Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Zdravlje

Reč stručnjaka

Smetnje u razvoju: Predrasude o invaliditetu se stiču

Stavovi o osobama sa smetnjama u razvoju ili o osobama sa invaliditetom nisu urođeni, već naučeni kroz predrasude i neznanje drugih. Promena usvojenog mišljenja ili stava je složen i dugotrajan proces, koji se zasniva na znanju i iskustvu
Piše Ljiljana Proković, specijalni pedagog, direktor Predškolske ustanove Trešnjober
Datum: 15/08/2016

Smetnje u razvoju: Predrasude o invaliditetu se stiču

Foto: Profimedia

Da bismo postali društvo u kome svaki čovek ima jednaka prava i mogućnosti, bez obzira na individualne razlike, inkluzija predstavlja jedan od modela za to.

Međutim, potrebno je prvo menjati lične stavove o ovoj temi. Stavovi o osobama sa smetnjama u razvoju ili o osobama sa invaliditetom nisu urođeni, već naučeni kroz predrasude i neznanje drugih. Promena usvojenog mišljenja ili stava je složen i dugotrajan proces, koji se zasniva na znanju i iskustvu.

Najveći napredak postiže se kod rane socijalizacije, još u predškolskom periodu. U vrtiću se stvaraju uslovi u kojima će doći do integracije između dece sa smetnjama i bez smetnji u razvoju. Polazi se od stavova da svako dete želi biti voljeno i osećati pripadnost. U grupi deca pospešuju svoju komunikaciju i socijalizaciju.

Naše bogato iskustvo i postignuti rezultati ukazuju na neke specifičnosti, koje smo integrisali u rad sa decom.

Sve više se čuju glasovi da raste broj dece sa usporenim razvojem, bez konkretne i determinantne dijagnoze. U tom kontekstu, najviše mislim na zakasneli govor (posle treće, četvrte ili pete godine), usporenu motoriku, nedostatak pažnje, hiperaktivnost, usporeni neurološki razvoj i dr. U ovakvim slučajevima, pored redovnih medicinsko-psiholoških tretmana, od suštinske je važnosti socijalizacija. Nadalje, ne bilo kakva socijalizacija, već boravak sa drugom decom koja nemaju smetnje u razvoju. U ovakvim slučajevima, uz punu saradnju svih specijalista, roditelja i samog deteta, primećuje su značajan napredak. U nekim slučajevima, dete može sustići svoje vršnjake u određenom vremenskom intervalu (zavisno od dijagnoze i ličnih sposobnosti).

Rano uključivanje deteta sa smetnjama u razvoju u vrtić pozitivno utiče na njegov razvoj, život porodice i uspeh u školi.

Bezbedno i podsticajno okruženje vršnjaka i podrška stručnog kadra, uz visok stepen tolerancije u radu sa decom, od suštinske su važnosti za ostvarivanje pomaka i rezultata.

Prvo je potrebno prepoznati i odgovoriti na potrebe deteta sa smetnjama u razvoju, a u skladu sa ličnim kapacitetima. Vrtić je tu da im pomogne da nešto urade sami i on se prilagođava detetu, a ne dete vrtiću.

Polazimo od činjenice da je porodica osnovna ćelija u procesu vaspitanja. Istovremeno, porodica je i najjači oslonac psihičkoj stabilnosti svakog njenog člana. Uvažavamo specifičnosti porodice dece sa smetnjama u razvoju, i to kroz saradnju koja ima tri segmenta:

1. Informisanje roditelja;

2. Uključivanje roditelja u rešavanje problema;

3. Podizanje pedagoške kulture.

Ovaj proces teče kroz individualne sastanke, roditeljske sastanke, radionice, uključivanje u svečanosti vrtića i dr.

U timskom radu sa porodicom i specijalizovanim ustanovama, pomaže se detetu da se osposobi i osamostali u meri u kojoj je moguće, a u cilju kvalitetnijeg života u svom okruženju.

Na osnovu razvojnog statusa deteta, pravi se individualni vaspitno-obrazovni plan. Planiraju se aktivnosti u kojima se očekuje uspeh deteta i samopoštovanje, zasnovano na uspehu. Radi se u timu, koji čine vaspitači, logoped, specijalni pedagog, defektolog itd.

Posebno se vodi računa o stvaranju podsticajne atmosfere za razvoj deteta. Posle perioda adaptacije u vrtiću, radi se na izgradnji svesti o sebi, svesti o drugu pored sebe, kao i o različitostima i prihvatanju tih različitosti.

Rezultati su vidljivi ne samo kod pojedinačnog deteta sa problemom, već i kod ostalih drugara. Gradi se svest o individualnosti. Učimo da nismo svi isti, da neka deca imaju smetnje, koje ih ne razdvajaju, naprotiv. Oni su jednako dobri i zanimljivi drugari, spremni za razne igrarije i druženje. Takođe, javlja se saosećanje u svom najiskrenijem i najboljem obliku - dečjem i iskrenom. Potreba da se pomogne drugome i da se u tome uči i raduje, oplemeni i edukuje svako dete.

Najveći je uspeh cele grupe kada naš drugar progovori u petoj ili šestoj godini, ide sa svojom grupom na časove predškolskog obrazovanja, ide samostalno na izlete, zimovanja i letovanja. Tada je radost na sve strane. Tada svi mi shvatamo koliko rad sa decom daje rezultate i koliko je važno da smo prisutni, da prihvatamo savete i istrajemo.

Nisu sve priče iste, ali svaka priča ima pravo na srećan kraj. Naše je opredeljenje da uvek idemo samo tim putem.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.