Bila jednom Glavna železnička stanica

Savski trg, nekadašnja kapija za sve ljude koji dođu u Beograd vozom, zatvoren je zbog radova, što znači da jedno vreme nećemo imati ni pogled na nekadašnju Glavnu železničku stanicu, simbol ovog grada

12
Foto: U.J. (Nedeljnik)

Nisam peta generacija Beograđana, mada sam, broji li mi se to i za šta, polovinom porodice – peta generacija Žarkovaca?

Zato mi, otkako sam prohodao, znani beogradski toponimi nisu bile uličice Donjeg Dorćola, Čubura ili Lion – na kojem ću, sticajem okolnosti, živeti mnogo godina kasnije – koliko Trgovačka, lokalna Vaznesenjska crkva i obližnje groblje na kojem se kopaju moji, Julino i Banovo brdo, dobro, naravno i Stadion, ništa bez Stadiona…

I ona.

Kalemegdan bih video jednom godišnje, kada je baš lepo vreme, ujak nas je vodio jedared na Avalu ali se nisam popeo na toranj čak ni pošto su ga obnovili, na Adi smo se kupali s makiške strane, koja je tada, poznih osamdesetih, bila tek nešto više od mulja, te je zato baš ona bila prvi i poslednji kontakt sa Beogradom. I drugi omiljeni, računajući onu „rupu“ na Autokomandi…

Zamirisale bi, pri svakom našem susretu, šine, železnički pragovi i suncem spečeni tucanik, čulo bi se dovikivanje taksista i tipova što se nude da ti utovare kofere u ona samovozna kolica, pa odzvanjanje majstora što čuka kompoziciju odozdo, proveravajući pritisak u kočnicama, u daljini bi zakloparao tramvaj na liniji dva, torbari sa pretečom „švercerki“ krenuli bi na dalek put Balkanskom ulicom, uspon od nekih petnaest odsto, odokativno, rekli bi građevinci, neko bi plakao i pevao, naizmenično, ispraćajući vojnika ili devojku noćnim za Bar ili za Zagreb, sve trčeći za vozom koji je krenuo, razmileli bi se, dok je još bilo polazaka i dolazaka, putnici prema Slaviji, Grad bi se, pun vreve, kamiona i smoga i duha, otvorio ispred tebe na njenom ulazu, kao da si mu stvarno drugar.

Glavna železnička stanica.

Rimske brojeve sam naučio, kunem se, samo da bih mogao da rastumačim šta piše na njenom žutom pročelju – MDCCCLXXXIV – i znao sam svojevremeno napamet i onu tablu s kratkim istorijatom, ispod petokrake („Ova zgrada podignuta je 1884 god. u vreme kada Beograd broji 35480 stanovnika…“), i okej, to je možda zato što totalno imam fetiš za vozove, ali i kad se malo ostarilo, Štajga mi je bila centar grada, od nje sam i po njoj računao broj stanica gradskog prevoza; odatle sam kretao na svoja najdraža putovanja, u staničnom bifeu, tom poprištu tuge, romantike, prostitutki, licemerja i sutrašnje štampe, trgnuli bismo jedno „putničko“, „putničkim“ bi se zvao i onaj kratež koji popiješ kada voz stigne, a tebi se ne rastaje od koloseka i od putovanja.

A sada je upokojena. Glavna železnička stanica u Beogradu više nije ta prelepa žuta zgrada, dovedena u pređašnje stanje i nakon rata, ne, oterali su vozove sa nje, povadili su sve koloseke kao vene da vade, zarad širenja Projekta, i Glavnom železničkom stanicom sada se ima zvati onih nekoliko bezdušnih betonskih perona u tunelu na promaji usred nedođije, u beogradskom Skadru. „Prokop“, je li.

Direktori Železnica su po novinama slavodobitno pričali o izmeštanju glavnog kolodvora, kao da to nije stravična grehota, o tome kako se rade nekakve stanične zgrade u Zemunu, na Novom Beogradu i rampa za utovar automobila na Topčideru, kao da ih baš briga za žutu zgradu koja je simbol Železnica makar koliko i Beograda, kao da ne znaju da ne postoji grad u Evropi koji tera svoju železničku stanicu van centra… A oni koji se zaklinju u strane turiste neka pokušaju njima – kojima je dolazak vozom u Beograd tako prirodan – da objasne je li kriv Google Maps što ih zalud šalje na Belgrade Main Railway Station.

Tražio sam bio neku građansku akciju protiv ovoga, protiv greške koja se ne može ispraviti, i nisam je našao, sem neke krhke peticije koju je pokrenulo izvesno Udruženje ljubitelja železnica, što u ovom gradu, avaj, ima jednaku snagu kao i avio-modelari ili Društvo uzgajivača bogomoljki.

Nova Glavna železnička stanica ima, pisali su ovih dana mediji, biletarnicu i dva WC-a, nema kiosk sa novinama, nema sendvičaru, nema prilaz sa osobe sa invaliditetom, nema stanični bife, ni putničko piće, ni sutrašnju štampu, nema šalter na kojem možete da od čoveka sa leptir-mašnom kupite karte za svako mesto u Evropi, nema menjačnicu koja se na železničkim stanicama redovno zove Wechselstube (nemački je, iz nekog razloga, lingua franca svih železničara, pa se nalazi čak i na poleđini karata odštampanih i prodatih u Srbiji!). I ima samo jednu liniju gradskog prevoza.

Koja, gle čuda, vozi do stare Glavne železničke stanice.

(Tekst objavljen u Nedeljniku broj 315.)

12 KOMENTARA

  1. Имамо литије , молебане , за одбрану црквене инфраструктуре . Зато немамо литије за одбрану световне инфраструктуре . Немамо Железничку станицу Београд . Имамо Прокоп …

  2. Divan tekst. Naviru secanja dok čitam.Ja sam radila na toj stanici 33. godine. Sada su nas razbacali na sve strane,ne zna se gde je ko.Prokop nije završen, putnici nezadovoljni,radnici nezadovoljni, ali nije bitno nikom.Samo interes pojedinaca.Jednog kao uhapšiše, a ima ih toliko….

  3. Zauvek ce nedostajati. Pogotovo momenati dok sam spremala ispite, a sa razglasa se cuje – voz za Bar pristaje na koloseku 6 – i odmah pomislis, ovi idu na more, a ti ucis. Da, dobra, stara Zeleznicka.

  4. Samo prazilukovićima godi da zatiru sve našta naiđu, izmišljajući nove namene za divne, stare prostore. Tako sebi prave zadužbine, našim novcem. Proći će i njihovo, ničija nije do zore…

  5. Da oteramo bandu, pa Bože zdravlja, napravimo novi projekat i vratimo koloseke na Savski trg.

  6. Čovek priča (ili piše) onoliko koliko zna. Zorane, zlato, mnogo veći gradovi i značajniji železnički centri poput Parisa, Budimpešte, Beča,…imaju Glavne železničke stanice u centru grada i sve su sa “slepim kolosekom” odnosno nisu “prolazne”. Mi smo uvek bili narod “osim Sveta” tako da i ova majmunarija sa gašenjem železničke stanice vodi ka potpunom gašenju i nas samih. Takvi smo kakvi smo i ne sumnjaj Zorane, zlato, sve smo zaslužili.

  7. To je najveca greota i steta, a moze se reci i greska aktuelne vlasti. Glavna zeleznicka stanica je simbol Beograda i tacka. Nisu smeli to da unistavaju da bi se bogatili od izgradnje Beograda na vodi. Vecina velikih, evropskih gradova ima glavnu stanicu u centru grada, sa sve slepim kolosecima (narocito glavni gradovi), to je normalno i logicno…Prokop je veoma neprakticno mesto za glavnu stanicu, jako je cudno pozicioniran, i lose povezan sa ostalim delovima grada. Isto vazi i za novu glavnu autobusku…u blokovima…znaci vozis se do Beograda satima, i onda jos sat-dva po Beogradu, da bi stigao gde si naumio…to je maltretiranje ljudi, i to bas…

  8. @Zoran
    Zapravo, Vaš način razmišljanja nije ni zastareo ni savremen; naprotiv, on je sasvim originalan – niko tako na svetu nit je razmišljao, nit razmišlja.
    Uz jedan izuzetak, a to je Tirana: ona je, uz Beograd, jedina uklonila železnicu iz centra.
    To je naša paradigma.

  9. Svi koji imaju “pametne” ideje da stanica ostane gde jeste žive u XIX veku. Kao prvo bila je slepa stanica koja je imala u savremenom ŽS više mana nego dobrih strana i nije joj danas mesto gde smo navikli da je vidimo i koristimo, ali moja oprimedba stoji i ponavljam je po ko zna koji put, a to je da je ta zgrada sa svojim sitorijatomm bogom dana za železnički muzej i da tmo ima mogućnosti da se izložesvi eksponati u razvoju jedne od prvih železničkih stanica u Europi i uz to turistički raj sa restoranima i možda nekom malom hotelu sa zbog položaja skupim smeštajem!

    • Ne znam dali su železničke stanice u Rimu, Parizu ili Beču isto tako zaostale u 19. veku ali tamo su stanice isto slepe i isto su centru grada. Ovo je samo nečiji veliki interes u pitanju da se do odlične lokacije dođe za malo para, što se u kulturnim zemljama ( Italija, Francuska ili Austrija ) ne može tako lako, kao u banana drževi kao što je naša.

Comments are closed.