Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE
.

Velike priče

Ispovesti

Velika ispovest Igora Milanovića: Živeo sam rokenrol. Dosledno, istinito, slobodno...

Najbolji vaterpolista u istoriji te igre, u velikoj ispovesti za Nedeljnik govorio je kako je u turbulentnim vremenima uspeo da sačuva svoju apolitičnost, kako održava optimizam, o svom raskalašnom životu u mladosti, ličnim i porodičnim tragedijama, vaterpolu, književnosti, umetnosti, religiji... (Iz štampanog izdanja br. 190)
Razgovarali Zorica Marković i Veljko Miladinović
Datum: 04/01/2017

Velika ispovest Igora Milanovića: Živeo sam rokenrol. Dosledno, istinito, slobodno...

Foto Igor Pavicevic

Igor Milanović se mnogo komotnije osećao dok smo pričali o vaterpolu, nego o nekoj temi koja na bilo koji način dotiče politiku. Još komotnije se osećao kada bi nas priča navela na umetnost ili književnost.

A nije da se njegov lik i delo ne daju ispolitizovati. Najbolji vaterpolista u istoriji te igre, i jedan od najboljih srpskih i jugoslovenskih sportista svih vremena, koji je srca (velike) nacije osvojio onim Đurkovićevim "Milanović, Milanović", koje se posle vrtelo na svim špicama sportskih pregleda, u ono vreme raspada Jugoslavije bio je na vetrometini.

Samo dve godine pre početka rata, kao jedan od najvećih jugoslovenskih superstarova prešao je iz beogradskog Partizana u zagrebačku Mladost, što je bila mala pobeda hrvatskih rukovodilaca nad srpskim "kolegama" iz raznih "cekaova". Početak tranzicije u kojoj su sportisti prestali da budu Jugosloveni dočekao je u Zagrebu, odakle je otišao uoči raspada zemlje. Posle rata, bio je najveća uzdanica onih koji sport doživljavaju "kao nastavak rata drugim sredstvima", na Olimpijadi u Atlanti, kada smo - uz dosta unutrašnjih peripetija - izgubili od Hrvatske i završili kao osmi i poniženi.

Posle 5. oktobra viđen je i na jednom predizbornom mitingu - gde je podržao Borisa Tadića. Ali, Igor Milanović nije ništa od toga. On je - a to je tako retko za savremenog građanina Srbije - pre svega apolitičan.

U velikoj ispovesti za Nedeljnik govori kako je u turbulentnim vremenima uspeo da sačuva svoju apolitinost, kako održava optimizam, o svom raskalašnom životu u mladosti, ličnim i porodičnim tragedijama, vaterpolu, književnosti, umetnosti, religiji...

Njegovu biografiju teško je svesti na nekoliko rečenica: najbolji vaterpolista ikada, član Kuće slavnih već skoro deset godina, dvostruki osvajač olimpijskog zlata, u LA '84. i '88. u Seulu, dva svetska '86. i '91. evropski šampion. Sa svim klubovima u kojima je igrao, Partizanu, Mladosti, Zvezdi, Romi, Budvanskoj rivijeri, Katalunji, osvajao je titule. Dvostruki klupski šampion Evrope kao igrač Mladosti, i dvostruki šampion Evrope kao trener Partizana i ove godine Pro Reka...i niz se nastavlja. Ali, pomenuti transfer iz Partizana u Mladost, pa povratak u Zvezdu teško se oprašta i danas, ali te '91. mogao je da izazove tektonski poremećaj, iako je reč o vaterpolu. Ipak nije. Zato je i prvo pitanje bilo kako je moguće da mu se, kao najboljem igraču sveta, ipak nije zamerilo što je tada tako "lako" menjao - prvo Beograd za Zagreb, a potom i Partizan za Zvezdu.

"Nije mi se zamerilo, iako je tad bilo prilično naelektrisano, jer sam otišao zbog dobre ponude. Pa i iz Beograda sam otišao u Zagreb. To jeste dodirivalo i politiku, ali fenomen je da baš tim prelaskom vaterpolo postaje profesionalan sport. Sećam se da mi je bilo mučno dosta, jer se mnogo toga lomilo, u vaterpolu pre svega. Meni je teško bilo u tim trenucima da nosim sa svim energijama koje su bile najmanje sportske.

Tada su igrači počeli da potpisuju ugovore i da zarađuju, tako da se tu mnogo više dešavalo od samog mog prelaska iz Partizana u Mladost. Ali, mislim da sam iskrenošću uspeo publiku toliko puta da obradujem, vidim da ljudima i dan danas izazivam osećaj sreće, čak i kada me ne prepoznaju iz prve, ozare se. To su lepe stvari. U tom smislu izvukao sam najviše moguće od te slave - jesam slavan, ali ja nisam popularan, od najezde raznih vrsta popularnosti..."

 

Nedavno nam je privrednik Andrej Jovanović rekao da je '87. kao hokejaš imao veću platu nego Igor Milanović svetski prvak, jer je političkom vrhu bilo važno da se pobede Slovenci u njihovom sportu?

To je vrlo moguće, jer svi smo mi imali neke razrede, plate su se primale od SOFK-e, grada ili republike, zaslužni majstor sporta primao je trostruki lični dohodak u staroj Jugoslaviji, a mi smo imali i premije. To uopšte nije bilo malo. Imao sam fin mesečni kapital da živim bezbrižno, a voleo sam da živim. Bio sam u to vreme prisutan u noćnom životu, voleo sam i da potrošim, i u ničemu mi nije oskudevalo. Moguće je da su hokejaši imali više, bilo je tada ludilo za hokejom. Nikad vaterpolisti nisu bili milioneri, niti su mogli sebi da obezbede život, ali to se valjda zna...

 

Postojala je i politička dimenzija, kao da se u tim krugovima znalo da se nešto dešava, da dolazi raspad zemlje...

To nema veze s tim. Konkurentnost između sportova i gradova je i dan danas prisutna, kao što je političarima u Kragujevcu bilo bitno da pobede u nečemu, pa su pobedili u vaterpolu, pa nekad Partizan ima veću političku podršku, sada Zvezda. Te stvari su neminovne, i nemaju veze sa tadašnjim trenutkom nego karakterom odnosa politike i sporta. Tada je bilo okej da se napravi jak hokejašli klub i koga ćeš da pobediš nego - Slovence.

 

Ali pomenuli ste da je vaš prelazak imao političku konotaciju...

Ne u tom smislu. Nego su se sukobili srpski i hrvatski komunisti. Imao sam direktne razgovore sa njima. Pa ovi iz Srbije su me uveravali da ne idem. Ovi me nagovarali da idem. Nema tu neke mistike. Nema to nikakve veze s ratom koji je kasnije došao. Ja to zaista nisam osećao.

 

Kako su izgledali ti razgovori sa rukovodiocima?

Sećam se, recimo, da je u Zagrebu tada bio pokojni Celestin Sardelić, i da je bio jako ljubazan sa mnom. Inače nisam imao nikakvih neprijatnosti. Generalno sa političarima imam "kul" stav, a i oni prema meni. Čini mi se da osećaju olakšanje kad me sretnu jer ja nisam čovek koji ima firme ili traži usluge. Ta moja apolitičnost se izgleda i njima na neki način dopada. Zato nemam nikakav problem ni sa današnjim vlastima iz SNS, nisam imao ni sa onima iz DS-a, DSS-a, ni sa Slobinim vremenom, ni sa Titovim vremenom...

 

Ipak postoji taj fenomen da vaterpolisti često ulaze u politiku...

Ne bih ja mnogo komentarisao zašto moje kolege Šapić, Udovičić, Slavko Gak ulaze u politiku... Ja sam s njima prijatelj. Znam te ljude. Slavko Gak je, na primer, moje dete. Meni je drago kada ih vidim, dobri su sportisti, dobri ljudi. Znam im karakater, a često ih predstavljaju i kakvim nisu. Zašto se to dešava, to je valjda njihov izbor.

 

Nekada je u politiku ulazio i Mirko Sandić...

Meni ne smeta to, meni smeta što su političari postali zvezde, što je opasno. I što su političari sami počeli da uživaju u tome. Uživaju u slavi, umesto da rade svoj posao...

 

Da li ste zbog toga izbegli da se uključite?

Ne, moj karakter je okrenut drugim stvarima, umetnosti, slikarstvu i muzici - bluzu, džezu - literaturi... Nemam živaca da sedim i filozofiram. Vrlo sam pragmatičan, volim da radim. Više sam zanatlija. A problem je i do mog stila života, nisam ja pogodan za to... Bio sam u upravi Partizana, bio sam poptredsednik Sportskog društva, bio sam član UO fudbalskog kluba. Mogu ja i to "diplomatski", samo sam nezainteresovan. Niti mislim da imam nešto pametno da kažem. Političarima bih, u stvari, dao savet: da mene uzmu za savetnika, i da nikada ne urade kako im ja kažem. Jer ja kad mislim da će nešto da bude, uvek bude obrnuto.

 

Mogli ste da iskoristite prijateljstvo s Borisom Tadićem, ili bar da postanete njegov savetnik...

Mi jesmo prijatelji, ali nikada nisam sebi dopuštao da ja njemu dajem neke savete. I kada smo pričali, pričali smo o sportu, uglavnom. Viđao sam ja i Tomu Nikolića, i Voju Koštunicu, pa i Slobu... Stvarno bi bilo smešno da ja nekog savetujem...

 

Najbliže što ste se približili politici bilo je kada ste podržali Tadića na predsedničkim izborima.

To je bila prijateljska podrška. Prijatelj me je pozvao da stojim uz njega na njegov bitan dan. Bilo mi je ponuđeno i da govorim na mitingu, ali odbio sam, jer nisam znao šta bih rekao. Samo sam stajao, tri-četiri puta. I opet bih stajao tako uz nekog prijatelja. Mada ne znam šta mu je značilo moje prisustvo. On je dobio te izbore, je l' tako? E, a posle me nije zvao, pa nije pobedio (smeh).

 

Da li je moguće biti apolitičan u ovoj zemlji?

Moguće je. Evo, ja sam dokaz da je moguće. Verujte mi da imam prijatelje po svim strankama i svi oni znaju za moju apolitičnost i apsolutno odsustvo želje da se bavim time. Upoznavao sam ih po gradu, u ono vreme kad sam izlazio, i po kafanama... Tada je bio manji grad.

 

Kad smo kod grada, i dalje važite za gradsku facu. Kako vidite današnji Beograd, da li se izgubio nekadašnji duh grada?

Ako mislite na to što sam izlazio po kafanama i pijančio... Sada je moj Beograd sveden na mikrosvet, ali neću da kažem da je u moje vreme bilo drugačije ili bolje. Mladi se super zezaju, kad izađem na par meseci, vidim uvek neka nova mesta, neke mlade, pozitivne ljude... Bio sam skoro na nekom splavu kraj Nebojšine kule sa gostima iz Singapura, pa su pored nas seli neki momci iz Zemuna, razvila se dobra atmosfera. Mene raduje što je Beograd poslednjih godina pun stranaca. Mislim da je Beograd i dalje lep i da je zadržao svoj duh. Ne bi oni dolazili kod nas da nije tako...

 

Da vas vratimo na uspehe, i 1984, kada ste kao klinac išli u Los Anđeles na Olimpijadu, na kojoj je osvojeno i zlato. Da li ste tada, kada ste prvi put videli SAD iz jedne socijalističke zemlje, pomislili da bi bilo bolje da ostanete?

Imao sam neke ponude sa njihovih univerziteta, ali već sam previše izgradio u vaterpolu da bih pomislio da napustim taj najviši nivo igranja vaterpola, a Amerika mi to nije pružala. To nije zadovoljavalo moju ambiciju, za koju se ispostavilo, da je bila opravdana. Imao sam taj osećaj moći koji me nije napuštao do 1995...

 

Ili do 1996?

Do 1995. Posle, i kada je bila ta Olimpijada 1996. u Atlanti, to je već bila demonstracija nemoći.

 

Koja je tajna uspeha vaterpolo kluba Partizana?

Tajna je Vlaho Orlić koji je postavio temelje tog načina rada i razmišljanja. Bio mi je mentor celog života, on me je naučio kako da učim sebe. To nije samo pisanje sistema igre koji se menja, nego kako da učiš sebe da pratiš taj sistem i da ga unapređuješ. Mislim da sam posle Orlića, Rudića, Stamenića i ja 2009. godine vratio tu prepoznatljivu fizionomiju Partizana koja je nedostajala.

 

Ali, odakle ta otpornost VK kluba Partizan, od sankcija na ovamo klubovi su nastajali i gasili se, jedino je Partizan preživeo svaku besparicu i krizu?

Odgovor je jednostavan - mudri ljudi. Ljudi koji ulažu energiju u kolektiv u kojem rade, a ne gledaju da od kolektiva otmu, nego da dodaju. To je razlika.

 

Vi ste baš u ono najgoro vreme odlučili da ostanete u zemlji, zbog čega?

Kad sam igrao mogao sam da biram, a posle sam odabrao da ostanem u Beogradu. Ja volim ovaj grad, volim ove ljude. Oni vole mene. Meni je ovde dobro. Bio sam sad u Italiji, idem sad u Tursku, povremeno pravim životne ekskurzije, ali ja hoću da živim ovde. I ovde ću i umreti.

 

Niste zabrinuti kako će vam deca odrastati u današnjoj Srbiji?

Da budem zabrinut? Zašto? Ako ja izaberem da ostanem ovde, zašto bih bio zabrinut za njih? I šta to fali Beogradu?

 

Puno mladih ljudi odlazi...

Dobro, ljudi odlaze zato što žele nešto, imaju ambicije koje ovde ne mogu da ispune. I moja deca ako budu imala ambiciju koju ne mogu da ispune, otići će ako budu mogli....

 

Veče uoči finala kada je Partizan postao prvak Evrope, da li ste očekivali pobedu?

Kako da ne. Radio sam individualnu motivaciju igrača 20 dana pre toga, a počeo sam da se spremam za tu utakmicu na početku sezone. Počeli smo sastanak, jer su oni došli ujutru dosta arogantno na bazen. K'o cirkus da je došao. A mi pod konac, zategnuti... Sastanak sam počeo rečima: "Oni od jutros da nas pobede, ma nema šanse. I da ima kažemo šta ćemo da igramo, ne mogu da nas dobiju, jer nisu pripremljeni za ono što im sledi. A sledi im pakao". Stvarno im je sledio pakao. U trećoj četvrtini su bili toliko bezidejni, da sam prvi put video Kašaša da ide od gola, a mali Mandić hoće da ga "pojede". Ja vičem "pusti ga", vidiš da neće da da gol. Baš je bilo predivno veče. To je moja najlepša noć. Bila mi je tu i supruga, i prijatelji i igrači su otišli da proslave, a ja sam odabrao da tu noć proslavim sam u sobi. Potpuno sam. Želeo sam da sredim utiske, i pod adrenalinom dočekao u pet ujutru igrače. Bilo je predivno.

 

 

Foto Igor Pavicevic
Foto Igor Pavicevic

 

Pamtite još neki uspeh?

Imao sam slično iskustvo sada preko leta. Posle tri titule sa Pro Rekom, otišao sam da treniram Vals 93 iz Valjeva. I tamo sam već dve-tri godine sportski direktor, potpuno volonterski. Osvojili smo drugu ligu, bili na fajnal foru, bilo je veliko slavlje, i veliki elektricitet jer se igralo protiv rivalskog valjevskog kluba. Opet smo - slično kao u Partizanu - na papiru bili slabiji, ali pobedili smo na peterce u hičkokovskoj dramaturgiji, i hvala ljudima iz Valisa, i igračima, jer su mi pružili priliku za takvu radost. Radost je teško meriti na kilograme ili metre, ali ta noć u Valjevu je bila jednaka radost kao noć u Rimu ili Barseloni.

Sad mogu da kažem da sam jedini trener sa četiri titule u jednoj sezoni od tri moguće (smeh).

 

Otkud to da ste izabrali da radite sa decom?

Završio sam prvi stepen Više pedagoške, pedagog sam po obrazovanju i uvek me je interesovala psihologija, kod ljudi, kod dece... Kod dece je napredak brz, rezultat rada se vidi odmah, a deca to najčistije i najiskrenije vraćaju, ako se zna s njima. Šampion se ne pravi, oni se rađaju, a mi kao treneri samo možemo da im pomognemo, ubrzamo put, a to da je neko napravio šampiona, priče su egoističnih trenera. Dirnula me je nedavna izjava reprezentativca Duleta Mandića i njegovog oca da sam ga ja formirao kao igrača. Ja sam ga samo prepoznao, doveo u Partizan, uočio neke nedostatke, radili smo na njima i s punim poverenjem ga gurnuo u vatru zato što je šampion. Ja sam učio od tih klinaca, Pralinovića, Rađena, Pjetlovića... Od njih se uči, ako znaš da gledaš, i to me je naučio Orlić.

 

Da li to što radite u Valjevu, i što radite u Turskoj, da li je to način da se spasi vaterpolo. Priča se da je ugrožen sport, da će ga isključiti sa OI?

Vaterpolo treba da se spase promenom kalendara. Neprirodno je da se igra od oktobra do marta. Nama je prirodan marketing sunce, plaže, otvoreni bazeni, lepi golišavi ljudi. Ovako nabijamo još troškove klubovima za grejanje. Klupske sezone bi morale da se igraju od maja do septembra, oktobra, i onda do marta da se igraju svetska i evropska prvenstva. Mi smo kalendarom uništili klupski vaterpolo, naše tržište. Neprirodno je da čovek na minus 10 uđe na bazen gde je plus 40. Kad je leti na otvorenom, onda će svi da dođu da bace pogled, i na trening, ne samo na utakmicu. Tako je nekad bilo... Kad je Olimpijada, možemo da prekinemo prvenstvo na dva meseca, suludo je ovako da gubimo vreme.

 

Da li bi država trebalo da iskoristi uspehe i na neki način brendira vaterpolo kao srpski sport?

Vaterpolo je jeftin sport i veliki je marketing za zemlju. Zato ne može da se kaže da vaterpolo nema neku vrstu prioriteta, jer donosi medalje, zbog uspeha se vijori zastava, vrti se na CNN i kad se taj marketing izračuna, to je više nego milion evra koliko savezu treba da funkcioniše. Nemojte samo da kukamo, država je postavila dobar sistem vrednovanja za uspeh i sad su i košarkašice i vaterpolisti dobili dobre sume. I nacionalna priznanja su jako bitna, jer postoje oni koji nisu uspeli da reše egzistenciju, pa dajmo jednu garsonjeru i da ima bar za pivo i pet ćevapa, da se ne bruka ako se zbog njega vijorila zastavu ove zemlje. Daj mu da umre dostojanstveno, da ne brine da li će da ima za osnovne potrbstine.

 

Zašto ste često u intervjuima izbegavali da pričate o tome da ste najbolji na svetu?

I svoju decu vaspitavam skromnosti kao što su moji roditelji su mene. Ta skromnost me je baš spasila u mnogim situacijama u životu. Čitao sam intervju jednog našeg fudbalskog funkcionera koji je izjavio da ne razume zbog čega je vrlina skromnost. Skromnost je osnovno načelo. Jer kad čoveku ne treba, onda ne može da doživi razočaranje.

 

Vi se niste razočarali?

Ne, u šta to?

 

Recimo '91. kad kao najbolji na svetu niste izabrani za sportistu godine u Srbiji? Šta se dogodilo?

Pobedio je jači lobi, fudbalski. To je jedna greška ljudi koji su bili pod nekom vrstom pritiska jer je Dejo Savićević osvajanjem Lige šampiona u Bariju osvojio i titulu za sportistu godine, a ja koji sam bio svetski i evropski prvak i proglašen najbolji na svetu, nisam. Ali zanimljivo je bilo jer nisam bio u toku ni da li sam u konkurenciji, ali sam ipak otišao na dodelu jer je moja majka obećala... I stojim ja pre ceremonije, i vidim Džajića i Savićevića koji idu pravo na mene, 'gde si Igore legendo', bog zna kako su pricali oko pet minuta mnom. Pomislih, vidi kako se ova dvojica ophode lepo prema meni. Meni je još imponovalo, a veze nemam šta su odradili. Tek posle sam saznao da se dogodila neka vrsta nepravde. Ali, nikad me nisu interesovala priznanja, posebno ne takva.

 

Kako objašnjavate taj fenomen da su slabo plaćeni vaterpolisti, košarkaši, odbojkaši čak i najtežim vremenima svim srcem igrali za reprezentaciju, dok su favoriti nacije, fudbaleri nekako uvek imali izgovore za svaki debakl?

To se dešava kada velika lova uđe u klubove... Nama je igra za reprezentaciju obezbeđivala dobar angažman u inostranstvu. U fudbal je mnogo ranije ušlo menadžerisanje, lova, sa 17 godina primaju ogromne sume. To su sve divni momci, i poznajem većinu i družim se s njima. Ali u svojim životima koje je organizovala ta menadžerska mreža tog polusveta, i servirala im automobile i devojke, oni nisu ništa čitali, nisu išli u školu... Nisu nikada bili švorc da nemaju za pivo. Nisu nikada osvojili devojku, niti su ikada dobili korpu. Njima je sve servirano... Tako bez životnog iskustva ode za nekoliko miliona i ne zna kako da se ponaša, ne može da postane zreliji.

 

Da li je to dovoljan razlog da neko ne igra srcem, ili ne peva himnu, i vi ste igrali za nepostojeću zemlju?

Ja se nadam da se država polako organizuje i vraća snagu. Bilo bi nezamislivo u naše vreme da se dopusti da neko odlučuje da li će da peva himnu ili ne, da proziva naokolo kako u himni nema drugih nacija, ili da nosi tuđu zastavu... Gde piše da moraš da budeš Srbin da bi igrao za državu Srbiju? Briga me šta si... Koji pasoš imaš, za koju zemlju igraš, koja zemlja ti je omogućila da igraš tu utakmicu?

Taj sukob Siniše Mihajlovića i Adema Ljajića pogrešno je prezentiran u javnosti kao pitanje pevanja himne, pa se stvorila polemika. Ako su se dogovorili na početku da će pevati, himna će se pevati. Ti imaš pravo da kažeš da ne možeš da pevaš, pa se buni ako ne budeš u sastavu. Ali to je izdajništvo ako si rekao da pevamo, a ne pevaš. Da li treba pevati ili ne potpuno je deseto pitanje. Kako ćeš taktički dogovor da mi sprovedeš na terenu, ako ne možeš ovaj? To je pitanje etike, kulture, vaspitanja, a ne ukusa i sve je otišlo u pogrešnom pravcu. Meni je tad bilo žao Siniše.

 

Možda je problem sa šizofrenim transferom identiteta, koji je posledica raspada zemlje.

To je sve zajedno problem, i na kraju, nemanje države, kao autoriteta, pa i tog saveza.

 

A da li ste se vi u vaterpolo reprezentaciji osećali kao Jugosloveni pre te '91?

Neko više-neko manje, ali način ponašanja se znao. To nije pripadnost jugoslovenstvu, već sebi, nečemu što radimo. Ne može da bude 13 individualaca, Srba, Hrvata... Bilo nas je briga ko nas vodi, bili smo odabrani i imali čast, odgovornost, privilegiju da predstavljamo državu na velikim takmičenjima, i dobijamo Ruse i Amerikance. To je bilo bitno, a ne ko je Srbin ili Hrvat. Plakali su Hrvati '91. na aerodromu kad je odlučeno da ne idu na prvenstvo, bilo je srceparajuće. Pa, neko im je uzeo šansu da osvoje zlato.

 

Zaista nemate nikakvu vrstu jugonostalgije, ističete samo Beograd?

Idem svuda, ali Beograd je moj. Ja sam sa Novog Beograda, "novaća". To je sportski kraj. Svojevremeno sam pecao ribu tu gde je sada Arena. Ne idem više na pecanje, Šoštar me nekad povede, jer umem da budem dosta dobar ćutolog. Uz reku čovek izbaci stres.

 

Kako se sećate tog perioda u Zagrebu, u kojem ste proveli od '89. do '91. igrajući za Mladost?

Predivno, „landrao" sam po gradu. Niko mi nije rekao 'vraćaj se'. Vratio sam se jer mi je Zvezda dala bolje uslove, a ovi počeli nešto da zatežu. Otišao sam pre "frke". Kad sam donosio tu odluku, politika nije imala veze s tim. Posle svega sam shvatio da je tako bilo i pametno.

 

Otkud to da su vam muzika, slikarstvo, umetnost uopšte, pasija?

Kako sam se sve intenzivnije družio sa ljudima iz sveta umetnosti, shvatio sam da me je uvek privlačila kvalitetna muzika. To je krenulo iz grada, od ekipe i prijatelja. Mnogo me je više ineresovao taj svet rokenrola, bluza, džeza... Vidim da su sada sportisti orijentisani na ovu narodnu muziku, imamo spojeve pevačica i sportista. Ja sam u svoje vreme tražio neke džez pevačice. Šalim se...

 

Ali, nije baš da niste bili popularni u ženskom društvu, pominjala su se vrlo poznata imena?

Ne znam. Ta popularnost je bila velika, kulminacija se dogodila '91. kada je počelo i da mi smeta jer je bilo puno laži, preterivanja... Sreća tada nije bilo paparaca. Bili smo tada popularni u rangu košarkaša. Sad kad premotavam, setim se, nisam mogao ulicom da hodam, deset ljudi hoće da se slika, a ja hoću da pijem pivo, viski... (smeh)

 

Pominjete muziku, a da li vam je neka knjiga promenila shvatanje vaterpola?

Uvek se vraćam Selindžeru, čitam ga kad sam depresivan. Voleo sam sve klasike. Mene psihologija generalno zanima, jedno vreme i religija, dosta sam istraživao. "Zločin i kaznu" kad sam prvi put čitao, odlepio sam koliko me je duboko odveo Dostojevski... Dobra pesma me je menjala, u svakom smislu. Uvek savetujem igrače da čitaju, jer jedno je informisanost, a drugo je znanje. Ne mogu da slušam neke koji, kao, imaju firmu i dvadeset zaposlenih koji mu se ulizuju, a on misli da mnogo zna. Pa soli pamet drugima. Znanje nikad ne trči da bude prvo, glupost je ta koja trči. Znanje čeka i sluša.

 

Rekli ste da vas niko nikad nije prevario posle debakla na Olimpijadi '96. Šta ste pod tim mislili?

Imao sam jednu fantastičnu životnu školu, s tadašnjim rukovodstvom saveza i nekim političkim strukturama. Dosta sam naivno, iskreno, nezrelo, ušao u sve to i potpuno izgoreo. Fizički nisam bio spreman na toj Olimpijadi, posle treće utakmice sam se povredio. Nisam bio dorastao situaciji, što sam i priznao javnosti, da sam se nedolično ponašao, da se nisam postavio kako treba ni prema sebi ni prema savezu, reprezentaciji, i podneo svu odgovornost i krivicu. Nije mi bilo lako da se suočim sa svim, i da izađem iz toga, ali od tada me više niko nije prevario.

 

Atlanta je, ipak, ostala, ako ništa drugo, kao OI na kojima ste bili nosilac zastave.

U pravu ste. Bio sam nezreo u svim elementima koji nisu imali veze sa sportom, ali s druge strane, to je bila velika čast. Imao sam tridesetak godina, i video sam da mi tu nije bilo mesto, s tim naelektrisanim momcima od devetnaest-dvadeset godina. Ja sam već bio "otplovio" životno, i dobro je da sam posle prestao da se bavim sportom i da se nisam vucarao više. Onda sam učio neku drugu životnu školu, koja mi pomaže sad da ne upadam u gluposti. Živeo sam neki drugi život, malo izlasci, društveni život, putovanja...

 

Kažu da ste umeli da budete i barmen na čuvenim žurkama u gradu kod Jele, gde se okupljala "urbani krem društva"...

To je stara, hardkor ekipa, ja ih zovem „preživeli". Svi smo se skupljali kod Jele, budemo u gradu pa se prebacimo u njegov stan ili na neku drugu žurku. Ja sam tu već prestao da "cirkam" i da se "bavim" opijatima... Strejt sam u ekipi, ali volim te ljude i plus računam jako dobro, i ja sam uzeo da budem barmen. Bilo je to jako dobro zezanje. Desilo se da je neki tip iz Amerike pitao mog dobrog druga: "Da li je ono Igor Milanović?". "Što mora da konobariše?". A ovaj ga loži, priča mu kako sam puk'o, al' srećom imam drugare koji mi daju da budem barmen. Ovaj me je gledao tužno celo veče. Bilo je to dobro zezanje.

 

Vi ste živeli rokenrol?

Jesam. Mislim da je rokenrol nešto što je dosledno, istinito, slobodno. Tako sam živeo, jako slobodno, bezbrižno i opušteno.

 

A da li razumete Rađena?

Kako da ne. Pogotovo što je i moja priroda bila dosta radoznala. Ništa mi nije strano, sve ljudsko mi nije strano. Razumem ga, saosećam se. To je moj igrač, prijatelj, i meni je bilo jako teško kad sam video šta je napravio. On je dobar momak... Jako mi je bitno da popričam s njim i vidim šta će dalje, da mu kažem da ništa nije katastrofa, da promeni način razmišljanja i odlepi se od ambijenta koji ga je uvukao u to.

 

Šta čoveka odvede u to?

Sigurno neka slabost. Ima stvari koje se rade i koji se ne rade kad si profesionalni igrač, kokain, bogami, ne ide uz to. Govorim da mi ništa nije strano, ali kokain mi ne ide uz to. Neka se slabost pojavila, nesigurnost kojoj nije odoleo. Popij dve boce vina, napij se, ali kokain, i sutra bazen, to ne ide. Ne osuđujem, mogu malo da ga kritikujem, ali nije trenutak za to. Razumem ga i daću mu podršku na način na koji mislim da mogu da mu dam, da prevaziđe momenat i da nastavi da hoda kroz život kako je hodao.

 

Pomenuli ste da ste istraživali religije. Jeste li posle svega postali vernik?

Vernik sam ceo život, ali to je bilo više interesovanje za duhovnost. Uvek me je privlačila, a vernik sam i smatram da između mene i boga ne može da bude ništa. Čistoća misli je prvi postulat posta i trudim se da zlo koje se javlja s vremena na vreme u glavi, eliminišem još dok je u malom mozgu. Sam duh me jako zanimao, a to sam upoznao kroz istraživanje budizma, kroz temu o sazrevanju duha. Čitao sam sve, Upanišadu, Ošoa, Junga, šta sve nisam trpao. I Hesea, naravno. Ali, da malo iskočimo iz teme, on mi je pričinjavao probleme... Kad smo počinjali da izlazimo s devojčicama, bilo je važno da se razlikuješ i ja sam čitao da bih mogao da pričam s devojčicama. Tad su najbolje devojke padale na priču. Ništa ga nisam razumeo. A onda sam i kasnije čitao, pa su mi postajale jasnije njegove metafore. A onda sam još jednom čitao. I nisam ga do kraja svario (smeh).

 

Da li ta duhovnost bar malo pomogne čoveku da prevaziđe situaciju kao što je smrt vaše supruge?

Možda iz ove perspektive, da. Bio sam jako, jako besan, to sam jako teško podneo. Jako. Mnogo me je sve promenilo. Bio sam jako ljut na univerzum, Boga, sebe, sve... Toliko da sam bio nekad i nepažljiv prema ljudima koje bih nekakvom prilikom sretao, od celog tog besnila koje me je obuzelo. Danas smo moja deca i ja još jači. Te dve godine sam potpuno odustao od svih poslovnih obaveza. Spavali smo zajedno, ujutru sam ih vozio u školu, sačekivao, trening, domaći i opet spavamo zajedno, i tako dve godine. Tu smo svi očvrsnuli, sbližili se, i mislim da smo se zalečili. Bio sam kao puška te dve godine, znam da sam prema nekim ljudima bio ohol. Tada sam shvatio šta znači kad se naglašavaju sedam, 40 dana, godinu dana... Od tada ništa više nije isto. Ali opet imam sreću, pa mi je život doneo novog životnog saputnika, moju Ivanu. „Bog mi uzeo, bog mi dao". Opet sam negde privilegovan, zaista...

 

Da li sada imate više empatije prema samohranim očevima, o kojima se baš i ne govori u Srbiji, ali postoji nezanemarljiv broj?

Uvek sam imao izraženu empatiju prema ljudima generalno. Baš pre neki dan, jedan stariji golman, u razgovoru mi kaže "ne sećaš se ti mene iz tog perioda". A ja ga podsetim da smo se sreli svojevremeno na aerodromu u Istanbulu, kada su mu ukrali dve hiljade evra, i pitao me je da li vredi da ih tuži ili ne. To me je tako pogodilo, da sam dvadeset dana bio pod utiskom, iako ga nisam dobro poznavao. I sad kad sam mu rekao, nije mogao da veruje da se sećam. To je, ako si iskren duboko, ako saosećaš, sećaš se osećaja, a ne uvek toga šta si pričao. Imam empatiju i boli me nesreća ljudi, čak bude mi nekad do te mere da ne mogu da se oporavim. Čak i previše isticanje toga može da podgreje egocentrizam.

 

Kako se najbolji, ključni čovek u ekipi, nosi sa egom?

To je jako zanimljivo pitanje, posebno u razvoju jednog sportiste. Tu sam imao veliku dilemu pa sam se konsultovao sa nekim psiholozima, psihoterapeutima i duhovnicima. Jer, mala količina ega je potrebna ako hoćeš da budeš uspešan u profesionalnom sportu, gde se igra na pobedu, gde ti vade grkljan da ne daš gol. Tu treba malo surovosti i egocentrizma. Moraš da učiš decu da budu malo i to. Moraš da ih pripremiš za Tajsona, ako ih već ubacuješ u ring kod Tajsona, a to se sve kosi s mojim privatnim razmišljanjem da treba da budemo blagodetni, dobri. A onda sam shvatio da je to životni paradoks - treba decu da učiš da budu egocentričnu, da bi te instrumente odbacili kad prestanu da igraju. To je bolno, to je ta Olimpijada u Atlanti i period posle.

Ukupno komentara: 2


Sva polja su obavezna.



Oskar
09.01.2017 - 01:52
Film
Mogao bi film za Oskara da se snimi po Milanovićevoj životnoj priči.
PedjaINSALON
12.02.2017 - 14:44
Slusajte,citajte Milanovica...
Dobar razgovor,odlicni ,istiniti,svoj...Igor . Imajuci tu cast da poznajem,Igora.Zadovoljstvo ga je ,,cuti i videti,, ponovo,,.Drago mi je da je dobro. Da ne redjam,superlative,sve jednostavno i lepo ,objasni u intervjuu