Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Ispovesti

Velika ispovest Mute Nikolića: O Milu Đukanoviću, Dinkiću, menadžerima, propadanju srpskih klubova

Miroslav Muta Nikolić se pominje kao novi (i stari) trener Partizana. Eto povoda da se podsetimo velike košarkaške ispovesti koju je dao za Nedeljnik
Datum: 27/06/2017

Velika ispovest Mute Nikolića: O Milu Đukanoviću, Dinkiću, menadžerima, propadanju srpskih klubova

Foto Igor Pavicevic

"Umoran sam malo od pravljenja. Hteo bih malo da budem samo trener", rekao je svojevremeno košarkaški trener Miroslav Muta Nikolić u intervjuu za Nedeljnik.

On se danas pominje kao novo rešenje za klupu svog nekadašnjeg kluba Partizana.

Veliko je pitanje da li je Partizan sada u situaciji da trener može da se bavi samo trenerskim poslom. Tek, informacija o izboru Mute Nikolića još nije zvanično potvrđena, ali više beogradskih medija je objavilo da im je to nezvanično potvrđeno iz kluba.

Eto povoda da se podsetimo velike košarkaške ispovesti koju je za Nedeljnik, posle osvojenog srebra na Svetskom prvenstvu 2014. godine, dao "najbolji reprezentaitvni pomoćni trener svih vremena".

Razgovor smo tada počeli - a kako drugačije - nego o profesoru Aleksandru Nikoliću.

 

Da li se sećate kada ste ga upoznali?

Upoznao sam ga kada smo na more išli zajedno Šakota i ja, a tamo su bili Aca, Reba Ćorković i Sava Radović sa suprugama. Došli smo da igramo preferans, znali smo da on voli da igra preferans, i igrali smo s njim samo da bi nam pričao nešto o košarci. Rekao mi je: "Ne znaš da igraš preferans, loše piješ špricer, nikada nećeš da budeš dobar trener". Ja sam u to vreme još igrao košarku, ali interesovao me je taj posao. Čika Aca je napravio veliki broj igrača i velikih trenera. To što se čika Aca seti, ostali nisu ni pomišljali. Od tih velikih trenera još jedan je ulivao poverenje kod nas mlađih, bar kod mene, a to je Piva Ivković. Uvek je hvalio trenere, uvek se trudio da nam pojašnjava stvari. Pomno smo ga slušali, a pola ga nismo razumeli, ha-ha-ha...

 

Mene taj politčki deo uopšte ne zanima. Ja imam prijatelje dole, Danilo Mitrović, Vesko Barović, Milo Đukanović... Oni vole košarku, i svi igraju basket. Milo je čovek košarke. Oni su mene pozvali da pravimo nešto zajedno i meni se svidela ta ideja 

 

Da li ste nekada profu Nikolića podsetili da vam je rekao da nećete biti dobar trener?

Ma, on se samo šalio sa nama. Ali, dok sam bio trener u Budućnosti pobedili smo veliki Timsistem u Bolonji, a Italijani su me pitali da li sam sin Ace Nikolića. Profa me je voleo, valjda zbog mog temperementa. Voleo sam mnogo da ga slušam. Od trenera sam najbolje sarađivao sa Željkom Obradovićem. On je naš najbolji trener, ima najviše titula. On je dobar čovek koji misli o svojim drugovima. Uvek nas okupi kada dođe ovde i uvek pomogne kako može. On je na vrhu piramide. Sviđa mi se što Saša Đorđević prolazi sličan put. To su mi dva omiljena trenerska lika.

 

Kako je vama delovao Saša Đorđević kada je postao selektor?

Dešavalo se da se u stručnom štabu podžarkamo, ali pozitivno. Oko taktike. Sale se posvetio poslu, da ne kažem da nas je maltretirao (smeh), ali 24 sata smo bili u naponu. Imali smo malo slobodnog vremena. Ja uz košarku volim malo i da razgledam grad, a nismo stigli da vidimo Madrid. Hoće da sve bude do perfekcije utegnuto. Govorio sam mu: "Sale, pa ne možemo da ih bijemo sa sto nula, treba i oni da daju neki koš". Dosta je zahtevan, potpuno se posvetio ovome. Stalno gleda neke utakmice, stalno smo pravili analize. Verovao je u tim. Ja sam se smejao kada je govorio da će Španci da izgube u četvrtfinalu od Francuske. A onda smo videli da Francuska ima sistem i da može da ih iznenadi. A ovi su bili prepotentni.

Bili smo Željko, Saša i ja na jednom druženju i Željko je rekao: "Muto, budi Saši trener kakav si bio meni". Bio sam pomoćnik Željku Obradoviću, i kada je on završio, rešio sam da nikome više ne budem pomoćnik. Zvao me je Pešić posle. Hvala mu od srca što me je zvao, ali nisam prihvatio. Nije to u mom karakteru. Željko Obradović je jedini kome bih bio pomoćnik, a kada su se pojavili Saša i Bodiroga, proradila mi je ta emocija, veza sa onim vremenima i naravno da sam se stavio na raspolaganje da pomognem. Tako da bih sada bio pomoćnik samo Željku Obradoviću i Saši Đorđeviću.

 

Kako je izgledao taj dan posle polufinala?

Tog trenutka nismo bili svesni šta smo napravili. Bili smo umorni od ranije borbe. Krstić je maltene bez treninga odigrao prvenstvo. Sale mu je rekao: "Trebaš nam jednu utakmicu". Kao da nam je pao kamen sa srca u finalu. Mi Srbi imamo bezobrazluk i prema sebi. Hoćemo nerealno. Pitanje je koliko je i ovo što smo postigli bilo realno, a mi smo hteli da pobedimo Amerikance u finalu. Posle te utakmice svi zajedno smo pali. Kao da smo ispali iz lige. Onda nam je došao Bodiroga i kazao "ljudi, pa drugi ste u svetu".

Malo smo se podigli, ali ja i dalje osećam žal. Ne volim da čujem to "vicešampioni", to mi je nekako naziv za gubitnike. Volim da se čuje moja himna. A s druge strane treba da kažemo da mi imamo nepunih dva i po miliona budžeta, što pokriva sve selekcije. A drugi savezi, francuski, španski, turski, imaju po 50, 60 miliona. Bodiroga nam je, inače, dosta značio. Jedan tako miran i stabilan čovek koji je spuštao loptu, izgovarao pametne rečenice u pravom trenutku. Bodiroga je takav čovek, a mi smo svi bili puni naboja.

 

Kažete da volite da se svira naša himna, a kakav ste odnos imali prema "staroj" himni?

Ja sam uvek pevao himnu koja je u tom trenutku. Kao dete sam najviše maštao o tome, da se popnem na neko postolje gde se svira moja himna. Voleo sam tu staru Jugoslaviju, voleo sam i Srbiju, i Crnu Goru. Ja ne razdvajam ta dva naroda.

 

A da li ste čuli da je za nezavisnost Crne Gore najvažniji bio Muta Nikolić?

To nisam čuo. Gde god sam bio trudio sam se da napravim što je moguće bolju ekipu. Uvek sam se trudio kao čovek i kao trener da uđem u istoriju, da me ima negde zapisanog.

 

Da li je taj projekat Budućnosti zaista, kao što govore, bio brendiranje nezavisne Crne Gore?

Mene taj politčki deo uopšte ne zanima. Ja imam prijatelje dole, Danilo Mitrović, Vesko Barović, Milo Đukanović... Oni vole košarku, i svi igraju basket. Milo je čovek košarke. Oni su mene pozvali da pravimo nešto zajedno i meni se svidela ta ideja. Treba reći jednu stvar koju ljudi zaboravljaju. Mi smo bili prvaci sa 11 igrača iz Podgorice. Tek smo sledeće sezone, za Evroligu, pojačali tim. Doveo sam dva kapitena Zvezde i Partizana, Tomaševića i Topića. Smišljeno. Hteli smo da oslabimo Zvezdu i Partizan, da se šetamo kroz našu ligu i da napravimo preduslov da igramo uspešno u Evropi. To smo i napravili. Onda je doveden Dule Vujošević da koordinira rad sa mlađim kategorijama. Milo mi je rekao: Muto, ne želim da mi odlaze igrači iz Crne Gore, hoću da napravimo jaku školu košarke da najbolji treneri rade ovde. Dule je važio za nekog ko najbolje radi sa mladim igračima i tako su počeli da prave sistem.

 

Ipak deluje da vi možete da funkcionišete ako krećete "od betona"?

U svakoj sredini sam pokušao da napravim nešto i mislim da sam uspevao u tome. Da li me je neko razumeo, pa sam morao da odem, to je već druga priča. Ali, dao sam doprinos svim tim igračima sa kojima sam radio. Najveći žal mi je neuspeh BFC-u u finalu sa Partizanom. Žao mi je što nismo bili prvi, a zaslužili smo to. Pokazali smo da klub iz provincije može da osvoji titutlu. I da smo osvojili titulu ja više ne bih bio trener, jer sam se posvađao sa ljudima iz uprave. Dok smo pravili klub nigde ih nije bilo, a kada smo ušli u finale odjedanput se svi pojavili da se slikaju sa nama. To me je nerviralo. Pekli su vola posle 2:0. Ja sam im govorio da će Partizan sve da uradi da ne pobedimo. Savez nije ni doneo pehar na treću i četvrtu utakmicu.

 

Verko Stevanović i Dinkić su napravili taj grad. Dinkić je doveo Fijat. Meni se načelno dopala ta politika Ujedinjenih regiona. Daj malo da žive drugi gradovi, ne samo Beograd. Ja živim u Beogradu i najviše volim Beograd, ali daj da žive malo i ti ljudi 

 

Jeste li znali tada da ćete u Partizan?

Ne. Ja sam jedini trener koji je došao u Partizan sa rezultatima. I uvek sam se pre toga bunio Kićanoviću zašto mene nisu stavili za trenera. To je bila ljudska želja. Ljudski je bilo da se nadam. Niko ne zna da sam kao trener u Saratovu, u Rusiji, imao 27 pobeda od 28 utakmica. U Budućnosti sam imao 47 pobeda zaredom, to je za Ginisovu knjigu.

 

Da li vam je žao što nije uspeo projekat buđenja "šumadijske košarke" u Kragujevcu?

Hteli su da Kragujevac bude sportski grad. Malo su se raširili u previše sportova što nije moglo finanisjski da se pokrije. Napravili smo dosta toga. Svi igrači koji su prošli kroz Radnički nešto su napravili u daljoj karijeri. Dobili su iskustvo, minutažu, priliku da pokažu svoj talenat. Mnogo je teško praviti uspeh i forsirati mlade igrače. Tu moraju da budu dva, tri iskusna igrača. Igrali smo dobro ABA ligu, igrali smo malo i Evropu. Imali smo jednu loptu do Evrolige. To je veliki uspeh za Radnički.

 

Šta je na kraju bio problem? Samo novac?

Radnički nikada nije imao veliki budžet. Koristio sam svoju popularnost da privučemo nekog sponzora. To je mnogo teško. Ne znam više da li to mogu. Mi tamo nismo primali plate jedno godinu i po dana. Radio sam na motivu s igračima, da ih ubedim da ostanu i rade celu godinu iako nisu plaćeni. To iskustvo će da im se vrati u karijeri. Mnogi su me poslušali. Najviše mi je žao zbog dve hiljade ljudi koji su nas stalno podržavali. Kragujevac je moj rodni grad. Ti navijači su dolazili na svaku utakmicu. Oni osećaju pripadnost. Prvo Šumadija, pa tek onda navijaju za Zvezdu i Partizan. Oni vole Radnički od malena. Kada se rodi dete prvo što govori je Radnički.

Kada sam bio u Hemofarmu, većina je navijala za Zvezdu i Partizan kada igraju kod nas u Vršcu. Šumadija je nešto drugo. Šteta je što u Šumadiji nema dva, tri jaka kluba. Govorimo o povratku srpske košarke: Čačak, Kraljevo, Valjevo, Užice, Leskovac, Kruševac... Ti krajevi treba da se dižu, uz svo uvažavanje Vojvodine, Spartaka, Zrenjanina, koji su uvek imali tradiciju. Tu su talenti. I tačno se zna, u Kruševcu su uvek bili dobri skakači, letači, kao Boban Petrović ili Grbović. Smederevska Palanka je davala bekove, prgave, bezobrazne... Čačani su šuteri. Kraljevo, Valjevo... to su sve klubovi sa tradicijom.

 

A da li je kraj ovog Radničkog, ipak, posledica i propadanja Dinkićevog URS-a?

Verko Stevanović i Dinkić su napravili taj grad. Dinkić je doveo Fijat. Meni se načelno dopala ta politika Ujedinjenih regiona. Daj malo da žive drugi gradovi, ne samo Beograd. Ja živim u Beogradu i najviše volim Beograd, ali daj da žive malo i ti ljudi.

 

Kada sam bio u Hemofarmu, većina je navijala za Zvezdu i Partizan kada igraju kod nas u Vršcu. Šumadija je nešto drugo. Šteta je što u Šumadiji nema dva, tri jaka kluba. Govorimo o povratku srpske košarke: Čačak, Kraljevo, Valjevo, Užice, Leskovac, Kruševac... 

 

Sistem je očigledno pogrešan ako košarkaški projekat kao što je Radnički zavisi od toga da li će neko da izgubi izbore?

Često me pitaju novinari "da li ima politike u sportu?". Pa, ima je u svakoj kući. Kako da digneš jedan klub? Kako da nađeš sponzore? Ne mogu ja da ih nađem. Ima mešanja politike, političari gledaju da zadovolje narod, računaju tu na neke glasove...

 

A da li može da se organizuje klupska košarka da ne zavisi od političkih potresa?

To će biti teško. Ja bih želeo da mi imamo našu, jaku srpsku ligu. Mi to ne možemo. Ljudi nemaju šta da jedu, a mi treba da guramo neki sport.

 

Kakva je onda budućnost klupske košarke?

Poenta je u tome da ojačamo srpske klubove, da imamo jaku domaću ligu. Da oživimo te košarkaške centre o kojima smo pričali. Zašto ne podele novac koji dobijaju Zvezda i Partizan na klubove po Srbiji? Ne moraju svi da igraju u Zvezdi i Partizanu. Mi smo imali ugovor sa Kalinićem na dve godine. Ali, oni su ga registrovali...

 

Kako?

Lepo. Velika riba jede malu. Kada dođeš do tog nivoa kao Radnički, ili kao nekada Hemofarm, da ugroziš Zvezdu i Partizan i da možeš da uzmeš titulu, onda te svi lome. Oni kupe najbolje igrače. Veliki problem su i menadžeri i roditelji.

 

Kažu da menadžeri onda uslovljavaju koliko će koji igrač da igra...

Ja sam možda specifičan. Ja ne govorim sa pola menadžera. I nikada nisam imao taj pritisak. Drugima šta rade, stvarno ne znam. Menadžeri i roditelji im pomute glavu. Ne možeš onda da izvučeš maksimum. Teren ne laže. Na terenu se vidi sve, i nezadovoljstvo igrača. On ako promaši, onda razmišlja kako nije primio platu. A kada odigra dobro, onda mu ništa ne smeta. Ali, to je sve ljudski.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.