Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Kolumna

"U životu ne žalimo zbog neostvarenih snova, nego zbog neostvarene sreće"

Loša odluka odnosi se samo na velika pitanja. Svi imamo lične rekorde u gluposti, one važne trenutke kada moramo da donesemo važnu odluku i neizmerno promašimo, a one se gotovo uvek odnose na ista pitanja. Tačnije rečeno, te odluke tiču se pitanja s kim ćemo deliti život, gde ćemo raditi, gde ćemo živeti, šta ćemo unositi u sebe...
Datum: 25/01/2019

"U životu ne žalimo zbog neostvarenih snova, nego zbog neostvarene sreće"

Žaljenja? Imaćete ih. "Žalim što nisam imao više seksa", uzdahnuo je slavno pesnik ser Džon Betdžeman pred kraj života nagovestivši tako da čak i najuspešniji ljudi moraju da se suoče s jazom - s Velikim kanjonom, sa zjapećom provalijom, sa svetlosnim godinama - između života koji su živeli i života koji su zapravo želeli da žive. Kada kraj najzad dođe, nikome krv ne ključa kao Sinatri u pesmi "My Way". Na njega najviše liči da besni jer se svetlo gasi, da proklinje sebe zbog staza kojima nije krenuo i da - posle svega toga - žali što nije imao više seksa.

U svojoj knjizi Pet najvećih samrtničkih kajanja australijska medicinska sestra Broni Ver, koja je godinama negovala neizlečive bolesnike, piše: "Ljudi sazrevaju kad se suoče sa sopstvenom smrtnošću i neke promene su ogromne. Svi doživljavaju razna osećanja... poricanje, strah, bes, kajanje, još poricanja i s vremenom prihvatanje. Na pitanja o tome zbog čega žale ili šta bi uradili drugačije ponavljaju se uvek iste teme."

Sestra Ver kaže da muškarci na samrti najviše žale što su previše vremena posvetili poslu i karijeri, a premalo voljenima. Prečesto nam je posao važniji od naše krvi i mesa. Ali žaljenja se tu ne završavaju. Ova knjiga je litanija propuštenih prilika, straćenih trenutaka, neizrečenih dubokih osećanja. Krivo nam je što smo se udaljili od starih prijatelja, žalimo što nikada nismo skupili hrabrosti da živimo onako kako smo želeli, a ne onako kako se od nas očekivalo.

Dok sestre nežno isključuju aparate, najverovatnije ćemo psovati sebe što nismo odbacili stare štetne navike i prigrlili istinsku sreću. Ima li nečega goreg nego oplakivati sve one divote koje nismo stigli da uradimo? Ima - žaljenje zbog svih gluposti koje smo uradili.

Nova istraživanja pokazuju da prosečan muškarac tokom života donese šest užasnih odluka, pola tuceta užasavajuće pogrešnih obrta koje do kraja života pokušava da popravi. Šest loših poteza koji ne izazivaju samo poneki ubod kajanja na samrtnoj postelji, nego život pun bola, tovare žaljenja koje vučemo u grob.

Samo šest? Ah, reč je o istinskom kajanju zbog glupih odluka. Nije reč o malo tužnih uzdaha zbog staza kojima nismo pošli. Ovo su ogromne glupave odluke koje nas opsedaju godinama, ponekad zauvek. Zbog njih, ispostavlja se, žalimo mnogo više nego zbog toga što nismo devojci otkrili šta osećamo ili zato što smo izgubili kontakt sa starim drugarima. To je kajanje zbog loših odluka koje izobličuju čitav život.

Da se razumemo - rđava odluka nije seksualna pustolovina na službenom putu, suviše razmetljiv govor na svadbi ili povraćanje u mlazu na službenom doručku. Tih šest odluka nisu one zbog kojih smo se stideli, ponizili ili sami sebe izneverili. Loša odluka odnosi se samo na velika pitanja. Svi imamo lične rekorde u gluposti, one važne trenutke kada moramo da donesemo važnu odluku i neizmerno promašimo, a one se gotovo uvek odnose na ista pitanja. Tačnije rečeno, te odluke tiču se pitanja s kim ćemo deliti život, gde ćemo raditi, gde ćemo živeti, šta ćemo unositi u sebe i - iznad svega, tiču se žena. Žene koju smo ostavili a trebalo je da je ne puštamo iz ruku, žene koju smo primili u topli zagrljaj, a trebalo je da pobegnemo na suprotnu stranu koliko nas noge nose. Plovimo kroz godine, ali povremeno moramo da donesemo veliku odluku. A ponekad - šest puta, kažu istraživači, pogrešimo.

Možete li prepoznati svoje rđave odluke? Kad god se osvrnem na svoj život, utvrdio sam, moje rđave odluke se propnu na zadnje noge i mahnu mi. Tužno je to, ali ne mogu da ih ne vidim. Napustio sam školu sa šesnaest godina - zbilja glupavo. Uzimao sam suviše droga u mladosti - gde mi je bila pamet? Moj prvi brak - kakva katastrofa. Selidba iz Londona kad mi se rodila kćer - a znao sam da je to greška pre nego što su radnici otišli.

Kada dođe moj čas, nesumnjivo ću osetiti nekoliko uboda zamišljene sete. Ali to što nikad nisam posetio Tadž Mahal, na primer, biće manje važno nego lančani sudar mog prvog braka. Manje ću žaliti zbog toga što nikad nisam pročitao Gospodara prstenova, recimo, nego zato što sam napustio školu ili što sam šmrkao beli prah u kom je lako mogao biti otrov za pacove. "Oženite se prvo svojom drugom ženom", kaže stara mudrost nagoveštavajući da zapravo ne žalimo zbog neostvarenih snova, nego zbog neostvarene sreće - zbog krajnje pogrešnih skretanja, zbog rđavih odluka s kojima smo morali da živimo sledećih pedeset godina. a onda se jednog dana okrenete i kažete: "Kako sam dođavola mogao da budem toliko glup?" Na kraju puta uvek znamo sve.

Sve moje rđave odluke - napuštanje škole, droge, moj prvi brak, odlazak iz Londona - u svoje vreme delovale su sjajno. Što je važnije - mnogo važnije - bilo je drugih mogućnosti. Kad mi je bilo šesnaest, moja sjajna škola postala je otvorena za sve i zamrzeo sam je toliko da sam otišao čim su ostavili kapiju lako odškrinutu. Prvi novinarski posao dobio sam u časopisu NME u kom se gutanje ogromnih količina supstanci za izmenu svesti smatralo normalnim i - dok prijatelji nisu počeli da mi umiru - krajnje zabavnim. Zašto bih rekao ne? Oženio sam se svojom prvom ženom jer mi je bila najbolji prijatelj i jer sam je voleo. A dvadeset godina kasnije s novom porodicom odselio sam se iz Londona jer smo u predgrađu mogli da živimo u velikoj kući s bazenom i budalasto smo verovali da će nas to usrećiti.

Posledice svojih pogrešnih odluka nisam morao da čekam pedeset godina. Brda jada izazvanih tim glupim odlukama ubrzo su se prikazala. Čim sam napustio školu, zaglavio sam se na slabo plaćenom napornom poslu. Dok sam se tek upoznavao s drogama, ljudi su se na sve strane davili u kadama. Prvi brak, selidba iz Londona - uskoro se pokazalo da tu nema srećnog kraja.

Smatra se da je dvadeset osam godina najbolje doba za najgore odluke - brak s pogrešnom ženom, prihvatanje pogrešnog posla, ostavljanje pravog posla, selidba u pogrešan grad, noć provedena u pogrešnom krevetu, unošenje koječega u telo zabave radi i sve ostale gluposti koje pravimo. Ali takve ogavne razorne greške ne prave samo mladi.

Gledam rok zvezde od sedamdeset i nešto kako cupkaju svoju novorođenčad na artritičnim kolenima, dečicu koja neće dostići punoletstvo dok senilna rok zvezda ne napuni devedeset ako pre toga ne zagrize ledinu. Ima li gore odluke nego doneti na ovaj svet dete koje nećete stići da odgajite?

Pa ipak, pod izvesnim okolnostima - upola mlađa žena, dovoljno novca u banci, sujetna muževnost - svi smo dovoljno glupi da postupimo isto. Muškarac nikad nije prestar da donese razorno rđavu životu odluku.

A opet, kakav bi bio moj život da nisam doneo te loše odluke? Da sam ostao u školi? Da sam rekao ne drogama? Da sam zaobišao svoju prvu ženu? Da nikada nisam otišao iz Londona? Teško je saobraćajni udes prikazati u dobrom svetlu, ali neizbežna je činjenica da su sve moje rđave odluke na kraju ipak donele dobro. Podstakle su prosvetljenje.

Napustivši školu sa šesnaest ja sam očvrsnuo. Teške godine na rđavom poslu naučile su me kako da preživim i ojačale su mi kičmu. Da nisam uzimao toliko droge - i video kako droge uništavaju mnoge meni drage ljude -- ne bih provodio ovoliko vremena u teretani. Kratkotrajni život u predgrađu pokazao mi je da sam gradsko dete. A ništa povoljnije ne utiče na dobar drugi brak kao rđav prvi brak.

Mudrost mora da se zaradi. Iskustvo dolazi s ožiljcima. A za sreću se treba boriti. Ne samo što istinsko i trajno dobro može proizaći iz pogrešnih odluka, nego je surova istina da su te pogrešne odluke jedino što može da izrodi dobro.

U nekom trenutku ostavićete ženu dostojnu vaše ljubavi i volećete ženu koju je trebalo da zaobiđete. Otići ćete s posla jer vam je povređen ponos, jer niko ne zapaža vaš dar i ne ceni vaš trud, a trebalo bi da ostanete i da se borite za sebe. Bićete nehajni prema svom zdravlju, preterano lakomisleni u vezi sa svojim srcem. Niko ne može da nauči te lekcije umesto vas. Putem ka teško stečenoj mudrosti koja se rađa samo iz gorkog iskustva, svaki muškarac mora da korača sam.

Greške pravimo sami, ali to su greške svojstvene većini muškaraca. Pravićete sopstvene greške, ali neće se mnogo razlikovati od mojih grešaka. Biće to greške u vezi s poslom i ženama, drogom i alkoholom, s tim kada odlazite a kada ostajete. A kada teško pogrešite, kad donesete tu rđavu odluku, to će vas peći godinama.

Ali nećete dobiti posao iz snova ako vas negde usput ne otpuste s nekog posla na kom tapkate u mestu. Nećete naći pravu ljubav bez silnih loših veza. Morate živeti u pravim rupama pre nego što pouzdano shvatite u kojoj kući, naselju i zemlji želite da provedete ostatak života. Nema srećnog kraja bez pogrešnih odluka. A uči se samo na greškama.

"Znaš, uverena sam da imamo dva života", kaže Ajris Gejns, ostavljena devojka u filmu "The Natural" Barija Levinsona iz 1984, priči o čoveku koji donosi katastrofalne odluke i onda pokušava da ih popravi.

"Kako to misliš?", pita Roj Hobs, čovek koji je ostavio Ajris, svoju ljubav iz mladosti, koji je napustio sve što je dobro i zatim se gorko kajao.

"Život u kom učimo i život koji živimo posle toga", kaže mu Ajris.

Donosimo pogrešne odluke o važnim pitanjima. Pogrešna žena, pogrešne droge, pogrešan posao. Pravimo greške koje nam menjaju život, pokušavaju da nas pokopaju, izazivaju neizrecive jade, nanose rane koje nosimo doživotno. No, dobra vest je što se sve to može ispraviti. Ponekad se oporavimo. Ponekad samo otpuzimo s mesta nesreće - od lošeg braka, nikakvog posla, zavisnosti. A onda nastavimo dalje, jačeg srca i bistrijih očiju. Jedine zaista loše odluke jesu one iz kojih nismo ništa naučili.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.