Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Svet

"Više novca za sve...": Kada bi se pitao Berni Sanders

Bio bi šokantan skandal ako bi se otkrilo da je medicinska nauka decenijama znala za lakše lečenje osnovnog uzročnika raka - ali da su potiskivane informacije kako bi se zaštitili interesi u medicinskoj industriji vrednoj stotinama milijardi godišnje. U profesiji ekonomije, novinarstva i politike takva izdaja nije nezamisliva, nažalost!
Piše Goran Nikolić
Datum: 17/08/2018

"Više novca za sve...": Kada bi se pitao Berni Sanders

Profimedia

Pre 18 godina Džejms Galbrajt, sin najpoznatijeg i „najprodavanijeg“ ekonomiste svoje generacije Keneta, nasmejao je Klintona i njegove savetnike, tvrdeći da je budžetski suficit, koji je demokratska administracija smatrala svojim vrhunskim postignućem, u stvari opasnost. Rekao im je da je višak u državnim kasama, nauštrb posledičnog manjka novca u rukama pojedinaca i kompanija, gde bi se mogao potrošiti i podstaći ekonomiju, ono što bi moglo izazvati recesiju.

Već sledeće godine, kada je kriza pogodila SAD, pokazalo se da je bio u pravu, implicitno potvrđujući jednu od glavnih teza protagonista Moderne monetarne teorije. Danas je Galbrajt najpoznatiji ekonomista u temeljnoj debati o tome da li su deficiti važni (i na koji način) i jedan je od onih koji misle da svakako ne treba balansirati budžet, već da je njegov deficit integralni deo fiskalne strategije za ekonomski rast (čak i u dobrim vremenima). On podržava malu grupu ekonomista koji čine novu školu zvanu: Moderna monetarna teorija (MMT), gde su, pored ostalih, profesori: Bil Mičel, Stefani Kelton, Randal Vrej, kao i milioner Voren Mosler, bogati finansijer sa Volstrita (koji je kao bogataš sa slabošću za fensi automobile čudan dodatak grupi), koji je, kao rezultat svog bankarskog rada, došao do nekih neortodoksnih i komplementarnih ideja o novcu. Ova grupa ekonomista dobila je status rok zvezda, kada su na konferenciji u italijanskom Riminiju morali preseliti događaj na košarkaški stadion zbog velikog interesovanja.

Pokret“ je brzo pridobio i privrednike, te, najvažnije od svega, mlade entuzijastične sledbenike, uglavnom kroz eksploziju ekonomskih blogova (pre svega, „New Deal 2.0“, kao i „Naked Capitalism“, sa gotovo milion mesečnih čitalaca). Moderna monetarna teorija ima još nešto što najčešće ne-mejnstrim ekonomske doktrine nemaju: posvećene blogere i komentatore, brojne Jutjub prezentacije i „ulični tim“ mladih, politički angažovanih ljudi koji su saznali o ovim teorijama na mreži i sami preuzeli da šire „jevanđelje“ sa skoro religioznom žudnjom. Ti studenti osnovali su grupu „Moderna mreža novca“ koja je održala seriju simpozijuma sa zvučnim imenima poput bivšeg grčkog ministra finansija Janisa Varufakisa. Saradnja sa Sandersom dodatno je povećala legitimitet grupe.

Među mladima postoji ogroman apetit za nova rešenja problema sa kojima se suočavaju moderne ekonomije, od automatizacije do autsorsovanja poslova. Dodatno, finansijska kriza je potresla poverenje javnosti u uspostavljene načine razmišljanja. Dok je npr. univerzalni osnovni dohodak pre nekoliko godina izgledao nerealno i utopijsko, danas su njegove verzije prihvaćene i od Silicijumske doline, ekonomista sa levice i desnice, te političara širom sveta.

Zagovornici MMT insistiraju da to nije ideologija ili da su zagovornici bilo kakve specifične ekonomske politike, već samo imaju kao cilj opisivanje načina na koji novac radi u savremenom svetu. Moderna monetarna teorija opisuje realan svet, dok neoklasična teorija opisuje fikcionalan svet, gde je novac irelevantan, barem tako tvrde ekonomisti MMT. Po MMT, glavni ekonomski konstrukti, kao što su javne finansije i koncepcija valute, jesu destruktivni i neprestano pojačavaju manjkavosti sistema. Oni tvrde da ceo mejnstrim ekonomske profesije pogrešno razume kako vlada stupa u interakciju sa privredom.

Zaista, ako je Moderna monetarna teorija ispravna, onda je sve što smo mislili da znamo o budžetu, porezima i ulozi centralnih banaka pogrešno. Novac nije oskudna roba poput srebra ili zlata. Ako se sav novac na kraju krajeva kreira obećanjem vlade, onda iz toga proizilazi da ona, odnosno centralna banka (CB), ima vodeću ulogu u makroekonomskom upravljanju, a po MMT, manjak novca je posledica nerazumevanja procesa kreiranja novca.

Za mnoge je iznenađujuće da je (heterodoksna pozicionirana) MMT pronašla srodstvo sa revolucionarnim levičarskim pokretima. Tadašnji član budžetske komisije, senator Berni Sanders, angažovao je vodećeg MMT saradnika i kolegu Randala Vreja i Stefani Kelton kao glavnu ekonomsku savetnicu. U Britaniji su slične ideje Ričarda Marfija počele da se razvijaju u manifestu famoznog laburističkog lidera Džeremija Korbina u septembru 2015. Postkejnsijanske teorije su naravno našle topao prijem i među ostalim levičarskim pokretima; poput Podemosa ili Sirize (čiji je glavni protagonista Varufakis zbog pritiska krupnog biznisa i evropskih političara morao da podnese ostavku). Indikativno je da je ideja o velikim ekonomskim stimulansima za obnavljanje infrastrukture služila kao zajedničko telo za birače Trampa i Sandersa 2016, koji su voleli ideju o poslu možda više nego što nisu voleli ideju o nacionalnoj zaduženosti.

Prema ovoj maloj ali sve glasnijoj grupi ekonomista - uključujući Stefani Kelton, ekonomsku savetnicu Sandersa tokom kampanje 2015-2016 - kada jednom promenimo način na koji razmišljamo o novcu, možemo svima obezbediti zaposlenost. Inače, Berni Sanders, verovatni kandidat za predsednika na izborima 2020. godine (za američke pojmove, izraziti levičar), postavio je Stefani za savetnicu po preporuci nekoliko istaknutih levičarskih ekonomista (uključujući Dina Bejkera i Džejmsa Galbrajta; pre toga, ona je bila glavni ekonomista u Odboru za budžet Senata). Implicitna poruka kampanje, veoma dobro dočekana, bila je: „Novac za sve“ ili „Novac iz helikoptera“.

 

Legalni falsifikatori

Postoje brojne privatne kompanije koje imaju dozvolu za „štampanje“ novca elektronskim putem. Ove kompanije poznate su kao „banke“, a kreiraju 97% novca u britanskoj ekonomiji. Banke stvaraju novac kada daju kredite. Brojevi koje vidite prilikom provere stanja svojih računa u bankama su jednostavno elektronske cifre u računarskim sistemima banke. Kad god banka izvrši kredit, istovremeno stvara odgovarajući depozit na bankovnom računu dužnika, čime stvara novi novac. Banke bi volele da smatramo da su zauzete prikupljanjem novca od štediša, koji zatim plasiraju malim preduzećima („pomažući preduzetnicima da stvore nova radna mesta i razvijaju ekonomiju“), ali to je, manje-više, bajka. Većina novca koji banke kreiraju ide direktno na tržište nekretnina, podižući cene stanova. Veliki deo ostatka ide u finansijski sektor, podstičući trgovinu, špekulacije i „društveno beskorisne“ aktivnosti. Samo 13% njihovih plasmana ide za poslove izvan finansijskog sektora.

Kritičari navode da bi ove ideje dovele do „nedostatka novca, visoke nezaposlenosti i niske ekonomske aktivnosti“. Po skepticima, ideja da društvo može uspostaviti jedinstveni nezavisni odbor koji bi mogao da donese dalekosežne odluke o količini potrebnog novca graniči se sa autoritarnom. Umesto toga, treba ostaviti bankama moć kreiranja novca, ali koristiti strože propise kako bi one uputile novac produktivnim delovima ekonomije.

Međutim, pristalice ideje o „društvenom novcu“ ukazuju da regulativu i danas uspostavlja komisija, koja je daleko manje transparentna, tj. odgovorna javnosti preko drugog tela za monetarnu politiku. Banke će uvek nadmudriti regulatore, što znači da će poreski obveznik još jednom biti na udaru za bankarske propuste. Dobit će opet biti privatizovana, a gubici socijalizovani.

Dodatno, predlog o pooštravanju (prudencijalne) regulative nas još uvek ostavlja u sistemu u kojem se novi novac kreira samo ako se domaćinstva i kompanije dodatno zadužuju (jer banke stvaraju novac kada daju kredite). Nasuprot tome, predlog MMT bi omogućio CB da stvori novac „bez dugova“, koji bi se mogao potrošiti u realnoj ekonomiji (od strane izabrane vlade), a da niko drugi ne bi trebalo da ide dalje u zaduživanje.

 

Skepticizam mejnstrima

Skepticizam bogataša sa Volstrita ne treba da čudi, jer ono što predlaže MMT bi im smanjilo parče lako zarađenog kolača. Ipak, čak i ugledni ekonomisti koji su za višu javnu potrošnju, nerado prihvataju postulate MMT. Naime, rizik od inflacije većinu vodećih ekonomista i kreatora ekonomske politike odaljava od MMT, oni ipak smatraju da je srednjoročno od ključne važnosti da fiskalni deficit zadržite u podnošljivim okvirima. Krugman se plaši da bi, tokom vremena buma, moglo doći do hiperinflacije. Ekonomisti MMT, istina, priznaju da deficiti mogu ponekad dovesti do inflacije, ali samo kada je privreda u stanju pune zaposlenosti i iskorišćenosti resursa. Oni ukazuju da su američke zarade stagnantne u praktično pune četiri decenije, a da niske kamatne stope ukazuju na to da privreda i dalje ima mnogo prostora da poveća proizvodnju pre nego što inflacija, koja je u poslednjih 35 godina zanemarljiva, počne da se ubrzava.

S druge strane, skeptici upozoravaju: Zimbabve je to uradio, Vajmarska Nemačka, Venecuela (nažalost i Srbija devedesetih): pokazalo se, ne radi dobro! Visoka inflacija sedamdesetih u SAD, kao ni činjenica da se katastrofa još nije dogodila, ne znači da se neće dogoditi. Dodatno, pored problema inflacije, centralna banka će podići kamate, što će imati negativan uticaj na zajmoprimce. Uz to, ekonomska racionalnost državnika nije se pokazala na delu, ne računajući njihovu skoro inherentnu sklonost korupciji.

Kritičari kažu da se treba podsetiti da je Velika recesija započela sa ekspanzijom kreditiranja nebankarskih subjekata u SAD.

 

Značaj izuma kredita

Za razliku od robnog novca, koji je neophodno oskudan, kredit je u stanju da olakša mnoštvo transakcija društva i zadovolji naše raznolike potrebe. Pre uspostavljanja bankarskog sistema, društvo se moglo uključiti samo u poduhvate koji bi se mogli finansirati „štednjom“. Pošto su uštede bile oskudne, one bi se pozajmile po visokim kamatnim stopama, onemogućavajući investicije, i shodno tome zaposlenje.

Pošto se kredit (podstaknut ugovornim zakonom, sistemom krivičnog pravosuđa, CB i računovodstvenim sistemom) može kreirati s lakoćom, ta sjajna mogućnost mora se strogo regulisati u interesu društva u celini. Krediti bazirani isključivo na štednim depozitima uslovili bi nedostatak novca, visoku nezaposlenost i nisku ekonomsku aktivnost. To je razlog zbog kog je, takođe u tome kontekstu limitirani, zlatni standard Kejnsu bio „varvarski relikt“, jer zlato u banci nikada ne može dovoljno doprineti ekonomskim aktivnostima društva.

 

Novac za sve!

Donekle je ironija da se predlozi kao što je „Medicare for All“ Bernija Sandersa rutinski odbacuju zbog visoke cene koja bi navodno morala da se plati. Previđa se činjenica da je Amerika imala deficit svake fiskalne godine od 1970, što je dovelo do državnog duga (akumulacija svih tih deficita) od 21.000 milijardi dolara, što je približno jednako BDP-u te zemlje. Tvrdnja ekonomista iz MMT je da je panika u pogledu deficita budžeta države, pa i onog koji bi se eventualno stvorio većim izdacima za pokrivanje studenskih kredita ili socijalnog staranja, pogrešna i atavistički ostatak zlatnog standarda. Oni tvrde da sve dok zemlja može mobilizovati potrebne resurse rada, opreme i sirovina, ona može pružiti sve javne usluge. Dakle, pod ovakvim valutnim sistemom, vlada može štampati novca koliko god želi, sve dok ima neuposlenih resursa. Strah od deficita, prema Modernoj monetarnoj teoriji, dolazi od dubokog (možda i neiskrenog) nerazumevanja prirode novca.

Na kraju, bio bi šokantan skandal ako bi se otkrilo da je medicinska nauka decenijama znala za lakše lečenje osnovnog uzročnika raka - ali da su potiskivane informacije kako bi se zaštitili interesi u medicinskoj industriji vrednoj stotinama milijardi godišnje. Profesionalni položaj lekara i licence bili bi razbijeni, a besni bi marširali ka svakoj gradskoj bolnici i medicinskom koledžu u zemlji. U profesiji ekonomije, novinarstva i politike takva izdaja nije nezamisliva, nažalost! Skoro pet decenija američka vlada kreira i rasipno troši milijarde dolara američke valute, a skoro da nijedan od glavnih ekonomista, novinara ili političkih lidera nije shvatio da je vredno razmišljanja čak i pokušati objasniti kakva je stvarna uloga državne valute, kako ona funkcioniše i kakav bi njen uticaj mogao biti na povećanje zaposlenosti i životnog standarda.

Naravno, mnogo je onih, posebno u finansijskom sektoru, koji su zainteresovani da slika ostane nejasna. Međutim, strah od ostavljanja bankama mogućnosti da kreiraju novac, što može da znači moć i da oblikuju društvo, neumitno tera društvo na akciju.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.