Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Ispovesti

Životna ispovest Peđe Mijatovića: "Sve je to super, bato, ali život je nešto potpuno drugo"

(CEO TEKST) Predrag Peđa Mijatović dugo nije bio u centru pažnje javnosti kao u uoči jučerašnjeg finala Lige šampiona. Tim povodom podsećamo na ekskluzivnu ispovest koju je nedavno dao za Nedeljnik, kada je Branku Rosiću otvoreno govorio o karijeri, uspesima, neuspesima, porodici... I kako su u Realu mislili da se šali kada je rekao da će biti prvaci Evrope
Piše Branko Rosić
Datum: 04/06/2017

Životna ispovest Peđe Mijatovića: "Sve je to super, bato, ali život je nešto potpuno drugo"

Foto Turnir prijateljstva

Ponovo su igrali Real i Juventus u finalu, prvi put posle one 1998. godine kada je torinskim crno-belima presudio - Mijat. Pričali su u Torinu, posebno ovih dana, kako je gol dao iz ofsajda, valjda prizivajući neku pravdu koja bi im se vratila. Vratilo im se nešto drugo, pa su ih Ronaldo i ekipa dotukli sa četiri gola u mreži.

Tim povodom podsećamo na ekskluzivnu ispovest Predraga Peđe Mijatovića koju je nedavno da za Nedeljnik, kada je Branku Rosiću otvoreno govorio o karijeri, uspesima, neuspesima, porodici...

Posle ovih epizoda o njegovom imidžu, priče o duhovitosti klupskog druga Jokana, prešli smo u zvanični intervju u kojem je Peđa Mijatović pričao otvoreno o svemu. Prirodan je, prijatan, i kada ga zainteresuje sagovornik, priča dobija odličnu dinamiku i paletu tema od fudbala pa do društvenih prilika. Priznajem da sam u povratku belim madridskim taksijem bio oduševljen druženjem sa čovekom za koga sam one noći kada je doneo Realu titulu prvaka Evrope pomislio da će promeniti percepciju sveta o nama.

 

Imaš jedan momenat u karijeri i jedan životni momenat. Nemaš dva ili tri momenta. Čitav život se sastoji od jednog dobrog ili lošeg momenta. Taj momenat ti je pomerio svaki organ da ne znaš gde si. Pretpostavljao sam, a i drugovi oko mene su verovali da ću baš ja biti taj koji će odlučiti u finalu. U toj sezoni Lige šampiona nisam dao nijedan gol. Bilo je stativa, prečki, ali ništa nije htelo da uđe. I kada sam dao gol, setio sam se drugara sa klupe i krenuo ka njemu. On mi je rekao tog dana na ručku: "Daješ gol i mi pobeđujemo." 

 

Ima ona čuvena priča da je trebalo da pređeš u Hajduk, ali da su generali odlučili drugačije, pa si završio u Partizanu. Je li ostao žal za Hajdukom? Šta je taj Hajduk nekada značio u velikoj Jugoslaviji?

Bio sam praktično jednom nogom u Hajduku. Odmalena sam navijao za Hajduk, za onu čuvenu generaciju u kojoj je igrao Šurjak, i mnogo ljudi u Crnoj Gori navijalo je za Hajduk. Kada su počeli klubovi velike četvorke da se interesuju za mene, nekako mi je Hajduk bio najbolje rešenje. Na svu sreću, kasnije smo se predomislili i završio sam u Partizanu, i to mi je najpametniji potez u životu. Odlučili su ljudi oko mene, prvenstveno moj otac Mijo i njegov brat od strica Miladin.

 

Oni su procenili da ne treba na more?

Bila je to 1989. i postojale su indicije da će se dogoditi nešto u Jugoslaviji...

 

Ti si jedan od retkih ljudi koji nisu krili jugonostalgiju. Šta ti fali iz te nekadašnje Jugoslavije?

Kad je fudbal u pitanju, naravno, fali mi ta jaka liga koju je moja generacija srećom zakačila. Ona je formirala i edukovala igrače. Fali mi "velika četvorka", derbiji, puni stadioni. Fali mi pravo navijanje, konkretno i normalno, bez ludila koje se danas pojavljuje na tribinama. Nekada smo mi Balkanci bili označeni kao gladni uspeha. Sećam se Luisa Aragonesa koji me je trenirao u Valensiji i njegovih reči o kupovini igrača kada je otkrio da je tražio strane igrače iz dve zemlje. U žargonu je znao da kaže da smo mi, igrači s Balkana, pored talenta gladni uspeha i ne postoji ni promil mogućnosti u glavi da ne uspete jer ukoliko se vratite u svoju zemlju kao neuspešan - vi ste luzer i niste ništa uradili u životu. I ja sam s tom idejom otišao u inostranstvo.

Kad je reč o životu, mada ja od 1993. nisam u Jugoslaviji, Srbiji, Crnoj Gori, fali mi ta mirnoća i sklad koji je nekad postojao. Pamtim kao klinac stabilnost u društvu. Bilo je i tada problema ali je bilo bez velikog stresa. Sećam se mojih roditelja iz tog perioda u kojem je bilo i dobrih i loših situacija ali je postojao sklad života. Danas, kad pričaš s ljudima s naših prostora, odmah osetiš da imaju problema...

 

Kako je bilo igrati početkom devedesetih u našoj ligi dok se u blizini odvijao rat?

Fudbal u principu ne oseća mnogo socijalne turbulencije. Mnoge stvari koje se dešavaju u društvu ne dotiču. Prvo, sa ekonomske strane, ti imaš ugovor i zarađuješ mnogo više novca nego ostali ljudi. Imaš svoju satnicu i ritam dana s treninzima i obavezan odmor. Ne krećeš se mnogo u krugovima gde mogu da ti dođu razne informacije. I tada, a i danas, fudbal generalno ne dotiču ekonomske ili socijalne krize. Mi smo tih devedesetih godina, kada je rat počeo da bukti, dobijali informacije ali tek kasnije, kad se sve završilo, i kad krene rekapitulacija, shvatiš koliko je bilo grozno i teško i da je mnogo ljudi izgubilo život. I onda si užasno tužan što se to dogodilo ljudima, ali istovremeno i zahvalan bogu što se tebi nije desilo.

Tako funkcioniše ljudsko biće. To znam i kroz bolest mog sina i kroz njegov odlazak. Mnogo prijatelja shvata tvoju situaciju, ali ne mogu potpuno da razumeju kako se ti zaista osećaš jer to pogađa jedino tebe. Nisam pristalica onoga "učio sam na tuđim greškama". To je jedna fraza i što se mene tiče, nema veze s realnim životom. Jedine stvari koje možeš da naučiš jesu one koje osetiš na sopstvenoj koži.

 

 

Foto Profimedia
Foto Profimedia
 

 

 

Da li si postao svesniji problema u bivšoj Jugoslaviji kada si otišao u Valensiju?

Iskreno rečeno - nisam, a za to postoje dva razloga. Prvi je taj što sam u Valensiju došao misleći da sam nekakva faca i igrač, a zateklo me je nešto što me je pokrenulo da shvatim da sam došao negde odakle moram da krenem od nule. Bila je to konferencija za novinare i pitanje na kojoj poziciji igram. A već sam imao status u Jugoslaviji, kapiten Partizana...

 

Pogodila te je sujeta?

Naravno. Pitao sam se: gde sam ja došao, ja ovde ne mogu da prođem. Objasnio sam na kojoj poziciji igram i povukao jedan od najboljih sportskih poteza, a to je da sam ostao u Valensiji dvadeset i nekoliko dana odmora i krenuo sam sa pripremama. Shvatio sam, ako odem na more i vratim se s viškom kilograma, da će to biti užas. Ostao sam da bih potpuno fizički spreman dočekao početak priprema. Iz te panike, jer sam se tih dana budio i išao da spavam s mišlju: "Ja u ovoj Valensiji moram da prođem", nisam imao vremena da razmišljam o bilo čemu drugom.

Drugi razlog zbog kojeg nisam bio baš potpuno svestan situacije u našoj zemlji jeste taj što Španci nisu bili opterećeni prilikama na Balkanu koliko su time bili zaokupljeni Nemci, Francuzi, Englezi... Sećam se utakmica reprezentacije i naših okupljanja na kojima su mi se kolege koje igraju u tim zemljama žalile kako su na konferencijama za novinare, od deset pitanja, pet u vezi sa političkom situacijom u bivšoj Jugoslaviji. Ja nisam imao tih situacija i pitanja. A bili smo tada i u tim zemljama ozloglašeni.

 

U Realu radiš od ponedeljka do petka kao konj, a kad dođe vreme u kojem bi trebalo da se odmoriš, onda sledi top stres - utakmica. Kad je leto i godišnji odmori, ti si u prelaznom roku. Sećam se kad sam posle mnogo godina otišao s ćerkama u kupovinu da sam se prepao broja cipela koje nose 

 

Da li si imao manju tenziju kada si prešao u Real Madrid?

Ne, jer je odlazak u Real bio potpuno logična stvar u mojoj karijeri. Te poslednje godine u Valensiji bio sam proglašen najboljim igračem španskog prvenstva. To ti daje sigurnost i da kažeš: "Jeste to veliki klub, ali oni znaju šta kupuju." Tada mi nisu ni postavili pitanje "Na kojoj poziciji igrate?" već "Šta ćete osvojiti?". I još jedna pozitivna stvar bila je ona što je u tom trenutku to bio najveći transfer u istoriji španskog fudbala a ja sam s druge strane razmišljao logikom - ako jedan tako veliki klub plati toliki novac za mene, onda su sigurni da je to to. Fudbal nisam zaboravio da igram, a i moraju da me izdrže makar godinu dana, ma kako igrao. Srećom, već sam prvih meseci počeo dobro da igram. Osvojili smo prvenstvo i sledeće godine Ligu šampiona.

 

Velika je čast biti stranac a direktor Reala?

To je bila situacija u klubu koja je bila dosta haotična. Bila je kriza, tri godine je Real bio bez titule, što je za taj klub kataklizma. I onda je predsednik morao da podnese ostavku. Bili su prevremeni izbori i ja sam se našao u kandidaturi i postao sam sportski direktor. Ja sam jedini sportski direktor koji je učestvovao u kampanji jer se oni dovode tek kad bude izabran predsednik. Za tri godine kao direktor, doveo sam nove igrače, osvojili smo dva prvenstva zaredom, što se nije dogodilo 18 godina. Posle tri godine moj predsednik je podneo ostavku i bilo je logično da ode ceo njegov tim. Divno iskustvo, mnogo posla i mnogo stresa jer veliki klubovi konzumiraju sve tvoje slobodno vreme.

 

Lepše je sedeti ovde na kafi?

U svim industrijama je tako i što je veća pozicija, veći je stres. Ali fudbal je i šou-biznis i ljudi iz ostalih profesija mogu bar vikendom da odu negde sa svojim familijama a ti u Realu radiš od ponedeljka do petka kao konj, a kad dođe vreme u kojem bi trebalo da se odmoriš, onda sledi top stres - utakmica. I tu nema slobodnih dana. Kad je leto i godišnji odmori, ti si u prelaznom roku. Sećam se kad sam posle mnogo godina otišao s ćerkama u kupovinu da sam se prepao broja cipela koje nose.

 

Kad govorimo o slobodnom vremenu, šta radiš u njemu? Šta gledaš? Šta slušaš?

Ja sam iz medicinske porodice. Moj otac je viši medicinski tehničar, starija sestra je medicinska sestra i po želji moje majke trebalo je da budem doktor. Nisam postao doktor, ali me medicina strašno privlači. Volim da pogledam dokumentarne filmove, nekome će zvučati morbidno, ali gledam dokumentarne filmove o operacijama. Moj pokojni sin bio je često u bolnicama na raznim intervencijama i nikada nisam imao problem da budem na intenzivnoj gde su deca na aparatima. Nikad nisam imao ono "Jao, ne mogu to da gledam". Bio sam uvek prisutan i tražio sam informacije da, ako se nešto dogodi, mogu da reagujem.

Što se muzike tiče, više sam rokerski tip. Volim naše stare bendove, od strane muzike - električne gitare Guns and Roses, Kvin, Rolingstounsi. Bio sam pre tri godine na koncertu Rolingstounsa i razvalili su. Sedamdesetogodišnjaci koji su razvalili. Neverovatna energija.

 

U onoj stotinki kada si dao gol u finalu Lige šampiona i doneo Realu titulu prvaka Evrope posle 32 godine, da li si rekao "Evo me"?

Od samog mog početka u fudbalu bio sam ambiciozan. Ja sam treće godine u Partizanu imao ogromne ponude. Tada je italijansko prvenstvo bilo najjače i svi su hteli u Italiju. U mom slučaju spominjao se Juventus. Ali sve je to bilo - mlad je pa ćemo ga pozajmiti. Nisam to hteo, pa sam otišao u manji klub koji ima istoriju i to je bila Valensija. Prava šansa da kasnije odatle odem u veliki klub. Posle prve godine znao sam da ne treba da idem iz Španije jer sam shvatio da mi je odgovarala zemlja. Imao sam sreću da su i Real i Barselona hteli da me uzmu, ali sam se odlučio za Real. Odlazak u Madrid je značio osvojiti što više titula i stalno mi je bilo u glavi da je prošlo više od trideset godina otkako je Real poslednji put osvojio Evropu.

Čak i kad sam revidirao ugovor, baš te sezone, stavio sam ekstra bonus - Ligu šampiona. Predsednik me je pogledao kao da sam spomenuo nešto apsurdno. Rekao mi je: "Ti to stvarno?" Odgovorio sam: "Zašto da ne?" Upitali su me koliki hoću bonus, a sigurno su u sebi rekli: "E, budalo, možemo da stavimo šta hoćeš." Zašto sam postavio to pitanje ne bih znao da kažem, ali ta ambicija da se uzme nešto što nije godinama ono je po čemu funkcionišem oduvek. Verovao sam da moram jednom da osvojim Ligu šampiona.

 

Smrću mog sina otišla je jedna strahovito važna karika u mom životu. Imam još četiri snažna motora a to su Luka, Nađa, Nina i Lola i dva pilota - moja supruga i ja. I naš avion i dalje super leti 

 

Šta si pomislio u sekundi gola?

Imaš jedan momenat u karijeri i jedan životni momenat. Nemaš dva ili tri momenta. Čitav život se sastoji od jednog dobrog ili lošeg momenta. Taj momenat ti je pomerio svaki organ da ne znaš gde si. Pretpostavljao sam, a i drugovi oko mene su verovali da ću baš ja biti taj koji će odlučiti u finalu. U toj sezoni Lige šampiona nisam dao nijedan gol. Bilo je stativa, prečki, ali ništa nije htelo da uđe. I kada sam dao gol, setio sam se drugara sa klupe i krenuo ka njemu. On mi je rekao tog dana na ručku: "Daješ gol i mi pobeđujemo."

 

A da li bi Jugoslavija 1992. postala evropski prvak da je sve bilo kako nije bilo? Ili svetski 1994? Da li bi to bila kruna čuvenih "čileanaca" kojima ste pripadali? Jesi li nekad ljut na političare što vašoj generaciji nisu dozvolili da ostvarite svoj potencijal?

Ne mogu da budem ljut, ali mi je strahovito žao što ta generacija "čileanaca" uz još nekoliko igrača: Stojković, Savićević, Jugović, Mihajlović... plus Hrvati koji su bili treći na svetu, nije imala priliku da odigra. Žao mi je što te 1992. nismo učestvovali zajedno jer je drugi iz naše grupe bio prvak Evrope. S druge strane je to bila neminovnost i sve je davalo povoda da će se stvari tako odvijati. Da će dinamika loših događaja dovesti do totalnog raspada. Mi igrači reprezentacije znali smo to, pogotovo kad su se pravili spiskovi pa je bilo - ovaj odustao, pa onaj odustao. To je strahovita rupa u karijeri svih nas jer smo bili spremni i kao ličnosti i kao igrači da napravimo nešto, a imali smo i sjajnog selektora Ivicu Osima. Od tada počinje agonija reprezentacije i taj, na neki način, lanac neučestvovanja na velikim takmičenjima. Nije bilo lako gledati prvenstva bez nas. Znaš da si tu, rame uz rame.

 

Kako je tebi bilo pratiti kako se raspada zemlja posmatrajući taj raspad kroz reprezentaciju?

Najviše me je pogodilo bombardovanje Jugoslavije. To je bilo strašno. Tad smo se okupili u zemlji kao reprezentacija i onda dolazi ono bežanje u Budimpeštu pred kvalifikacionu utakmicu. Izlazak iz zemlje, a kreću da padaju bombe. Bile su kvalifikacije i imali smo utakmicu u Beogradu, a dan pred meč smo dobili informaciju da se utakmica odlaže jer je moguć napad. Mi smo mislili - kakav napad, to je nemoguće. Ali sutradan ujutru smo dobili obaveštenje da bi bilo dobro da se svako od nas vrati u zemlju u kojoj igra jer će uskoro sve biti zatvoreno i da se očekuje napad. Ja sam nešto kasnije krenuo iz Beograda za Budimpeštu i sećam se da sam video da bombe počinju da padaju. Video sam odsjaj u polunoći. To su traumatične situacije, ne veruješ da te stvari mogu da se dogode tvojoj zemlji. Tad sam bio ljut na sve. Na Evropu, na čitav svet.

 

Jurili su te tada španski novinari za izjave o bombardovanju?

Bilo je naših igrača u Španiji a ja sam bio lider "pokreta otpora". Sećam se da smo organizovali protest ispred američke ambasade. Kod mene kući smo pravili strategiju, klasičan pokret otpora. Bio je tu Jokan i još neki igrači. Španski socijalisti su bili uz nas i bio je to interesantan protest. Svi smo bili ljuti i razočarani. Šta je kriv narod? Ili infrastruktura, zbog loših ili manje loših političkih odluka naših državnika? U krajnjoj liniji, bilo je bombardovanja po arapskim zemljama i ni to ne mogu da shvatim, ali tek ovo naše u centru Evrope?! I bombardovanje jednog Beograda, ali nismo mogli da uradimo ništa.

 

Kako ti sad izgleda Evropa i svet? Imamo migrante, krize, Trampa, Bregzit...?

Osećam opšte nezadovoljstvo i to je ono što me brine. Brine me ta lakoća pri donošenju odluka kao što su referendumi. Malo veće nezadovoljstvo, pokupimo se i idemo na referendum. Danas je sve lako uraditi. Pa i u fudbalu. Nikad lakše trijumfovati. Meni je trebalo tri godine kvalitetnog fudbala da bi se Real i Barselona zainteresovali za mene. Kao što vidiš, danas odigraš jedno prvenstvo dobro i tri utakmice u Ligi šampiona i ti automatski postaješ zvezda. Prosto je danas sve tako ubrzano. Bregzit? Siguran sam da 60 odsto ljudi koji su glasali za Bregzit nema pojma za šta je glasalo. Logično je da oni ne izađu iz EU. Čak i oni koji su marketinški zagovarali tu ideju ostali su zatečeni. I gomila ostalih stvari u svetu me brine.

 

Kojih?

Brine me nekapacitet ljudi i društva da sagledaju stvarne posledice nečega za šta se odlučuju. To je ono što me brine. S druge strane, imamo i fenomen društvenih mreža. To je sada praktično neophodno. Imaju ih moja deca ali ja sam neki jado i nemam to. Ako nemaš Instagram, Fejsbuk, Tviter, kao da si hendikepiran. E a ja neću da imam to. Plaši me ta brzina putovanja informacija. Plaši me ta životna nediskretnost.

Sad je sve komotnije. To su pozitivne stvari kad ti treba informacija, ali su i zabrinjavajuće. Mene brine odrastanje dece. U pubertetu su. Mi smo izdržali krizne godine, ali gde je budućnost ovoga sada za 15 godina?

 

Šta te brine kada su u pitanju deca?

Toliki priliv informacija koje dobijaju putem mreža i kapacitet mog odgovora na neko pitanje koje će me iznenaditi. Moji roditelji su manje-više znali šta mogu da ih pitam. Imao si spreman odgovor. Ja sad ne mogu da pretpostavim koje su informacije dobile moje ćerke i sin i da budem spreman za odgovor nekog ćaleta i glave familije. Da me pitaju: "Ćale, šta misliš ti o ovome?", a ja da im kažem: "Sine, ja ne znam da se to i dogodilo".

 

Sedimo u Španiji i Španci su vrlo slični nama po mentalitetu. Oni su zaista bili velika sila, ali su imali krize, građanski rat, nekoliko decenija diktature, pa su izašli iz svega i nisu opterećeni prošlošću. Da li ti misliš da smo mi, za razliku od Španaca, zaglavljeni i opterećeni prošlošću, glupostima i nikako da krenemo napred?

Mislim da su Balkanci mentalitetom i životnim navikama slični Špancima. Živi smo, intuitivni, promućurni, ali oni su nastavili dinamikom, a mi se opterećujemo političkom situacijom. Za razliku od njih, mi smo imali ono što se pokazalo kao kapisla svih naših sukoba - različitost religija. Španci imaju problem sa Katalonijom ali imaju stvar koja drži sve to, a to je da su katolici.

 

Marta 1999. krenuo sam iz Beograda za Budimpeštu i sećam se da sam video da bombe počinju da padaju. Video sam odsjaj u polunoći. To su traumatične situacije, ne veruješ da te stvari mogu da se dogode tvojoj zemlji. Tad sam bio ljut na sve. Na Evropu, na čitav svet

 

Ali i kad smo se raspali i ostali svi sami sa sobom, kao da smo opet zaglavljeni i ne mičemo napred?

Vidim to i nažalost to je tako. Previše smo opterećeni stvarima kojima smo bili opterećeni i devedesetih. Možda je za to tada i bilo opravdanja jer je krenulo u tom pravcu. Bila je to priča nacionalizma. Ali te godine su prošle i sve te bivše jugoslovenske republike su postale samostalne države i trebalo bi da se posvete nekakvim potpuno drugačijim stvarima nego da misle da će za tri godine da se ponovo pojavi rat pa treba da budemo spremni ko zapete puške jer ako su nas iznenadili devedesetih, sada više neće. To se oseća u pričama i u medijima i televizijskim političkim emisijama. To je ono što me zbunjuje.

Opterećeni smo jedni drugima. Okej, ako smo morali da budemo opterećeni tih devedesetih godina jedni drugima i pravimo spletke, hajde sad da se posvetimo da napravimo zdrave države. Šta narodu treba? Posao i da je okupiran time, da ne misli na gluposti i da živi dobro. Zašto se o staroj Jugoslaviji iz sedamdesetih i osamdesetih godina govori: "Bilo je bezbedno i svi su živeli fino." Jeste, zato što narod nije bio opterećen. Narod je imao posao. Čim ga nemaš, postaješ frustriran, nervozan i počinješ da razmišljaš o nečem destruktivnom. Zadnjih pet-šest meseci, pa i više, postali smo zaista opterećeni. Ne znam da li smo toliko ludi da ponovo krenu neke gluposti, a nadam se da neće.

Mogu da shvatim da informacije filtriraš, to je normalno i to je postalo strategija i sporta, i politike, i ekonomije, ali ako se neko opekao i propatio u modernoj istoriji - to je Balkan i ne znam stvarno kome bi trebalo i koji mozak može da smisli ponovni konflikt.

 

Bio si u klubu sa Šukerom, i to u doba kada je bilo sukoba između vaših zemalja?

Sa Davorom sam i danas odličan drug. Proveli smo tri godine zajedno u Madridu, znali smo se još od Čilea i uvek smo imali fenomenalan odnos. Te tri godine u Madridu bili smo često zajedno u karantinu i nikada nismo imali nijedan problem. Bili smo rasterećeni od stvari koje su se dešavale kod nas i bili smo fenomenalan tandem. U periodu igranja za Valensiju, bila je 1994, odigrala se prijateljska utakmica Španija-Hrvatska u Valensiji. Čuo sam se sa Šukerom i on je shvatio da treba da razgovaramo. Pozvao me je da kaže da dolazi. Nije mi direktno rekao, ali je ipak naglasio da će biti TV kamere, novinari i ko zna kako će ljudi shvatiti ako se pojavim na toj utakmici.

I naravno, ja sam došao i tad je to bilo snimljeno. Bilo je čudno kako sam došao u posetu drugovima iz hrvatske reprezentacije. Kod nas sam godinu i po dana bio proglašen neviđenim izdajnikom. Kako je moguće da odem da gledam reprezentaciju naših neprijatelja. Nikad nisam imao problem da uradim nešto što mislim da treba i da li će se nekom dve hiljade kilometara odavde svideti to ili neće. Pa da znam i da grešim, namerno bih to uradio, a pogotovo što sam sa Bobanom, Šukerom, Jarnijem... osvojio svetsko prvenstvo. Došli su u grad u kojem živim i igram i da ja zbog političke situacije ne odem s njima da razgovaram? Da li mi ratujemo? Ne, mi smo drugari. Tu je Davor bio besprekoran i ako treba prijatelja da podržim, nemam problema što se to neće dopasti nekom trećem. Sjajan nam je odnos i dan-danas.

 

Svi u Srbiji i Crnoj Gori još sanjaju onu prečku u Tuluzi. A ti? Koliko je teško vratiti mentalnu i psihičku stabilnost, oporaviti se posle takvog udarca, i tih očekivanja - nacije?

Ako mi je gol za Real u finalu Lige šampiona bio najsrećniji momenat u sportskoj karijeri, onda je penal u Tuluzi moj najodvratniji, koji nikada neću zaboraviti. Međutim, idem od te logike da su penali čudna stvar. Može da promaši samo onaj koji šutira. Preuzeo sam odgovornost i desilo se da od jednog ludila posle mesec dana od gola koji je doneo Realu Ligu šampiona postanem najveći tragičar. I taj penal me je kasnije često pratio. Pogotovo kad bih dolazio u našu zemlju bilo je onoga: "E kako ga promaši!" I dan-danas mi kažu: "E da si dao onaj penal!" Ali šta mogu, prihvatio sam taj penal kao deo života.

Imali smo sjajnu generaciju, možda bismo da sam dao taj penal mi pobedili, a možda bi ipak oni na kraju...

 

Osvojio si sve, igrao u vrhunskim timovima, bio kao stranac direktor najvećeg kluba na svetu, a opet si ostao tako normalan čovek na zemlji?

Sad ću biti krajnje iskren i mislim da ovo nikad nisam pričao. Nikada nisam konkretno odgovorio na ovo pitanje ali sad ću odgovoriti. Odgovoriću sa distance i svega što se dešavalo u životu svakog od nas. U nekoj mojoj najvećoj fudbalskoj slavi, kad sam bio u zenitu, a to je od 1994. do 1999, sve je išlo odlično i što se tiče profesije osećao sam se moćno. Istovremeno, bolest moga sina me je stalno vraćala na zemlju, u normalu. Išlo je kroz glavu: "Vau, kako ti to dobro radiš i kako ti daješ te golove, pa gde je tebi kraj, druže?" Znaš kad ti krene i pomisliš, i to se svima događa u zenitu, pa dođe otprilike ono: "Sad da se popnem na ovu zgradu, možda bih mogao i da letim." Toliko se dobro i moćno osećaš.

Kad god bi počela da mi kroz glavu prolazi ta euforija i ludilo navijača, moj sin, pokojni Andrej, imao je neku krizu. Često je završavao u bolnici i to su bile opomene. Opomene u smislu: "Sve je to super, bato. Sve ti, druže, dobro radiš, ali život je nešto potpuno drugo." I mislim da mi je sin bio balans da shvatim šta je život. Da život nije samo segment neke karijere. Ta nemoć da pomognem svom detetu, a pomoći nema.

Veliki događaj je bilo i upoznavanje moje sadašnje supruge. Uz moju majku i dve sestre pojavljuje se jedna žena gde vidiš kompletno stvorenje koje je prelepo i predobro i koje prihvata moj život kakav jeste, bez ijedne doze rezerve, i to je onaj momenat kada možeš da kažeš: "Ej, ja sam kompletan", jer ako imaš profesionalnu uspešnost a nemaš privatnu dozu zadovoljstva, onda si neispunjen. Smrću mog sina otišla je jedna strahovito važna karika u mom životu. Imam još četiri snažna motora a to su Luka, Nađa, Nina i Lola i dva pilota - moja supruga i ja. I naš avion i dalje super leti. Ostali smo bez jednog mnogo važnog motora, ali nastavljamo; i sa četiri motora može da se leti.

 

*Intervju je originalno objavljen u štampanom izdanju Nedeljnika, br 268, 2. marta 2017. godine

Ukupno komentara: 0


Sva polja su obavezna.