Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Kolumna

Zašto sumnjamo u sebe: "Svi imamo taj zvocavi glas koji tvrdi da ćemo propasti"

Prosečnom detetu dok odrasta kažu "ne" 148.000 puta, dok dete koje raste u domu punom ljubavi i podrške čuje "ne" 50.000 do 100.000 puta. I to samo od onih koji ga vole
Datum: 22/02/2019

Zašto sumnjamo u sebe: "Svi imamo taj zvocavi glas koji tvrdi da ćemo propasti"

Foto: Profimedia

Znao sam da moj govor neće valjati ništa. Nije to bila neka nejasna slutnja o slabo mogućoj katastrofi. Video sam to kako se veliki dan bližio, budio sam se usred noći i zamišljao sebe kako podbacujem na pozornici pred brojnim ljudima. Nisam želeo da održim taj govor. Niko nije naročito želeo da ga čuje. To nije bio jedan od onih govora kada svako navija za govornika, kad je svako spreman na smeh, kad su svi na njegovoj strani. Neću biti ničiji kum. Tamo neće biti prijateljskih lica. Neće biti topline. Ovo je bilo hladnokrvno poslovno predstavljanje knjige koju sam napisao sa Džordžom Majklom. Iznajmljena sala privatnog kluba "Graučo" te večeri biće puna ljudi u odelima koji su uložili veliki novac u knjigu i jedva čekaju retku priliku da uživo upoznaju mladu superzvezdu. Neko je morao da održi govor. A to svakako neće biti Džordž. Njegov zadatak je bio da šarmira ljude u odelima. Teret nadahnjujućeg govora pao je na mene. I ja sam video - potpuno jasno - koliko ću biti rđav.

Tako je i bilo.

Izgubio sam tok misli. Znojio sam se i zamuckivao. Šale su ginule kotrljajući se s mojih drhtavih usana. Učeni uvidi u Džordžovu slavu zvučali su kao olovni šabloni. U jednom trenutku ojađenosti podigao sam glavu i video Džordža kako se trza od sažaljenja i zatim skreće pogled. Trideset godina kasnije i dalje ga vidim kako skreće pogled.

Te crne noći prvi put sam govorio u javnosti, a kako nisam imao ni trunke iskustva u toj vrsti društvenih obaveza, izgrešio sam.

Otkucao sam svaku reč svog govora, što je uvek pečat sigurne smrti. Dozvolio sam da mi to veče postane previše važno - bila je to samo sala puna ljudi u odelima i bez obzira na to koliko će govor biti loš, to ne bi pokvarilo moj odnos s Džordžom. No, najveća greška bila mi je to što sam zamišljao sebe kako propadam.

Jer zapisano je: ako misliš da možeš, onda si u pravu. A ako misliš da ne možeš, onda si još više u pravu.

Svaki iole dobar psihijatar reći će nam da svi mi živimo iza zida negativnih reči o samima sebi. Duboko u sebi svi imamo taj zvocavi samouništavajući glas - našeg najgoreg neprijatelja - koji tvrdi da ćemo propasti. Kad ustanemo da održimo govor. Kad priđemo lepoj ženi u baru. Kad idemo na razgovor za posao.

Iskustvo je važno - koliko puta ste bili na razgovoru za posao koji zbilja želite, koliko puta ste prilazili lepim ženama u baru, koliko govora pred nezgodnom publikom ste održali - ali nije ni izbliza važno kao pozitivan stav o sebi, kao unutrašnji dijalog koji vodimo sa sobom, kao onaj tajni glas koji odlučuje hoćemo li uspeti ili omanuti.

Kad je Henri Ford rekao: "Bilo da verujete da nešto možete ili ne, uvek ste u pravu", mislio je na nešto više od moći pozitivnog razmišljanja. Ford je, dopunjujući Vergilijevo: "Possunt quia posse videntur", odnosno: "Uspeće oni koji veruju da to mogu", govorio o moći negativnog razmišljanja. Znao je da je um beskrajno sposoban da ubedi sebe u neuspeh.

Razgovor sa samim sobom je direktan prenos našeg života koji šaljemo sami sebi. Kao i disanje, on nikad ne prestaje. Kao i kad je reč o disanju, najbolje ga primećujemo kad iskoračimo iz bezbedne zone i posegnemo za nečim što ne zaslužujemo sasvim: za ženom, za blistavom karijerom.

Čitava jedna industrija pomaže nam da se odbranimo od negativnog razmišljanja o sebi. Psihijatri, neurolozi i životni treneri nude da nas nauče mentalnim veštinama, unutrašnjoj komunikaciji, pozitivnim rečima o sebi. Postoje i knjige o oblikovanju svesti koje preporučuju velika imena. Paradoks šimpanze dr Stiva Pitersa na koricama ima citat ser Krisa Hoja:

"Program uma koji mi je pomogao da osvojim olimpijska zlata." Kako to da ne shvatimo ozbiljno? Sredite to u glavi i osvojićete medalju na olimpijadi. No, nije dovoljno da kažemo sebi da ćemo pobediti, da ćemo razbiti slušaoce svojim govorom, da će se smejati, da ćemo ih dirnuti do suza, da će nas obožavati. Ili da će se žena za šankom zaljubiti u nas čim nas pogleda u oči. I da posao snova čeka samo nas. Nije dovoljno samo da sebi to govorimo. Duboko u sebi moramo u to i da verujemo.

Kad je Endi Mari izgubio oba seta od Žila Simona u Roterdamu 2015, jedan holandski novinar pronašao je njegove beleške na terenu i objavio ih na Tviteru.

Beleške su bile mešavina samopodsticanja ("Budi dobar prema sebi", "Daj sve od sebe") i taktičkih saveta ("Osvajaj poene na svoj servis", "Drži se osnovne linije koliko god možeš").

Bio je to uvid u unutrašnji dijalog vrhunskog sportiste. No, Mari je izgubio oba seta. Prema tome, da li su beleške pomogle?

"Vaš uspeh ili neuspeh zavisiće od toga kako ste programirani - šta prihvatate od drugih i šta kažete kad govorite samom sebi", napisao je dr Šad Helmsteter u svom bestseleru Šta reći u razgovoru sa samim sobom. "Programiranje stvara veru, iz vere nastaje stav, stav rađa osećanja, osećanja određuju dela, a dela donose rezultate. Prema tome, svaki naš stav, dobar ili loš, prirodni je rezultat prethodnog programiranja."

U vreme kad su pronađene Marijeve beleške, Škot se mučio da se vrati u pristojnu formu posle operacije leđa i neuspešnih nastupa 2014. Manje od godinu i po posle poraza od Simona, Mari je po drugi put osvojio Vimbldon i postao najuspešniji britanski teniser još od vremena Freda Perija.

Što nam govori da ugrađivanje vere u sebe nije čarolija.

I da ipak deluje.

"Smatram da je devet desetina boksa psihologija", rekao je mladi Majk Tajson. "Telesna strana ima vrlo malo veze s njim."

Nema sportiste koji je tako zastrašivao protivnike kao Gvozdeni Majk. Nijedan bokser nije izazivao drhtavi strah kao on. Nijedan sportista nikad nije uspevao tako da zbriše protivnike još pre početka nadmetanja.

"Većina protivnika se naprosto uplašila", rekao je Tajson. "Izgubili su meč još pre prvog udarca."

No, čak i najveći nasilnici dožive poraz kad naiđu na nekoga ko veruje da ih može pobediti.

Prva tri boksera koji su porazili Majka Tajsona - Baster Daglas 1990, Ivander Holifild 1996. i 1997. i Lenoks Luis 2002 - razmišljali su isto. Nisu zamišljali kako ih Tajson zastrašuje do krvavog poraza, nego su zamišljali sebe kako ga prebijaju kao mačku. "Nisam razmišljao da me Tajson udara", rekao je Holifild. "Trudio sam se da ja udarim njega."

"Karijera ljudoždera ringa je jednosmerna ulica na čijem kraju je strma litica", napisao je Hju Mekilvani.

No, prvo moramo ukloniti ono negativno i usredsrediti se na ono pozitivno. Ako želite da imate ikakve izglede protiv nasilnika, morate da verujete.

Stiv Piters bio je dvanaest godina psihijatar u zatvorenoj bolnici Rampton i radio je s pacijentima koji pate od teških poremećaja ličnosti.

Sada je Piters najuspešniji svetski mehaničar uma vrhunskih sportista i stalni psihijatar britanskog biciklističkog tima. Opšte je poznat kao "čovek iza medalja". Viktorija Pendlton nazvala ga je najvažnijom osobom u njenoj karijeri.

U svojoj knjizi Paradoks šimpanze Piters piše o tome kako sabotiramo sopstvenu sreću i uspeh mislima i osećanjima kojima škodimo sami sebi. "Šimpanza" je Pitersov naziv za emotivnu, iracionalnu, preplašenu i nesigurnu stranu naše psihe, za demona koji ponavlja: "Ne, ne možeš."

"Kad sam oslobodio svog ogromnog šimpanzu, počeo sam da razmišljam pesimistički", kaže Hoj. "Obuzela me je strepnja, razmišljao sam o najgorem ishodu, o sudarima i greškama."

Ali šta Piters tačno radi sa sportistima kao što su Hoj, Pendltonova i ser Bredli Vigins koji su osvojili hrpe olimpijskih medalja?

"Nema recepta", kaže on. "Radim s pojedinačnim umovima koji me mogu odvesti bilo kuda. Moram dobro da upoznam osobu, da je pitam šta želi i zašto to ne može da ostvari. Svako ima jedinstvena uverenja i ponašanja koja ga osujećuju."

No, i podsticajno razmišljanje ima svoje granice. Ne možemo svi da osvojimo Vimbldon ili olimpijsko zlato, da budemo prvi na listi bestselera ili da odemo kući s najlepšom ženom. Čudo samopodsticanja je ograničeno. Pozitivne reči možda nam neće ostvariti najveće snove, ali će nas sprečiti da sabotiramo uspeh i sreću koje zaslužujemo.

Sve teorije o samopodsticanju liče na opremu iz teretane - njihova vrednost zavisi od toga da li je koristite da biste ojačali ili vam skuplja prašinu na tavanu.

Ali muškarci najzad shvataju da su mentalne veštine važnije za zdravlje, sreću i uspeh od telesne spreme. Samopodsticajne reči su sklekovi za podsvest, trbušnjaci za um, tegovi za oluju u glavi. Vaše teško stečeno mišićavo telo ne vredi ništa ako su vam mentalne veštine slabe i mlitave.

Najzad, mentalne veštine su odgovornost za ono što govorimo sami sebi i odgovorne su za uspeh ili poraz.

"Samopodsticanje nije samozavaravanje", piše dr Gregori Janc, stručnjak za mentalno zdravlje i autor trideset pet knjiga o samopomoći. "Tu nije reč o mentalnom pregledu okolnosti očima koje vide samo ono što žele. Samopodsticanje je prepoznavanje istine o situacijama i o samom sebi. Primena samopodsticanja je postupak koji vam omogućava da otkrijete nevidljivi optimizam, nadu i radost u svakoj situaciji."

Na kraju krajeva, svako je sam sebi terapeut i svoj najvatreniji obožavalac. Ili nije. Večni zaključak glasi da šta god kažemo sebi i u šta god ubedimo sebe postaje istina i ostvaruje se.

Čitav život provodimo jureći sudbinu koju zaslužujemo, a svet nam govori da su naši snovi preveliki, naše veštine preslabe, naši suparnici prejaki, a naša volja nedovoljno jaka.

"Verujemo u ono u šta smo programirani da verujemo", piše Helmsteter ponavljajući odeljak iz prve knjige o samopomoći, iz Biblije: "Jer je isti kao onaj koji je proračunat u duši."

Helmsteter procenjuje da prosečnom detetu dok odrasta kažu "ne" 148.000 puta, dok dete koje raste u domu punom ljubavi i podrške čuje "ne" 50.000 do 100.000 puta. I to samo od onih koji ga vole.

Svi mi stojimo pred zidom negativnosti, sumnje u sebe i slabog samopouzdanja koji moramo da preskočimo kako bismo stigli do suncem okupanih vrhova. Svet nam otkako prohodamo govori da nismo dovoljno dobri.

Zašto bismo sami sebe kljukali tim istim otrovom?


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.