „Pepe Nero“, sa kojom i dalje nastupam na Hangla baru. Taj prvi nastup je bio nezaboravan, publika je uživala, a meni je bilo puno srce. Gosti prepoznaju moju emociju u pesmama koju im darujem i to veoma cene. Često se desi da izmamim i poneku suzu slušaocima, jer emocije čine svoje – kaže on.
Dejan smatra da je muzika lek za dušu, jer se redovno ponavlja ista situacija, već sa prvim taktovima, svima u publici su ozarena lica.
– To je fenomenalna stvar, osećam se kao da činim neko dobro delo, i kada vidim da je nekim ljudima najsumorniji i najumorniji dan, naša muzika im izmami osmeh na lice. Neverovatno je to kako se na nastupu stvori neka sjajana energija, tako da se svi osetimo ispunjeni, živim, kao da treperiš…- kaže Stoilković.
Često mu ljudi prilaze i kažu da ih boja njegovog glasa podseća na Tošeta Proeskog.
– To mi je najveći kompliment – zaključuje ovaj talentovani pevač.
Pevanje kao dobro delo
Dejan je prošle godine zajedno sa Glumačkim društvom učestvovao u prikupljanju novca za lečenje male Helene, koja je imala tumor na mozgu. Sakupili su novac i predali porodici. – Nedavno sam sreo glumca koji me je pozvao da pomognemo Heleni i rekao mi je da se izlečila. Bolju vest nisam mogao čuti, humanost je jedna od najboljih dela koje možemo da pružimo– kaže on.
