Biljana Ćirić: Moramo da se okrenemo drugim načinima života i izvorima energije

    0
    Foto: Boris Burić

    Povodom Borskih susreta koji se održavaju u okviru internacionalnog kustoskog projekta “Novim putevima u novu budućnost” od 15. do 19. septembra, razgovarali smo sa inicijatorkom i kustoskinjom Biljanom Ćirić. U okviru ovog događaja biće održan niz programa u Boru, a transnacionalni istraživački tim i partneri će podeliti svoja istraživanja razmatrajući kinesku inicijativu “Pojas i put” i način na koji će ona izmeniti estetike i prakse u lokalnom kontekstu.

    Borski susreti sadržaće niz sasvim različitih događaja, od večera kineske hrane do tehnika žalovanja. Kako ste osmislili ovaj celokupan događaj i šta vam je bilo najbitnije da istaknete kroz ove aktivnosti?

    Od prve posete Boru znala sam da ne želim da predstavim još jednu sliku Bora i rana koje se šire kroz rudarske iskopine. Boru ne treba izložba, nama ne treba još jedna izložba. Potrebna je prilika da provedemo vreme, zajedno da šetamo. Krenuli smo u pravcu susreta u nadi da će Borani da nam se pridruže i da provedemo vreme sa njima. Nama kao partnerima je takođe  potreban susret u jednoj prostoriji posle dve i po godine rada online.

    Svako događaj je intiman poziv da se deli vreme i prostor i da se doživi nešto novo za sve nas. To nešto novo je drugačije za svakog učesnika.  Polazna tačka susreta će biti naš partner i domaćin Narodna Biblioteka u Boru.

    Projekat „Novim putevima u novu budućnost” istražuje kako kineska inicijativa “Pojas i put” menja estetike i prakse širom sveta. od Afrike, preko Evrope do Azije. Koliko je taj kineski uticaj na estetiku i svakodnevni život sličan u svim ovim kontinentima i zemljama, postoji li neki zajednički imenitelj?

    Jako puno toga se promenilo zbog pandemije, jer kineska ekonomija stagnira. Kada je pandemija krenula, Kina je započela inicijativu Health Silk road dajući zemljama kao što su Srbija ili Uzbekistan vakcine, opremu i mnogo toga. To već daleko utiče na naš svakodnevni život. Tokom prve dve godine pandemije ja sam bila u Australiji,  koja nije mogla da dobavi vakcine za svoje građane, dok si u maloj Srbiji mogao da biraš koju ćeš vakcinu.

    Pre pandemije jako puno infostrukturnih projekata se radilo svuda u Centralnoj Aziji, Istočnoj Africi, kao i kod nas – putevi su jedan primer i svuda se gradilo. Takođe, tu je bila i ekstrakcija prirodnih resursa. To sve utiče na život ljudi. Na primer, jako puno mladih ljudi uči kineski svuda.

    Ove godine G7 je započela projekat Build Back Better World koji planira da bude protivteža Pojasa i Puta sa investicijama od 600 milijardi evra u infrastrukturne projekte, i ja se nadam da će lokaliteti na marginama znati i umeti da to iskoriste za bolji život svojih građana.

    Do kakvih ste zaključaka došli razmišljajući samo o Boru i njegovom odnosu sa rudarskom industrijom, odnosno kompanijom Ciđin?

    To je jako kompleksno pitanje. Bor je započeo kao francuska rudarska kolonija. Da nema eksploatacija možda ne bi bilo ni Bora, ili  bi možda bilo nekog drugog Bora. Nalazimo se na vrlo bitnoj prekretnici čovečanstva. Moramo da se okrenemo ka drugim načinima života, drugim izvorima energije. Ne vidim takva promišljanja i aktivna delovanja, ali mislim da to treba da bude deo državne strategije za sledećih 100  ili 500 godina.  Mi treba da razmišljamo kako će izgledati istočna Srbija za 500 godina i da li smo bili dobri preci, a ne kompanija Ciđin.

    Kako je tekao sam projekat tokom pandemijskog perioda, dok se istraživači nisu sastajali?

    Susretali smo se svake dve nedelje preko zooma. Morali smo da pronađemo nov način rada zajedno. Pandemija nam je pomogla da projekte lokalizujemo i da svaki partner razvije lokalna istraživanja. Naterala nas je da usporimo rad i upoznamo jedni druge dublje, da se zbližimo.

    Koliko je istraživačima poznat Bor – kako ovaj grad deluje ljudima sa “strane” u ovom kontekstu kineskog širenja na Zapad?

    Istraživači Jelica Jovanović, Robert Bobnič i Kaja Kraner su se bavili istraživanjima u vezi sa Borom, tako da im je lokalni kontekst već poznat – naročito Jelici. Robert Bobnič i Kaja Kraner, koji žive i rade u Ljubljani, dolazili su i radili istraživanja koja su omogućile kolege iz Narodne Biblioteke Bor.  

    Transformacija kroz koju prolazi Bor je kolegama iz drugih lokaliteta bio vrlo sličan tome šta se dešava u njihovim sredinama. U Boru smo pokusali i da dopremo do kineske zajednice i da razumemo njihov kontekst. Umetnik Hu Yun će sarađivati sa kineskim kuvarom koji je kuvao za radnike Ciđina, u pripremi večera kineske hrane za nas i Borane.

    Živeli ste i radili i u samoj Kini. Kako sagledavate inicijativu “Pojas i put” iz te perspektive? Da li kineski “pojas i put”, po vašem mišljenju, teži i kulturološkom uticaju ili samo privredno-poslovnom? Ako postoji takva težnja, koja bi bila analogna recimo američkom širenju pop kulture širom sveta – šta je to što Kina želi da “nametne” kao kulturoški i estetski model?

    Svakako da teži ne samo ekonomskom i političkom uticaju, već i kulturološkom. Konfučijski Instituti po svetu su deo pokušaja da se kulturološki uticaj razvije. Problem je što je kineski državni aparat vrlo daleko od savremene Kine, tako da nećete videti savremenu dinamičnu Kinu u tim pokušajima kulturoloških uticaja, već tradicionalne vrednosti zakopane u vremenu koju su daleko od kineske dinamike savremenog društva, kao i kulturnih radnika koji učestvuju u proizvodnji te nove dinamike.

    U tim pokušajima kulturnih uticaja nećete videti savremenu umetnost i savremene mislioce, već paper cutting i kineske lampione. Da vam dam primer dva muzeja savremene umetnosti koji su partneri u projektu: Rokbund Art Muzej iz Šangaja i Times Muzej nikada nisu sarađivali ni na jednom projektu zvaničnog predstavljanja Kine, a dve su najbitnije institucije savremene umetnosti.