Aron Sekelj: „Otvoreni predeli“ donose raznolike autorske pristupe pitanjima prostora

    0
    Foto: Meredith Nunnikhoven

    Filmski festival „Otvoreni predeli“, 29-31. jul, Rudnik

    Povodom predstojećeg, prvog izdanja filmskog festivala “Otvoreni predeli” posvećenog inovativnom filmu, promovisanju hrabrih i nekonvencionalnih kratkih i srednjemetražnih dokumentarnih, eksperimentalnih i hibridnih filmskih formi, kao i njihovih autorki i autora, razgovarli smo s umetničkim direktorom festivala Aronom Sekeljom. Ovom prilikom otkrivamo šta nas čeka dokom tri dana manifestacija koja se održava od od 29. do 31. jula 2022. godine u Domu kulture “Vojislav Ilić” na Rudniku.

    Odnos prema čoveka i okolini često vezivan za ekološke teme. Koji su vam još aspekti “prostornosti” bili značajni i na koji način su tematizovani u kontekstu filmske selekcije festivala “Otvoreni predeli”?

    Ideja kojom smo se vodili pri izboru filmova je da publici ponudimo relativno šarolik i bogat program, u kom bi bili predstavljeni raznoliki autorski pristupi pitanjima prostora, kao i specifične priče i sudbine ljudi i njihovog odnosa prema okruženju u kom obitavaju. Prostornost je za mene, u ovom kontekstu, termin koji označava jedno ogromno otvoreno polje kreativnog izraza koje može da obuhvati sva moguća shvatanja i tumačenja ljudske okoline, prostor kao fizičku, mentalnu i društvenu kategoriju, odnos između prirode i prirodnog sveta i pejzaža kao ljudskog konstrukta, kao i brojne druge elemente.

    U tom smislu, svaki od filmova u takmičarskom programu festivala donosi različit pogled na ova pitanja i stavlja akcenat na drugačije teme i aspekte, bili to ljudski uticaji na ekosisteme, turistička fetišizacija pejzaža, efekti deindustrijalizacije i propasti urbanističkih ideja, kolonijalno i postkolonijalno osvajanje prirode ili npr. prostori kao mehanizmi suočavanja i prevazilaženja ličnih tragedija ili sredstva potrage za mističnim, fantastičnim i apsurdnim stranama života.

    Koje biste filmove lično izdvojili iz glavnog programa kao vama najzanimljivije, bilo da se radi o temi ili načinu na koji je stilski obrađena?

    Uvek je nezahvalno, naravno, izdvajati i posebno potencirati neki od filmova iz programa. Pogotovo u slučaju našeg festivala, jer smo aktivno nastojali da imamo malu ali vrlo pažljivo odabranu selekciju filmova, bez ikakvih kompromisnih rešenja, tako da je svaki od 18 filmova takmičarskog programa tu sa vrlo dobrim razlogom.

    Filmovi koji bi možda mogli da budu posebno interesantni publici su oni koji donose teme bliske našoj svakodnevnici, ali dolaze sa nekih drugih meridijana. Neki od takvih filmova su npr. „Neodređen teren“ Edvarda Kina koji, pored priče o sudaru industrijskog nasleđa i investitorskog urbanizma ali ovog puta ne u Beogradu nego u Filadelfiji, nudi takođe i na formalnom planu jedno neočekivano i retko gledalačko iskustvo. Reč  je o foto-romanu, tj. filmu sačinjenom isključivo od niza crno-belih analognih fotografija, nalik na legendarni „La jetée“ („Pristanište“) Krisa Markera.

    „Dvestogodišnjica“ Pabla Alvareza Mese predstavlja izuzetno kompleksno i sadržajno filmsko putovanje po mestima i događajima iz krvave istorije Kolumbije, u potrazi za duhom Simona Bolivara, dekonstrukcijom nacionalnih mitova i konačnim razrešenjem starih kletvi.

    Još jednu nažalost blisku temu donosi film „Dan kada su razneli planinu“ Albe Bresoli, koji dokumentuje borbu za opstanak trojice braće u planinama Španije, poslednje stanovnike sela koje je na putu infrastukturnih projekata.

    Svakako bi od posebne privlačnosti za publiku mogli biti i domaći predstavnici na festivalu – filmovi „Paralelni tokovi“ Luke Papića i Branke Majstorović, „Prokop“ Danila Stanimirovića i „Snimak pejzaža bez predistorije“ umetničkog dua Doplgenger. Ali bih još jednom napomenuo da je svaki od filmova na festivalu vredan gledalačke pažnje i da kvalitetom opravdava uvrštavanje u program.

    Koliko je vaš festival usmeren ka „običnoj“ publici, a koliko ka filmskoj zajednici? Kako vidite potencijalni doprinos festivala ovim filmskim žanrovima „sa margine“ filmske industrije?

    Ne bih se složio da je ovde reč o „margini“ filmske industrije, jer je pitanje koji su parametri da bi nešto bilo okarakterisano kao takvo. Naravno da ova vrsta filmova nema taj domet i ne vrši toliki uticaj na publiku, medijsku javnost i tokove novca kao što to čine igrani (i određeni dokumentarni) filmski i televizijski formati. Ali s druge strane, ono što bi moglo da se nazove umetničkim ili „slobodnim“ dokumentarnim stvaralaštvom, pa u okviru toga i prostorni filmovi kakve prikazujemo na festivalu, predstavlja možda i najvitalniju, tematski najaktuelniju i što je najbitnije, najdirektniju i najinovativniju granu celokupne svetske kinematografije. Samim tim, ne vidim razlog da bude tretirana kao nešto što je van glavnih tokova.

    Svakako da postoji potreba i prostor za širenje i promovisanje ovakve vrste filmova i to je jedan od razloga za postojanje festivala „Otvoreni predeli“. Takođe, stremimo ka tome da svim gledaocima, ma koliko iskusni bili u gledanju ovih, malo drugačijih dokumentarnih formi, omogućimo da u filmovima iz programa pronađu nešto što bi ih zaintrigiralo i nateralo na razmišljanje o prostorima, okolini i našem odnosu prema njima. Iz tog razloga je i selekcija filmova takva da obuhvata različite načine bavljenja ovom materijom, kao i brojne teme koje mogu kod lokalne publike da izazovu interesovanje, razumevanje ili čak i neki oblik identifikacije.

    I sami ste filmski autor – čime se trenutno bavite, na kakvim projektima radite?

    S obzirom da sam u višegodišnjem kašnjenju sa radom na sledećem filmu, za šta snosim isključivu krivicu, ova jesen i zima će definitivno morati da budu period intenzivnog rada na novom projektu, koji će biti nastavak formalnih i narativnih istraživanja u polju prostornog filma koje sam započeo sa prethodnim filmom „Pejzaži rata, pejzaži mira“. Ovog puta će tematska orijentacija ići u pravcu ekologije, uz poigravanje sa određenim, trenutno opet aktuelnim, apokaliptičnim motivima.