Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Psihologija

Zašto su nam deca nasilna: Ispod drveta jabuke ne može da rodi kruška

Kakva će biti sutra ta devojčica ako danas šamara drugaricu u školskom toaletu i preti joj smrću? Da li će kad postane muškarac da bije sutra svoju ženu taj klinac koji danas batina druga iz razreda, a uz to mu "zalivaju" mačo-nacionalističko-šovinistički imidž? Kakve će biti te generacije, ta budućnost zemlje?
Piše Ana Mitić
Datum: 15/06/2018

Zašto su nam deca nasilna: Ispod drveta jabuke ne može da rodi kruška

Foto: Profimedia

I mi smo se svađali i tukli, ali nikada nije bilo ovako. Od tuče u školskom dvorištu pa do maltretiranja na društvenim mrežama, vršnjačko nasilje je naraslo do ozbiljnih razmera, toliko da se čini da niko nije siguran kako se to rešava ali ni šta su sve uzroci.

Da li smo mogli da očekujemo drugačiju decu ako smo ih puštali da gledaju nasilje u svojoj kući na koje niko ne reaguje, rijalitije koji obiluju nasiljem, kriminalce kako šetaju slobodno, političku retoriku prepunu nasilja, govor mržnje u javnosti i medijima u kojima svaka četvrta vest ima ekstreman govor? Deca samo slede primer. A primer nije bio dobar.

Ispod drveta jabuke ne može da rodi kruška. A od toga kako smo je gajili, zalivali, negovali, u kakvim je klimatskim uslovima rasla, zavisi i kakve će plodove da rađa. Tako je i sa decom. Od toga u kakvom su okruženju rasla zavisi da li će izrasti u "gorke plodove". Kakva će biti sutra ta devojčica ako danas šamara drugaricu u školskom toaletu i preti joj smrću? Da li će kad postane muškarac da bije sutra svoju ženu taj klinac koji danas batina druga iz razreda, a uz to mu "zalivaju" mačo-nacionalističko-šovinistički imidž? Kakve će biti te generacije, ta budućnost zemlje?

Jer se na decu preslikava sve što se dešava u njihovoj porodici (da li tata bije mamu?), atmosfera u društvu, kao i kultura u kojoj odrastaju. A tu mnogo toga ne valja. I zato nam se vratilo kroz decu.

Iako vršnjačko nasilje nije samo problem Srbije već i celog sveta, na našim prostorima ima neki svoj DNK. I za razliku od, recimo, Amerike u kojoj skoro svaka država ima zakon koji tretira ovaj problem a u poslednjoj deceniji su uloženi milioni dolara da se on ublaži, dotle Srbija već dve godine ne može ni da donese celovit zakon poput predloženog "Aleksinog zakona".

Dobrivoje Radovanović, kriminolog, kaže da u objašnjavanju porasta vršnjačkog nasilja u Srbiji treba početi od ratnih devedesetih godina kada su roditelji sadašnjih srednjoškolaca ili osnovaca bili naučeni da nasiljem mogu rešavati svoje probleme i to polako prenosili na svoju decu u dnevnom porodičnom vaspitanju, u odnosima sa suprugom, familijom, ljudima na svom radnom mestu. Drugi problem zbog kojeg imamo porast nasilja jeste ogroman porast šunda.

"Osim šunda i estrade imate i skok siromaštva koji takođe ima svoje puteve kako se pretvara u nasilje. I zato ne možemo da se čudimo zašto imamo porast nasilja među adolescentima. Kao deo šunda imamo i strašno visok razvoj kriminalnog nasilja koji dugujemo organizovanom kriminalu koji država mirno posmatra i intenzivno prikazuje u svim mogućim tabloidima, u detaljima, u slikama, na društvenim mrežama... I naravno da imate skok nasilja kao posledicu toga zato što se nasilno ponašanje uči", objašnjava Radovanović.

Ekstremni govor postoji u svakoj četvrtoj vesti u Srbiji, a njegova jedina namera je podizanje dramatičnosti i senzacionalizma po svaku cenu, uz širenje straha i osećaja nesigurnosti i netrpeljivosti, zaključak je istraživanja Centra za nove medije "Liber". Zbog psovki, vulgarizama, nasilja i tuča u rijaliti emisijama više se niko i ne potresa - kao da je to normalno. Iako agresivna politička retorika ne dopire do samih adolescenata koji su glavni akteri nasilja, ona ipak ima nepovoljno stimulirajuće dejstvo među mladima uzrasta od 18 do kasnih dvadesetih godina, roditeljima male i dece u pubertetu, pa preko roditelja na taj uzrast dece.

"Ona deluje ili direktno na kategorije mladih uzrasta od 17 do 27 godina i više ili posredno preko roditelja koje politička retorika uvodi u nasilje. Tu su i socijalne nepravde koje su fantastičan razlog za nasilje, kao što je izbacivanje ljudi iz stanova na pravdi boga i slično", navodi Radovanović korene agresije.

Čak 46,31 odsto učenika viših razreda osnovne škole izjavilo je da poznaju nekoga koga maltretiraju i ponižavaju vršnjaci. Četvrtina učenika rekla je da se ne oseća sasvim bezbedno u svojoj školi, a skoro trećina učenika želi da se nekom osveti, pokazuje nedavno istraživanje u kojem je učestvovalo 600 učenika iz pet beogradskih škola, a koje je sproveo Slobodan Malušić, specijalista pedagogije koji godinama proučava ovaj problem.

Malušić za Nedeljnik objašnjava da savremen, brz i buran način života i stalne promene u mnogo čemu određuju i ponašanje mladih, a opšta atmosfera i društvena zbivanja svakodnevno se prelamaju preko njih.

"Nasilja ima svugde u svetu, pa i u Srbiji, i ne bi se moglo reći da je epidemija vršnjačkog nasilja u Srbiji, ali ga ima dosta. Mangupi su uvek bili "simpatični" u odeljenju, ali sad više nije reč o tome već o grupnom ponižavanju i fizičkom zlostavljanju pojedinca. Ranije je bio sukob jedan na jedan i tada je žrtva imala šansu da se izbori sama, a danas nema nikakvu šansu. U velikom problemu su i oni koji samo gledaju i ćute", objašnjava Malušić.

Mladi samo oponašaju naučeno ponašanje jer se u njihovim porodicama, među prijateljima i u okruženju u kojem se kreću nasiljem rešavaju sukobi i problemi, dodaje Malušić i navodi da postoje mnogi uzroci koji mogu dovesti do nasilnog ponašanja.

"Jedan broj dece raste bez roditeljske ljubavi i topline, popustljivost roditelja, tu je i neuspostavljanje jasnih granica ponašanja, nepružanje odgovarajućih vaspitnih uticaja, tolerisanje agresivnog ponašanja, izlaganje deteta fizičkom kažnjavanju, uticaj vršnjaka kao model ponašanja. Mnogo toga negativnog što se dešava u našem društvu podstiče nasilno ponašanje, smanjuje osetljivost za posledice i empatiju. To se sve preslikava na mlade i podstiče razne oblike nasilja", kaže naš sagovornik.

Teorija koja je usvojena bez upita je da deca koja postaju nasilnici jesu ona deca koja imaju nasilje kod kuće, da su to deca iz nesrećnih porodica, da se osećaju neadekvatno ili neprilagođeno jer nemaju dovoljno prijatelja, ili jednostavno, nedostaje im empatija. Ali jedna od novijih studija pokazuje da se neka deca stvarno ponašaju tako zato što im se jednostavno - može.

Za razliku od prihvaćene teorije, ova pokazuje da što deca postaju popularnija, što se više društveni život vrti oko njih, to je agresivnije ponašanje koje ispoljavaju. Ovo je potvrdila studija na tinejdžerima završnih razreda osnovne i srednje škole Severne Karoline, autora Roberta Farisa i Dajane Felmli, koja je pokazala da jedna trećina učenika učestvuje u bilo kakvom obliku maltretiranja - fizičkom ili psihičkom, bilo ismevanjem ili širenjem glasina - ali da oni koji su se kretali u popularnom društvu jesu bili oni koji su više maltretirali, što se pojačavalo sa porastom njihove popularnosti. Status je taj koji povećava agresiju, kaže jedan od autora Faris, ali dodaje da studija ne isključuje psihološke uticaje ili uticaje okruženja kao osnovne uzroke nasilja, samo da ukazuje da je popularnost jednako važna. Što je deci bila važnija popularnost, to su bili sve agresivniji. Ali studija je pokazala da je ovakvo ponašanje bilo besmisleno jer nije uticalo na rast njihovog ugleda niti je menjalo status. "Dokazi sugerišu da agresija ne povećava status. Ali izgleda da nije važno da li to funkcioniše, već da li deca veruju da to pali", kaže Faris.

Ova studija je srušila još jedan stereotip. Tvrdnja da devojčice više šire tračeve, a da su dečaci fizički više nasilni pokazala se delimično tačnom. Dečaci zanemarljivo manje ogovaraju i šire tračeve u odnosu na devojčice, dok su devojčice zanemarljivo manje nasilne jedne prema drugima.

Slobodan Malušić smatra - da bi se vršnjačko nasilje smanjilo, treba dosledno primenjivati zakon u praksi, počinioce brzo otkrivati i adekvatno ih kažnjavati i njih i njihove roditelje ukoliko su oni maloletni. Ohrabriti žrtve da kažu da trpe nasilje i od koga.

"U borbu protiv nasilja moraju da se uključe pre svega roditelji, nastavnici, psiholozi, pedagozi, timovi za borbu protiv nasilja i zlostavljanja učenika, MUP, Ministarstvo prosvete... Samo u uslovima zajedničke i stalne akcije i koordinisane saradnje postoji šansa za uspeh, jer će nasilja uvek biti. Roditelji nikad ne smeju da izgube kontakt sa svojom decom bez obzira na svakodnevne obaveze. Lični primer je najbolji učitelj. Što se tiče prosvetnih radnika, ima među njima i onih koji nisu baš zainteresovani, ima i onih koji se plaše da se upuste u taj problem, a ima i onih kojima treba stručna pomoć jer to nisu učili na fakultetima. Ali zato svi mogu da deluju preventivno, da deo negativne energije usmere na nešto što će agresivne učenike zainteresovati, u sportske, dramske, muzičke, literarne i druge sekcije. Nasilje će početi da se smanjuje tek kad okolina vidi da je žrtva nasilja zaštićena, a da su nasilnici adekvatno kažnjeni i da su prestali sa nasiljem", zaključuje Malušić.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.