Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Istorija

Zajam za veliku pljačku Srbije kom su tepali "Zajam za preporod": Ovakve godišnjice se ne obeležavaju

Te 1989. godine srpska privreda izgledala je katastrofalno. Para nije bilo ni u preduzećima ni u bankama, pa je Slobodan Milošević raspisao Zajam da od građana prikupi kapital da „preporodi“ privredu. Pošto nije uspeo da nasamari građane, Milošević ih je malo kasnije najstrašnije kaznio otimanjem deviza iz slamarica kroz hiperinflaciju i piramidalnu štednju
Datum: 10/08/2018

Zajam za veliku pljačku Srbije kom su tepali "Zajam za preporod": Ovakve godišnjice se ne obeležavaju

Profimedia

Gotovo sve što je dobro, napravljeno je u vreme vlasti Josipa Broza Tita i Slobodana Miloševića i SPS je ponosan na sve što je tada urađeno. Mi, baštineći sve te vrednosti, samo hoćemo da nastavimo vreme progresa... Naša partija nikada nije izdala svoj narod i nikad nije davala lažna obećanja. Govorite građanima samo ono što je realno, da ćete voditi računa o opštim interesima građana, o opštem dobru a ne vašem ličnom.

Tako je 25. februara ove godine govorio lider Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić na predizbornom skupu koalicije SPS - Jedinstvena Srbija u beogradskoj opštini Zvezdara.

Nepunih pet meseci posle ovog neprimerenog hvalisanja pojavila se prilika da jedna godišnjica opasno demantuje lidera srpskih socijalista, ali je istorija (opet) zataškana, pa se malo ko setio da obeleži događaj od 14. jula 1989. godine.

A tog dana pre 29 godina na velika zvona u beogradskim medijima objavljen je Konkurs za odobravanje sredstava za privredni razvoj u SR Srbiji. Na konkursu su mogli da učestvuju privredni subjekti, zemzadruge, privatne firme i pojedinci pod uslovom da ispunjavaju propisane uslove. Primera radi, za velike i srednje investicione programe traženo je da ispunjavaju neke od kriterijuma društveno-ekonomske i tržišno-finansijske opravdanosti. Recimo, da imaju internu stopu rentabiliteta od najmanje osam odsto, pozitivno ocenjene razvojne mogućnosti, da uvode novi proizvod, da obezbeđuju više od 50 odsto izvoza na konvertibilno tržište i da imaju natprosečnu dobit prema angažovanim sredstvima.

 

Zajam se idealno „naslanjao“ na opštenarodni miting na Gazimestanu, povodom 600. godišnjice Kosovske bitke – poslužio je kao ekonomski „malter“ nacionalne homogenizacije. Zato su na njegovoj realizaciji mobilisane gotovo sve državne ustanove i sredstva javnog informisanja


Konkurs je otvoren pošto je Skupština Srbije 20. maja donela odluku o raspisivanju Zajma za privredni preporod Srbije.

Ideja sa Zajmom bila je slamka spasa za propalu srpsku privredu u vreme kad je novi nacionalni lider Slobodan Milošević već uveliko „žario i palio" po umirućoj Jugoslaviji. Ne samo da je nedostajao kapital nego i ideje za novi razvojni i investicioni ciklus. Srpska (kao uostalom i jugoslovenska) privreda vrtela se u začaranom krugu „industrijalizacija plus elektrifikacija" u vreme kad je svet uveliko gazio u trećoj industrijskoj revoluciji.

Miodrag Zečević, predsednik Francusko-jugoslovenske banke, kome dopisnik Politike iz Pariza Darko Ribnikar pripisuje lični doprinos rađanju i uobličavanju ideje o raspisivanju Zajma, priznaje 17. oktobra 1989. godine: „Moramo biti svesni da se nalazimo u ekonomskoj krizi, prezadužena smo zemlja, a akumulacija naših preduzeća je iscrpena, pa ne treba očekivati da će ta preduzeća sama uskoro biti sposobna da stvore nova sredstva za investicije. U takvim okolnostima jedini pravi izlaz je u korišćenju štednje stanovništva. Novac sakupljen Zajmom trebalo bi da povuče dva-tri puta veća ulaganja."

Ekonomska kriza, neefikasna i nerestrukturirana preduzeća nesposobna da stvore novu vrednost, dezinvestiranje, pomračenje razvojnog uma, nepoverenje u državne banke, stari i potrošeni kadrovi... samo su neke od boleština koje su zahvatile Miloševićevu Srbiju.

Zečeviću se, kao idejnom tvorcu Zajma, u Politikinom tekstu omaklo pa je upotrebio pojam „štednja" i tako otkrio na koju kartu „igra" Miloševićeva ekipa. Štednja (naročito devizna) u jugoslovenskim bankama bila je u to vreme zamrznuta (oko osam milijardi dolara) i građani već uveliko nisu imali poverenje u kolabirane državne banke. „Štednja" na koju je „pucao" Zečević odnosila se na - slamarice u kojima su građani čuvali, po proceni Miloševićevih analitičara, četiri-pet milijardi maraka. Tu „štednju", prema zamisli vlasti, trebalo je staviti „u funkciju" privrednog preporoda Srbije. Ali kako naći udicu na koju će se stanovništvo upecati, kako izvući devize iz slamarica i predati ih državi na korišćenje?

Profimedia
Profimedia

U to vreme Srbiju je tresla žestoka nacionalna histerija. Zajam se idealno „naslanjao" na opštenarodni miting na Gazimestanu, povodom 600. godišnjice Kosovske bitke - poslužio je kao ekonomski „malter" nacionalne homogenizacije. Zato su na njegovoj realizaciji mobilisane gotovo sve državne ustanove i sredstva javnog informisanja. Suma koja se Zajmom tražila bila je visoko podignuta - milijarda dolara i dve hiljade milijardi ondašnjih dinara (oko 225 miliona maraka).

Milošević, kao novi nacionalni lider, nije smeo da se obruka posle Gazimestana. Usledila je nezapamćena medijska kampanja. Srbija je bila izlepljena plakatima koji su pozivali građane da dokažu svoj patriotizam.

Udarne informativne emisije TV Beograd i specijalno dizajnirane stranice Politike obilovale su primerima građana koji su se utrkivali u upisivanju veće sume novca. Dobro osmišljenom kampanjom sva preduzeća bila su primorana da odvoje jedan mesečni lični dohodak za zajam. Primera radi, radnici „Goše" dali su 6,6 milijardi dinara u vidu poklona, a oko pet milijardi upisano je kao zajam. Bilo je i medijskog denunciranja, u stilu „u JAT-u od osam hiljada zaposlenih svega 600 upisalo zajam".

 

Ekonomska kriza, neefikasna i nerestrukturirana preduzeća nesposobna da stvore novu vrednost, dezinvestiranje, pomračenje razvojnog uma, nepoverenje u državne banke, stari i potrošeni kadrovi... samo su neke od boleština koje su zahvatile Miloševićevu Srbiju


Sav taj trud nije bio dovoljan, pa su organizatori Zajma smislili da ojade spoljnotrgovinske firme za koje su znali da „leže na devizama". I pored upozorenja Saveznog izvršnog veća (13. oktobar 1989) da preduzeća u Srbiji nemaju zakonskog osnova da upisuju devizni Zajam, napravljen je spisak 55 spoljnotrgovinskih firmi, s razrezanom sumom, od kojih se očekivalo da uplate 350 miliona dolara. Na prvom mestu bio je Geneks sa 25 miliona dolara, pa Ineks sa 18 miliona, RTB Bor-Juhotehna sa 15 miliona, Jugohemija sa osam miliona, Centrokoop i Voćarkop sa po sedam miliona, Jugoeksport i Hempro sa po pet miliona...

Niko nije hteo da sluša Mikija Savićevića, generalnog direktora Geneksa, i Jovana Tomovića, generalnog direktora Centrokoopa. Savićević je upozoravao: „Uspeh zajma zavisiće od toga koliko će se brzo privreda dovesti u red da posluje po tržišnim zakonima. Preduzeća treba usavršiti i učiniti ih efikasnijim za novi način privređivanja čemu treba da doprinesu i zakonske izmene." A Tomović diplomatski negodovao: „Pravljenje spiska bio je nužan potez iako se malo kosi sa principom dobrovoljnosti."

Posebna poslastica za medije bili su domaći donatori i bogati zajmodavci iz dijaspore. Nacionalno napaljeni i ekonomski lakomisleni darivali su stari porodični nakit, ručne časovnike, ogledala, stilski nameštaj, automobile, zemljište... Slobodan Gvozdenović iz Beograda poklonio je stematografiju Kristofera Žefarovića iz 1741. godine, najznačajniji grbovnik, procenjen na 12.000 maraka. Ratko Stojanović iz Cerovca kod Smederevske Palanke poklonio je 500 kila pšenice, a „službenica iz Prištine koja se slučajno zatekla u Narodnoj banci skinula je i prsten s ruke". Atinula Hadžičakaroglu iz Asprovalte poslala je Politici (preko prijatelja) 2.000 drahmi kao poklon za privredni preporod Srbije. Dragiša Jovičić iz Montreala upisao je 300.000 dolara, a Makedonac Dragan Terzioski upisao je 100.000 dolara. Magazin Duga opisao je Terzioskog kao „evropskog gastarbajtera, velikog biznismena, prestupnika, šerifa u Njujorku, patriotu, prijatelja iseljenika, trn u oku emigracije". Srbi iz dijaspore i Srbiji naklonjeni građani Švedske, Australije, Kanade, Amerike, Nemačke, Francuske... svakodnevno su slali dolare za privredni preporod Miloševićeve države.

Kampanju za upis Zajma pratilo je euforično medijsko licitiranje ipak prilično bednim „razvojnim" projektima izvađenim iz naftalina i lakomislenim fantazijama o prodoru na svetsko tržište. Primera radi, pirotska fabrika boja i lakova „Suko" htela je da gradi pogon u Alžiru vredan 400 miliona dinara. Galenika je imala plan da sa francuskom firmom Medarmil-Etimed gradi fabriku za proizvodnju lekova u „pelet" formi. IKL je zamišljao da parama Zajma gradi fabriku kugličnih ležajeva u Bajinoj Bašti i proizvodno-razvojni centar u Beogradu, a Poljoprivredni kombinat „Šumadija" iz Smederevske Palanke da izvozi zdravu hranu. EI Niš je hteo da pravi „TV ekran za Evropu" od 51 cm a spremao se i za proizvodnja ravnih ekrana. Trikotaža „Dušan Dugalić" iz Batočine reklamirala se u Politici naslovom „Kompjuteri pletu džempere". PKB je imao 43 projekta („Italijani traže naše koze"), Minel 19 projekata, „Ivo Lola Ribar" 12 projekata (ukupne vrednosti 40 miliona dolara, a jedan je bio proizvodnja helikoptera), Rekord - pet projekata, Zmaj - tri, Ikarbus - četiri projekta, a Grmeč s novom generacijom podnih materijala. Bila je tu i Srpska fabrika stakla („Paraćinci ne mogu da proizvedu sve količine luksuznog stakla koje im traže Amerikanci, Ekspres politika, 19. jun 1989) i RTB Bor s projektima proizvodnje superprovodnika i lasera. Mladen Golubović, sekretar Komisije Izvršnog veća Srbije za miroljubivo korišćenje kosmosa, najavio je „ulazak u kosmičku tehnologiju" predlažući da novac od Zajma bude iskorišćen za nabavku satelita.

Profimedia
Profimedia

Krajem leta 1989. nešto nije štimalo, pa je 25. septembra osnovan Koordinacioni odbor za praćenje upisa Zajma. Za predsednika Odbora izabran je poverljiv Miloševićev čovek - Tomislav Milenković, predsednik Sindikata Srbije.

U jesen se, ipak, pojavio tračak nade da će Zajam uspeti. Sve nade pokopao je već spomenuti Odbor koji je 4. oktobra saopštio da je od 26. juna do 30. septembra upisano oko 690 milijardi dinara (tek 35 odsto od plana) i oko 20 miliona dolara (2,9 odsto od plana).

Šta se dogodilo?

Majstori" iz spoljnotrgovinskih preduzeća deklarativno su podržavali Zajam, upisivali da će dati predviđene sume, ali su devize ipak iznosili u inostranstvo.

Miodrag Zečević grmeo je iz Pariza. Kako je javila Politika, on je bio uveren da će dinarski iznos Zajma biti prebačen dva-tri puta, ali su ga nezadovoljavajući rezultati u deviznom delu naveli na oštre ocene: „Konzorcijum od 66 banaka još ne shvata Zajam kao epohalan posao, kao ogromnu šansu za njih. To saznanje o izuzetnosti cele akcije nije u banke još prodrlo."

I pored neviđene medijske kampanje većina banaka, privrednih preduzeća i građana ostala je suzdržana na ideju da Zajmom razvija privredu Srbije. To su pokazivali podaci - do 7. decembra 1989. bilo je upisano 1,935 milijardi dinara (98,6 odsto od plana) i 28,8 miliona dolara (2,8 odsto od planirane sume).

U narednu 1990. godinu ulazi se s obrnuto proporcionalnom formulom - što je medijska hajka veća, uplate za Zajam bile su sve manje. Mediji, međutim, uporno tvrde: „Sve je više deviznih uplata", Miodrag Zečević 19. februara poručuje: „Očekujemo da će se samo u Francuskoj obezbediti preko 200 miliona dolara." Ponavljaju se naslovi tipa „Zajmodavci veruju srpskoj privredi".

 

Dobro osmišljenom kampanjom sva preduzeća bila su primorana da odvoje jedan mesečni lični dohodak za zajam. Primera radi, radnici „Goše“ dali su 6,6 milijardi dinara u vidu poklona, a oko pet milijardi upisano je kao zajam. Bilo je i medijskog denunciranja, u stilu „u JAT-u od osam hiljada zaposlenih svega 600 upisalo zajam“


Da nije sve bilo tako bajkovito videlo se već 20. februara kad je država odlučila da rok završetka upisa Zajma pomeri sa 25. juna 1990. na 31. januar 1991. Sledi i pojačavanje medijske ofanzive - 1. marta osniva se „marketing pul zajma" (Politika, RTB Beograd i Beogradska banka). A 21. marta Izvršno veće Srbije formuliše i šalje u Skupštinu zakonski predlog da se Fond za privredni preporod pretvori u trajnu „Zadužbinu srpskog naroda". Dva dana kasnije (23. mart) predstavnici Narodnog fonda za privredni preporod Srbije (Zadužbine), NIP Politika, RTB Beograd, Beogradske banke i preduzeća „Obnova" potpisali su sporazum o realizaciji projekta „Sekundarne sirovine za privredni preporod Srbije". U ime Narodnog fonda sporazum je potpisao Zoran Pjanić, predsednik Saveta Narodnog fonda za privredni preporod Srbije.

Fond je osnovan odlukom Skupštine radi bržeg i efikasnijeg privrednog razvoja i raspolagao je kapitalom (novčanim i drugim poklonima) prikupljenim na osnovu Zakona o zajmu za privredni razvoj i novcem i drugim vrednostima datim kao poklon.

Inače, druga polovina 1990. godina protekla je u narkotizovanju javnosti u koje je projekte uložen kapital prikupljen Zajmom. Spisak projekata bio je dokaz o potpunom fijasku ideje jer je teško sakupljeni investicioni kapital ulagan u tradicionalne i u modernom svetu prevaziđene ideje i programe. Dodela prvih kredita „za privredni preporod" počela je u oktobru 1990. Prihvaćen je 81 projekat ali je kod 25 ubrzo došlo do „izvesnih teškoća u realizaciji". Na kraju je iskorišćena samo polovina deviznog iznosa Zajma. Ostatak novca, kako je tvrdio Mlađan Dinkić u knjizi „Ekonomija destrukcije", prenet je u Beogradsku banku na Kipru i u jednu londonsku banku.

Profimedia
Profimedia

Novac iz Zajma dobili su proizvođač đubriva „Gaj" iz Kovina, EI Niš za proizvodnju tjunera i nove katodne cevi, Simpo za novi pogon u Bujanovcu, farme junadi u Valjevu i Lapovu, Fabrika opeka Magnohrom, Fabrika svetiljki iz Barajeva, novopazarski kombinat „Vojin Popović" za proširenje ribnjaka, preduzeće „Elgra" iz Ljiga za preradu otpadne gume, Fabrika mašina Boljevac (34,5 miliona dinara), Srpska fabrika stakla (10,2 miliona), Moravka tekstil iz Požarevca (90 miliona), Banatplast iz Plandišta (2,5 miliona za proizvodnju plastičnih čaša), Brodogradilište „Tito" (80 miliona), Industrija ventila Sremska Mitrovica (26,6 miliona), Kombinat „1. oktobar" iz Bašaida (37,5 miliona za navodnjavanje).

Kad su se posle poraza Miloševića na izborima 2000. godine svodili računi, ispalo je da su 62 firme, korišćenjem sredstava Zajma za privredni razvoj, ostvarile inflatornu dobit od 69 miliona maraka. Tadašnji guverner NBJ Mlađan Dinkić saopštio je u aprilu 2001. godine da je među društvenim firmama najveću inflatornu dobit ostvarila kompanija Simpo (oko sedam miliona maraka), a među privatnim firmama „Vujić" iz Valjeva (oko 1,4 miliona maraka).

Kako se približavao kraj 1990. godine, tako je fijasko sve očigledniji pa su u igru uvedeni novi „podsticaji". Mediji su tako obaveštavali da su „Rezultati izbora u Srbiji podstakli ulagače" i nudili priču izvesnog Mladena Simijonovića, gastarbajtera iz Nemačke: „Pobeda Slobodana Miloševića na višestranačkim izborima u Srbiji ulila mi je poverenje da će se sredstva Zajma uložiti u prave razvojne programe, pa sam se zato odlučio da sa familijom uložim 320.000 maraka za bolju budućnost srpske privrede."

 

Nacionalno napaljeni i ekonomski lakomisleni darivali su stari porodični nakit, ručne časovnike, ogledala, stilski nameštaj, automobile, zemljište... Slobodan Gvozdenović iz Beograda poklonio je stematografiju Kristofera Žefarovića iz 1741. godine, najznačajniji grbovnik, procenjen na 12.000 maraka. Ratko Stojanović iz Cerovca kod Smederevske Palanke poklonio je 500 kila pšenice, a „službenica iz Prištine koja se slučajno zatekla u Narodnoj banci skinula je i prsten s ruke“


Najupečatljiviji primer medijske manipulacije bio je tekst objavljen u Politici s naslovom „Još jedan vid zajma za Srbiju". U tekstu, između ostalog piše: „Ovih dana je grupa naučnika ustupila licencu patentiranog pronalaska našoj fabrici. Samo na osnovu ovog pronalaska moguće je ostvariti efekat od milijardu dolara u roku od 10 godina... Koliko je još pronalazaka koji mogu doneti i veće efekte", pita se autor skriven iza inicijala M. V. Koja grupa naučnika? Koju licencu? Kojeg patentiranog pronalaska? Kojoj našoj fabrici? Ko je utvrdio efekat od milijardu dolara? Autor teksta se o tome nije izjasnio.

Konačni devizni zbir Zajma za preporod (dinarski se ne računa jer ga je pojela inflacija) bio je porazan - sakupljeno je 86.188.434 dolara (8,6 odsto predviđenog iznosa).

Bio je to veliki nauk za Miloševića i uvertira u veliku pljačku naroda 1992. i 1993. godine kroz hiperinflaciju i piramidalnu štednju. Za poraz u Zajmu, Milošević se strašno osvetio građanima Srbije. Sve ono što nije dobio kroz Zajam, Milošević je iz slamarica oteo od građana na ulici („devize, devize") i uz pomoć Jezde Vasiljevića (Jugoskandik) i Dafine Milanović (Dafiment banka). Razmere te pljačke nikad nisu do kraja kvantifikovane, pa se najčešće koristi rastegljiva računica „od četiri do osam milijardi dolara". Uostalom, Milošević nikome ništa nije morao da vraća. Nova vlast (koalicija DOS) obećala je 2004. da će u naredne četiri godine vratiti građanima dug iz Zajma od 56 miliona evra.

Milošević nije ni preporodio srpsku privredu i državu. Naprotiv, domaća privreda prošla je u vreme Miloševića agoniju i kolaps i dočekala slom njegovog režima s izgubljenom polovinom svoje vrednosti.

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.