Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Svedočanstvo

Živi, umri, ponovi...: Priča o Nebojši Glogovcu, kralju srpske glume

Kao što njegov danski kraljević, u poslednjoj ulozi koju je odigrao, 13. decembra 2017, ujutru ustaje iz groba, nehajno otrese prašinu i zemlju sa sebe, osvrne se i pomalo cinično nasmeje, tako je svako koga je dirnula gluma Nebojše Glogovca očekivao da je vest koja je 9. februara naterala Beograd da se utiša bolje nego što je ijedan inspicijent svih gradskih teatara mogao da učini, bila u stvari samo još jedna njegova glumačka bravura
Pišu Branko Rosić, Dimitrije Đurić, Žarko Marković i Marko Prelević
Datum: 20/03/2018

Živi, umri, ponovi...: Priča o Nebojši Glogovcu, kralju srpske glume

Živi, umri, ponovi.

Bio je to lajtmotiv poslednjeg Hamleta kojeg je tumačio Nebojša Glogovac, u poslednjoj predstavi koju je odigrao, 13. decembra 2017.

Koliko će, zaboga, kroz koju godinu ili deceniju, jer kako vreme bude prolazilo, tako će sve više nedostajati Nebojša Glogovac - imaćemo zauvek mladog Glogovca i imaćemo zauvek zrelog Glogovca, ali šta je sve mogao da nam pruži ostareli Glogovac? - koliko će na onoj vanvremenskoj berzi, gde se stvari ne mere novcem, vredeti karte sa tog izvođenja?

Živi, umri, ponovi.

Kao što njegov danski kraljević u predstavi Aleksandra Popovskog ujutru ustaje iz groba, nehajno otrese prašinu i zemlju sa sebe, osvrne se i pomalo cinično nasmeje, tako je svako koga je dirnula gluma Nebojše Glogovca - a to su, bez preterivanja, svi oni koji su ga ikada gledali - očekivao da je vest koja je u petak 9. februara naterala Beograd da se utiša bolje nego što je ijedan inspicijent svih gradskih teatara mogao da učini, bila u stvari samo još jedna njegova glumačka bravura.

Da se to samo sprema za neku novu rolu. Da igra "Hamleta" još jednom, za sve nas. Da će se vratiti, jer ako je već izlizana ona rečenica da te daske znače život, onda nije ona da život, u stvari, znači daske.

Nebojša Glogovac je, da se ne lažemo, mogao i to da nam priredi, i da se ne začudimo previše. Jer bio je, bez ikakve sumnje, najveći srpski glumac, možda i poslednji kralj - pa krunisao ga je Vlasta Velisavljević! - svih scena i svih kadrova, onaj koji bi služio i kao slavni izuzetak i kao trn u oku svima koji bi tvrdili da srpsko glumište više ne stvara, ne rađa, i ne ume da pljeska gigantima.

Iz pančevačkog Ateljea mladih
Iz pančevačkog Ateljea mladih

Možda bi se iznenadile samo njegove kolege, i brojni reditelji s kojima je sarađivao. Jer, pričali su oni ovih dana, kod Nebojše Glogovca nije bilo ponavljanja.

On bi to samo odigrao.

Obično se, kada se pišu ovakvi tekstovi, biografski podaci stavljaju tek reda radi, da faktografija pokaže kuda se kretao taj čovek. U slučaju Nebojše Glogovca, koji je iznad svake statistike kao što je bio iznad svake neupitnosti, bez ove biografije se nije moglo; jer je svaki red, svaki zarez, u stvari predstavljao još jedan sloj onoga što je on bio, znao, umeo.

Više dramaturška eksplikacija nego prilog za životni, profesionalni i ljudski CV...

Sin sveštenika Milovana, rodom iz Dramiševa, i majke Milene, krojačice iz Nevesinja, rođen je 30. avgusta 1969. Njegova porodica preselila se, kada mu je bilo sedam godina, prvo u Opovo, a potom u Pančevo, gde je njegov otac postao prota Uspenske crkve.

"Promene sredine uticale su na moju prilagodljivost i napor da shvatim ljude oko sebe i da čitam iz njih. Verujem da je to uticalo na moj glumački poriv", opisaće Glogovac ove rane epizode. Tokom osnovne škole pohađao je i muzičku školu, odsek za klarinet, bio je đak čuvene pančevačke gimnazije "Uroš Predić", prvi put je na scenu stao u dramskom amaterskom studiju "Atelje mladih", a ljubav prema pozorištu betoniraće mu Mika Aleksić. Pa ipak, ni to nije bilo dovoljno, barem ne u tom trenutku, pošto je posle završene srednje škole upisao psihologiju, na kojoj se zadržao svega dve godine. Fakultet dramskih umetnosti bio je njegova sudbina. Ona zgrada na čistini na Novom Beogradu njegov hram i najvažnija škola. Pitomac klase 1990, verovatno i poslednje velike u novijoj srpskoj glumi, pojaviće se na daskama vođen rediteljem Dejanom Mijačem, i ubrzo postati stalni član ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Otkako se pojavio pred nama, prvo ulogama u pozorištu koje su ga preporučile i za film, "Ubistvo s predumišljajem" Gorčina Stojanovića po romanu Slobodana Selenića, otkako smo ga prvi put zapamtili kao momka koji neodoljivo hercegovački Branki Katić izgovara "Jelo, pofezne", Nebojša Glogovac izgledao je kao svetska zvezda. Bilo da ste bili s njim u pozorištu (predstave Nebojše Glogovca najbolje su se gledale iz prvog reda; njegova strast, njegova pljuvačka, njegovi gegovi neuhvatljivi onima nazad) ili da ste ga viđali u filmovima ili serijama, oplemenio bi kadar, učinio da nemoguće postane moguće, glumio bez napora i bez glumatanja, menjajući vašu stvarnost za neku bolju.

Iz pančevačkog Ateljea mladih
Iz pančevačkog Ateljea mladih

U njegovoj filmografiji, u listi njegovih pozorišnih rola, moglo je da stoji i samo "Taksista", pa da ipak znate da je Nebojša Glogovac, u stvari, zvezda tog filma; ako bi imao i samo repliku ili dve, ta bi rola bila veća od svih. Nije ni mali broj onih koji su tek u pozorištu shvatali s kakvim se genijem susreću; i to je bila njegova slatka prevara, za dobrobit ovdašnje kulture.

I glumci često kažu da su od onih velikih i važnih uloga, jedino izazovnije one, naizgled, male i nevažne, sporedne, epizodne.

Izgledalo je nevažno da li igra Zlatka Gavrilovića ili Hamleta, u svakoj ulozi je bio poseban, svoj, drugačiji. Imao je ono nešto.

Ono što se u Zlatkovo vreme zvalo frkom, razvaljivanjem porodičnih i drugih vrednosti, razularenim sistemom, stečajnim preduzećima, tajkunima, spinovima, tabloidima, u Hamletovo vreme zvalo se ratnom groznicom, paranojom, spoljnopolitičkom situacijom, štapskim brifinzima, logorskim vatrama, šinjelima, stranim agresorima, policajcima u pancirnim uniformama, civilnim službama za obezbeđenje. Pa se baš zbog svega toga, ovde - ma svuda! - godinama i vekovima unazad postavlja to isto pitanje nad pitanjima: biti ili ne biti?

Foto Nedeljnik
Foto Nedeljnik

 

 

"Biti je raditi, boriti se, delovati protiv nepravde, protiv sistema koji melje ili ne biti, to jest savijati kičmu, pristajati, živeti dosadan život, kao hrčak beskonačno vrteti točak dok piramide raste."

Nebojša Glogovac je znao rešenje te "hamletovske" dileme. Kao što smo i mi znali u čemu je tajna njegovog "blaga".

"Nebojša nije bio samo veliki glumac i jedan od najboljih u istoriji srpskog glumišta nego je bio i osoba koja je svojom pojavom, celokupnom ličnošću, na neki način u sebe upila, tačnije sublimirala, sve ono što predstavlja tragične okolnosti naših života u poslednjih dvadesetak godina. Njegove uloge, bez obzira na žanr u kojem su se dešavale, i stil potvrđivali su da je on bio takva ličnost koja je istovremeno sagledavala ironične aspekte nečega što je tragično, i tragične aspekte nečega što je vedro i naizgled smešno. Zato što je na određen način imao sposobnost da uhvati punoću života i njegovu suštinu. I tako je Nebojša esenciju života pretvarao u čistu umetnost", kaže za Nedeljnik Gorčin Stojanović.

Reditelj napominje da Glogovac nije radio mnogo takozvanih komercijalnih stvari, a da je, i kada ih je radio, bio drugačiji od onih koji su u takvim žanrovima majstorski plivali.

Foto Nedeljnik
Foto Nedeljnik

 

 

"On je bio majstor jedne sublimacije života u umetnost i na neki način je bio i duh i dah i znak svog, ovog našeg vremena. I kad je igrao onaj visoki, klasični repertoar Šekspira ili Čehova ili Molijera. Ili kad je igrao ono što je, po mom osećanju, njemu i donelo tako veliku prepoznatljivost, pa i popularnost, a to je taj savremeni, generacijski repertoar, one uloge u savremenim pozorišnim komadima i savremenim filmovima koji se tiču ovog vremena i ovog trenutka. Imao je sposobnost da to nekako uhvati, uobliči i da tome da neki viši smisao, a ne da ponavlja stvarnost koja je oko njega. Da se kao glumac ne bavi imitacijom života već da živi život u kadru ili na sceni i da je to ubedljivo. To nije prostačka prirodnost. Tu prostačku prirodnost može da ima svako. Ali ne, Nebojša je imao sposobnost da život uhvati u jednu zamku umetnosti, a da se niti umetnost, niti život ne nadgornjavaju u toj zamci, nego se nekako skladno dopunjuju ili što je još važnije - potpuno izjednačavaju", navodi Stojanović.

Foto Nedeljnik
Foto Nedeljnik

 

 

On je, dodaje režiser "Ubistva s predumišljajem", živeo te uloge.

"On je živeo život na pozornici ili u filmskom kadru, pred kamerom, i to je bilo nešto što direktno udara publiku. I to udaranje je bilo bez posredstva. I kada se nije radilo o nekom idealnom delu, kada je bilo grešaka zanatske prirode, ta Nebojšina apsolutna neposrednost uspevala je da emocionalno obuzme gledaoca. I zbog toga nije slučajno što je red ljudi koji žele da se upišu u knjigu žalosti u Jugoslovenskom dramskom pozorištu gotovo neprekidan. Jer svako njegov odlazak oseća i kao svoju ličnu stvar i tragediju."

Ako je Gorčin Stojanović bio prvi čovek koji mu je dao veliku filmsku ulogu, Rajko Grlić bio je poslednji. Proslavljeni jugoslovenski i hrvatski režiser priznaće za Nedeljnik da je dugo tražio glumca za glavnu ulogu u "Ustavu Republike Hrvatske".

"Nakon godinu dana lutanja napokon sam ga našao u Nebojši. Pripremali smo se više od četiri meseca. Pričali, čitali, dopisivali, ali, što je u slučaju svake ovakve saradnje daleko najvažnije, upoznavali. Tako sam polako otkrio da je Nebojša miran, mudar, krajnje jednostavan i istovremeno zajebano komplikovan čovek. To ga je i činilo velikim glumcem. Nije tu bilo neke posebne tehnike ni škole igranja. Kod njega su i život i gluma izlazili iz njegove ljudskosti, iz unutrašnje osetljivosti i spoljašnje čvrstoće, iz te kontradikcije koja pokreće prave igrače. Imao sam veliku sreću i čast što sam s njim mogao raditi, uživati u zajedničkoj igri. Strašno će mi nedostajati", kaže Rajko Grlić za Nedeljnik.

Ta ljudskost u glumi, i obrnuto, videla se i na samim počecima. Nikola Mrkajić iz pančevačkog Ateljea mladih, čiji je Glogovac bio član kao srednjoškolac, a potom i kao student psihologije, od 1985. do 1990, kada je upisao Akademiju, priseća se svog prijatelja.

Foto Nedeljnik
Foto Nedeljnik

 

 

"Igrao sam sa njim u prvoj predstavi u kojoj je Glogovac igrao kao član Ateljea mladih, a koju je režirao Milenko Zablaćanski ("Stranac i striptizeta", po motivima Joneska), u martu 1990. godine. Bio je genijalan glumac, kakav se jednom rađa. A čini mi se, još bolji čovek. Duša. Posle premijere te predstave u kojoj smo zajedno igrali, mene su ovi stariji mangupi napili, beše neka zima, hladno. Kad sam se osvestio, imao sam utisak da letim. U stvari, Glogovac me je nosio kući, kao Bata Živojinović Borisa Dvornika. Kasnije, kada je upisao Akademiju i postao glumac, ređe smo se viđali. Mada, dolazio je često u Pančevo, na glumačke festivale, poput onog Republičkog festivala novih teatarskih formi u Domu omladine. Kada sam došao na audiciju za Atelje kod Zablaćanskog, tražio je od mene i da imitiram psa. Kažem mu: 'Nemam pojma.' A on laktom zakači nekog momka pored sebe i kaže mu: 'Daj, pokaži mu, molim te.' Ovaj se vrzmao oko mene, trčao... Bio je to Glogovac", kaže Mrkajić za Nedeljnik.

Bio je čovek jasnih stavova, iskren, ponekad i na svoju štetu. Daleko od toga da nije imao jasne političke stavove, niti se libio da ih iznosi, ali nije dozvolio da ga uprlja dnevna politika; možda ju je, kao i svaki pravi umetnik, donekle prezirao, shvatajući da toliko lako donosi loše stvari, a tako teško neke dobre. Njegovi intervjui, koje nije davao često, bili su satkani od vrednosti; njegove rečenice jezgrovite, misli jasne, poruke okrenute višim ciljevima i velikim idealima, čak i ako bi ga, kao prošlog leta, razgovor naveo na priče o nekim nižim vrednostima.

To se ne uči, čak ni na Fakultetu dramskih umetnosti. To se ponese od kuće, pa se neguje. To se širi, ako ima ko da čuje...

"Dobrota je prezrena, odnosno obezvređena. Sve te uzvišene i neopipljive vrednosti ljudskog duha - poput hrabrosti, poštenja, vernosti, bezuslovnog prijateljstva i ljubavi - danas su ismejane i nisu popularne. Važno je samo koliko ste ljudi prevarili. Ako ste prevarili mnogo ljudi i pritom zaradili, onda ste namazani i mnogo ste pametni. Time dobijate poene i niko vas neće prezreti. Ili, ako dovoljno dugo to radite, čak i oni koji su vas prezreli u početku, pristaće na to da ste uspeli. Danas su teze zamenjene i u današnjem sistemu vrednosti dobrota se graniči sa glupošću. To je pogubno, i zato ćemo platiti danak, a tada ćemo morati da se vratimo pravim vrednostima jer su jedino one temelj ljudskog postojanja", kazao je za Politiku pre osam godina.

"Postoji taj opšti trend licemerja kao potpuno legitimnog. Ne znam da li je to licemerje, ili šta je, jer čini mi se da je licemerje blaga reč. Govorim o tom ponašanju političara i moćnika koji varaju otvoreno, vidljivo, pred svima bez ikakvog zazora, varaju vređajući elementarnu ljudsku inteligenciju, varaju bez sramote i stida. U stvari, sramota i stid, kao jedan od ključnih delova neke moralne vertikale, više ne postoje. To je ozbiljna tragedija današnjeg vremena. Ljudima su natovarene gomile obaveza da ne bi mislili o tome. I pogibosmo da otplatimo kredite, koji se nekako čudno uvećavaju, ne bi li ostali na nuli, i gledamo kako na naše oči loši momci i loši đaci postadoše i bog i batina a u toj jurnjavi i muci emocija ne stiže ni da se razvije ni da traje, komunikacije među ljudima su površne, brzina suluda... Valjalo bi stati i reći - dosta", opominjao je u Blicu.

 

 

Ono što je naučio od Mike Aleksića, i ono što je naučio kroz život, davao je i mladim kolegama. Simona Stanković iz klase Nebojše Glogovca u školi glume i režije "Prvi koraci" kaže da je mlade učio da igraju "iz stomaka". Da svaki postupak u životu, kao i radnja u drami, mora da bude promišljen, a ne naučen napamet.

"Kada su se moje kolege poslednji put čule sa njim i poželele mu dobro zdravlje, odgovorio je: 'O, ljubi vas profa! Biće sve kako treba, samo da vi položite sa odličnim.' Verovali smo mu", kaže Simona.

Nije ništa bilo slučajno u životu Nebojše Glogovca. Pa ni to što je verovatno poslednji glumac kojeg je volela čitava bivša Jugoslavija najbolje role dao baš na sceni Jugoslovenskog dramskog. A kako drugačije...

Svojim talentom uspeo je da premosti granice i da postane pionir. Jer, da biste na neki način uvezali ono što se profano naziva regionom, ili blaže - prostorom bivše Jugoslavije, uglavnom je preduslov za to da ste imali karijeru u godinama kada je ta zemlja živela. Zato nije bilo čudno što je Parni valjak punio Beograd, kao što je to Bajaga radio u Zagrebu ili Istri.

Ali između tog zajedničkog tepiha jugonostalgije provlačili su se ljudi kojima je biografija nastajala mnogo kasnije nego što će se Split i Kragujevac naći u novim državama.

I nije to tako samo u muzici. U tužnim odlascima glumačkih velikana poput Dragana Nikolića, Bate Živojinovića, Borisa Dvornika, Ljubiše Samardžića... bilo je logično da se za njima "plače" u susjedstvu ili komšiluku, kako god.

Isti taj oproštaj dešava se i ovih dana kada nas je napustio Nebojša Glogovac. Od Nebojše se u svojoj redovnoj kolumni u Jutarnjem listu oprostio Ante Tomić. U dirljivom i lišenom patetike tekstu on spominje i sledeću rečenicu: "Nikad ja nisam bio tako dobar pisac nego kad me je Nebojša Glogovac govorio." U redovima koje je Tomić ispisao ispod te rečenice, vidi se jasno da ove komplimente nije izmamila smrt već nesvakidašnji talenat glumca.

U danima oproštaja pisaće se razne stvari. Moćne rečenice, biografski podaci, pa i jedan regionalnog karaktera. Da je briljirao na Brionima, kao glumac, ostavljajući u senci starije kolege.

Nekada je merilo uspeha i stepenica uvažavanja bila uloga u "Hamletu". Glogovac je to ostvario, kao i mnogo toga. U eri siromašnih filmskih produkcija, oskudnog broja pozorišnih premijera, on je svojom moćnom glumom uspeo da uđe u red onih koji su pravili karijere u onoj nekada bogatijoj i većoj zemlji. Zato ga i prostor te nekadašnje zemlje danas toliko žali.

Bio je "Draža" kojeg su zavoleli Hrvati. Transseksualac kojeg su netremice gledali Srbi. Bio je jedan od onih velikana čija nacionalnost nije važna, jer je, baš kao u onoj toliko puta citiranoj replici iz "Nebeske udice", postao šampion.

Glogovac ne samo da je uvezao region, on će ostati upamćen i po nečemu tako svojstvenom jugoslovenskoj tradiciji, a to je mitski značaj nekadašnjih kafana. U mnogim epitafima poslednjih godina nisu se nalazili samo ljudi već i ugostiteljski objekti u kojima su stolnjake gužvali značajni ljudi. Tako su se znala mesta u kojima jedu i piju glumci, rokeri, zvezdaši... Sa tranzicijom nestala je dugovečnost kafana koje su u novom vremenu jedva preživljavale dve sezone, što je i skorašnja tradicija u svetu. Glogovac je patentirao svoj omiljeni kafić "Krojač" tik podno tramvajskih šina koje opasuju ono što se naziva strogim centrom. Lokacijski preciznije, u blizini NIS-ove pumpe nalazi se kafić o kojem piše Jutarnji list i govore "dorćolski domoroci". Kafić "Krojač" se spominjao i u oproštaju jednog posta na Fejsbuku.

I kelneri na Cvetnom trgu koje je, dok bi usluživali po baštama kafića, gledao Nebojša Glogovac sa plakata žale za svojim "komšijom" preko puta, iz Jugoslovenskog dramskog. To se čulo već u subotu ujutru na toj "štrafti".

Eto, i tako je Glogovac ukinuo bezimenost i dao dušu koja se više ne deli kafanama. A ni Crvenoj zvezdi, koju je voleo iskreno, hercegovački, ali šmekerski i odmereno, kao nekada Ljuba Tadić, njegov prethodnik na onoj istoj sceni...

Samo što ne vidimo ko bi, po bilo čemu, mogao da nasledi Nebojšu Glogovca.

Živeo je, i to kako.

Igrao je, kao retko ko.

Umro je, tako kažu, i sada samo čekamo da se nasmeje, da otrese prašinu i zemlju, pa da ponovi sve.

Iako, znaju to njegove kolege i brojni reditelji s kojima je sarađivao, kod Nebojše Glogovca nije bilo mnogo ponavljanja.

On bi to samo odigrao.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.