Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Svet

"To je naročita vrlina - kad znaš da si nešto posebno, a ne ponašaš se tako": Kolumna Tonija Parsonsa

Bobi Mur stajao je obema nogama na zemlji, ali ipak je bio heroj. U zoru našeg doba jeftine i sve kratkotrajnije slave, Mur je bio stvarna i nezaboravna pojava. Voleli su ga, istinski su ga voleli milioni ljudi koji ga nikad nisu upoznali. I još nam svima nedostaje, piše Toni Parsons
Datum: 07/12/2018

"To je naročita vrlina - kad znaš da si nešto posebno, a ne ponašaš se tako": Kolumna Tonija Parsonsa

Profimedia

Engleski fudbal zarobljen je u jednom trenutku, neprestano se vraća u taj trenutak, ne može da ga prevaziđe, ne može da ga se zasiti, razmišlja o njemu kao o iugubljenoj ljubavi, treperi od kajanja, pita se hoće li taj trenutak ikada ponovo nastupiti.

Stadion Vembli, kasno popodne 30. juna 1966. Nebo je čisto posle letneg pljuska. Reprezentativci Engleske, u crvenim dresovima koje retko nose, nose na ramenima svog mladog kapitena. On u desnici drži Svetski kup. Na licu mu je someh koj obasjava deceniju, fudbal, naciju. To je Bobi Mur iz Vest Hem Junajteda, star dvadeset pet godina i na pobedničkom vrhuncu, kapiten Engleske s peharom Žila Rimea u ruci i suncem obasjanim zlatnim uvojcima.

Bobi Mur nikada više neće dostići takve herojske visine.

A neće ni Engleska. Stare fotografije deluju ko da su svi uvek gledali Bobija Mura odozdo. Bilo da je nosio beli dres Engleske ili crveno-plavu majicu Vest Hema, fotografi su često snimali Bobija odozdo, naspram plavog neba, da naglase njegov herojski status. Ali Bobi Mur, najveći junak engleskog fudbala, bio je veći heroj nego što ćemo ikada shvatiti. Dve godina pre nego što je Engleska osvojila Svetski kup, sa samo dvadeset tri godine, saznao je da ima rak testisa.

Novembra 1964. Bobijeva dvadesetdvogodišnja supruga Tina, tada u poodmakloj trudnoći, pribila se uz muža okrećući se u postelji, a on se probudio s krikom. "Ne možeš više to da zanemaruješ", rekal mu je Tina. "Moraš kod lekara. Moraš da saznaš o čemu se radi."

Do tog trenutka njihov život bio je san. Nešto ranije Bobija je udruženje fudbalskih novinara proglasilo fudbalerom godine; bio je najmlađi nosilac te počasti. U maju je Bobi u verovatno najboljem finalu kupa Engleske svih vremena predvodio Vest Hem do pobede nad Prestonom; "Gvozdeni" su dva puta izjednačavali i postigli su pobednički gol u poslednjim trenucima sudijske nadoknade. Mur je bio najsjajnije oličenje engleskog fudbala. A onda se odjednom sve našlo na kocki. Njegova karijera. Njegovo zdravlje. Njegov život.

"Bobi je bio na tom mračnom mestu pre nego što se Lens Armstrong i rodio", napisala je Tina u svojoj autobiografiji. "Bilo mu je svakako mnogo teže. U to vreme o raku se nije govorilo, bio je tabu, nada gotovo nije postojala. Mislila sam samo - tek su mu dvadeset tri godine, a dobio je smrtnu presudu."

"Povreda na treningu", rekao je klupski fizioterapeut kada mu se Bobi požalio na bolove u preponama. "Proći će." Nije prošlo, i dvadeset četiri sata pošto se probudio od stravičnog bola, Bobi Mur bio je na operacionom stolu i testis mu je odstranjen.

Od početka do kraja Bobi i Tina Mur nisu ni jednom izgovorili reč rak. U to doba slavne ličnosti nisu otvoreno govorile o jezivim bolestima. Nije bilo ispovedanja na televiziji, nije bilo knjiga koje nadahnjuju, nisu se spominjali ni bolest ni sirova hrabrost neophodna za borbu i pobedu protiv nje.

"Nemoj nikome da kažeš zbog čega sam ovde", rekao je Mur svojoj ženi kad je primljen u bolnicu.

Nije znao hoće li preživeti ili ne. Nije znao hoće li ikada ponovo zaigrati fudbal. Tina kaže: "Ono što mu se desilo ugrozilo je njegove prihode, njegovu muškost, samo njegovo postojanje na ovoj planeti." Kad su se vratili iz bolnice, mladi muž i žena su se grlili, gledali "To Of The Pops" i plakali.

Rak je odvojio Bobija Mura od fudbala na svega tri meseca. Tri meseca! Danas fudbaleri duže odsustvuju kad istegnu ligamente svojih sirotih kolenaca. Sledeće godine Mur je kao kapiten prevodio Vest Hem u pobedu nad ekipom TSV Minhen 1860 u finalu Kupa pobednika kupova na Vembliju. A godinu kasnije podigao je Svetski kup.

Njegova žena koju je upoznao u "Ilford Paleu" u Eseksu kad joj je bilo petnaest, a njemu šesnaest godina, sažeto je izrazila sve o njemu s dve reči koje su joj prošle kroz glavu kad je njen dvadesetpetogodišnji muž podigao pehar. Samo ona, njegovi lekari i bolničarke znali su da je Bobi Mur za svega osamnaest meseci stigao od očajničke borbe protiv raka do večne slave tog letnjeg dana 1966.

"Kakva ljudina", pomislila je. "kakva ljudina."

Punih pet godina, tokom čitavog vrhunca svoje karijere, Bobi Mur je redovno odlazio na kontrole i čekao da mu se rak vrati. I najmanji bol delovao mu je kao glasina o preranoj smrti. No, javnost je za njegovu bolest saznala tek dugo pošto je najzad podlegao, ovog puta raku creva, u pedeset prvoj godini. Ipak, bilo je znakova.

Kada je bio u remisiji na leđima je imao plave krstove kako mu radioterapeut ne bi zračio bubrege. Ipak, niko nikad ništa nije rekao.

Gotovo je neverovatno da ni jedan novinar nikada nije upitao ni Bobija ni Tinu za pravi razlog onog tromesečnog odsustvovanja. Za Murovog života nije izgovorena ni reč o njegovoj najvećoj pobedi, o toj uspešnoj borbi protiv raka koju je vodio s dvadeset tri godine života.

I inače povučen i oprezan, Mur se posle bolesti još više izolovao. U tom svetu zajendičkog tuširanja uvek se kupao sam. Govorkalo se da je izgubio testis kad je povređen na treningu, ali to nikada nije postalo ni tema tračeva ni predmet šala u svlačionici. Bilo je u Bobiju Muru nečega - u njegovoj uzdržanosti, ozbiljnosti, držanju - što je obeshrabrivalo sirove šale. A bio je tvrd čovek. Plavokos, plavook, s jamicama na obrazima, imao je lice Botičelijevog anđela, ali i telo uličnog pesničara. Možda je izgledao kao filmska zvezda, ali Bobi Mur bio je sačinjen od istendskog betona.

Čak i onog letnjeg dana 1966. Bobi Mur delovao je nekako izdvojeno od svojih saigrača. Bobi Čarlton bio je u suzama. Nobi Stajls je skakao od veselja. Mnoge igrače savladali su umor i osećanja. Ali Bobi Mur je čak i u tom velikom trenutku bio besprekoran i pribran kao da je osvajanje ovog Everesta obična šetnja parkom. Naravno, taj široki osmh s jamicama na obrazima zrači čistom radošću, ali za razliku od ostalih momaka iz reprezentacije '66, Bobi Mur ne izgleda opijeno.

"Nije bio kao mi", rekao je Džeki Čarlton. "Bio je jedna od nas, ali nije bio kao mi."

Ta pribranost podseća na način na koju je izvodio svoju klasične finte, kako je padao na koleno i drugom nogom krao loptu od protivnika s nepogrešivom procenom vremena. Ili kako je prekidao napad smirujući loptu grudima, a zatim gledao gore i oko sebe čekajući pravi trenutak da najzad pošalje loptu nekome, na primer Džefu Herstu za onaj četvrti i pobednički gol u finalu svetskog kupa 1966.

Od početka do kraja šezdesetih Bobi Mur je uvek sve držao u svojim rukama.

Bobi Mur bio je čovek s početka šezdesetih, iz vremena odela i kravata, doteranosti i urednosti. Dopadale su mu se oštre vitke linije modovskog izgleda, a kasnije košulje šivene po meri i krupni vindzorski čvor za kravatu. No, momci s početka šezdesetih nisu bili spremni da puste kosu. Mur je najzad pustio kosu tokom sedamdesetih, ali s njegovim gustim plavim uvojcima to naprosto nije išlo. Rodio se 1941, šezdesete su se gotovo potpuno poklopile s njegovim dvadesetima i bile su njegovo vreme.

Duga kosa nije mu dobro stajala. Kao ni sedamdesete.

Mur je bio čovek vremena koje je verovalo u džin i tonik, a ne u LSD i džoint, u rani brak i decu, a ne u pristupačne obožavateljke i seksualne eksperimente. Bobi Mur preplovio je šezdesete na matici alkohola, ali to je bio hedonizam stare škole. Njegovo vreme bilo je doba nepokolebljivog poštovanja, spremnosti da se pokloni pred vladarom. Kad se Bobi Mur penjao stepenicama Vemblija da primi Svetski kup, primetio je da kraljica Elizabeta nosi dugačke bele rukavice, pa je obrisao znojave blatnjave šake o somot kojim je kraljevska loža bila optočena. U tom trenutku poštovanja prema svojoj kraljici Mur je delovao kao engleski heroj koji ima više zajedničkog s Velingtonom ili Nelsonom nego s bilo kojim fudbalerom svog vremena.

No, bilo je to drugo doba. Vesthemska trojica osvajača Svetskog kupa, Bobi Mur, Džef Herst i Martin Piters, živeli su u predgrađu, na kilometar-dva jedan od drugog, sasvim blizu nekadašnjeg stadiona svog kluba. Čak i kad su je snimali za Vog, Tina Mur smatrala je sebe "domaćicom sa Gants Hila."

Kako to sve deluje jednostavno i domaćinski. Posle osvajanja Svetskog kupa svečana večera priređena je u hotelu "Rojal garden" u pomodnom centru Londona. Supruge nisu bile pozvane, a tada nisu bile ni slavne. Većina tih mladića već je bila oženjena, a njihove žene večerale su u drugoj hotelskoj sali. "Bilo je to momačko veče", kaže Tina Mur.

S mužem se videla u ponoć, pa su zajedno otišli u klub "Plejboj" na Park Lejnu. Kompozitor Bert Bakarak zamolio je Viktora Lounsa, londonsku desnu ruku Hjua Hefnera, da ga predstavi mladom engleskom kapitenu. Posle toga su mladi gospodin i gospođa Mur otišli kući na Gants Hil. Bobi Mur je čitavog sutrašnjeg dana bio nemiran i nije mogao da se skrasi. Džef Herst, trostruki strelac, pokosio je svoj travnjak.

Pokroviteljstvo velikih kompanija tada je još bilo u začetku. "Ford" je poklonio Murovima "eskort", ali na vratima je imao crtež Lava Vilija, iskežene maskote Kupa 1966, pa se nisu nigde njime vozili. Pa ipak, uprkos svom jednostavnom kućevnom načinu života, Bobi Mur postao je svetska superzvezda tog letnjeg dana 1966, a do kraja života, i pored razočaranja, novčanih nevolja i neuspeha, bio je slavljen kao istinski heroj.

"Za muškarce se retko kaže da su lepi", napisala je Tina Mur u svojoj knjizi o svom bivšem mužu, "ali Bobi je bio takav - izgledao je kao mladi bog koji slučajno igra fudbal. Bio je komplikovani mladi bog."

Fudbaleri Premijer lige zarade više za godinu nego što je Bobi Mur zaradio za žitav život, pa ipak čini se da svi oni žive u njegovoj senci. Ko je izgledao bolje u Vogu od Bobija Mura? Ko se makar primakao onome što je on postigao tog leta 1966? Ko je ikada izgledao prikladnije za ulogu koju mu je istorija namenila?

Ono što je važilo za Elvisa Prislija važilo je i za Bobija Mura. Pre nego što je iko uradio išta, Bobi Mur je uradio sve.

Trajna posledica onog prvog nasrtaja raka bila je nesanica koja ga nije napuštala do kraja života. Dok je Engleska ludih šezdesetih igrala do zore ili posle serije Dobri stari dani odlazila na spavanje, Bobi Mur je skidao prugastu pidžamu, oblačio se i po celu noć lutao ulicama.

Posle osvajanja Svetskog kupa njegov život stigao je na naslovne strane. No, jedan deo Bobija Mura ostao je van domašaja, a njegova žena je rekla da se skrivao "iza zida učtivosti." Zvezde koje je upoznavao nisu na njega ostavljale naročit utisak, osim kratkog susreta s Frenkom Sinatrom; na zajedničkoj fotografiji Bobi izgleda ozareno kao bilo koji mladi navijač Vest Hema u prisustvu svog zlatnog kapitena.

Baš kao Sinatra, Bobi Mur rodio se u radničkoj porodici i bio je jedinac. Nedostajalo mu je sve osim onoga što je zaista važno, a odrastao je uveren da može postići sve. Majka mu je peglala pertle za kopačke, a možda ga je upravo ta bujica bezuslovne ljubavi odnela od raka testisa 1964. do Svetskog kupa 1966.

U Barkingu se fudbal igrao na ulici - nije bilo vozila - i uprtavo tu je Mur usavršio svoje neobično uspravno držanje. Teri Venabls, njegov drug i sused, sećao se. "Morali smo da naučimo da na betonu ostanemo n nogama."

Didije Drogba bi tu nadrljao. Mur je uvek težio nečemu boljem - nije govorio sa smešno lažnim otmenim naglaskom ser Alfa Remzija (takođe dečaka iz Ist Enda), ali ni potpuno koknijevski. Mur je govorio lepo, kao što se kaže u tom pograničnom području između Ist Enda i Eseksa, baš kao i njegova žena. Kći ambiciozne samohrane majke i jedina dagenhamska devojčica koja je imala jahaće pantalone, Tina je pohađala časove dikcije, pa su se njena i Bobijeva glad za poboljšanjem samih sebe savršeno uklopile. Mladi Bobi Mur otkrio je i satirao dimljenog lososa, francuske sireve i italijanska vina kao d su to pokorene teritorije. "Oduvek se divno ponašao", seća se Tina. "To mu je bilo urođeno. "No, usavršavao se, posmatrajući druge."

Bio je opsesivno profesionalan. Svakoga je mogao da natpije, čak i svoje okorele drugare Džordža Besta i Džimija Grivsa, ali fanatično je vodio računa o svojoj telesnoj spremi i sutradan bi uvek trčanjem sagoreo dodatne kalorije. Patološki je voleo red u kući, stalno je popravljao jastuke, a bio je uredan do tančina - oblačio je pantalone penjući se na klupicu. Kad ode u bar izbrojao bi i pojeo dvanaest kikirikija, ni manje ni više. Zahvaljujući takvoj disciplinovanosti Bobi Mur pokorio je svet.

Zavideli su mu i voleli su ga čak i plejboji, oni opaki, oni drugi velikani. Ne zbog medalja. Zbog njegovog držanja. Džordž Best je rekao: "Kad bih mogao, poželeo bih da moj sin bude kao Bobi Mur. On nije imao mane. Bio je besprekoran. Odlično se slagao s decom. To je naročita vrlina - kad znaš da si nešto posebno, a ne ponašaš se tako."

Legenda Bobija Mura počiva na 642 utakmice za Vest Hem i tri uspešna nastupa na Vembliju - to su finale Kupa Engleske 1964, pobeda Vest Hema nad Minhenom u finalu Kupa pobednika kupova 1965. i onaj letnji dan 1966. Ako je ostatak njegovog života i bio antiklimaks, zar je mogao biti nešto drugo?

Godine 1967. u Bakingemskoj palati primio je Orden britanskog carstva, a pojavio se i u holivudskom pokušaju filma o fudbalu vozeći rols-rojs. Svi su želeli da se rukuju s njim, svi su želeli da ga upoznaju. No, bilo je novčanih nevolja koje nikada nisu potpuno nestale.

U finalu Kupa Engleske 1975. Murov novi klub Fulham igrao je protiv Vest Hema. Posle utakmice u kojoj je Vest hem s lakoćom pobedio, Mur je tešio svog klupskog druga Alana Malerija kog je poraz teško pogodio. Nasuprot njemu, Mur je bio opušten, filozofski raspoložen, možda čk i srećan. Ne može se reći da nije mario, ali nije bio ni skrhan kao onda kada je Zapadna Nemačka izbacila Englesku iz Svetskog kupa u Meksiku 1970. Posle vrhova koj je savladao i bitaka koje je vodio, drugo mesto mu u trideset četvrtoj godini sigurno nije delovalo kao tragedija, nego kao neka mala premija.

No, čekali su ga još mnoge utakmice u zrelom dobu, decenije rđavih poslovnih poteza, neuspeli pokušaji upravljanja majim klubovima i, godinu dana pre srebrne svadbe, razvod od Tine. Bobi Mur, oduvek seks-simbol, ali nikad ženskaroš, zaljubio se u stjuardesu Stefani Parlejn-Mur. Venčali su se nešto više od godine pre njegove smrti 24. februara 1993.

Fudbalski pisac Kris Lajtboun rekao je o Muru: "Kada je umro osećao sam se kao da sam izgubio dodir s jednim boljim vremenom. Pouzdanijim, jednostavnijim, čistijim vremenom. Zato što je on bio takav i oličavao je sve to. Prevazišao je klase kao malo ko u ovoj zemlji."

Bobi Mur bio je savršeni engleski kapiten zato što je otelotvoravao ono najbolje od Engleske - dostojanstvo, uzdržanost i tihu hrabrost. Raspolagao je snagom koja nije morala da podiže glas. Bio je tvrd kao tikovina, ali zračio je istinskom blagošću. Sin i kći su ga obožavali. Sva deca su ga obožavala.

Jedno vreme tokom šezdesetih svaka žena u zemlji želela je da ode s njim u krevet, ali on je ipak gotovo čitavog života ostao odani muž i otac. Njegova žena jednom je Majklu kejnu skinula naočari samo da bi potvrdila da je njen muž, kako je i pretpostavljala, zapravo mnogo zgodniji od tada mladog filmskog glumca.

Bobi Mur stajao je s obe noge na zemlji, ali ipak je bio heroj. U zoru našeg doba jeftine i i sve kratkotrajnije slave, Mur je bio stvarna i nezaboravna pojava. Voleli su ga, istinski su ga voleli milioni ljudi koji ga nikad nisu upoznali. I još nam svima nedostaje.

Postoje spomenici Bobiju Muru, statua u Apton Parku i još jedna na stadionu Vembli. No, pravi spomenik Bobu Muru su ljubav, toplina i nada koje i dalje nadahnjuje u srcima svih engleskih fudbalskih navijača.

A ako mu je to spomenik, onda su mu epitaf reči koje su prostrujale kroz glavu njegove dvadesetčetvorogodišnje supruge dok ga je gledala kako podiže Svetski kup onog davnog letnjeg dana. Kakva ljudina.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.