Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Ispovesti

Veliki intervju Ane Ivanović: Ponekad poželim da pobegnem od svega

Ana Ivanović je večeras sa suzama u očima saopštila da završava profesionalnu karijeru. Nekada najbolja teniserka na svetu je rekla da zbog povreda ne može više da se posveti igri koju obožava. Tim povodom objavljujemo veliki intervju koji dala za Nedeljnik u februaru 2015. godine, u kom je između ostalog govorila i kako vidi sebe po završetku karijere
Piše Zorica Marković
Datum: 28/12/2016

Veliki intervju Ane Ivanović: Ponekad poželim da pobegnem od svega

Foto: Profimedia

Ako pitate svemoćni Google, jedino što više zanima ceo svet od toga koliko zarađuje Ana Ivanović je kako ovih dana izgleda Ana Ivanović. Pretraživač će vam na upit njenog imena odmah dati opciju za njen Instagram ili Twitter, na narednih nekoliko mesta nalaze se spekulacije o njenom ljubavnom životu, novcu, i tek onda - poslednjim mečevima.

Za to je najbolja srpska teniserka pomalo i sama kriva. Kada je 2008. osvojila Rolan Garos, predviđalo se da će dugo vladati ženskim tenisom: imala je i agresivnost, i tehniku, i snagu, pa su je stručnjaci redom proglašavali jedinom igračicom koja može da se uhvati u koštac sa sestrama Vilijams. No posle tog sudbonosnog Pariza, kada je nakratko zasela na prvo mesto WTA liste, sledio je sunovrat. 

Ana je u prvom intervjuu jednom ozbiljnom listu, rađenom mejlom izbegla da govori o društvenim (ne)prilikama u Srbiji, politici, paparacima, nemačkim i našim novinarima koji je opsedaju pitanjima o njenoj vezi sa svetskim prvakom Bastijanom Švajnštajgerom.

Ana Ivanović je večeras sa suzama u očima saopštila da završava profesionalnu karijeru. Nekada najbolja teniserka na svetu je rekla da zbog povreda ne može više da se posveti igri koju obožava.

Podsetimo se zato šta nam je rekla u tom intervjuu.

Nije želela - pomalo i razumljivo - ni da odgovori onima koji šestu teniserku sveta kritikuju da je previše zanima moda, a premalo sport. Na sve to, Ana će šarmantno reći da svako ima pravo na svoje mišljenje, i da je jedino što možeš da uradiš - da budeš svoj i prirodan.

 

Svi se pitaju šta se dogodilo na Australijan openu, mnogo su očekivali od vas, pa hoćete li jednom rečenicom da objasnite da je moguće imati loš dan? Kako se vi "praznite" posle poraza i sastavite za sledeći turnir?

To je za mene bilo veliko razočarenje i nešto što bi bilo najbolje da zaboravim. Loš dan i previše nervoze oko stvari o kojima nije trebalo da razmišljam na terenu i u tom trenutku. U svakom slučaju, kao i uvek posle poraza, trudim se da ispunim vreme stvarima koje me opuštaju i da ne razmišljam o tenisu makar na kratko. Dobro je i to što obično vrlo brzo počinje sledeći turnir.

 

Kako ste stalno na putu, kako se informišete o dešavanjima u Srbiji, iz vesti ili iz razgovora sa prijateljima? Gledate li naše internet portale po difoltu i da li makar pet minuta provedete na političkim rubrikama? Šta vas zanima od toga što dolazi iz Srbije, koje vesti i koje teme?

Internet nam daje mogućnost da budemo u toku sa svim zbivanjima kod nas i u svetu, i volim da znam šta se dešava u društvu. Neke teme me zanimaju više od ostalih i pratim ih malo ozbiljnije, kao na primer školstvo i život mladih u Srbiji. Sa Unicefom je pokrenuto mnogo akcija u kojima učestvujem. Neke goruće vesti čujem i od prijatelja i ponekad je i to tema naših razgovora.

 

Izjavili ste da vam je kao devojčici san bio da budete agent CIA, a pre nekoliko godina da obožavate "forenzičare", CSI serije. Sada, kao većoj devojčici, koji vam je omiljeni agent, ne CIA već filmski ili detektivski?

Volim ponekad da gledam uzbudljive trilere i špijunske serije, kao "Bekstvo iz zatvora" ili "24". Mogla bih reći da mi je najomiljenji lik bio Džek Bauer iz serije "24". Pa ipak, ne bih mogla da se poistovetim sa njim ili bilo kojim agentom, jer osim izražene radoznalosti, ne mislim da imam druge neophodne atribute za taj posao.

 

Vaša koleginica Aleksandra Krunić nedavno je rekla da se teniseri više međusobno poštuju nego teniserke, da se devojke nekad čak ni ne pozdrave na terenu. Zbog čega je to tako?

Mogu da se složim s tim. Momci su definitivno mnogo opušteniji. Možda to ima veze sa razlikama među polovima. Međutim, iako se međusobno više druže nego devojke, ne mislim da među njima postoje veća prijateljstva, jer je rivalitet stalno prisutan. Teško je da izađete, na primer, na večeru sa svojim protivnikom na terenu, jer ne želite da mu otkrijete svoje slabosti.

Nisam nikada doživela da protivnica ne želi da se rukuje sa mnom. Mislim da se to zaista veoma retko dešava.

 

Najranije detinjstvo prošlo vam je u turbulentnim devedesetim, sankcijama, krizi... Čuvena je vaša priča o treninzima u bazenu. Da li se sećate kako su te grozne godine podnosili vaši roditelji ili su vas štitili od loših vesti devedesetih? Šta vam je danas prva asocijacija na Srbiju?

Moji roditelji su na neverovatan način uspeli da mog brata i mene zaštite od svega. To je dovelo do toga da često nismo bili ni svesni koliko se strašnih stvari dešava oko nas. Naravno, razumeli smo opasnost, ali se život oko nas odvijao tako da na najmanji mogući način to osetimo. Na primer, za vreme bombardovanja nismo išli u školu, već se po ceo dan igrali sa drugom decom, gotovo bezbrižni, a roditelji su se trudili da uvek budu pozitivni i raspoloženi.

Uvek ću se sećati prvog dana bombardovanja i našeg odlaska u sklonište. To je za mene bilo nešto najstrašnije što sam doživela dotad, a onda je moj otac rekao da ćemo ubuduće svaku noć ostati u kući i živeti "normalno". Kada se sada osvrnem, shvatam koliko je sve to bilo teško za moje roditelje i zahvalna sam na načinu na koji su me zaštitili.

 

Ljudi vas jako vole, ali čini se da vam podjednako prebacuju kad vam ne ide. Niste dovoljno radili na psihi, previše se slikate, ili ste previše povučeni... a vi svaki dan prolijete litre znoja na terenu. Šta tad pomislite, volite li i tad Srbiju podjednako jako i imate potrebu da je branite pred svetom?

Mislim da je normalno da ljudi sude i donose zaključke. I meni se dešava da nekada donesem možda brzopleto sud o nekoj poznatoj ličnosti, na osnovu onoga što pročitam negde. Ali istina je da ne možete doneti tačan sud o nekome ako uopšte ne poznajete tu osobu i ne znate šta se dešava u njenom životu. Inače, osećam veliku podršku naših ljudi i mnogo mi znače njihove pozitivne poruke.

 

Čak i posle ovog Australijan opena Novaka su optuživali za foliranje povrede, umora na terenu. Vama, pa i Jeleni Janković, poznat je taj osećaj svaki put kad novine počnu sa spekulacijama zbog čega ste otkazali Fed kup. Pošto volite psihologiju, kako objašnjavate tu pojavu kod sunarodnika?

Sport je, na kraju krajeva, samo zabava koja u ljudima budi emocije. Ljudi formiraju svoje mišljenje na osnovu svojih shvatanja, a istina je nekada potpuno drugačija. Na to ne možete da utičete, ali možete da se pomirite sa tim. Naravno, to je ponekada lakše reći nego uraditi.

 

Fenomen slave u sportu, posebno u tenisu, čini da se vaš glas čuje dalje. Vidite li sebe u tim vodama, da budete prva predsednica Srbije ili nešto slično, ministarka sporta kao vaš kolega Vanja Udovičić? Koliko vam smeta kad vidite da sport ima minimalna ulaganja, a svi trče da grle osvajače medalja..?

Ne vidim sebe u toj ulozi, ali uvek ću rado pomoći savetom i iskustvom koje imam baveći se vrhunskim sportom. Frustrirajuće je kada vidite u kakvim uslovima rade naši sportisti u poređenju sa nekim drugim zemljama. Ali sa druge strane, kada pobeđujemo, naša pobeda je samim tim još veća. To mnogo govori o našim sposobnostima i o našoj upornosti.

 

Jeste li zaista toliko povučeni koliko ljudi misle? Prvi utisak o vama je da ste jako fina, dobra devojka iz komšiluka koja bi pomogla bakici da pređe ulicu. A onda na terenu morate da postanete agresivnija. Mislite li da vam je to što ste nežnije prirode pomoglo ili odmoglo u životu i u karijeri?

Hvala na komplimentu. U mom životu postoji velika razlika između svakodnevnog života i vremena koje provodim na terenu. Kada sam na terenu razmišljam samo o tome da budem bolja i da pobedim, naravno u okviru fer-pleja, ali ne razmišljam o tome da budem fina. Van terena je nešto drugo, i svesna sam da sam možda nekome uzor, pa se trudim da se ponašam primereno. Uostalom, ponašamo se onako kako smo i vaspitani.

 

Slava vam je donela mnogo toga dobrog, ali šta vam je otežala? Imate li utisak da vas ljudi gledaju kroz lepotu, a ne kroz rezultate?

Gubitak privatnosti je verovatno najteži deo. Poželite da možete da pobegnete od svega i potpuno se opustite. Mislim da sam poznata pre svega zato što sam teniserka i verujem da ljudi gledaju moje mečeve zbog rezultata, a ne zbog mog izgleda.

 

Kad smo već kod žena, koliko vas zanima feminizam? Glumica Ema Votson pokrenula je brojne teme, a niko nije to očekivao od Hermione iz Harija Potera...Vi ste ambasador Unicefa, ali koliko poželite da učestvujete u menjaju našeg društva?

Za mene je velika čast što sam ambasador Unicefa. Pre svega me zanimaju dečja prava, i to je ono što mi je blisko srcu. Naravno, čvrsto podržavam i sve što je vezano za prava žena. Radujem se da budem još angažovanija jednog dana kada prestanem da se bavim tenisom.

 

A gde je tu mesto za brak i porodicu, neke vaše koleginice su imale uspešan kambek posle ulaska u majčinstvo? Mislite li da je vama lakše ili teže nego običnim ženama da odgajate decu?

Profesionalnim sportistkinjama je mnogo teže, jer su okupirane stalnim treninzima i putovanjima. Divila sam se Kim Klajsters, tome što je uspevala da sve to uskladi i bude veoma uspešna. Ne vidim sebe, ipak, kao majku pre nego što završim karijeru.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.