Kraj Prvog svetskog rata i stvaranje Jugoslavije ne mogu da idu jedno bez drugog. U istorijskim reminiscencijama ne može se o proglašenju Kraljevstva SHS govoriti van konteksta Versajske mirovne konferencije, kao što se ni proboj Solunskog fronta i oslobođenje u Velikom ratu ne može na bilo koji način izolovati od zajedničke države koja je bila krajnji ishod slavne vojničke operacije. Kao da je reč o jednom istom događaju sa dva formalna datuma.

Ipak, sto (i jedna) godina od kraja Velikog rata je jubilej koji se ponosno obeležava, dok je na sto (i jednu) godina od početka Jugoslavije teško staviti odrednicu. Da li je to nešto što treba proslaviti, ili tek obeležiti sa onim ogorčeno neizostavnim “da se više ne ponovi”?

Sto godina i dve (prave) Jugoslavije kasnije, od velike ideje zajedničke južnoslovenske države ostvarene u krvi Velikog rata, a izgorele u plamenu šest bratskih buktinja, ostala je samo jugonostalgija kao utočište razočaranih i antijugoslovenstvo kao sigurna odstupnica iz koje se crpi rezervoar objašnjenja svih naših grešaka i istorijskih usuda.

Kolaž: Profimedia

Jugoslavija je bila ideal. Ideal koji se izgubio u raskoraku onih koji su je zamišljali i onih koji su je stvarali. Jugoslavija je bila i san. Možda i previše lep san da bi mogao da dođe u kontakt sa javom.

Ona, međutim, nije nastala iz ideala, nego iz nužde. Možda bi iz ove perspektive Matija Ban, Jovan Skerlić ili neki drugi jugo-sanjari koji tu državu nisu doživeli, razmišljali i o onoj “pazi šta želiš, možda će ti se i ostvariti”?

Jugoslavija je u poslednjih sto godina prešla put od ishodišta naše istorije i svedena je na jednu lekciju iz udžbenika povesti koju nismo mogli da savladamo.

Taj jugoslovenski put od velikih ideala koji su u svom korenu imali ideju slobode do sudara sa realnošću koji je Jugoslaviju od spasa iz “tamnice naroda” pretvorio u “grobnicu naroda”, prolazimo sa našim priznatim istoričarem i akademikom Ljubodragom Dimićem.

Šta su Srbi videli u Jugoslaviji

Ujedinjenje ostvareno 1. decembra 1918. nije bilo slučajnost istorije. U pripremi za 20. vek srpske političke elite su ujedinjenje u jednu državu “etnički jedinstvenog, a politički podeljenog naroda” smatrale imperativom vremena.

Nikola Pašić je još osamdesetih godina 19. veka isticao zadatak Srbije da “razvija vrline građanske i čovečanske, i da sloboda i blagostanje u zemlji omili građanima njihovu otadžbinu, a u isto vreme posluži Srbima i ostalim onim narodima da teže ka ujedinjenju sa nama”.

Profimedia

U novoj državi srpske političke i intelektualne elite prepoznale su 1918. vitalni interes srpskog naroda i zato su jugoslovensku državu prigrlile kao svoju. Za Srbiju je, tada, uz velika opterećenja iz prošlosti, počela neka nova istorija. Istorija koju je činio život u mnoštvu razlika.

Srpske političke i intelektualne elite ujedinjenje nisu doživele kao odricanje od državnosti Srbije, već je smatrano važnim trenutkom u procesu prerastanja u novu državu u kojoj će tek početi traganje za istorijskim rešenjima.

Ostvarenje ratnog cilja Kraljevine Srbije, proklamovanog Niškom deklaracijom, predstavljalo je veliku pobedu srpskog naroda. Delo nacionalnog oslobođenja i težnja za sabiranjem “neoslobođene braće”, započeti još Prvim srpskim ustankom, privedeni su kraju. Osećanje nacionalnog ponosa moralo je, međutim, biti praćeno sabiranjem žrtava.

Srbija je u borbama od 1914. do 1918. godine, kao i na povlačenju preko Albanije i Solunskom frontu, izgubila oko 370.000 vojnika, dok je ostalo oko 114.000 invalida.

Život pod okupacijom koji je podrazumevao glad, bolesti, internacije i odvođenje u zarobljeničke logore odnelo je još 630.000 života.

Polja su ostala neobrađena, poljoprivredne mašine bile uništene, a stoka stradala. U 544 preduzeća uništeno je 57 odsto mašina. Ukupna materijalna šteta u Srbiji, Makedoniji i na Kosovu i Metohiji kretala se između sedam i deset milijardi zlatnih franaka.

Jugoslavija kao nužnost

Jugoslavija nije bila samo želja potčinjenog slovenstva da se ujedini i težnja mladog građanstva da obezbedi tržište, ili nastojanje srpskih političkih elita da država prekorači granice zatvorenog “balkanskog kotla” u kome se našla posle 1878. godine. To je bila egzistencijalna nužnost.

Male države nisu mogle da izdrže borbu u ekonomskoj, političkoj i kulturnoj utakmici, modernizovana industrijsko-železnička proizvodnja “gnjavila” je male države i male narode. Verovalo se da pretnja od propadanja malih može da se izbegne samo “sabiranjem srodnih plemena u jednu jaku državu”.

Kulturno ujedinjenje

Zagledanost u Srbiju i njene oslobodilačke napore sa svakom novom godinom 20. veka bila je sve veća. Zahvaljujući tome jugoslovenski nacionalizam je u tom periodu od elitnog prerastao u masovni. Tome je doprinela i pojava mnoštva dnevnih novina, časopisa, knjiga koje su podupirale i snažile ostale naučne, kulturne, nacionalne i intelektualne aktivnosti.

U isto vreme jugoslovenski pisci su solidarno isticali da su baš oni, a ne političari, “pozvani da udare temelje duhovnom jedinstvu”. U tu svrhu srpski pisci su bili spremni da se odreknu ćiriličkog pisma, a hrvatski da prihvate ekavsko narečje. Ujedinjenje u pismu i narečju smatrano je najvišim interesom jugoslovenskog ujedinjenja. Pisci su tako bili prvi koji su nagovestili i založili se za jugoslovensko ujedinjenje.

“Nacionalizam” bez nacije

Ideja jugoslovenskog ujedinjenja imala je osnov u zajedničkom južnoslovenskom identitetu i jezičkoj bliskosti pre svega Srba i Hrvata. Na etničko-jezičkoj bliskosti izgrađena je i svojevrsna politička ideologija jugoslovenstva mada jedinstvena nacija nije postojala.

Po svojoj prirodi izrazito integrativna jugoslovenska ideja je bila moderna. Pretpostavka za njeno uspešno integrativno dejstvo bile su moderno društvo i svesni i prosvećeni građanin, a toga na jugoslovenskom prostoru nije bilo. Ili ga je bilo sasvim malo.

Čija je (naša) Jugoslavija?

Srbija je za tu državu žrtvovala četvrtinu stanovništva i svojom diplomatijom od ovog prostora stvorila činioca političke stvarnosti Evrope. Srbija je uvela ostale jugoslovenske narode u novu državu na pobedničkoj strani, tako da oni nisu plaćali ratne kontribucije.

Oni koji su platili najveću cenu za Jugoslaviju smatraju je svojom državom.

Država stvarana na maču

Jugoslovenske političke elite su od samog početka došle u sukob oko pitanja kako se formira država. Srpska vojska je stala na granice države koja nastaje u ratu, na maču. To je iskustvo srpskog naroda koji se u istoriji nije sretao sa nagodbom i ugovorima kao načinom formiranja države.

Hrvatski političari, s druge strane, istrajavali su na korpusu ubeđenja stečenih životom u dualnoj monarhiji — država nastaje “ugovorom”; države koje se stapaju u zajednicu zadržavaju suverenitet. Nasuprot tome ideal srpske političke elite bila je jedinstvena država. U ime nje srpski političari su potisnuli sopstvenu nacionalnu svest, prihvatili ideju o “troimenom narodu” i odbacili teze o “ugovoru” i postojanju posebnih država i istorijskih pokrajina..

Srbi u tom trenutku ne znaju ni šta je višenacionalna država. Srbija je u tom trenutku balkanska država, a Jugoslavija je panonska, alpska, podunavska, mediteranska… Srbija u Velikom ratu gubi mladu elitu, a Srbiju u Jugoslaviju uvode stari političari kojima to predstavlja krunu političkog delovanja. To su ljudi u godinama koji ne razumeju novi prostor i nove odnose. U novoj državi Srbi imaju vojsku i politiku, ali nemaju ekonomiju. Ekonomija se nalazi sa druge strane barikade…

Jugoslavija i ekonomija

Procenjuje se da je u vreme ulaska u zajedničku državu raskorak između severozapada i jugoistoka nove države bio 150 godina.

Kada je reč o Srbiji, balkanski ratovi i Veliki rat svode ekonomiju na dve petine nekadašnjeg nacionalnog dohotka.

Taj ekonomski raskorak stvara politički animozitet.

Politička i vojna dominacija srpskog građanstva bila je oličena u dinastiji, vodećim političkim partijama i višem oficirskom koru, što je izazivalo nezadovoljstvo u Hrvatskoj.

Na drugoj strani Zagreb je bio centar finansijskog kapitala, pošto je u Zagrebu bilo oko 70 odsto celokupnog jugoslovenskog kapitala, a to je uticalo na ubrzani privredni razvoj Hrvatske.

U Beogradu su bile politika, vlast i sila, a u Zagrebu je bio kapital. I to je ravnoteža.

Onog trenutka kada bi se pojavili političari koji su želeli da ravnotežu izbalansiraju na drugi način, u tome ne bi uspeli.

To je pokušao da uradi Milan Stojadinović, a to će u socijalističkoj Jugoslaviji pokušati da urade i srpski liberali.

Kako su se razišli Srbi i Hrvati?

U tridesetim godinama XX veka sve je više u određenim krugovima kod Hrvata sazrevala svest da ekonomska i kulturna dominacija hrvatskog naroda treba da postane osnova buduće političke dominacije. U skladu sa tim hrvatski nacionalisti su, svesrdno podržavani od biskupa Rimokatoličke crkve, sve više aktuelizovali tezu da „nema kulture bez povjesti, kao ni povjesti bez kulture“, čime su jasno stavljali do znanja svoje neslaganje sa jugoslovenskom idejom.

U hrvatskoj političkoj tradiciji posebno mesto je imao mit o „prodaji“ hrvatskih teritorija Italiji od strane Srba posle Prvog svetskog rata. Mit je bio produkt političke borbe u kojoj se nisu birala sredstva. Politička upotreba tog mita imala je cilj da poveća nepoverenje između Srba i Hrvata, oslabi poverenje u jugoslovensku vojsku i potkopa temelje zajedničke države.

Podjednako opasni bili su i stereotipi o ekonomskom izrabljivanju, neravnopravnom položaju i pljački Hrvatske.S druge strane, ekonomski gubici koje je Veliki rat prouzrokovao dugo su podsećali na rat u kome su jugoslovenski narodi bili suprotstavljeni a srpski narod žrtva.

Kolektivno pamćenje nije dopuštalo brzi zaborav i oprost. Duboke tragove na svest naroda koji su 1918. otpočeli zajednički život u jugoslovenskoj državi ostavila je i propaganda.

Progon ćirilice iz škola i štampe na prostoru Habzburške monarhije najdirektnije je uticao na to da su srpski pisci, posle 1918, odbacivali mogućnost da u ime jugoslovenske budućnosti prihvate latiničko pismo kao „grafički simbol srpskog stradanja“ u Prvom svetskom ratu.

Jugoslavija, Srbija i komunizam

Komunisti su zagovarali ravnopravnost jugoslovenskih naroda. Za razliku od građanskih političara koji su prethodili, verovali su da se nova Jugoslavija može izgraditi jedino kao “federacija ravnoteže”.

Primena federalnog principa u uređenju partije, ali i buduće države, trebalo je da formalno obezbedi punu ravnopravnost jugoslovenskih naroda, ali da pri tome ne ugrozi opšte jugoslovensko jedinstvo. U federalnom sistemu vlasti Politbiro KPJ je imao dominantno mesto.

AVNOJ se opredelio za priznavanje pet konstitutivnih naroda i šest federalnih jedinica. To je bila značajna promena u odnosu na Kraljevinu Jugoslaviju i diskontinuitet u nacionalnoj i državnoj politici. AVNOJ nije rešio pitanje unutrašnjeg uređenja federacije i razgraničenja federalnih jedinica. Ipak, svako od mogućih rešenja delilo je srpski narod u više federalnih jedinica.

Srbija je bila poslednja jugoslovenska oblast koja je konstituisana kao federalna jedinica. Partija je čekala da pre toga budu uobličene sve ostale federalne jedinice. U tom trenutku, dok postoje slična tela u svim drugim jedinicama buduće jugoslovenske federacije, Vojvodina, Kosovo i Metohija i Sandžak još uvek nisu bili formalno u sastavu Srbije. Srbija je obrise svojih republičkih granica definitivno dobila aprila 1945.

Srbija je bila i jedina jugoslovenska federalna jedinica koja je u svom sastavu imala autonomne oblasti. Bila je to posledica ubeđenja jugoslovenskih komunista da jugoslovenska država, kao “federacija ravnoteže”, jedino i može biti obnovljena “lomljenjem” Srbije kao najveće i najsnažnije federalne jedinice.

Jugoslavija i demokratija

Kraljevina Jugoslavija je bila država krnjeg parlamentarizma u kom se vladalo uredbama. Parlament je dobio funkciju tek u vreme diktature, gde se kralj Aleksandar pojavljuje kao Justinijan. Posle Drugog svetskog rata na delu je partijska država u kojoj vladaju zakoni kreirani po ideološkim i ličnim sklonostima vlasti.

Jugoslavija je probala model krnjeg parlamentarizma, diktature, ali nije isprobala model demokratskog društva.

Tekst objavljen u Nedeljniku, 29. novembra 2018.

3 KOMENTARA

  1. Jugoslavija je i za zemlje na Zapadu, bila civilizovana zemlja, a na Zapadu primitivci, koji su se nekad skrivali u šumama, danas najčešće žive u velikim gradovima, i većina se ponaša kao starija braća i sestre, naime, ponašaju se pristojno samo kada se nalaze u grupi, a kada su samo sa vama ponašaju se baš kao spomenuti primitivci, dakle, nije sve u genima, ima nešto i u “tabula rasa”

  2. Замисли да правиш кућу са људима који су ти исту срушили. Има ли то логике? Југославија је била тамница за поражене хрватијанце, збег за увек варљиве муслимане словенског порекла и кафана за све остале који нису били Срби. А Срби – будале, правили су кућу са својим убицама. И то су имали више пута као репризу, али никада нису схватили колике су будале.. И данас не схватају.
    Питање из наслова би било исправно да је постављено овако – Југославија – а да сте пробали са НОРМАЛНИМ људима да је направите?

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime