Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Svedočanstvo

Tražio je da ga zovu Piksi, po Draganu Stojkoviću: Velika priča o Francuzu koji je izveo "bekstvo veka"

"Stojković me je impresionirao u meču protiv Milana. Posle je došao da igra kod nas u Marselju, ali sam se u njega zaljubio na Svetskom prvenstvu 1990, kada je igrao protiv Španije. Bio je izuzetan"
Piše Ana Otašević
Datum: 13/07/2018

Tražio je da ga zovu Piksi, po Draganu Stojkoviću: Velika priča o Francuzu koji je izveo "bekstvo veka"

Profimedia

Kada sam ga u jesen 2010. godine prvi put ugledala na stepenicama palate Garnije, ispred Pariske opere, nije delovao kao neko ko je nedavno odležao desetogodišnju robiju. Redoan Faid, državni neprijatelj broj 1, zvučao je iskreno kada je rekao da je život gangstera iza njega.

"Radim u obezbeđenju - svi zlatari hoće da me zaposle da im čuvam radnje. Traže me i na filmu, pomažem rediteljima da razumeju mehanizam krađe i savetujem glumce kako da igraju gangstere", rekao je uz dvosmisleni osmeh, kao da ga zabavlja neočekivani obrt koji je dobio njegov život. Zahvaljujući gangsterskim filmovima iz kojih je učio, od sitnog kriminalca poreklom iz porodice alžirskih emigranata postao je nešto poput Zidana pariskog podzemlja - heroj radničke klase koji se iz sirotinjskih predgrađa uzdigao na sam vrh društvene lestvice.

Njegovo ime ipak neće biti dovođeno u vezu sa mesijom francuskog fudbala, već sa Draganom Stojkovićem Piksijem, čiji je nadimak dugo nosio kako bi zavarao trag policiji.

To nije jedini razlog zbog koga je pristao na intervju - divio se "Pink panterima", "kolegama" iz bivše Jugoslavije koje su stekle međunarodnu reputaciju spektakularnim krađama od Monaka i Pariza, do Dubaija i Japana. Povod za razgovor bio je dokumentarni film o "Pink panterima" na kome je tih dana u Parizu radila ekipa beogradske televizije.

U posveti koju mi je ostavio u knjizi o svom životu "Pljačkaš: od predgrađa do visokog kriminala", koja je te godine izašla iz štampe, napisao je: "Život pljačkaša koji liči na Pink pantere i koji bi voleo da je 'radio' sa njima".

Profimedia
Profimedia

Tog jesenjeg popodneva na Trgu opera, nedaleko od "Kafea mira" koji mu je dugo služio kao baza za planiranje akcija, delovao je kao čovek koji je svestan da mu se ukazala druga šansa i koji je spreman da je iskoristi. "Ranije kada bi mi se obratili sa Redoan, odmah bih skočio i rekao da nikada ne izgovaraju moje ime, da me zovu Piksi. Sada me zovu Redoan i više se ne trzam. Nemam više potrebe da se krijem, ne plašim se da će da ulete u šest ujutru i razbiju mi vrata. Otišao sam u banku da otvorim račun. Kada sam ušao unutra, zamalo se nisam onesvestio", rekao je kao u šali. Događaji koji su usledili ubrzo će ga demantovati.

"Imao sam klasičan put pljačkaša, počeo sam od sitnih krađa, a potom su usledile veće", pričao je Faid. "Osvrnete se oko sebe i pomislite da nikada nećete imati šansu da ostvarite ono o čemu sanjate."

Njegova priča počinje 1972. godine u Kreju, severno od Pariza, u jednom od stambenih blokova u kojima uglavnom žive migrantske porodice. Ovaj gradić je danas gotovo isključivo poznat po tome što je u njemu rođen Redoan, kao pretposlednji od jedanaestoro dece. Njegov otac je bio radnik iz Alžira koji je život proveo u fabrici. Odrastanje u ovim mestima na obodu Pariza podseća na atmosferu iz filma "Mržnja" Matjua Kasovica, koji je snimljen nedaleko od mesta gde je Redoan sa drugarima planirao prve akcije. Atmosferu u njima dočarava i muzika francuskog hip-hop talasa devedesetih, u koju se preliva bes omladine koja odrasta u blokovima koje nazivaju "siteima", osećaj društvene izopštenosti, želja da se izbave, da postanu "neko". Za veliki broj njegovih vršnjaka džeparac je dolazio od dilovanja hašišom i sitnih krađa.

"Bio sam u ratu sa društvom. Nisam osećao bes, ali sam bio u ratu sa društvom. Gledao sam oca koji je imao velikih teškoća u životu, iako je radio ceo život. Nisam hteo da budem kao on. Video sam nepravdu. Kada odrastete u malom mestu, u veoma siromašnom okruženju, niste toga svesni jer su svi oko vas u sličnoj situaciji. Ali kada dođete u Pariz i vidite kolače u izlogu koje ne možete sebi da priuštite, a gladni ste, kažete sebi - uzeću silom. Zato što neće da mi daju, uzeću."

U mitologiji podzemlja često postoji robinhudovska dimenzija koja lopove čini simpatičnim u očima javnosti, kao da, uprkos nepočinstvima, ispravljaju neku društvenu nepravdu, kao da je posredi osveta siromašnih nad bogatima, društvenih marginalaca nad privilegovanima.

"Robin Hud postoji samo na filmu. Nisam krao da bih davao siromašnima, nisam Deda Mraz, da se razumemo. Ali ponekad sam pomagao svojima. Kada sam pljačkao, bilo mi je važno bratstvo u izvesnom smislu, velikodušnost, kako bih se uzdigao. Možda nisam pošao pravim putem, ali kad su vam roditelji, sestre, braća, rođaci u teškoj situaciji, onda je to neki izbor, na neki način ste uspeli u društvu."

Kao i većini klinaca iz predgrađa, omiljena zabava mu je bio fudbal. Za razliku od drugih, njegov idol nije bila neka od francuskih zvezda koje su dolazile iz sličnog miljea, već Piksi. "Dobro sam igrao fudbal. Nisam voleo Mišela Platinija, voleo sam Dragana Stojkovića. Nosio sam dres broj 10. Oduvek sam voleo jugoslovenski fudbal. Zašto? Zato što su Jugosloveni Brazilci Evrope. Jugoslovenski fudbal sam upoznao gledajući beogradsku Crvenu zvezdu, Prosinečkog, Binića, Pančeva, Belodedića, Dragana Stojkovića, Savićevića. Kakav tim je Crvena zvezda iz Beograda! Stojković me je impresionirao u meču protiv Milana. Posle je došao da igra kod nas u Marselju, ali sam se u njega zaljubio na Svetskom prvenstvu 1990, kada je igrao protiv Španije. Bio je izuzetan."

Nadimak Piksi kasnije je koristio kada se krio od policije. "Policija je počela da se raspituje ko je taj Piksi. Jednog dana me je otkucao tip koji je od mene kupovao robu, rekao im je da je to Dragan Stojković i da je to i moj nadimak."


Poput Tonija Montane iz "Lica s ožiljkom" Brajana de Palme, ubrzo je odlučio da "pređe novu etapu" - da više ne krade hranu i odeću, već novac kojim može da ih kupi.

"Kada to presečete, drugačija je politika, drugi je rizik. To je trenutak kada skliznete u kriminal."

Sa osamnaest godina prvi put je opljačkao banku, sa "magnumom 357" u rukama; do njega je došao prilikom jedne od prethodnih pljački.

"Uradio sam kao što rade svi pljačkaši - prvo opljačkaju svoju banku ili banku svojih roditelja. To je zato što nju najbolje poznaju." Inspiraciju je pronašao u filmu o Žaku Merinu, državnom neprijatelju broj 1 u Francuskoj sedamdesetih, čuvenom po svireposti i hladnokrvnosti. Prilikom upada u banku izgovorio je tekst iz filma koji je naučio napamet. Upalilo je. "Nije teško razumeti, ako izuzmete filmove, kriminal opada za pedeset odsto", ispričao je u svojoj ispovednoj knjizi.

Pripremajući narednu pljačku banke nedaleko od bloka u kome je živeo, gleda "Zločin na talasima", modernu verziju "Robina Huda" u kojoj banda mladih surfera u Los Anđelesu vešto pljačka velike korporacije i drma svetski finansijski sistem. Kao što oni koriste maske američkih predsednika, tako Redoan sa drugarima nosi maske francuskih predsednika, Miterana, Širaka i D'Estena.

U jednoj drugoj akciji preuzima ideju iz Tarantinovih "Uličnih pasa" i članove ekipe naziva po bojama - gospodin Beli, gospodin Žuti i gospodin Zeleni.

"Moja nesreća je što me nikada nisu uhvatili. Osudili su me zbog nekoliko banki. Policija kaže da sam opljačkao četrdeset. To je možda tačno, a možda i nije, nemaju dokaze", rekao mi je Faid.

Disciplinovan je, odlučan i kloni se poroka: ni alkohol, ni droga, ni prostitutke. Da bi zametnuo trag policiji koja ga juri zbog jedanaest pljački, prerušava se u poslovnog čoveka, odelo i kravata, "klio". Policija upada u stan od 120 m2 koji kao da mu je pao s neba i izbacuje njegovu porodicu. Redoan "čisti" magacine sa kompjuterima noseći maske političara i planira bekstvo. Krije se u Lilu, Alžiru i Londonu. Sebe naziva "Dok", poput Doka Mekoja u filmu "Bekstvo" koga glumi Stiv Mekvin.

U igri mačke i miša sa policijom, koju optužuje za "rasizam", želi da dokaže da je sposoban za najveće izazove. Usledio je napad na blindirano vozilo za prevoz novca, kao u filmu "Vrelina" Majkla Mana, iz koga preuzima scenario sa kacigama za hokej.

"Kada sam 1996. sa drugarima gledao taj film, razradili smo pljačku na isti način. Majkl Man nam je dao recept, pokazao nam je da nisu potrebna desetorica da bi se opljačkalo blindirano vozilo, dovoljna su petorica - jedan da isprazni džakove, De Niro i Tom Sajzmor da stražare, neko da čuva prevoznike i to je to. Dugo smo pljačkali banke i zlatare, ali smo sanjali da opljačkamo blindirano vozilo i to smo uradili kao na filmu", ispričao mi je Faid.

Pljačka se, međutim, nije odvijala po planu, nisu uspeli da se sklone na vreme. Policija je pucala i pogodila ga u rame, ali je ipak uspeo da pobegne. Lečio se u luksuznom hotelu u centru Pariza i spremao za odlazak u Izrael sa lažnim dokumentima.

"Mislio sam da me francuska policija tu neće pronaći, jer se francuski kriminalci obično kriju u Španiji. Izabrao sam Izrael jer sam tamo imao druga koji je bio stručnjak za eksploziv u izraelskoj vojsci. Kao što Jugosloveni imaju prijatelje koji rade sa eksplozivom i sa oružjem, ja sam imao prijatelje Izraelce. Šteta što nisam poznavao Jugoslovene."

U Tel Avivu živi sa devojkom na visokoj nozi, vozi BMV, ali mu život u izgnanstvu ne prija.

"Krio sam se, ali ne znate kako izgleda to stanje izopštenosti. Izmislite novi život, uzmete drugi identitet, ne postojite više. Proterivanje je nekada bilo najveća kazna posle smrtne. Kada vas ne ubiju, proteraju vas."

Nakon Njujorka i Las Vegasa, gde je za 350 dolara za noć iznajmio apartman u kojem je sniman "Kišni čovek" sa Dastinom Hofmanom i Tomom Kruzom, vraća se u Francusku.

Ovaj put je maskiran u ortodoksnog Jevreja, sa kipom na glavi. Policija ga hapsi krajem 1998. godine i Redoan sa 26 godina odlazi u zatvor na 19 godina. Zbog dobrog ponašanja odslužio je deset. Kada je 2009. godine izašao iz zatvora, postaje junak dokumentarca o kriminalcima iz predgrađa. U televizijskim studijima se pojavljuje elegantno obučen, u dobro skrojenom odelu sa belom košuljom, učestvuje na stručnim skupovima o kriminalu.

Na poziv direktora Francuske kinoteke prisustvuje premijeri filma Majkla Mana "Narodni neprijatelj". Američkom reditelju objašnjava da je bio njegov "profesor fakulteta" i "najbolji tehnički savetnik", da je njegove filmove gledao kao dokumentarce iz kojih je naučio lekciju iz banditizma: nikada ne cinkari, ne diraj drogu, ne prolivaj krv i ne mešaj se sa ajkulama iz mafijaškog miljea. Man je, zatečen, prokomentarisao: "Ovaj čovek je neverovatan."

Samo nekoliko nedelja nakon našeg intervjua policija mu je ponovo bila za petama. Ovoga puta je optužen da stoji iza pljačke koja se završila obračunom u kome je ubijena policajka. Njegovo prisustvo nije ustanovljeno, ali su uhapšeni prestupnici iz njegovog okruženja sa kojima je doveden u vezu. Tvrdi da nije umešan i da će se predati policiji. Ubrzo mu se, međutim, gubi svaki trag sve dok ga u julu 2011. nisu pronašli u baru u predgrađu Lila, na severu zemlje, sa perikom i naočarima za sunce.

Osuđen je na osamnaest godina zatvora zbog ubistva policajke, kazna preinačena na dvadeset pet godina u drugostepenom procesu i još deset za pljačku blindiranog vozila 2011. godine.

Ali tu se priča o Redoanu ne završava. Dve godine kasnije ponovo je na naslovnim stranama, nakon što mu je pošlo za rukom da se izbavi iz strogo čuvanog zatvora na severu zemlje, blizu granice sa Belgijom. Eksploziv koji mu je doturen i kojim krči put kroz zatvor, čuvari kao taoci, saučesnik zadužen za logistiku, kola koja će spaliti na putu nakon što je pustio poslednjeg taoca, bila je drama dostojna novog poglavlja sage o kriminalcu koga je zbog njegove knjige policija prozvala "pisac".

Dok su ga tražili u Belgiji, Redoan se krio - u bioskopu u tržnom centru na jugozapadu Pariza. Za šest i po nedelja, koliko je trajala potraga za njim, imao je vremena da odgleda ceo repertoar blokbastera, ali i da čita. Na zadnjem sedištu "renoa" koji mu je služio za promene lokacije policija je pronašla knjigu o engleskoj dinastiji Tudor, kao i knjigu o Toniju Musulenu, vozaču obezbeđenja iz Liona koji je oteo kamion sa 11,6 miliona evra. Redoan je pao u ruke policiji pre nego što je uspeo da ponovo pobegne za Izrael.

Pet godina mu je trebalo da isplanira novu akciju, koja je na spektakularan način izvedena u nedelju ujutro.

Akcija dostojna "Pink pantera" trajala je samo nekoliko minuta, koliko je bilo dovoljno da se helikopter sa trojicom komandosa naoružanih kalašnjikovima spusti u zatvorsko dvorište u mestu Reo, u pariskom regionu, i da potom bez otpora izvuku Redoana iz sale za sastanke u kojoj se u tom trenutku nalazio sa bratom. Vest je za nekoliko sati obišla svet. Dok su se nizala saopštenja zvaničnika o najtraženijem beguncu u zemlji, za kojim je u poteru krenulo tri hiljade policajaca, reagovala je francuska glumica Beatris Dal, koja je na svom Instagram profilu napisala: "Bravo, Redoane Faidu, neka te bog čuva. Čitava Francuska je sa tobom, bar sam ja, to je sigurno... Zbogom, zatvoru, zbogom. Igraću satima da ovo proslavim..." Ubrzo je ovu nesmotrenost platila lavinama komentara kojima su je zatrpali, zbog čega je morala da izbriše poruku.

Kada sam čula kako je izvedena akcija, pomislila sam na deo našeg intervjua u kome se možda krije ključ za ovo bekstvo.

Da li su mu inspiracija ponovo bili Jugosloveni? Jedan Redoanov odgovor na stepenicama Pariske opere mogao bi da navede na takav zaključak. Evo na šta mislim: "Još u osamdesetim godinama", ispričao mi je tada, "veliki lopov Bruno Sulak udružio se sa velikim jugoslovenskim lopovom Stivom. Bili su najbolji drugovi, zajedno su opljačkali Kartijeovu radnju na Trgu Vandom usred dana i odneli robu u vrednosti od oko pet miliona današnjih evra, što je u ono vreme bilo ogromno bogatstvo. Opljačkali su i Kartijeovu radnju u Kanu, gde su nam kasnije Pink panteri došli u posetu. Bruno i Stiv su bili neverovatni: Stiv je poginuo tako što je pokušao da spase Bruna koga je uhvatila policija. Ukrao je helikopter i tako pokušao da ga spase, ali ga je policija upucala."

Da li će Redoan ovaj put uspeti da se dočepa gangsterskog raja?

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.