Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Svedočanstvo

"Zorane, pazi da nam ne prođe život u kompromisima": Branislav Lečić o nepoznatim razgovorima sa Đinđićem

"Dugo sam razmišljao i pitao se zašto je pristao da bude ubijen. Zoran Đinđić je znao da će biti ubijen. Za takvu vrstu žrtve, niti sam spreman, niti ću biti spreman, niti želim da je razumem. Ali to i jeste Zoran Đinđić"
Datum: 12/03/2018

"Zorane, pazi da nam ne prođe život u kompromisima": Branislav Lečić o nepoznatim razgovorima sa Đinđićem

Foto Profimedia

"Pada! Pada! Sigurno pada!", uzvikivao je Branislav Lečić, dok je sumanuto trčao po iznajmljenom stanu na Glifadi, u Atini, kada je čuo vest da je Milošević raspisao vanredne izbore i pre nego što se uputio u Beograd da se vidi sa Zoranom Đinđićem.

Biće to oni izbori koji će dovesti do sloma Miloševićevog režima 2000. godine.

Kaže da ga je porodica koju je poveo u Atinu - gde je u slobodnoj produkciji sa Zvonkom Šimunecom i prevodiocem Gagom Rosić Kesini spremao svoju drugu pozorišnu režiju tamo ("Boj na Kosovu" po Simovićevom tekstu) - gledala u čudu. Kaže da moraju da se vrate.

"Projekat 'Kosovski boj' samo što nije počeo. Naravno, svi koji su normalni, misle da ja nisam normalan. Otvara mi se uspešna karijera pozorišnog reditelja u Atini, a ja, na prvi pomen moguće promene u Srbiji, sve zaboravljam i vraćam se nazad. Ludilo", svedoči Branislav Lečić u knjizi Đinđić (izdavač "Vukotić medija"), zbirci tekstova o ubijenom premijeru Srbije, povodom nadolazeće 15. godišnjice atentata, u kojoj su objavljena sećanja na Đinđića i tekstovi o njemu koje su, između ostalih, pisali i Duško Kovačević, Ljubomir Simović, Vida Ognjenović, Vesna Pešić, Goran Marković...

Prenosimo vam delove sećanja Branislava Lečića, koga je Đinđić pozvao u postpetooktobarsku vladu da bude ministar kulture, u kojima prvi put otkriva sadržaje njihovih razgovora iz perioda koji su bili prelomni za srpsku istoriju.

 

"Pazi da nam ne prođe život u kompromisima"

 

Stižem u Beograd, ne raspakujem kofere, i odmah odlazim u Siminu 41, u sedište DOS-a, da se vidim sa Zoranom Đinđićem, koji me već čeka jer sam mu javio da dolazim.

Sa vrata mu euforično kažem, pre nego što smo se zagrlili i pozdravili: "Sada pobeđuješ!"

Zoran Đinđić: Zašto misliš?

Lečić: Zbog dve stvari.

Z: Koje?

Lečić: Prva je stvar što si se proglasio za menadžera DOS-a, a ne za lidera, iako to jesi. Dok ovi iz DOS-a to shvate, ti ćeš završiti posao.

Z: (smeje se) A druga?

Lečić: Zato što si možda prvi put u istoriji Srbije, a u novijoj sigurno, stavio nekog ispred sebe - Koštunicu. U Srbiji to ne biva. Eto zato ćeš pobediti.

Z: E to drugo će me zajebati.

L: Ej, nemoj sada da me razočaraš. Taman sam poverovao u tvoju veličinu i genijalnost.

Z: Ne znaš ti ko je on i kakav je.

Lečić: Ko je? I kakav je?

Z: Videćeš.

(I ni reči više nije rekao.)

Petog oktobra vlast zaista pada, ali ja imam isti osećaj nedovršenosti koji sam imao i posle Česme.

Ali čujem Zorana, koji mi opet drži lekciju da se politika sastoji iz mogućih i ostvarivih poteza, i da veliki radovi uvek traju dugo. U tim radovima, kompromisi su neizbežni.

L: Zoki, pazi da nam ne prođe život u kompromisima.

Z: (opet njegov osmeh, pomalo prekoran, ali i oslobađajući)

 

Foto Nedeljnik
Foto Nedeljnik

Ti bi sad da se sakriješ u profesiju!

Branislav Lečić je u sećanjima na Đinđića izneo i epizodu koja je dovela do njegovog postavljenja na mesto ministra kulture:

 

Formira se prva demokratska vlada u Srbiji. Zoran Đinđić je već viđen za premijera.

U istom trenutku - nemiri u zoni bezbednosti sa Kosovom.

To veče, dobijam Zoranov poziv. "Hoćeš li da ideš sa mnom sutra u Bujanovac? Hoću da dam podršku policiji i vojsci u zoni bezbednosti."

Odmah pristajem. Rano ujutru krećemo. Sa nama ide i Miodrag Kostić, u džipu sa prikolicom na kojoj su motorne sanke - poklon za vojsku da zimi lakše obilazi teren.

Na trećini puta, stajemo na nekoj pumpi da napunimo gorivo. Vozač izlazi da reguliše račun, Zoran i ja ostajemo. Odjednom, Zoran kaže: "Ej, hoćeš da budeš ministar?"

L: Ministar?

Z: Da, ministar.

L: Čega?

Z: Kako čega? Pa kulture.

L: (Očigledno zapanjenje i zbunjenost na mom licu) Zašto?

Z: Šta - zašto?

L: Mislim, zašto ministar?

Z: Pa zato što mi trebaš. Hoću nestranačke ministre koji će da urade posao.

L: Ali ja to ne znam da radim!

Z: Ne znaš? A vidiš, ja sam se rodio kao premijer. Ne znam ni ja, ali ću naučiti! Svi ćemo da učimo. Nije to tako teško. Teško je stvoriti dobru atmosferu za promenu. Malo je onih koji će biti uz nas. Ali rezultati, za 2-3 godine, mogu da promene stvar.

Posle jednog mandata očekujem ozbiljnu podršku. A ako bismo uspeli da dobijemo i drugi mandat, očekujem ozbiljnu promenu, u kojoj bi i obični ljudi shvatili, i u većini bili za nas.

L: Znaš šta? Sve shvatam i razumem. Ali meni se ne ostavlja moja profesija. Ja volim ono što radim.

Tišina.

Ponovo smo na putu. Još uvek traje tišina. Neprijatno mi je.

Odjednom, Zoran udara rukama po sedištu iz sve snage, i ostavlja u šoku i mene i Saleta. Pri tome, euforično govori: "Znači tako! To si ti! Sad kad treba da se radi! Ti bi da se sakriješ u profesiju! Šta smo onda do sad ovo radili?! Tebi je lepo, je li?! Voliš to! Pa i ja volim svoju porodicu, ali retko ih viđam. Jer radim nešto izuzetno. Nešto što je preče od svega. Nešto za šta svi treba da se žrtvujemo, bar malo. Da napravimo najzad od ove zemlje dostojno mesto za život, i nas i naše dece!"

Ne, ne, ne, ne. Ako ste mislili da je ovo politički govor, varate se.

To je majstorstvo psihološkog rada. Slušam ga otvorenih usta.

Z: Gledam te u kampanji DOS-a! Ti si jedini išao sa nama kao nestranačka ličnost. I kad god si govorio, bio je to nov govor. Nijednom se nisi ponovio! Za razliku od svih nas. Ti govoriš iz duše, iz tebe navire! A mi smo političari, ponavljamo poruke da bi ih ljudi zapamtili. I sve što si govorio, ne samo da je pokretalo narod nego i nas, i mene! A sad kad treba da radiš, tebe nema. Ti bi u pozorište, na sigurno, gde je lepo. Znači, ti si samo za priču, a ne i za delo.

Šah-mat. Genijalno. Neočekivano. I što je najgore, motivišuće. To je bio Zoran.

Naravno da sam pristao da budem ministar - bilo čega.

Iako je telefonom opomenuo da ne želi u Bujanovcu da vidi ni Radeta Markovića ni Pavkovića, i jedan i drugi se pojavljuju, čak i Legija. Tada sam ga prvi put video. Žohari slute u čijim je rukama odluka.

Drugo iznenađenje dolazi već sledeće večeri - dan pred sutrašnju inauguraciju Vlade. Sastanak buduće vlade je, takođe, u Siminoj 41, ali sada u potkrovlju, gde je veći prostor. Zoran ovo organizuje da se međusobno upoznamo i pripremimo za sutrašnji dan.

Samo što smo seli, kreće Zoranovo uvodno slovo:

"Pre nego što krenemo o onome šta od vas očekujem, želim samo da zahvalim Branislavu Lečiću što je pristao da bude deo ovoga tima kao ministar za kulturu."

Malo je reći da mi je bilo neprijatno. Hteo sam u zemlju da propadnem. I ovo što vam pišem mi nije prijatno, ali ovo pričam zbog njega, da i vi koji ovo budete čitali bar malo shvatite kakav je to bio čovek.

Tog trenutka betonirao je moje poverenje i lojalnost.

Znao je da te veže i obaveže. I kao svaki pravi lider, znao je da sve ne preuzme na sebe, nego da stvori respektabilan tim i delegira odgovornost.

Ovo ne može da se imitira. Sa tim se rađa.

 

 

Profimedia
Profimedia

Razgovor o Bogu

Jednom prilikom su se Lečić i Đinđić, kao gosti Filipa i Madlene Cepter, našli u Monaku i pričali o religiji i viziji Srbije. O tome Lečić piše:

 

L: Veruješ li u Boga?

Z: Ne. Verujem u smisao za koji je sam čovek odgovoran.

L: Čovek u većini slučajeva pravi besmisao.

Z: To je stvar izbora.

L: Znači, Boga nema?

Z: Ako veruješ, postoji. Za mene, dakle, ne postoji. Ali postoji verovanje, i ja to poštujem.

L: Čoveče, odakle crpiš snagu?

Z: Iz sebe.

L: A volju?

Z: Volju imam od rođenja. Volim da učim, neprekidno. I volim svaki dan da vidim šta sam uradio.

L: Znači, to te tera na akciju?

Z: Ne, besmisleno je spavati, ukoliko ne sanjaš ono što želiš i da ostvariš.

Ceo ovaj razgovor vodimo u Monaku, nakon što smo svoje domaćine - Milana Jankovića i Madlenu Cepter na trenutak ostavili u restoranu.

Zoran Đinđić puši tompus, ja pušim tompus.

Iz restorana marine, okruženi jahtama milionskih iznosa, poneli smo i čaše u kojima još ima vina, šetamo, pijuckamo, kao dva vlasnika nekih od pomenutih jahti, među milionima oko nas i razgovaramo - o Bogu. Kakav apsurd.

L: Zorane, zar stvarno misliš da to možemo?

Z: Šta?

L: Da budemo uređena i bogata država.

Z: Što da ne? Šta nas sprečava?

L: Šta nas sprečava? Je l' me zezaš?! Sve nas sprečava! Lenjost, malograđanski mentalitet, robovski mentalitet, autoritarni duh većine, konzervativizam, socijalističko-činovnički duh, alavost i korupcija, nedostatak demokratske tradicije, nepostojanje slobodnih institucija, društvo je pokvareno i sebično.

Z: Sve su to posledice. Lekovi samo trenutno smiruju bol. Ne uklanjaju bolest. Treba se obračunati sa uzrokom.

L: A šta je uzrok?

Z: Nedostatak iskrenosti.

L: Opet me zezaš. Ne mogu da poverujem da si naivniji od mene! Ja se bavim umetnošću, pa mi je to dozvoljeno, čak i očekivano. Ali ti si filozof, i dokazano pragmatičan političar.

Z: Niko u Srbiji ne misli ozbiljno o društvu i narodu koji ga čini. Svi misle da u njihovo ime govore i rade. Naročito kad se bore za vlast. Ono što može da preporodi je istina, i prava iskrenost, ne funkcionalna. Treba im učitelj koji će ih naučiti da se sami spasu, a ne spasitelj kome će se u strahu klanjati. Narod treba da se vodi, a ne zavodi. Ne postoji iskrena veza između glave i tela, vlasti i naroda, jedni druge konstantno i lažu i varaju.

L: Tačno. Ljudi su lošeg kvaliteta.

Z: Riba smrdi od glave. Ko im je dao dobar primer? Iz čoveka ćeš izvući najbolje ako se najboljem i obraća. Od laži se svi štite lažima.

L: Da, mi se ne prepoznajemo kao tim. Svako peva svoju, ili naručenu pesmu.

Z: Pa hajde da pevamo pesmu koja će najzad stvarno da nam prija, pa da je svi, ili bar većina, zapevamo. Hajde da naučimo kako da se promenimo.

L: Pre će te ubiti.

Z: Narod? Neće.

L: Vidi kolika ti je podrška.

Z: Dugo ga lažu, pa ne prepoznaje istinu. Hoće uvo da čuje ono što mu prija.

L: I, dobro, kako ti to onda misliš da uspemo?

Z: Tako. Napravićemo od Srbije uspešnu firmu. Danas nije važno kolika je zemlja i koliko broji stanovnika. Važno je kako je organizovana i koliko dobro posluje.

L: Dakle, svi rade i imaju, a država ih štiti i motiviše?

Z: Da, to je ta Srbija. Sada je u minusu, u svemu, a može da bude u plusu. Završni saldo može da bude pozitivan. Mi ležimo na rudniku zlata, pre svega zbog ljudi, a i sama zemlja je bogata. A mi to ne vidimo. Gledamo sopstveni šlic ili pertle. Ne vidimo dobro ni druge a ni sebe.

L: Možda suviše dobro vidimo.

Z: Sad ti zezaš. Ako smo ekonomski jaki, svaki problem možemo ranije ili kasnije da rešimo.

L: Da bismo bili ekonomski jaki, moramo da se prodamo Zapadu ili Istoku, i da pristanemo na razna uslovljavanja, čak i ucene.

Z: Sve je lakše kad znamo šta MI hoćemo. Ako je cilj da uspemo, moramo da se projektujemo u budućnost, i da od ove tačke A, u kojoj smo, težimo tački B, u koju hoćemo da stignemo. I onda znamo na šta možemo i na šta ne možemo da pristanemo.

L: Znači, treba nam plan i program.

Z: I vidljiv i nevidljiv.

L: Šta, jedan za njih, a jedan za nas?

Z: Ne. Jedan racionalan, a drugi suštinski.

L: Znači duhovni preporod.

Z: Pa to je naš imperativ. Zato se i bavim politikom!

L: A ja - umetnošću.

 

"Jednoga dana"

Poslednji susret sa Zoranom Đinđićem Branislav Lečić je imao 41 čas i 23 minuta pre atentata. U njegovom kabinetu, oko 19 časova:

 

Posle dvonedeljnog čekanja da pronađemo vreme za susret, iznosim mu plan i program Vladinog marketinškog projekta koji realizuje Ministarstvo kulture, pod naslovom "Nesumnjive vrednosti reforme", sa ciljem da stavimo u prvi plan stvari koje su nesporne, poput duhovitih nespornih primera Duška Kovačevića, da kad pada kiša, dobro je imati kišobran. Preporučljivo je jesti kad si gladan. Ako ti se spava, ako ne možeš da prilegneš, bar sedi - jer nam je bilo dosadilo da svaki potez koji napravimo u pravcu reforme doživljava medijsku lavinu negacije.

Vidim Zorana drukčijeg nego do sad. Energija mu je znatno zgasla, oči pomalo odsutne. Iako ne sedi, hoda, povremeno se naslanja na svoj sto u polused, izvlači nogu iz cipele i masira je. Još uvek je sa štakama posle povrede sa fudbalske utakmice na Kopaoniku sa specijalcima.

Njegovu apatiju, pre bih rekao - laku depresiju i odsutnost, pripisujem bolu od povrede. Nije koncentrisan na našu stvar i imam utisak da sam džaba dolazio.

Nekoliko puta prekida nas, svojim ulascima, Žarko Korać, motivisan pitanjima tehničke prirode. Ili ja to nisam dobro razumeo.

Taman započnemo priču o projektu - neko nas prekine.

Tri puta su to bili telefonski razgovori na engleskom jeziku sa Blerom, Šrederom i Solanom. Svaki put je tema bila Kosovo.

Zoran je već odavno želeo da preuzmemo inicijativu, da se ne prilagođavamo tuđem tempu, nego da ga sami namećemo. Mislim da je to mnoge zbunilo - i u zemlji i van nje.

On je već u poslednjih godinu dana, bilo je očigledno, postajao evropski političar.

Ni nagrada "Bambi", koja mu je dodeljena u Nemačkoj, nije bila bez osnova. Jasno je bilo da ga već vide i prepoznaju kao političara evropskog ranga. On je želeo da kreira, a ne da izvršava. Mislim da je nekima postalo jasno da on zaista može da uradi nešto ozbiljno i veliko za Srbiju.

I jasno je da je time targetirao sebe kao metu.

Kome treba jaka Srbija?

Samo Srbima, a većina Srba to ni sama ne zna.

Srbija kao uspešna firma svakako nije nacionalistički projekat. Ali Srbija kao uspešna, smeta neuspešnima. Rešenje je, valjda, da i mi sami budemo protiv sebe.

Slušam te razgovore na engleskom, i izvlačim zajednički imenitelj - sa druge strane kao da uvek čujem: "Uspori, ne brzaj, prikoči, pričekaj", a sa ove strane: "Zašto kad može? Je l' nam cilj da rešimo? Hajde da rešimo. Je l' nam cilj da se pridružimo? Pa hajde da se pridružimo. Podržite, pomozite. Nećete više imati problem. Mi predrasuda nemamo, hoćemo da se uključimo. Jasno je da ako čekamo, stojimo. Ne napredujemo. Idemo unazad."

Niko neće da Srbija reši problem. Svi hoće da Srbija bude problem. Ludi kamen, ne za sreću, nego za nesreću. I definitivno mi je tada bilo jasno. Niko, ali niko, srpski problem neće rešiti osim samih Srba.

Traženje rešenja van Srbije, od drugih, odlaganje je obračuna sa sobom. Promena je u nama, a ne izvan nas. I bolest i lek su tu. Opet Zoranova misao. Izbor je naš.

Naravno, ne uspevamo da završimo razgovor o pomenutom projektu. I on sam priznaje da je umoran, i naš razgovor odlažemo za drugi put.

Zajedno izlazimo iz kabineta.

U dvorištu, samo jedna sijalica sija. Automobil ga čeka na istom onom mestu gde je kasnije ubijen. Otvorena vrata. Odlaže štake, polako seda, ja ga pitam: "Zorane, kad ćemo ovo da završimo, kad se ponovo vidimo?"

Nastaje neobična tišina, koja traje neobično dugo za jednu sasvim uobičajenu situaciju.

Gleda me, ja već iznerviran neprirodnom dužinom tog posmatranja - direktno u oči, smičem ramenima i, šireći ruke, ponovo upitam: "Kad?"

Sa suprotne strane vidim jedan blagi osmeh koji se pojavljuje, kao da je već s druge strane postojanja, i čujem rečenicu: "Jednoga dana."

Vrata se zatvaraju, automobil odlazi. Ostajem ukočen. Kao da me je neko sledio.

Uz ozbiljan napor se izvlačim iz tog stanja zgrčenosti, sedam u automobil preko puta, gde me čeka moj vozač Jerko, i počinjem snažno da udaram rukama o sedište automobila. Moj vozač šokirano gleda i ne progovara ni reči.

Psujem sve bogove i sve matere ovog sveta, i kao da je on tu, obraćam mu se:

"Šta to znači, jednog dana? ŠTA si time hteo da kažeš?" Urlam. "Je l' ti mene zajebavaš?!" Neprirodno galamim.

I onda me posećuje prava i istinita emocija. Shvatam, a ne znam zašto - da se oprostio od mene.

Trideset sedam sati kasnije shvatio sam - zašto.

Dugo sam razmišljao i pitao se zašto je pristao da bude ubijen.

Zoran Đinđić je znao da će biti ubijen. Za takvu vrstu žrtve, niti sam spreman, niti ću biti spreman, niti želim da je razumem.

Ali to i jeste Zoran Đinđić.

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.