Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Intervju

Velika životna ispovest Gorana Bregovića

Bijelo dugme i je ponovo zapalilo Beograd. Tri rasprodata koncerta, šuška se i o četvrtom... Pročitajte ceo tekst velikog intervjua Gorana Bregovića za Nedeljnik koji se prepričavao po bivšoj Jugoslaviji
Razgovarao Branko Rosić
Datum: 20/11/2016

Velika životna ispovest Gorana Bregovića

Foto Nebojša Babić

Prvi pravi intervju koji sam pročitao u životu bio je od Gorana Bregovića u magazinu Džuboks i naslov je bio nešto kao "Moj problem je što sam već ostvario svoj san". Bio je to razgovor povodom drugog albuma Bijelog dugmeta imena "Šta bi dao da si na mom mjestu", a u njemu je mladi vođa benda pričao, u jeku histerije, da je hendikep što su svi snovi i maštanja ostvareni pa se možda i nema gde ići dalje u karijeri jer su oboreni svi rekordi. Tada je taj uspeh zaista tako izgledao jer album (sniman u Londonu) je prodat nezabeleženom tiražu pa su statističari izračunali da je broj prodatih ploča Bijelog dugmeta veći od broja gramofona u tadašnjoj Jugoslaviji. Goran Bregović i Bijelo dugme su bili nezabeležen fenomen za tadašnju državu pa su se zato i podigli razni sociolozi i teretičari koji su novom fenomenu dali ime "dugmemanija".

Kasnije su dolazili i novi rekordi i etikete i onaj san iz tog intervjua iz 1976, se uvećavao jer je Bregović napravio internacionalnu karijeru. Na početku kroz muziku za filmove Emira Kusturice, a kasnije su stigle nagrade: orden Francuske vlade, počasni doktorat univerziteta u Šefildu, najveća nagrada Vatikana za duhovnu muziku... Paraleno s tim, bilo je neprekidnih napada na njega jer svi su to mogli, ali ostaje pitanje zašto i nisu. Sam Bregović će reći da mu je najveće priznanje to što romski ulični i kafanski svirači nose svakodnevno kući bakšiš svirajući njegove pesme. Ovo su godine jubileja Bijelog dugmeta, velika turneja povodom četrdeset godina karijere benda u sklopu koje Bregović sa jednom verzijom dugmeta nastupa 19. novembra u Kombank Areni. Za taj nastup su sve karte prodate pa je za sutradan, 20. novembra, zakazan novi koncert.

U seriji Sopranos postoji jedna rečenica koje se polusećam, a izgovorio ju je Toni Soprano i glasi "Svoj život gledam u retrovizoru". Bila je sreda, druge nedelje oktobra kada mi se učinilo da svoj život gledam u retrovizoru, i to onom Tojotinom od Z.P. koji me vozi na Senjak u kuću Gorana Bregovića. A u retrovizoru bivšeg života video sam sve od tog prvog intervjua Gorana Bregovića koji sam pročitao. Posle čitanja istog, nisam želeo da budem novinar već rokenrol muzičar. Ali ne bude sve kao u onom sanjanom delu života, pa ove 2016. dolazim u Bregovićevu kuću kao novinar, a ne muzičar. Kuva najbolji espresso i njime otvaramo razgovor, a na kraju simuliramo atmosferu njegovog omiljenog letovališta Perast i nudi me crnogorskom lozom i omiljenim vinom Vranac Pro Corde uz koji gledam savršen snimak svirke u rodnom mestu njegovog oca Sveti Petar Čvrstec. Na ovaj razgovor sam čekao tri godine, a zapravo, možda i celog života, tačnije od 1976. kada sam kao mali dečak pročitao prvi intervju s Bregom, a ticao se snova pa je bilo i logično da krenem od njih.

 

Prvi tvoj intervju koji sam pročitao imao je naslov "Moj problem je što sam već ostvario svoj san". To je bilo 1976. Šta si kasnije sanjao i zašto si tada pomislio da nema dalje?

Nije se meni ništa desilo što sam sanjao. Ko bi mogao sanjati ovolike snove? Ne možeš ipak biti toliko arogantan ni sa osamnaest, a kamoli u ovolikim godinama. Tamo negde pred prvi album Bijelog dugmeta, već sam krenuo da predajem u srednjoj školi i video sam sebe kao profesora marksizma. A vrlo mlad sam krenuo s muzikom i sa sedamnaest godina sam svirao u striptiz baru, a već sa osamnaest sam nastupao u Italiji. Tamo sam imao problem s drogom i mami sam obećao da neću više svirati. Kada sam se vratio iz Italije sa osamnaest-devetnaest godina, mislio sam da sam završio sa svim tim i da počinjem da studiram kao sav normalan svet. Nikakvi moji snovi nisu išli u ovom pravcu. Ipak sam ja dete iz donje srednje klase, tako da nisam mogao imati velike snove. Sve što mi se desilo je čudo. Da neko, iz ovako male kulture, iskoči i da ga svet vidi nije baš za očekivanje. Novak Đoković je čudo i sav taj uspeh nije izašao iz nečeg logičnog. Tako da moji snovi nisu išli baš tako daleko. Mada, na vrhuncu Bijelog dugmeta, neka gatara mi je rekla da me čeka uspeh, kontam: jebote, ni gatare više ništa ne znaju. Bila je to Ciganka koja nije ništa znala o Bijelom dugmetu. Pomislio sam tada: kakvi su ovo Cigani danas?

 

Kako je izgledao striptiz svet u socijalizmu?

Taj svet striptiz barova u socijalizmu delovao je kao neki paralelni svet. Nije to bilo samo mesto golih žena jer sam baš tu upoznao par dobrih umetnika i intelektualaca. Uvek nekako ide malo gola guzica uz intelekt, jer mozak je nekako i za libido uvek povezan. Kao vrlo mlad imao sam osećaj da se nalazim u paralelnom svetu sasvim različitim od onog spolja. Da se tu događa nešto sasvim drugo od onoga kad izađeš iza tih vrata. Iza tih vrata je bio socijalizam. Posle su nas zvali da sviramo po klubovima u Italiji. Ta Italija je bila prvo inostranstvo, ali nikada kasnije nisam verovao da Bijelo dugme može da izađe napolje i napravi karijeru. Smatrao sam da je to jedan endemski rokenrol koji se po prirodi lepi za ljude i da samo na tom lepilu radi. A ovo sve kasnije što je došlo, sticaj je okolnosti.

 

Bregović na beogrdskom koncertu, 19. novembar 2016.
Bregović na beogrdskom koncertu, 19. novembar 2016.
FOTO TANJUG/ MILUTIN MARKOVIC

 

 

Da je demokratija za svakog, i Aristotel bi bio za nju  

 

Kraj Bijelog dugmeta poklapa se sa krajem Jugoslavije. Kad je krenuo rat, tebi su oduzeli i jahtu, i kuću, i stan. Da li si se uplašio da ćeš biti siromašan posle svih onih punih Hajdučkih česmi, Hipodroma, miliona prodatih ploča? Da li si se prepao mogućeg siromaštva ili da ćeš do penzije snimati reklame za vodu „Evian"?

Ja sam u jednom trenutku bio bogata zvezda. Stan, „jaguar", kuće, brod, vikendice... I kada je počeo rat, doživeo sam strah. Jer kad odjednom sve izgubiš, onda se čovek zaista uplaši. Dok sam bio u Dugmetu, kupio sam jedan mali stan u Parizu, sećam se da je moja supruga došla kod mene nakon što je uspela da izađe iz Sarajeva posle pola godine rata. Moj čitav kapital je tada bio 100.000 dolara na računu, ali to je u mojoj situaciji bilo panično siromaštvo. Možda će neko ko ovo čita reći: "Al' ga kurčiš, Brega, imao si sto soma, ja ih nikada nisam video", ali za nekog ko je samo dan ranije imao mnogo više, to jeste panika. Sećam se da me je bilo strah da kupim novi sako, pa mi je supruga prekrajala. Bio je to jedan karirani sako. Zbilja se sećam panike u jednom trenutku. Bilo kakav posao da su mi nudili, nisam odbijao. Za vreme rata uradio sam muziku za dvadeset filmova, što je nenormalan tempo. Uz to i mnogo reklama. Imao sam tada problem sa pritiskom u sinusima i nisam mogao da letim avionom, i onda sam putovao i prelazio autom ogromne razdaljine zbog posla. Sećam se da smo posle razvoda roditelja moja majka i ja ostali u malom stanu i da je ona tek tada počela da radi. Početak devedesetih me je podsetio upravo na taj trenutak iz detinjstva -- na trenutak kada vlada strah od siromaštva.

 

Da li si tada imao žal za Bijelim dugmetom i danima slave? Da li te je nerviralo što ovi Francuzi koji su ti naručili reklamu za vodu „Evian" ne znaju koja si ti zvezda?

Nisam mislio u tom pravcu, da padam s konja na magarca i da iz nekog visokog koridora slećem na niži. Mislio sam samo da se prebrodi taj strah od siromaštva. Ali nisam bio baš na nultoj poziciji. Radio sam muziku za film "Dom za vješanje" i to je bila zlatna ploča u deset zemalja. Zato sam i dobio da radim muziku i za filmove i reklame. Imao sam sreću da sam imao za šta da se uhvatim.

 

Da se Jugoslavija nije raspala, ti bi možda pravio danas turneju povodom dvadesetog albuma Bijelog dugmeta, ali poslednja turneja Bijelog dugmeta predskazala je kraj Jugoslavije.

Ta zadnja turneja Dugmeta bila je mučna i prekinuli smo je. Bilo je ratno stanje. Bez obzira na to koliko rokenrol proizvodi neku vrstu nasilja koje emituješ u publiku, ipak je ovo u publici bilo pravo nasilje kad vidiš prvi put te zastave i čuješ te usklike iz mraka. Nastupali smo u atmosferi koju do tada nisam poznavao. Znao sam da se, kad završim turneju, više neću baviti Bijelim dugmetom već da ću kupiti neku zemlju i da ću biti u penziji na Braču.

 

Zoran Đinđić je bio jedna pojava koja je trebalo kasnije da dođe. Prerano se pojavio 

 

Prevremena penzija?

Imao sam dovoljno na računu da ne moram više da radim. Da nije bilo rata, ja bih pecao ribu na Braču.

 

A da si ostao u Sarajevu, možda bi morao nekoj od tri vojske da uradiš himnu?

Teško je zamisliti šta bi bilo. Nama koji nismo bili u Sarajevu teško je zamisliti šta se zaista događalo i kako je to u stvarnosti bilo. Podseća kao kad ja pokušavam da ispričam kako mi je bilo u vojsci.

 

Kako se promenio tvoj odnos prema godinama, smrti, održavanju mladosti... Smejao si se tome na albumu "Doživjeti stotu"? Da li ti je drago što nisi matori roker nego komponuješ za simfonijske orkestre? Ali ima li nešto i u Stounsima danas?

Taj album Bijelog dugmeta "Doživjeti stotu" jedina je ploča koju ne volim. Ona je pravljena u trenutku kada ni u inostranstvu nije bilo jasno da li je rokenrol samo za mlade ili je to nešto što će obeležiti vreme. Sećam se da sam u to vreme gledao Rolingstounse u Zagrebu i nisi mogao da prepoznaš nijednu pesmu. Isti slučaj kao i kod nas u Bijelom dugmetu. Sve pesme smo prearanžirali jer nas je uhvatila panika da smo stari za to što radimo. Video sam tu istu paniku i kod Stounsa jer sam jedva na njihovom koncertu prepoznao "Satisfaction". Posle pet godina gledao sam ih u Njujorku i sve je bilo kako treba jer u međuvremenu se ispostavilo da u muzici 20. veka nije ostalo izvan rokenrola mnogo toga da valja. Sve što je izašlo u 20. veku iz kulture, izašlo je iz supkulture. A što se tiče Stounsa, pa ima lepote u tome da se ponavljaju stvari ali ja nekako volim da guram unapred. Samo da promiču krajolici i nek se menjaju pejzaži, samo da nije isto.

 

Nas svet neće pamtiti po tome šta je ko rekao. Pamtiće Kustu šta je od filmova režirao i šta sam ja od muzike snimio  

 

Da li ti fali rokenrol život iz vremena Bijelog dugmeta, ona histerija, tenzija kad izlazite iz mraka uz suvi led na binu?

Ne fali mi jer sa trubama osećam isto ludilo iza sebe kao i u to vreme. Ali ovo je još luđe jer trube su kao rani pank koji je, jer ga sviraju amateri, uvek bio na ivici da bude raštimovan. I taj mali raštim je pravio ne samo muziku nego i ludilo. Na svakoj svadbi svira drugi orkestar, a trubači dolaze da prave ludilo i odlaze. Mislim da je smrt panka nastupila sa pesmom "God Save the Queen" Sex Pistolsa jer je producirana od Krisa Tomasa, koji je bio producent Eltona Džona. To je prva naštimovana ploča panka i tu je bio kraj. Nema panka iza "God Save the Queen", jer pank je bio ne samo muzika već i proizvodnja ludila. To proizvodi i balkanska truba, i zato nemam osećaj da mi rokenrol nedostaje jer ovi moji prave trubama goru i luđu stvar nego ovi sa električnim gitarama.

 

Oduvek si bio sumnjiv cinicima. Onima koji ti zameraju da ili si prearanžirao pa Igi Pop otpevao i onda se to toliko prodalo, pa ti traže šta si pozajmio; uvek su ti nešto tražili, a ti si bio kao u priči o Kolumbovom jajetu jer si se setio svega što drugi nisu?

S tim se pomiriš jer kad radiš neki takav posao, previše je da očekuješ da te svi vole. Već ionako imaš ljubavi više nego što je normalni čovek ima i bilo bi baš preambiciozno da očekuješ da te svi vole. Oduvek sam smatrao da je to tako mada neko misli da bi trebalo biti drugačije i bolje. Naši ljudi uglavnom prepoznaju umetnika kao gladnog i to imamo još od Tina Ujevića. Neko ko je uspeo da ne bude gladan, teško da ga mogu zvati umetnikom i odmah je sumnjiv. I znam da je to neki arhetipski model kako mi razumemo umetnost i umetnika, tako da bi bilo glupo da se borim protiv toga.

 

Bijelo dugme je imalo stalno za petama odeljenje za narkotike, pa si ti branio drogu i seks sa maloletnicama na turnejama. A s druge strane postoje sociolozi sa teorijama zavere u kojima stoji stari mit da je vas osnovala Udba, da ste bili državni projekat jer je država htela preko vas da kontroliše mladost. Šta je od toga mit a šta istina?

Zaista smo imali stalno policiju za sobom. Sarajevski odsek za narkotike bio nam je stalno za petama. Uhapsili su Ipeta Ivandića, a tokom poslednjeg meseca u vojsci imao sam kuću u Nišu gde smo probali kao Bijelo dugme pred album "Bitanga i princeza" i sećam se kako je upao odsek za drogu u tu kuću i skroz je pretresao. Bio sam još u uniformi JNA.

A to da je Bijelo dugme bilo državni projekat? Sećam se kad su nas pozvali da sviramo Titu za Novu godinu. Neki unuci Titovi su pevali "Tako ti je, mala moja, kad ljubi Bosanac", pa su doveli taj bend što peva tu pesmu jer su shvatili da drug Tito hoće baš to da čuje. Ali kako je Tito posle pet sekundi naše svirke zapušio uši, skinuli su nas sa bine posle nekih osam sekundi. Tako da sam najviše deset sekundi svirao kao državni projekat. Mi smo imali malo zbunjenu kulturnu politiku kao što je ona uvek zbunjena u komunizmu. Komunisti su imali tu oficijelnu kulturnu politiku koja je išla između baleta, opere i klasične muzike, ne zato što su to voleli, već su voleli da j..u pevačice i balerine. Nisu oni imali ozbiljni kulturni koncept već da čuvaju tradiciju, pa su napravili kulturna društva da konzerviraju folklor. To je zaliveno i zapečaćeno. Možda sam ja to otpečatio i promešao.

 

Imaš onaj patriotizam za budale, ali ja priznajem emotivni patriotizam vezan za emotivne teritorije. Beograd, Sarajevo, Zagreb... ja sam s te teritorije 

 

U drugom delu karijere Bijelog dugmeta znao si da politički provociraš, "Kosovska", pa sinteza "Tamo daleko" i "Lijepa naša", pa duet s Svetozarom Vukmanovićem Tempom. Da li si to radio iz marketinga ili iz ubeđenja?

Kao i kod svih umetnika i bendova, i kod mene imaš rane radove. Imaš kod Bitlsa na početku "Love me do", "She loves you, yeah, yeah, yeah" i ko bi rekao da će jednog dana oni doći do "Belog albuma". Danas, kad pogledam prve ploče Bijelog dugmeta, pomislim da sam ipak imao četiri godine studija filozofije a pisao sam takve gluparije. Ali da nisam to pisao, ne bih stigao ni do tih zrelijih ploča. A preko tih provokativnijih i angažovanijih pesama Bijelog dugmeta si mogao da osetiš vreme u kojem su nastale. To su ipak bili tragovi vremena u njima.

 

Kada si zalepio "Lijepa naša domovino" i " Tamo daleko", to je bila jasna poruka jer će uskoro zaratiti Srbi i Hrvati?

Pretpostavljam da su svi koji su imali malo mozga imali potrebu da neki signal pošalju u etar, da su hteli da bace neku bocu u more da je neko nađe. Svi su tu radili na nekom svom nivou, pa sam tako i ja na svom. Ja sam pisao pesme i morao sam neki znak poslati jer to vreme je mene markiralo. Odjednom je postala dragocenost rokenrola iz doba komunizma. Odjednom ti bendovi dobijaju na poštovanju, ne zbog muzike već kao društvena pojava važna svom vremenu. Bijelo dugme je možda bilo važnije kao društveni fenomen nego kao muzika.

 

Vi ste bili i zabranjivani u nekim periodima i pored svih tih komercijalnih uspeha.

Kad se petljaš s politikom, moraš biti svestan da imaš posla sa silom.

 

Kusti je verovatno mu je ostala želja iz mladosti da i on nauči da svira gitaru. Pa i Vudi Alen grozno svira diksilend ali voli da svira

 

Da li ste vi imali pritisak i pretnju kad si na zadnjoj ploči Dugmeta hteo da snimiš Vicu Vukova i Svetozara Vukmanovića Tempa?

Imali smo vrlo dramatičan period kad smo snimali zadnju ploču. Imao sam sastanak sa Vicom Vukovim, koji je bio zabranjen pevač posle događaja s „hrvatskim prolećem". Za njega sam pisao pesmu "Ružica si bila". On mi je rekao: "Sviđa mi se pesma i voleo bih da je otpevam, ali sumnjam da ćeš uspeti."

 

Ko je stopirao?

Išao sam iz Zagreba u Beograd da se u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti vidim sa Mićom Popovićem jer sam hteo da na omotu albuma imam njegovu sliku, a menadžer benda Raka Marić je išao u Sarajevo ali su ga odmah priveli na aerodromu da ga saslušaju u vezi s Vicom Vukovim. Meni je i Mića Popović rekao da će mi rado dati sliku, ali da mi niko to neće objaviti. On je znao o čemu se radi. Na tom poslednjem albumu "Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo" snimili smo jednu pesmu sa Svetozarom Vukmanovićem Tempom koji je digao ustanak svuda od Trsta do Albanije. Bio je dežurni revolucionar. Kad sam došao kod Tempa u Reževiće, rekao mi je da hoće da snimi s nama pesmu jer mu to nije bio estradni štos. On je tako shvatio to što će pevati u pesmi "Padaj silo i nepravdo" sa horom napuštene dece iz Doma u Sarajevu. Rekao je: "To mi odgovara." I to je rekao kao političko lice, a ne kao zajebant. Bio je to signal revolucionara da je upravo došao trenutak da se ta pesma kaže.

 

Sad svi napadaju Jugoslaviju i vreme jednopartijskog sistema, ali ti si vozio „jaguar" i imao ugovor za dopremu kokaina kad snimaš album? Pa to nisu mogle ni mnoge zvezde u Engleskoj i Americi! Znači li to da i nije bilo toliko loše u tom socijalizmu?

Bilo je loše što sam malo radio, jednom u tri godine. Porez je bio takav da je država uzimala 90%, pa su advokati izvodili nešto da preostane od tih para koje smo okretali, a uzimao ih porez u socijalizmu. Kad je privatnik kupio diskografsku kuću Jugoton koja je izdavala albume Bijelog dugmeta, onda su odjednom ušli u knjige i pronašli u računima Bijelog dugmeta iz Londona velike svote zavedene pod imenom "flowers and sweets". Moj kokain se fakturisao u Jugotonu kao "cveće i slatkiši".

 

Komunisti su imali oficijelnu kulturnu politiku, ne zato što su voleli operu već što su voleli da j.. u pevačice i balerine 

 

Ako je država uzimala 90%, kako si uspevao da kupiš i „jaguar" i jahtu i sve?

Bijelo dugme je sviralo samo stadione i hale i pravilo ogromne pare.

 

Jednom si citirao Andrića da je teško voleti ovu zemlju. Sad ih ima nekoliko. Kada si ti patriota, da li si sarajevski patriota, eks-Ju patriota? Za koga navijaš kad je sport u pitanju?

Imaš patriotizam da više voliš jedan deo teritorije od druge. Koliko god da se ja napnem da više volim zagorske bregove nego dalmatinsku obalu, Boku Kotorsku od Šumadije, Jahorinu od Kopaonika, ne dolazim dotle i stignem da toga da je sve to jedan emotivni teritorij za koji me vezuju uspomene. To ti je domovina. Imaš onaj patriotizam za budale, ali ja priznajem emotivni patriotizam vezan za emotivne teritorije. Beograd, Sarajevo, Zagreb... ja sam s te teritorije.

 

Kraj Bijelog dugmeta poklopio se s krajem Jugoslavije, ali je ona vaša povratnička turneja 2005. kada ste svirali u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu bila na neki način uvezivanje regiona oko Bijelog dugmeta i ozvaničenje da je sve prošlo, pa i rat.

Ja sam imao takav osećaj 2005. godine kada smo radili tu mini-turneju. Skupili smo se na jednom mestu i imamo pesme koje zajedno pevamo. I u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu imamo pesme koje pevamo zajedno. Rat je bio oficijelno gotov već deset godina pre ta tri koncerta Bijelog dugmeta 2005, ali meni je trebalo da nekako potpišem svoj Rambuje.

 

Svi smo bili u istoj stranci Ante Markovića, od Milorada Dodika do Harisa Džinovića, a na kraju smo dobili 2,7% glasova. Nije bilo intelektualca koji nije upro da dobijemo 15% glasova i sa tih 15% ne bi bilo rata.  

 

Da li si se pitao posle onog tvog i Kustinog angažmana u podršci stranci Ante Markovića pred prve izbore, i kad niste osvojili procentualno ni dvocifrenu podršku, da li je ovaj narod lud ili glup ili nešto treće?

Nismo bili samo Kusta i ja u toj predizbornoj kampanji u Bosni pred prve višestranačke izbore. Svi smo bili u istoj stranci Ante Markovića, od Milorada Dodika do Harisa Džinovića, a na kraju smo dobili 2,7% glasova. Nije bilo intelektualca koji nije upro da dobijemo 15% glasova i sa tih 15% ne bi bilo rata. Niko nije bio impresioniran Antom Markovićem, jebalo nam se za njega, ali je on jedini imao partiju koja je nudila nešto van ratnih programa. Ove tri nacionalne stranke imale su ratne programe. Sećam se kako idemo Abdulah Sidran i ja u neke selendre. On recituje, a ja pevam "Ima neka tajna veza". Taj rat se ne bi desio da smo uzeli 15%, ali treba znati da se taj rat desio iz skupštine. Stigao je iz skupštine jer je izglasan u njoj.

 

Pa šta onda misliti o narodu koji umesto vas bira rat i onda ga mi sažaljevamo i kao narod je nevin, a krivi su političari.

Imaš ono Njegoševo "Pučina je jedna stoka grdna". Da je demokratija za svakog, i Aristotel bi bio za nju, ali on je bio za prosvećenu diktaturu. Demokratija je opasna na nivou gde ljudi zarađuju 100 evra mesečno. To je opasno za život. Tamo gde ljudi zarađuju 100 evra mesečno i gde je procenat pismenosti tako mali, na tom nivou je demokratija opasna stvar.

 

Drugi put se pojavljuješ u politici nakratko i ne direktno onda kada te Zoran Đinđić zove da se obratiš studentima na protestima protiv Miloševićeve krađe glasova?

U tom periodu sam baš dugo boravio u Srbiji jer sam radio muziku za film "Andergraund", a odmah nakon toga i za film "Kraljica Margo". Ovde mi je bio orkestar, pa mi je Beograd bio zgodna lokacija za rad. Kada je Slobodan Milošević pokrao izbore, nisam mislio da angažmanom mogu da promenim nešto krupno kao onda u vreme prvih izbora u Bosni. Imao sam kuću na Senjaku, a oko nje, celi komšiluk je lupao u šerpe. Đinđić me je pozvao i ja sam rekao: "Hoću, naravno." Bio je prvi veliki miting i ja sam govorio studentima o boksu jer sam pre rata bio predsednik bokserskog kluba "Željezničar". Rekao sam -- ako razumemo politiku kao boks, kao neku surovu veštinu koja se ipak odvija po pravilima, najgore je kad se u tom sportu neko ne ponaša po pravilima već ga pretvori u tuču. Ovo se isto desilo s Miloševićem koji je pretvorio politiku u ko zna šta. Ali nisam imao tu iluziju da nešto kapitalno menjam svojim angažmanom kao što sam je imao u Bosni. Predavao sam po podne studentima, uveče im odsvirao "Ima neka tajna veza" i došao zatim ovde u veliku praznu kuću od deset soba na Senjaku. Pokrio sam se jorganom i mislim se: jebote, Brega, jesi li ti normalan? Bilo je mračno vreme, a ja potpuno sam u velikoj kući, kurčim se i pevam "Tajnu vezu", a već su me tukli jednom zbog Miloševića.

 

Poslednja nova politička misao bio je Karl Marks, a to je 19. vek

 

Kad?

Pre rata. Jedan sarajevski novinar, s kojim sam i posle rata imao problema, iskoristio je naš privatan razgovor u kojem sam rekao da će Slobodan Milošević vratiti Srbiju 100 godina unazad. I on je stavio to na naslovnu stranu novina. Ubrzo je mene zbog toga u Beogradu jedan opasan tip hvatao za gušu. Kasnije je on ubijen, ali mi je tad pretio: "Šta ti pričaš o Miloševiću?" I zato sam se mislio tada u krevetu, nakon svih tih zastava na koncertu, ostao sam sâm u sobi, ali nikad mi nije bilo žao što sam se obratio studentima. Jer Zoran Đinđić je bio jedna pojava koja je trebalo kasnije da dođe. Prerano se pojavio, jer u tom trenutku profesor filozofije, a premijer, to je bila protivprirodna veza politike i filozofije. U tom trenutku je trebalo da dođe neko drugi. Šteta je bilo žrtvovati ga u tom trenutku.

 

Kako si reagovao kad si saznao za atentat na Đinđića?

Poznavao sam ga, dolazili smo kući jedan kod drugoga. Družile su se naše porodice. Vodio sam ga u ciganske kafane. Vodio sam ga u neku zadimljenu cigansku kafanu blizu železničke stanice. Voleo je da ide sa mnom. Naravno, nisam imao stav prema njemu samo kao prema nekom premijeru jer, kad s nekim provedeš noć u kafani, on ti nije samo premijer.

 

Dva filozofa u ciganskoj kafani?

Nisam ja bio u toj klasi jer on je ipak s Hajdelberga, a ja nesvršeni student filozofije sa Sarajevskog univerziteta.

 

Mislim da je smrt panka nastupila sa pesmom "God Save the Queen". To je prva naštimovana ploča panka i tu je bio kraj. Nema panka iza "God Save the Queen"

 

Da li si mu čestitao 5. oktobra 2000?

Nisam se ja petljao i nisam pričao o politici s njim jer nam kasnije politika nije bila tema.

 

Da li ti je bilo komotnije da u doba Jugoslavije budeš politički angažovan i provokativan jer je posle rata došlo i do pitanja nacionalnih krvnih zrnaca, a tvoj krvotok je šaren i vezan za celu bivšu državu?

Danas ljudi imaju izbore, pa biraju šta hoće. U doba komunizma nisi imao tu mogućnost jer jedino si mogao da ostavljaš te neke male tragove. Ovo sad je drugačije vreme.

 

Ljudi koji žive u inostranstvu imaju bolji pogled na stvari koje se ovde dešavaju.

Kao ćilim što ne vidi koja mu je šara, tek je vidi iz daljine.

 

Pa kako ti izgleda ovaj eks-Ju prostor i iz daljine i iz blizine?

Deluje mi kao neko vreme koje će proći. Ipak je veliki rez preći iz socijalizma u kapitalizam.

 

Ali evo već prolaze dve decenije od ulaska u kapitalizam a deluje kao da baš nigde nismo stigli?

Ali šta su dve decenije... Skoro pa ništa. Tito je gradio Jugoslaviju na entuzijazmu, na jednoj veri da svi idemo u bolje. Kad dođe kapitalizam, više niko nema taj polet. Kapitalizam računa na nešto drugo. Socijalizam računa na evoluiranog čoveka, a kapitalizam računa na gramzivog čoveka kakva je i životinja i zato ima uspeha. Karl Marks je računao na jednog evoluiranog čoveka kakav ne znam kad će se pojaviti. Na jednoj temperaturi je nastajala Jugoslavija, a na drugoj temperaturi je sve ovo sad. Tako da će se sada na ovoj nižoj temperaturi sve kuvati sporije.

 

Jedan sarajevski novinar, s kojim sam i posle rata imao problema, iskoristio je naš privatan razgovor u kojem sam rekao da će Slobodan Milošević vratiti Srbiju 100 godina unazad. I on je stavio to na naslovnu stranu novina. Ubrzo je mene zbog toga u Beogradu jedan opasan tip hvatao za gušu. Kasnije je ubijen 

 

Ti si bio migrant u jednom trenutku, a ovo je sada opet doba migranata. I svet se menja zbog tih kretanja s kraja na kraj. Migranti određuju Bregzit, lokalne izbore u Nemačkoj...

Ta reakcija na migrante je antiistorijska. Ovaj svet ne bi izgledao ovako da nije bilo migracija. Kako bi izgledala Amerika bez Italijana, Iraca, ili bez ovih naših ludaka. Kako bismo mi izgledali da se nismo onda iz Ukrajine pokrenuli i stigli ovde. Ova civilizacija duguje za to što jeste upravo emigrantima. Ne bismo imali ni Apple da tata Stiva Džobsa nije došao iz Sirije.

 

Ti dobro poznaješ Francusku; šta možeš reći, kako ona izgleda danas?

U Francuskoj su samo procesi ubrzaniji nego u ostalim delovima sveta. Ono što se sada događa u Francuskoj desiće se kasnije u drugim zemljama. Francuska je oduvek svoju kulturu zamišljala kao kulturu pomešanu s drugima. To nikada nije bila histerična "ja, pa ja kultura". I uvek se bežalo u Francusku. U nju su dolazili ruski i skandinavski pisci, španski slikari, političari... Francuska je bila zemlja u koju se išlo u egzil. I ja sam imao sreće da sam bio u egzilu u Francuskoj u vreme rata. I jedino u Francuskoj sam mogao biti umetnik jer u svim drugim zemljama sam mogao biti kriminalac, džeparoš ili fizički radnik. Ali Francuska ima dugu tradiciju primanja stranaca i razumevanja da to nisu samo fizički radnici.

 

A da li će se menjati Francuska? Imali smo Šarli ebdo, napad u Parizu, kamion ubicu u Nici...

Svet mora da nauči da živi sa različitima. Islam je mlada religija. Islam je pet vekova mlađi od hrišćanstva. Ti kada vratiš hrišćanstvo pet vekova unazad, vidiš da su i u 15. veku i dalje ponekog spaljivali i još uvek je poneko išao u krstaške ratove. Dakle, to je mlada religija koja odjednom sad ima 6.000 porno-sajtova svakog od njih u kompjuteru. Zamisli da su krstaši imali internet u tom trenutku, pa to bi bila panika. I sad taj svet valja nekako pomiriti i naučiti da živimo zajedno različiti. Osim toga, svet ima potrebu za njima. Da nema stranaca u Francuskoj, ko bi bio vodoinstalater, bolničar, još malo pa neće biti ni lekara Francuza. Najveće dostignuće u 21. veku biće da se naučimo da živimo jedni s drugima. To se neminovno mora desiti, ovo su sad samo reakcije na to što to nismo uspeli da naučimo.

 

Sećam se kad su nas pozvali da sviramo Titu za Novu godinu. Tito je posle pet sekundi zapušio uši, skinuli su nas sa bine posle nekih osam sekundi. Tako da sam najviše deset sekundi svirao kao državni projekat

 

Ali sad se dešava da u Nemačkoj pobeđuju desne partije kao direktna posledica migrantske krize?

Kakve god da dođu na vlast, bilo leve ili desne partije, jasno je da više ne postoji ideološka politika. Danas je sva politika praktična. Nema veze za koga si glasao jer on kad dođe gore na vlast ima da rešava praktične probleme da bi ga izabrali na sledećim izborima. Da li je to desno ili levo, da li je bio fašista ili ko zna ko -- on uvek ima vodovod kao problem. Ima problem železnice, škole... Kako više nema ideologije kao politike, tako stvar postaje besmislena. Pitanje ko je zgodniji ili efektniji na televiziji. U većini zemalja sveta narod je objektivno sramota svojih predsednika. Imam francuski pasoš i mene je sramota poslednja dva francuska predsednika. Pogledaj Ameriku, bilo koga da od ovo dvoje izaberu, biće te kao Amerikanca sramota. I sve tako jer nema ideologije. Celi svet se galopirajuće razvija, i tehnološki i svakako, a samo politička misao stoji. Poslednja nova politička misao bio je Karl Marks, a to je 19. vek. Mi smo se odjednom našli u vakuumu koji popunjavaju razne budalaštine jer nema nove političke misli da organizuje svet koji je krenuo unapred u svakom pogledu.

 

Da li si i dalje levičar?

Naravno, pa i Isus Hristos je bio levičar. Šta bi drugo bio, pa neće valjda biti desničar.

 

Ko je danas levica, a da ne računamo Latinsku Ameriku nego Evropu?

Mislim da svi imaju, bez obzira na to kako dođu na vlast, ali na kraju im je ambicija da imaju neku uspešnu socijaldemokratiju. Dakle da zadovolje sve. A to sve je da svi imaju školu, zdravstveno osiguranje... To je ambicija i desnih i levih partija. Svi danas imaju socijaldemokratske ambicije. Danas su svi levičari, jer niko nije baš toliki ludak da bi bio desničar.

 

Može se kod nas bez problema biti desničar. Mi imamo dugu tradiciju da ne pratimo trendove?

Ne mogu da zamislim nekoga da se probudi ujutru kao desničar.

 

Ta zadnja turneja Dugmeta bila je mučna i prekinuli smo je. Bilo je ratno stanje. Bez obzira na to koliko rokenrol proizvodi neku vrstu nasilja koje emituješ u publiku, ipak je ovo u publici bilo pravo nasilje kad vidiš prvi put te zastave i čuješ te usklike iz mraka. Nastupali smo u atmosferi koju do tada nisam poznavao

 

Da li ti je smešno kad uzmeš naše novine...

Ne uzimam naše novine, nemam ni televizor.

 

Kad si ga ukinuo i zašto?

Za vreme rata sam panično gledao kanale i onda se i posle rata nastavilo to da je svaki dan istorijska prekretnica. I onda zbilja ne mogu da svaki dan živim kao da je istorijski, tako da sam morao da ukinem televiziju.

 

Kad si radio muziku za Kusturičin "Arizona Dream", kod nas se već pucalo uveliko. Kako je čudan život -- tamo negde se sve ruši, a ti snimaš sa Igijem Popom? Ne mislim da je to išta loše, naprotiv, već da samo sve može biti čudno i nadrealno?

Da, seti se i da je Džoni Štulić imao pesmu "Igi Pop". Kad smo radili "Arizona Dream", već je tamo to izgledalo kao realna fantastika. Sedimo uveče u sobi i tu su Džoni Dep, Fej Danavej, Džeri Luis... I svi oni su stigli s nekih lečenja. Neko od droge, a neko od alkohola. Jedino Kusta i ja smo stigli bez lečenja. Sedimo tako i ovi su počeli da se navikavaju na nas. Fej Danavej plete, naučili je kako se plete čarapa. Džoniju Depu je kućni ljubimac nekakvo maleno prase. Nekako se odjednom taj Holivud pripitomio i sveo na našu meru, tako da kad se posle toga na audiciji u Njujorku pojavio Igi Pop -- kao da je bilo to skroz normalno i samo je bilo "Evo Igija". Doveo ga je Džoni Dep koji je bio fan muzike iz "Doma za vešanje", pa je bilo ono "Hajde, hajde nešto". Onda mi je Igi rekao da svako jutro pije kafu u nekom baru u Grinič Vilidžu gde radi neki naš konobar, pa ga je pitao za mene a ovaj mu je rekao: "Bregović je bog."

 

Šta se sve valja u toj pozadini snimanja filmova, kad ne radiš direktno s glumcima nego praviš muziku za filmove?

Kad radiš muziku za filmove, ti ne vidiš glumce. Pred sam kraj rada na filmu "Kraljica Margo", u poslednjoj verziji video sam polne organe svim glumcima i glumicama pre nego što su ih isekli tako da možeš reći ko je i ja ću ti reći kolika mu je kita. Izabelu Ađani nikad nisam video i onda kad je sretneš deluje ti kao si je oduvek poznavao. Bila je epizoda sa Asjom Arđento kada je vodila neki ogroman koncert za 500.000 ljudi u Rimu, i ja idem ka njoj i širim ruke, a onda pomislim: koji ti je -- pa ti je i ne znaš? Ali i ona se obradovala. Gledao sam je samo dok sam radio film.

 

Jednom sam na aerodromu bio sa Borom Đorđevićem, inače veliki sam fan njegovih ljubavnih pesama. I tada sam mu na aerodromu rekao: "Što pišeš te političke pesme? To su ljudi koji su sad ovaj mandat i posle ćao. Što mučiš talenat tim glupostima?"  

 

Nekada si u pauzama između dva albuma Bijelog dugmeta plovio preko Atlantika, peo se na vrhove najvećih planina, radio kao zlatar, bio predsednik bokserskog kluba... Zašto ti je to trebalo? Danijel Dej Luis je radio između Oskara kao obućar u Firenci. Da li si se ti tako odmarao od slave i primarnog zanimanja?

Zanatlije su najsretniji ljudi jer vide od početka do kraja ono što rade.

 

Zašto je tebi bilo potrebno da posle punih stadiona ideš da radiš u zlatari?

Imao sam školskog druga koji je imao zlataru, drugi drug je imao stolariju. Nisam ja ništa tu veliko kreirao. Ali sam kasnije mom bratu i njegovoj supruzi radio za venčanje jednu ogrlicu i naušnicu. Moja žena ima moje naušnice. Nakit ima najveću vrednost kad ti ga neko svojeručno napravi i pokloni. Verovatno ću kad završim karijeru provoditi vreme tako što ću samo praviti ćerkama nakit. Svet zanatlija je najprijatnije društvo. U bivšoj Jugoslaviji radio sam u karijeri jednom u dve godine sa Bijelim dugmetom. Bio sam previše odmoran. Od toliko mnogo slobodnog vremena bio sam predsednik bokserskog kluba, osvojio vrh od 6.000 metara, imao sam pređeni okean i sve to ne zato što sam se odmarao od nečega već zato što sam bio dokon jer je taj porez u socijalizmu bio toliki da mi se nije isplatilo mnogo raditi.

 

Bila je epizoda kada vodiš Bijelo dugme na omladinsku radnu akciju na Kozaru da se bend malo sredi i unormali. A sad mi pada na pamet veoma upečatljiva fotografija od pre nekoliko godina kada svoje ćerke vodiš iz Beograda u Crnu Goru nekim vozom u kupeu prve ili druge klase. Zašto si to radio? Da im pokažeš da život nije samo Pariz već drugi razred voza na Balkanu?

Znaš šta, ponekad se upitaš: na šta bih potrošio pare? Sve merake koje imam, oni su sirotinjski. Veruješ li da kad hoću da se baš počastim, onda je to ona crvena konzerva gulaša, ali samo onaj Podravkin gulaš. I sve imam takve neke sirotinjske poroke i nikako da otkrijem nijedan bogataški merak. Oduvek je tako bilo. Valjda sam u takvoj kući odrastao: otac vojno lice, majka službenica. Nije nikada bilo da nema da se jede, ali nije bilo ni specijalnih prohteva.

A nismo baš išli ćerke i ja drugim razredom već spavaćim kolima, ali sam pretpostavio da je maloj deci to avantura. I jeste avantura da spavaju u krevetima na sprat.

 

Kako na tebe gledaju ćerke?

Pa ova što me najviše zeza poslala mi je pre neki dan sa Jutjuba Bijelo dugme šou iz Poljske 1977. godine. A kad sam dobio francuski orden, prvi put su ćerke razumele da im tata radi neki posao važniji od samo tate, pa su se rasplakale.

 

Znači, to porodično putovanje vozom je bila avantura a ne pedagogija?

Da, čista avantura. Nije bila nikakva pedagogija u pitanju jer nema potrebe za tim. Ne rastu one u kući u kojoj se može poludeti. A ta radna akcija na koju sam odveo Bijelo dugme takođe je bila avantura iako nam je u tom trenutku trebalo da se prizemljimo. U tom trenutku smo kao Bijelo dugme imali zabranu ulaska u makar deset najboljih hotela u Jugoslaviji.

 

Zato što ste ih demolirali, što je tradicija i najvećih bendova napolju?

Da, rokenrol podrazumeva neku obest. Podrazumeva previše svega. Da se prejedaš, prepijaš. I radna akcija je nekako dobro došla. Odjednom, posle svih tih histerija -- eto te u baraci u kojoj spavaš s pedeset muškaraca u spavaonici. Nijednom nismo svirali na radnoj akciji i dobili smo udarničke značke jer smo stvarno radili.

 

Da ti je neko u onom striptiz baru na početku karijere šapnuo da ćeš komponovati za filharmoniju iz Birmingema, da ćeš dobiti titulu doktora Univerziteta u Šefildu, orden francuske vlade... Šta bi ti rekao tada međ svim tim sisama tome što te zajebava? Nikada nisi hteo da te shvataju preozbiljno, ali ima mnogo ozbiljnih stvari -- recimo koncert za violinu ili doktorat u Šefildu.

Nije to ništa ozbiljno kad se baviš muzikom. Ja ništa tužno nisam napisao od 1991. godine. Ne pišem ništa tužno. Imam ozbiljne porudžbine kao što su liturgije, imam najveću nagradu Vatikana za duhovnu muziku, ali stalno nastojim da napravim neku radost. Nisam ja gluv kao Betoven i da sam zatvoren u sobi i da stvaram „Ta- Ta-Ta -Ta". Što bih to radio kad je oko mene radost.

 

Eto ti opet Betovena - „Oda radosti"?

Ha-ha-ha-ha. Njemu je dolazilo svašta.

 

Da li te je zvao neko od svetskih rokera da uradiš pesmu za njega kao što si radio sa Igijem Popom?

Zvao me je Igi Pop da sviram s njim na koncertu. "In the Death Car" koju je on otpevao, a ja komponovao, bila je njegova prva pesma na Bilbordovoj listi. On je oduvek bio off. "In the Death Car" bila je zlatna ploča u petnaest zemalja. Veliki tiraž je bio, tako da me je pozvao da sviramo zajedno na njegovom koncertu u Parizu. Igi je bog igle. Heroin, to je Igi Pop. I sad imaš u Parizu da je morao da bude Igi kad se pojavi na bini. Pričali su mi kasnije da su lopatama iznosili igle iz WC-a te dvorane gde je bio koncert, a iza bine, on je tada bio oženjen Japankom, ne jede se meso, imamo povrće, celer, i sve tako organski i zdravo. A onda opet, kad izađe na binu, to je Igi Pop. Transformacija kao doktor Džekil i mister Hajd. Bilo mi je impresivno da vidim kako neko može da izvede takvu transformaciju.

 

Nije glumio mister Hajda?

Ne, uhvati ga kad vidi taj svet ispred sebe iz kojeg je i on došao.

 

Kako imaš kondiciju da ne odgovaraš Kusturici, a nekad u prošlosti si umeo da opako odgovoriš kao onda Draganu Kremeru?

Bio sam mlađi, ali nisu ista klasa Kusta i Kremer. Kod Kremera sam mislio da ako me neko kolje, neka me kolje oštrim, a ne tupim. A Kusta kad me pljuje zna čak biti nekad i duhovit. Ja mu želim dobro. Ne znam da li on meni želi dobro, ali ja njemu želim. Bio mi je kum na venčanju, i ja ne mogu da se dovedem u stanje da javno za kuma kažem nešto loše mada bi možda mogao to uraditi i bolje od njega. Ali to mi ne pada na pamet. Proveli smo deset njegovih najboljih godina zajedno i on je u tih deset godina napravio svoja najbolja tri filma. U tih deset godina dobio sam nebrojene tone dobrog od njega i on je od mene dobio najbolje što sam imao.

Nas svet neće pamtiti po tome šta je ko rekao. Pamtiće njega šta je od filmova režirao i šta sam ja od muzike snimio. A to ko je šta rekao, to ne traje ni to jedno popodne i moguće da će mu biti čak jednom i žao zbog toga. Zbilja smo uradili tri dobra filma koja markiraju ovu kinematografiju elegantno i lepo. Ja bih voleo da je on i sada napravio dobar film. Pretpostavljam da mu i oni koji ga ne vole žele da je to dobar film. Jer svi bi voleli da on napokon napravi dobar film.

A film je vrlo teško napraviti. U rasponu od toga da moraš biti okružen time da sve one kosmičke sijalice rade za tebe, pa do toga da moraš imati sreće. U scenariju su svi filmovi dobri, za vreme snimanja su svi filmovi dobri. Ali ja sam radio mnogo filmova i ne znaš u kom trenutku samo to okrene na nesreću. To je živ organizam i ode na dobro ili na loše. Radio sam velike i skupe filmove koji nikada nisu došli u bioskop, a mali film "Dom za vješanje" napravljen je za 800.000 maraka. Onako monumentalan film za samo 800.000 maraka. Stalno imam osećaj da Kusta radi sam i da mu je zato teško. Ranije je bio okružen nama četvoricom: Zafranovićem, Filačem, Krekom i mnome, i to su bili najbolji periodi svih nas, a sad je sam.

 

Da li je rivalstvo tebe i Kuste bilo i to što si ti želeo da snimiš film, a on nije silazio s bine s No Smoking Orchestra?

Ne. Nije. Verovatno mu je ostala želja iz mladosti da i on nauči da svira gitaru. Pa i Vudi Alen grozno svira diksilend ali voli da svira.

 

U onoj fazi Bijelog dugmeta sa Tifom nosio si kožni kaput kao Tito, a na ovoj turneji, gde takođe peva Tifa, slikao si se kod spomenika Josipu Brozu.

Ja se nadam da ljudi razumeju šta je Tito jer takva pojava u istoriji ne postoji. Politika je sila, a rat se definiše kao vođenje politike drugim sredstvima. Tito je bio svetski političar bez ikakve sile. On nikakvu silu nije imao -- ni kulturnu, ni ekonomsku, ni bilo kakvu. Ne zna se zašto je on bio Tito -- jedna od najmarkantnijih političkih figura svog vremena a da nije imao nikakvih kvalifikacija za to. Tito je jedinstvena figura u istoriji sveta. To što je on zatekao 1945. valjalo je izneti s tim.

 

Ti si napravio histeriju s Bijelim dugmetom u vreme Tita, osvojio si svet u doba Miloševića i njega si ispratio, dobio si ordenje iz zemlje osnivača Evropske unije pre nego što političari Balkana uspevaju da uvuku Balkan u EU. Ispratio si sve političare regiona i u njihovim dolascima na vlast i u odlascima s vlasti.

Jednom sam na aerodromu bio sa Borom Đorđevićem, inače veliki sam fan njegovih ljubavnih pesama. I tada sam mu na aerodromu rekao: "Što pišeš te političke pesme? To su ljudi koji su sad ovaj mandat i posle ćao. Što mučiš talenat tim glupostima?" Ne sećam se šta mi je odgovorio. Ali bilo mi je nejasno da se talentovani frajeri troše na političare. To su potrošni ljudi na mandatu. Ko će od njih ostaviti nekog traga u istoriji čak i ako imaju najbolje namere. Imao sam malo političara za prijatelje, i uvek sam žalio kad mi je neki prijatelj političar. Milorad Vučelić Vučela, znam da će hiljadu ljudi reći hiljadu stvari protiv njega, ali ja sam od njega čuo jednu pametnu rečenicu koju sam zauvek upamtio, a ona je: "Kao političar ćeš vrlo teško uspeti da uradiš mnogo toga za državu, ali makar uradi nešto za prijatelje ako možeš." Državi trebaju vekovi. Evo u Francuskoj su poslednja tri predsednika na sudu, a Francuzi su izmislili ono što mi zovemo državom. Od Francuske revolucije naovamo sve je postavljeno u Francuskoj, a njihovi predsednici su na sudovima, a kamoli mi.

 

Imaš preko 100 koncerata godišnje, šta radiš preostalih 200 dana, osim kad snimate? Da li je tebi ponekad dosadno kad izađeš na binu?

Ne, ma kakvi. Navikao sam da radim. Ovde u mom studiju je radno vreme od pola devet do pola pet. U pola pet je razvoz. Inače volim da imam radno vreme. Bilo kog umetnika da ti navedem, ima ili je imao radno vreme, i ja verujem u to. Jer ako imaš talenta, onda tome treba dati priliku da svaki dan pritisneš i nešto izađe iz tebe kao pasta za zube.

 

Kad dokoličariš? Kad se nagradiš gulašom iz crvene Podravkine konzerve?

Sedim i stanujem. To mi je super zabava. Lepo mi je dvorište, imam baštu i gajim povrće. Brinem o mačku. Kao sav normalan svet, i svako bi drugi to isto radio. Ali, verovatno, kad jednom stanem, sigurno je da neću nikad ići na put.

 

Zašto?

Ne mogu da zamislim da ljudi izlaze u restoran i da idu na put. Imao sam baš restorana i putovanja u životu.

Ukupno komentara: 0


Sva polja su obavezna.