Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Intervju

Veliki intervju Biljane Srbljanović: Ovde najbolje prve smaknu

Moji stavovi nikada nisu bili stavovi većine i uvek su izazivali odijum, naročito onda kad se nije ni znalo šta mi je stav. Mene je mnogo lako etiketirati po mnogo osnova, otpisati sve što ja mislim i radim, prozvati me glupačom, narkomankom, histeričnom, frustriranom, kaže u ekskluzivnom intervjuu Branku Rosiću, Biljana Srbljanović, prvi put pristajući da priča o stvarima iz privatnog života
Piše Branko Rosić
Datum: 31/12/2016

Veliki intervju Biljane Srbljanović: Ovde najbolje prve smaknu

Biljanu Srbljanović često viđam. Kod nje, tačnije kod njenog čoveka sam gledao poslednje Evropsko prvenstvo u fudbalu. Tih večeri četvrtfinala, polufinala i finala (gde smo jedino ona i ja navijali za Francusku) brinula se o pivu, pravila savršenu pitu i valjala fore. Mnogo mi je pomogla i oko mog prvog romana, čak i u danima kada ju je nacija rastrzala.

Ali izbegavam intervjue s njom jer nas oni uvek, pa, skoro posvađaju. Jer ona mrzi intervjue i da je posle razvlači mikro i makro čaršija, pa im ne želi dati povod. No nedugo nakon tog EP-a našli smo se s društvom u krstarenju beogradskom rekom. Bio je to dan godišnjice akcije "Oluja" i Biljana mi je opisala dan kada sa drugaricama nosi vodu izbeglicama na traktorima kojima se ne dozvoljava ulaz u Beograd. Prolazili smo brodom po arheološkim ostacima socijalizma, devastiranim industrijskim postrojenjima, vikendicama... rasturene fabričke dizalice i pompezna kič vikendica jednog od vođa jednog od klanova.

I u toj scenografiji, dostojnoj uvodne špice serije "Sopranos", odlučio sam da ponudim materijal za novu "svađu", da predložim da uradimo jedan sasvim drugačiji intervju. Bio sam sasvim siguran u to kada smo okrenuli brodom ispod mosta u Ostružnici, ostavili Obrenovac iza nas (zbog kojeg su je i jednog nesporazuma razapinjali) i krenuli u rikverc ka Beogradu, gde su je proteklih dana plebiscitarno obožavali zbog posta o Barešiću, roditeljima, ambasadoru u Stokholmu. Zato je bilo logično da krenem baš od te njene priče.

 

Poslednjih dana imala si savršenu percepciju svog posta o svadbi tvojih roditelja u jugoslovenskoj ambasadi u Stokholmu, ubistvu ambasadora u istoj toj ambasadi i na kraju nedavnom podizanju spomenika istom tom ubici... Taj tvoj post lajkovali su razni ljudi - od tvojih redovnih pratilaca na FB do raznih drugih, poput evropskog prvaka u boksu i današnjeg političara Nenada Borovčanina. Da li si iznenađena tolikim plebiscitarnim odobravanjem i možda najvećom podrškom?

To si ti imao percepciju posta, ja i ne znam kako da na Fejsu uključim tu funkciju, koja će mi pokazati ko tačno lajkuje ili voli. A i da znam, bolje da ne znam. Moji stavovi nikada nisu bili stavovi većine i uvek su izazivali odijum, naročito onda kad se nije ni znalo šta mi je stav. Mene je mnogo lako etiketirati po mnogo osnova, otpisati sve što ja mislim i radim, prozvati me glupačom, narkomankom, histeričnom, frustriranom... dodaj šta hoćeš na ovaj spektar mizoginih seksističkih uvreda, koje negujete i u tvom listu.

Ti dođeš i nekom kažeš da je nepošten, jer se ostrvljuje na majke pobijene dece u Srebrenici, on ti odgovori da si narkomanka u bolnici i da treba da vezeš Vilera umesto da nešto pričaš. Ok, sve i da sam narkomanka što veze Vilera, šta ono bi sa krvničkim vređanjem majki duša pobijenih u Srebrenici? Znaš šta? Ništa. Jer nama dominiraju ljudi bez časti i obraza, koje savest nikada ne grize ni za šta i, što je još važnije, koje društvo nikada ne podseća na to zbog čega bi savest morala da ih peče.

Šta je lakše od toga da uvrediš mene? Pa to može bukvalno svako, od glupog Krla, do Ivice Dačića. Bukvalno svako jednim potezom može da zanemari sve ono što sam ja, šta sam radila i uradila i šta stvaram, da me uvredi prostački, i ljudi će se cerekati i aplaudirati. A to je najviše zbog toga što smo svi mi, ljudi kao ja, godinama, decenijama dezavuisani kao strani plaćenici, izdajnici, kurve, narkomani, otpadnici od sopstvenog naroda, samo zato što javno govorimo ono što svi znaju i negde osećaju, ali nije popularno da se tako kaže.

 

Ti tvoji što su aklamacijom primili moj post o ubistvu Rolovića i podizanju spomenika ustaškom teroristi, u šoku su jer kako to da ja branim Srbe? Ko očekuje da se ja radujem slavljenju Stepinca, taj ne zna ništa ne o meni, nego o životu. Ali istovremeno ću uvek podsetiti da je SPC već beatifikovala Nikolaja Velimirovića, iako je bio ozloglašeni antisemita ljotićevskih ubeđenja i dela

 

Kad sam pisala o referendumu za Ustav, koji, a to smo svi znali još onda, ne samo da je bio nelegalan već i jedan strašno opasan zastoj za čitavo društvo, Tijanić me je okarakterisao kao "onu što je upravo ustala iz kreveta ambasadora zemlje koja nas je bombardovala". To što je to tada bio moj venčani muž, što su Francuska, a i on sam, mnogo doprineli tome da nas manje bombarduju, to je bilo nebitno. Ja sam postala strana kurva. Tirnanić je tada pisao da sam uličarka na Pigalu koja laže da radi u pozorištu u Parizu. Bukvalno. Bukvalno, bukvalno. A zašto? Zato što sam nešto pisala protiv teorije trećeg metka koja se endemski širila od tada stvarno smrdljivog NIN-a.

Kada te rodonačelnici i očevi srpske tabloidne kolumnistike na taj način diskvalifikuju, onda ti ne ostaje preveliko područje borbe u decenijama koje dolaze. Tijaniću sam bila dramaturškinja sa čupavim obrvama što se kurva, vašem Petroviću sam petnaest godina kasnije, besposlena dramaturškinja što se drogira u ludnici. A sve zbog istih tekstova, da l' o Srebrenici, da l' o Ustavu, da l' o ratovima, da l' o nesuočavanju sa krivicom. A ljudi zapravo retko čitaju ono što ja stvarno pišem, zadovoljavaju se da tabloid prenese parče mog tvita ili posta na Fejsbuku, da ga stave u lažni kontekst ili čak da otvoreno lažu.

Ja sam na to navikla i zbog toga sam, poslednjih godina, uglavnom izvan javnog života. Ovaj intervju, to čitaoci moraju da znaju, dala sam ti jer sam podlegla neopisivom pritisku i emotivnoj uceni, i to ćeš mi platiti kad-tad. A neću da pričam. Jer neću da gledam šta ljudi posle govore o meni. Živim svoj život okružena ljudima koje volim i koji me vole i to mi je dosta. Srela sam svog soulmejta, s njim mi je dovoljno da se svađam o politici i ubeđujem stavovima, ne treba mi veća scena.

Ti tvoji što su aklamacijom primili moj post o ubistvu Rolovića i podizanju spomenika ustaškom teroristi, u šoku su jer kako to da ja branim Srbe? Čak i u tome, iako je Rolović Crnogorac, a zapravo i pre svega Jugosloven, a ustaša - ustaša, pa tek onda Hrvat, mi vidimo neko kolektivno žrtvovanje i kolektivnu patnju. Radi se o tome da su ustaše uvek bile zlo, to je jedna od najodvratnijih i najkrvoločnijih vojnih formacija u ovom delu sveta, njihova ideologija je ogavna, njihovo veličanje sramno. To sam govorila i za četnike i za svaku vrstu etnički vođenog nasilja, zločina, čišćenja.

Ko očekuje da se ja radujem slavljenju Stepinca, taj ne zna ništa ne o meni, nego o životu uopšte. Ali istovremeno ću uvek podsetiti da je SPC već beatifikovala Nikolaja Velimirovića, iako je bio ozloglašeni antisemita ljotićevskih ubeđenja i dela. Jasenovac jeste bio stravični logor i večita sramota Hrvatske, Stepinac je jedan od simbola tog zločina. Naravno da svi moji principi govore protiv toga, ali ne zato što su "oni nas", nego zato što su "oni bilo koga"!

E to je ono što nikada neće naići na aklamaciju.

 

Prolazimo pored Beton hale i možda najveće piste onoga što ti nazivaš "Sava novim ženama". Da li čitava borba za ženska prava danas pada na dokovima Beton hale?

Nušić ima onu manje-više zaboravljenu komediju "UJEŽ" (Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena), koja cinično ismeva žene okupljene oko udruženja "Cvijeta Zuzorić" i uopšte, žene koje nešto misle. Čitala sam kod Radine Vučetić, istoričarke, kako je Nušić tvrdio da je bio inspirisan fotografijom iz novina, na kojoj su se videle žene doterane po poslednjoj modi, kako sede u bašti "Moskve" puše i piju pivo, vode glupave razgovore, dok njihovi muževi jure za decom i okolo šetaju u odelima sa neušivenom dugmadi, gladni i zapušteni. Jer, žena koja je "javna", nužno zapostavlja svoju "osnovnu obavezu" da ušije dugme i nahrani muža i dete.

Radina je našla tu originalnu fotku, na kojoj žene zaista sede u bašti "Moskve", piju vodu, a ne pivo i nijedna ne puši, a o tome da li je razgovor bio glupav ili filozofski, Nušić je valjda nadnaravnim moćima naslutio na osnovu slike. Od tada, do danas, žene, posebno one mlade, izborile su se da, obučene po ovoj odvratnoj poslednjoj modi, sede po baštama, puše i piju pivo, ali i dalje se podrazumeva da su im razgovori kokodakanje, a da im je osnovna dužnost da služe muža i rađaju decu. To je, na neki način, i logičan proces, one posmatraju društvo i traže način za preživljavanje. Jedan od načina je uvek bio - da se dobro udam i pod "dobro" se uvek podrazumeva finansijski nivo.

 

To da su mladi prve žrtve, to da ubijaju decu, to da ih streljaju s leđa, to da najbolje i najpametnije - prve smaknu, to je postalo princip koji je vladao nama zaključno sa 12. martom. U međuvremenu, ja sam valjda bila ona žaba što je skuvana, a da nikad nije ni postala svesna da je golo meso

 

To nije ništa novo, naravno, niti je ekskluzivno vezano za nas, ali je nekako hipertrofirano poslednje decenije. Gotovo da je postala sramota za mladu lepu ženu da radi. Njeno je da izgleda i da nađe muža, nakon toga da što pre rodi dete, koje je njen penzioni plan, pa šta god da se dogodi, bogati otac će izdržavati dete i majku svog deteta. Možda sam ja prestroga i možda je moje vaspitanje to koje me tera da gledam život drugačije, brak je partnerstvo, ravnopravno ulaganje sebe, svoje energije, svog rada, svega svog i od strane muža i žene.

Sećam se jednog događaja od pre pet-šest godina, dok sam bila "žena ambasadora" u Bakuu, sedeli smo na nekom divnom garden-partiju u nedelju po podne, gledali u more, jeli od ptice mleko, sa gomilom diplomata i političara, žene se smeškale dok su muževi obavljali poslove. Usred žura ja se dignem, izvinim svima, jer sam žurila da uhvatim avion koji je, preko pi..e lepe materine, leteo za Srbiju, gde sam morala da stignem na nastavu sledećeg dana. Svi su nešto kao negodovali, pa gde ćeš sad, pa kako, pa zašto, a onda je jedna žena evropskog ambasadora u čudu pitala: "Zar ti muž ne daje dovoljno novca, pa moraš da radiš?"

To da ja ne radim samo zbog novca, da mi je novac koji tako zarađujem nedovoljan da pokrije samo te avionske karte, ali da to volim, da je to moj život, da u to ulažem drugi novac koji zarađujem dramama, jer želim to da radim, ja jednostavno tim ljudima nisam mogla da objasnim. To da meni muž ne daje novac, jer ja nisam nesposobno izdržavano lice i da, i da mi ga daje, ja za njega takođe radim, to žene koje su se "dobro udale" u Evropi ili u Beton hali jednostavno ne mogu da razumeju.

Iskreno, ne bih imala ništa protiv nekog mecene, koji bi mi finansirao godinu da završim doktorat, ali tako da znam da svojim radom to mogu posle da vratim. Pošto to ne postoji, ceo život se borim da uradim sve ono što želim i što me čini srećnom. Uvek ću rado mužu ušiti to dugme, ali zato što ja tako hoću, a ne zato što se to podrazumeva. Ništa lepše od dugmeta ušivenog iz ljubavi i pažnje, obostranog poštovanja i partnerskog odnosa prema teretu života, pa i prema lovi.

 

Da se nadovežemo, juče je bio dan baš kao i onaj 1945, kada je Tito ženama dao pravo glasa. Otkud to da danas imamo toliku želju da se sve to odbaci? Pa čak postoje žene koje preziru tvoje "zanovetanje" i prebacivanje njima i njihovoj želji da se samo dobro udaju.

Ako ćemo iskreno, Tito jeste ženama dao pravo glasa, ali ga je odmah potom svima ukinuo, tako da je ta stvar dosta problematična kao neki svetli primer. Ipak, u posleratnoj Jugoslaviji, sve do osamdesetih godina, ako i nismo imali de facto pravo glasa, žene su imale ubrzanu emancipaciju i pravo na ravnopravnost. Nije se postavljalo pitanje da li žena treba da radi, da li mora da bude majka, da li je ravnopravna učesnica na tržištu rada i u svim društvenim zbivanjima. U Francuskoj je, do šezdesetih godina, ženi bila potrebna saglasnost muža da otvori račun u banci, čak i  kada je sama bila zaposlena i zarađivala sopstveni novac. Našem socijalističkom društvu to je još onomad delovalo arhaično i nenormalno. U Švajcarskoj su, u nekim kantonima, žene dobile pravo glasa tek osamdesetih, i to najviše jer su ga same odbijale do tada.

Onda se, kao i u svemu ostalom u Evropi, krajem osamdesetih dogodilo jedno veliko ubrzanje i snažne promene u uređenjima društva, a kod nas je taj proces išao jednakom brzinom, ali u potpuno suprotnom smeru. Kada je Berlinski zid padao, kod nas se podizao, odjednom je zapravo iznikao, a da ga još u potpunosti nismo razmontirali. To podrazumeva i povratak na nušićevski podsmeh ženama koje odbijaju stereotipe patrijarhata, koje ne misle da su vlasništvo oca ili muža, koje brane pravo na svoje ime i svoj glas - ne samo onaj na izborima nego i glas u javnom diskursu.

 

Šta je lakše od toga da uvrediš mene? Pa to može bukvalno svako, od glupog Krla, do Ivice Dačića. Bukvalno svako jednim potezom može da zanemari sve ono što sam ja, šta sam radila i uradila i šta stvaram, da me uvredi prostački, i ljudi će se cerekati i aplaudirati

 

Velika je kampanja poslednjih godina protiv obrazovanja i emancipacije žene. Mesecima je Politika Ljiljane Smajlović vodila borbu protiv "mladih hedonistkinja" koje se "predugo obrazuju", umesto da rađaju, pa je zato Srbiju pogodila čuvena "bela kuga". Time se podrazumeva da je rađanje ne samo obaveza, već da je krivica za nizak natalitet isključivo na ženi, muškarac je tu potpuno aboliran.

U toj kampanji, Politika nije ispitivala ekonomske faktore kao izvor te "bele kuge", nije se bavila reproduktivnim zdravljem i stanjem u zdravstvu, nisu odšetali do bilo koje državne bolnice u kojoj se hiljade žena leči u ponižavajućim uslovima, pokušavajući da zaista i imaju decu. Nisu napisali kako se, ispod tezge i za ogroman novac, u Srbiji nabavljaju lekovi neophodni za bilo koju vrstu asistirane reprodukcije, ili čak samo za održavanje trudnoće. Nisu zabeležili kako žene čekaju u spavaćicama u podrumu bolnice "na punjenje", kako pojedini državni ginekolozi nazivaju inseminaciju. Nisu slikali prostoriju za davanje ejakulata, u kojoj se vrata ne zatvaraju, i stoji jedan porno-gej časopis. Nisu pitale te žene da li su se "predugo obrazovale" ili su samo skupljale hiljade evra za procedure i lečenje, često na zelenaške kredite koje vraćaju godinama nakon što im je lečenje propalo.

Jer, takve teme se u patrijarhatu kriju, štaviše mnogo je lakše kreirati polemiku neodgovornim tekstovima u najstarijem paradržavnom dnevniku i onda se raspravljati sa ono malo građanske i feminističke Srbije, koja je ionako već toliko omražena da svaka Ljiljana Smajlović može da je zapiša. Idi pitaj očajnicu što se zadužila sto puta da bi je neki lekar tretirao kao marvu, pa kad joj i deseti pokušaj ne uspe, ostanu joj dugovi da se još godinama seća svog najgoreg iskustva u životu, šta misli o tekstovima koji napadaju žene i krive ih za propast srpskog naroda? Mislim da joj ne treba previše hedonističkih godina obrazovanja da te otera u majčinu da ti više nikad ne padne na pamet da ženu kriviš za sve.

 

Vratimo se opet na Jugoslaviju, u godini njenog raspada prethodiće velike demonstracije 9. marta 1991, u kojima je poginuo tvoj drug Branimir Milinović. Da li si tog popodneva definitivno odrasla (a već si odrasla) i shvatila da stvari više neće biti kao što su bile. Šta si osećala tog popodneva i večeri 9. marta kada si saznala za smrt druga?

Nisam ja nikada odrasla. Ostarila sam, a nisam odrasla. Moja pamet je ista ona kao tog dana i te noći, pobegla sam od kuće, slagala neku glupost, da bih išla na demonstracije. Obukla sam se "fino", da roditelji ne provale da idem da se vucaram po ulicama, tako sam, u nekoj "Murinoj" ekološkoj bundici bežala od suzavca po barama od vodenih topova, kao mala bimbo. Posle tu bundu nisam mogla da izluftiram, danima je to sintetičko krzno smrdelo na gas, svima su oko mene suzile oči kad uđem u zatvoren prostor. Išla sam tamo jer sam osećala da treba da idem, jer su to bila moja uverenja - da je TV Bastilja zlo, da treba da padne, da je Ante Marković bio super i da opozicija, šta god to značilo, treba da pobedi Miloševića.

U onoj gomili nisam uspela ni da se sretnem sa drugarima, tada nije bilo mobilnih, naravno, i svi smo izgleda jedni drugima dali "dejt" Kod Konja. Naravno da niko nikog nije mogao da pronađe, bila sam sama, sama sam se drala i bežala. Nije mi na pamet padalo koliko je zaista opasno. Nisam mogla ni da pomislim da će biti pucnjave. Nisam mogla ni da sanjam da će Brana biti jedina civilna žrtva.

 

Kad sam pisala o referendumu za Ustav, koji, a to smo svi znali još onda, ne samo da je bio nelegalan već i jedan strašno opasan zastoj za čitavo društvo, Tijanić me je okarakterisao kao "onu što je upravo ustala iz kreveta ambasadora zemlje koja nas je bombardovala"

 

Uveče sam na Dnevniku saznala. Rekli su Branino ime, kao da je neki opaki kriiminalac koji je s mukom savladan. Dečko je bio ubijen, tamo kod "Londona", dok je trčao. Metak ga je pogodio s leđa. Bio je retko pametno i talentovano biće, jedan plemeniti mali panker, jedna duša i pametnica, naš mali brat.

Sutradan smo, zajedno sa Braninim pravim bratom, mojim drugom, išli da položimo cveće. On je bio strašno ljut i besan, i na mene, zašto smo uopšte išli na te demonstracije. Ubrzo se zauvek iselio iz zemlje, da se više nikad ne vrati. Mislim da se zgadio, da smo mu se svi smučili, i bio je u pravu.

Ja tad ništa nisam mislila, ništa. Samo sam znala da smo u pravu i da je to jedini put. I dalje se nisam bojala, jer sam bila beslovesno biće. Mislila sam da je metak detetu u leđa dok beži - samo jedna grozna slučajnost, jedan nesrećan, nesrećan slučaj. A nije bio: bio je to početak metoda koji je ubrzo zavladao čitavom Jugoslavijom. To da su mladi prve žrtve, to da ubijaju decu, to da ih streljaju s leđa, to da najbolje i najpametnije - prve smaknu, to je postalo princip koji je vladao nama zaključno sa 12. martom. U međuvremenu, ja sam valjda bila ona žaba što je skuvana, a da nikad nije ni postala svesna da je golo meso.

 

Boban Jevtić je pre izvesnog vremena rekao da te je upravo on pozvao da pišeš za Poglede i da je ceo tvoj angažman bio dve filmske kritike ako se sećam. Ipak, to nije nimalo uticalo na smanjenje mitskih priča o tvom ranomladalačkom desničarenju i pričama da si bila previše desna čak i za Poglede?

 

Ne, nije "previše desna" nego rasista prema crncima, mislim. To je rekao Ljubiša Ristić, nezadovoljni suvi starac čije je vreme stvaranja i moći davno prošlo. Kao, mene su iz Pogleda izbacili jer mrzim crnce. Ne znam šta bih ti rekla na to, što ne uključuje medicinske pojmove. Nedavno sam na kraju na sudu naterala jednog od bivših urednika Kurira da povuče to što je govorio o mom "desničarkom angažmanu u Pogledima". Nije me mrzelo da tim povodom odem da kopam po arhivama i nađem ta svoja četiri teksta iz Pogleda, jedan je o Almodovaru, jedan o renoviranju Kinoteke, i još dva o nekim manje poznatim filmovima.

A sve je to zbog toga što ljudi, koji svojim mišljenjima trguju i pišu i govore za pare, ne mogu da shvate da postoje oni koji to ne rade. Samo su njihove pare "domaće", oni su "domaći plaćenici", nasuprot nama, stranim. Ja, na primer, nikad u životu nisam primila ni dinara stipendije Sorosa ili bilo koje slične fondacije.

 

Nikad, pa ni do dan-danas, sa sve građanskim pokretima i preispitivanjem rada gradonačelnika, pitanje prave odgovornosti za poplave nikad nije postavljeno. Ja sam potopila Obrenovac i tu je Tviter stavio tačku

 

Bila sam Fulbrajtov stipendista, prijavila sam se sa svojom akademskom biografijom, pozvana sam da predajem na Njujorškom univerzitetu, na čuvenoj Tiš školi, i tu sam držala predavanja iz savremene evropske drame. Pa sad, brate, ako neko misli da sam ja to na prevaru ili da je to neka zavera, onda okej. Mislim, nisam išla da predajem o elektrodama, pa da kažeš da je paravan. Radila sam svoj posao i pare koje sam dobijala jedva su mi pokrivale život u Njujorku te školske godine, ali to je normalno, od profesure se niko ne bogati. Ipak, imam ogromno poštovanje i za Fond za otvoreno društvo i brojne druge organizacije koje su pomagale nevladin sektor ovde. Tu su napravljene velike i ključne stvari, samo - ja nisam nevladin sektor, ja radim za državu i za platu i sve sam u životu zaradila sama.

Kada čujem "strani plaćenici", ja odmah znam da je onaj ko targetira zapravo plaćen, i to u kikirikiju da blati nečijeg protivnika. Što se mene tiče, mogu da mi kopaju po životu i biografiji koliko god hoće, to neće promeniti činjenicu da sam u pravu.

 

Tvoji ratni dnevnici iz vremena NATO bombardovanja u italijanskoj Republici i nemačkom Špiglu izazvali su snažne reakcije, ali si ovde sa Filipom Davidom proglašena lokatorom. Kada si se najviše plašila za sopstvenu bezbednost? Tada, ili u doba napada tokom poplava kada je brzopleto i pogrešno protumačen tvoj tvit?

Dragoš Kalajić je, nekoliko dana nakon ubistva Ćuruvije, u Politici objavio veliki tekst kojim je targetirao Filipa Davida, Vojina Dimitrijevića i mene. Baš tako kako si rekao, mi smo lokatori, navodimo bombe. Jedini koji je ustao u našu odbranu u ono vreme vanrednog stanja i velike cenzure u medijima je bio list Vreme, to jest Teofil Pančić, i to ću zauvek poštovati.

Ipak, u to doba, ja mora da sam bila nekako potpuno nesvesna opasnosti i strahova, jednostavno se nisam bojala ničega. Tih dana me je pozvao telefonom Đovani di Stefano, prevarant koji sad služi petnaestogodišnju robiju u engleskom zatvoru, a koji je tada, iz Miloševićeve ruke, dobio naš pasoš, sa adresom Tolstojeva 32. Tada se predstavljao kao Arkanov advokat i ljudi su ih često viđali zajedno u "Hajatu", u noćima pod sirenama. Otvoreno mi je pretio zbog mojih tekstova u italijanskim novinama, rekao da ja time ugrožavam njegovog klijenta (ja sam nešto spominjala ko je Arkan i šta je on), rekao mi je da će me pojesti mrak, pretio da me neće zvati drugi put. Ja sam i tu bila nekako uobražena, u stvari glupača, koja je, umesto da spusti slušalicu, uzela da se objašnjava sa njim.

 

Taj Palma nije važan, ali sam sticajem okolnosti gledala njegovu reakciju u Skupštini, jer se zapravo prihvatanjem i glasanjem za Brnabićevu, popišao po sebi i svemu što je do tada agresivno zastupao, i on i mnogi drugi

 

Sećam se da mi je rekao da ja svojim tekstovima "obezbeđujem dokaze protiv njegovog klijenta" i potvrđujem da je on zločinac, što je laž, a ja sam onda rekla - pa što ne kažete klijentu da lepo ode na sud i dokaže da je sve laž. Naravno, niti sam ja obezbeđivala ikakve dokaze, što Di Stefano, koji se lažno predstavljao kao pravnik, nije znao, niti je moj način bio mnogo pametan.

Kad smo završili razgovor, došla sam u neki kafić gde su sedeli baš Filip David i još neki razni ljudi i bila potpuno mokra od znoja. Kao da sam izašla iz bazena. Sve se sa mene slivalo, kosa mi je bila slepljena za slepoočnicu, majica potpuno zalepljena, a da ja to sve nisam ni primetila. Tada mi je Fića, kome sam inače sedam godina bila asistent na fakultetu, rekao - šta se vama desilo, ko vas je ispolivao? i ja sam tek tada shvatila na šta ličim i kakva je moja nesvesna reakcija na strah. Nije mi se ništa desilo, mrak me nije pojeo, kao što vidimo, niti sam postala mnogo pametnija od tada. Ostalo mi je da na isti način reagujem na pretnje, samo što sam sada svesnija svog straha. Tako da su za mene danas pretnje na Fejsu stvarno amaterske, mada ne i manje neprijatne.

Poslednji put sam taj "topli zec" prošla s tim poplavama, jednom ogavnom manipulacijom tabloida, a čak i bez neke konkretne njihove namere, već samo da zarade još poneki klik. Kad su tada počinjale kiše u Srbiji, niko nije govorio da će biti fatalno. Bio je neki petak, ja sam ceo dan radila i došla kući uveče, živela sam još u Parizu. Mama mi je telefonom rekla da lije tako da se boje da će sve poplaviti, ali vanredno stanje niti bilo kakva evakuacija ili zaštita Obrenovca nije bila ni na vidiku. Moj prijatelj je imao promociju romana, ja sam napisala, doplivajte do te i te galerije, imate još 10 minuta. Dva dana kasnije, kad su ljudi već umirali, kuće i celokupne životne imovine u trenu nestale, Kurir je odštampao taj moj tvit i rekao kako sam to napisala tada.

Onda, umesto da besni tviteraši i komentarori pitaju gradonačelnika Malog šta je j...no čekao toliko sa proglašavanjem vanrednog stanja i naredbom za evakuaciju Obrenovca, Srbija je počela da se iživljava na meni. Oni koji su de facto krivi za smrti i stradanja prolazili su potpuno netaknuti, a ja sam bila krivac za leševe u Savi. To govori o nezrelosti i agresiji jednog društva, da ne pitaš ko je odgovoran već da juriš dežurnog krivca, da linčuješ prvog kog ti bace pod noge, a da nikad, pa ni do dan-danas, sa sve građanskim pokretima i preispitivanjem rada gradonačelnika, pitanje prave odgovornosti za poplave nikad nije postavljeno. Ja sam potopila Obrenovac i tu je Tviter stavio tačku. Meni je to sve već viđeno, samo što se na pretnje i uvrede više onako ne znojim.

 

Posle pretnji Di Stefana došla sam u neki kafić gde su sedeli baš Filip David i još neki razni ljudi i bila potpuno mokra od znoja. Kao da sam izašla iz bazena. Tada mi je Fića, kome sam inače sedam godina bila asistent na fakultetu, rekao - šta se vama desilo, ko vas je ispolivao? I ja sam tek tada shvatila na šta ličim i kakva je moja nesvesna reakcija na strah. Tako da su za mene danas pretnje na Fejsu stvarno amaterske, mada ne i manje neprijatne.

 

Da li bi sada izbrisala iz biografije tvoj direktan politički angažman? Da li je zapravo sve uzaludno i da za nas jednostavno nema šanse?

Ne bih. Ništa nikad ne bih izbrisala, sve je to deo moje ličnosti, pa i promašaji, zajebi, glupi postupci, pogrešna mišljenja. Ja sam se angažovala politički iz jednog važnog ideološkog i simboličkog razloga, barem za mene. Kad su me zvali da budem kandidatkinja LDP-a, moj prvi komentar je bio - e, al' ja neću da pobedim, je l' da? Oni su mi rekli, ne loži se, naravno da ne možeš. Tako da ni ja ni oni nikada nismo mislili da ću ja stvarno da budem gradonačelnica, naša ideja i iskreni angažman je bio da se otvore pitanja koja se u tim političkim visinama nikada ne otvaraju: mi smo govorili o ekologiji, o pravu manjina, o našim LGBT ili romskim sugrađanima, mi smo pričali o departizaciji i depolitizaciji javnih preduzeća, jezik sam slomila ponavljajući to, i to je bio moj najiskreniji politički angažman, jer za mene stvarno može svašta da se kaže, ali da sam korumpirana - to nikada ne. Ja sam to najiskrenije zastupala i ljudi su mi se smejali.

Kad sam govorila da bih zabranila jednokratne plastične kese u beogradskom ataru, zbog stravičnog zagađenja, kolumnisti po tabloidima su se mizogino iživljavali na meni. A ja i dalje mislim da je to veoma važno i pravi put, kao što bih danas ukinula sonornu poluciju u gradu, tako što bih udarila ogromnu taksu na ambijentalnu muziku po trgovinama, po pekarama, po fast-fudovima, na ulicama.

 

Ljudi koji svojim mišljenjima trguju i pišu i govore za pare, ne mogu da shvate da postoje oni koji to ne rade. Samo su njihove pare "domaće", oni su "domaći plaćenici", nasuprot nama, stranim

 

Kao što si nekad išao sa cegerom na pijac i seljak ti uvijao krompir u novinski fišek, pa ti plastične kese nisu rasle po drveću, tako si nekad išao da kupiš naočari ili hleba, a da ti sa nekog zvučnika ne zaurlava muzika ili krici šaljivih voditelja, do te mere da se grad pretvorio u jednu bučnu, zagađenu šatru. Šta će ti Abba kad kupuješ džemper? Šta ima da ti svira bilo šta dok čekaš za pljuge? Smešno ti je, znam, svima je smešno, ali ti kažem da postoji nešto u našoj prošlosti, u životu grada, što je bilo bolje, zdravije i lepše, i mi ćemo kad-tad doći na to.

Meni su se zbog ovakvih ideja oduvek podsmevali, navodim ti samo neke slikovite, ali naš program je bio i gradsko finansiranje IVF pokušaja i za neudate žene, mi smo imali prvi politički miting u Beogradu na kome su se vijorile LGBT zastave, mi smo govorili o tome da nije gradonačelnik građevinski preduzimač pa da mora da zna sve o kanalizacionim tokovima, da nije posao gradonačelnika da mikromenadžuje grad, već da ga vodi, a meni su se smejali zbog toga. Sada imamo Sinišu Malog, koji valjda o kanalizaciji zna, ali imamo i Hercegovačku, i nakazne fontane, prepravljanje trgova i ulica, menjanje identiteta grada.

 

 I na kraju opet o ženskim temama, da li je srpski mačizam i to što je lakše biti lezbejka kao ministarka jer živimo u scenografiji gde tabloidi i žuti magazini skoro pa svakodnevno donose fotografije dveju starleta koje se ljube u rijalitiju ili na splavu, pa je to postala jedina poželjna i dozvoljena homoseksualnost u ovoj zemlji? I kao drugo a slično: kao redovna aktivna podrška gej prajdova u Beogradu, da li možeš da se složiš da su ipak ove mejnstrim stvari, pa i rijaliti, uradile više za LGBT zajednicu od bilo koje parade jer su makar izdresirali naciju na dve žene koje se ljube?

Bre, Roso, ako ti kao panker i dete beogradske supkulture, ne praviš razliku između gej identiteta i seksualnog akta, onda šta očekuješ od Palme i tabloida?

 

Ja pravim, ali imamo i taj zaključak iz masovnih medija?

Ženski poljubac ili seksualni akt kraće forme sastavni su deo manje-više svakog mejnstrim pornića. To je repertoar koji je postao obavezan u seksualnoj industriji i radnice, koje su angažovane po rijalitima, to odlično znaju. One "to" rade zbog muškog pogleda, one su objektivizovane, izložene i čine nešto za uzbuđenje onog ko to posmatra. To, realno, ima veze sa LGBT identitetom koliko i blackface u rasističkim američkim kabareima ili kada tip u kafani priča grozan vic o Romima imitirajući "ciganski naglasak". Gej identitet nije seksualni akt, kao što se tvoj identitet heteromuškarca ne iscrpljuje u krevetu sa tvojom ženom.

Slučaj oko izbora Ane Brnabić za ministarku sasvim ulazi u taj neuki diskurs, tabloidi su beležili da je lezbejka ministarka, a ona je ministarka zbog svoje očigledno velike stručnosti, koju, čak i mi koji smo protiv Vučića, moramo da priznamo. Ja nju ne poznajem, ali smatram da je izuzetno važan politički akt što ona nije "zamoljena" da svoj identitet krije i što odbija da se smesti u kategorije Palminog razumevanja svega. Taj Palma nije važan, ali sam sticajem okolnosti gledala njegovu reakciju u Skupštini, jer se zapravo prihvatanjem i glasanjem za Brnabićevu, popišao po sebi i svemu što je do tada agresivno zastupao, i on i mnogi drugi. Ipak, njegovo objašnjenje da njega nije briga "šta ko radi u krevetu" govori koliko kao društvo mi i dalje ništa ne razumemo.

 

Za mene stvarno može svašta da se kaže, ali da sam korumpirana - to nikada ne

 

Prvo, ovo društvo jeste briga šta ko radi u krevetu, inače novine ne bi bile prepune takvih parainformacija, niti bi stalno jahali na temama "bele kuge" i potrebe za više dece. Drugo, LGBT identitet nije "ono što neko radi u krevetu", što je u stvari samo varijanta onog Đilasovog "neka to rade u svoja četiri zida", seksualni akt je samo jedan od brojnih elemenata ovog identitetskog spektra. Kad to razumemo, kad prestanemo sa glupim pošalicama na temu lezbejstva funkcionerke, kada prihvatimo otvoreno gej muškarca kao visokog državnog službenika, onda se vrati s ovim pitanjem - šta je eksploatacija seksualnih radnica kao belog roblja u srpskim rijaliti programima uradila za položaj pedera u zemlji.

Ukupno komentara: 0


Sva polja su obavezna.