Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE
.

Velike priče

Svedočanstvo

Testament Jovanke Broz: Nemački špijun koji je ubio Jugoslaviju

U dramatičnoj ispovesti Žarku Jokanoviću koja je trajala osam godina Titova udovica i udovica SFRJ priča o tome ko je Titu prislinio pištolj na čelo, kada mu je Krcun pevao "Oj vojvodo Sinđeliću", zašto je pored njegove glave stavila sliku Karađorđa i kako su nemački špijun Stane Dolanc i komunistički general Nikola Ljubičić ubili Jugoslavija. Tekst je objavljen u 79. broju štampanog izdanja Nedeljnika, u leto 2013. godine
Piše: Veljko Miladinović
Datum: 30/10/2016

Testament Jovanke Broz: Nemački špijun koji je ubio Jugoslaviju

Foto: Profimedia

Svaki put kada Jovanka Broz progovori, kao da je progovorila prvi put. Ona nije samo bivša prva dama SFRj i Titova udovica, ona je udovica jedne zemlje koja više ne postoji i udovica ideje o da balkanski narodi mogu da žive u bratsvu i slozi. Njena sudbina je simbol prožimanja svih jugoslovenskih intriga koje su ispisivale istoriju ovih prostora u drugoj polovini ovog veka, onoga što nam je odredilo sudbinu, od čega mnogo toga ne znamo.

Jovanka Broz je ponovo progovorila, ovog puta - o svemu. Žarko Jokanović, poslednjih osam godina angažovao se da pomogne izolovanoj "prvoj dami" i tokom vremena uspostavio poverenje koji je doveo do Jovankine ispovesti i materijala za knjigu. Feljton koji je Jokanović objavio u dnevnom listu "Blic" izazvao je burne reakcije širom bivše Jugoslavije. Žarko Jokanović za Nedeljnik otkriva sva saznanja o životu i sudbini Jovanke Broz, o tome zašto je smetala Titovim generalima, kako je uklonjena iz javnosti, o mučnom životu u izolaciji, o "višku" srpskog nacionalizma za jednu Titovu suprugu, kao i zašto Jovanka misli da se oni koji danas vode državu ne razlikuju od onih koji su došli posle Tita.

 

Fenomen Jovanke Broz. Ona je i danas izuzetno važna.

Jovanka Broz je ne samo simbol, već i veoma značajan akter i svedok jednog velikog i značajnog posleratnog perioda, neprocenjiv istorijski izvor čitave jedne epohe zemlje koje više nema. Njeno svedočenje može osvetliti najtamnije kutke nepoznatih istorijskh lavirinata i zato je ona više nego značajna. Ona je jedna od poslednjih živih osoba koje mogu do detalja opisati brojna istorijska dešavanja, ona zna tajne koje niko drugi ne zna. Ne samo da može svedočiti o svim ličnostima domaće političke scene, njihovim međusobnim odnosima, sukobima, suprostavljenim stavovima i interesima, o Josipu Brozu i njegovoj stvarnoj moći i nemoći, već i o skoro svim najznačajnijm državnicima XX veka i svojim susretima sa njima. A srela ih je sve, sem Mao Cetunga. Ko danas još može direktno da ispriča svoja sećanja iz susreta sa Čerčilom, Kenedijem, Niksonom, Kraljicom Elizabetom, rimskim Papom, Hruščovom, Brežnjevom, Naserom, Sadatom, Jaserom Arafatom, Indirom Gandi, Kastrom, Gadafijem... Jovanka Broz je živa enciklopedija spoljne i unutrašnje politike Jugoslavije iz vremena procvata te države i neprocenjiva je šteta što njena svedočanstva nisu prikupljena i sistematizovana, kao dragocen istorijski materijal. Sem toga Jovanka je skoro četiri decenije progonjena, obespravljena, zlostavljana, mučena i izložena psihološkoj torturi. Osuđena na kućni pritvor, bez sudske odluke, bez krivice proglašena krivom. I to niko ko drži do ljudskih prava i do elementarne ljudske pristojnosti ne želi da razume niti da prihvati.

Jovanka svoj život ume da sažme u dve rečenice:„Bog mi je dao divan život pored Tita. Ali, koliko godina mi je bilo lepo - još više godina sam bila progonjena, mučena i zlostavljana".

 

Tri decenije u izolaciji.

Sa Jovankom Broz sam u kontaktu od 2005. godine, kada sam je, kao direktor magazina "Star" pozvao sa željom da joj pomognem, jer su do mene došli glasovi o ekstremno teškim uslovima u kojima živi. Imali smo i neke zajedničke prijatelje, tačnije majka moje školske drugarice je bila njena prijateljica i prijateljica njene sestre. Pretpostavljam da je i to doprinelo uspostavljanju poverenja koje se godinama pažljivo gradilo. Tada sam uspeo da ubedim Rasima Ljajića, koji je bio minisitar u vladi da je poseti i da proba da reši problem grejanja, jer ona osam godina nije imala grejanje i grejala se tako što je sipala vrelu vodu u plastične boce od kisele vode i te vrele boce bi potom iz prizemlja, nosila na sprat i ređala u krevet da se zagreje. Od tih vrelih boca često je dobijala i opekotine. Tada nije imala ni zdravstvenu knjižicu, niti bilo koji drugi lični dokument, sem jedne predratne krštenice. A danju, kada ode policija koja je čuvala, ona bi se skupila u njihovu sobicu, jer je kod njih radio radijator, ponela bi neku knjigu ili je nešto radila u rukama - i tako se grejala i preživljavala zimu. Dešavalo se i da joj se krov provali i da na stotine litara vode padne na nju, par puta je zamalo to nije i ubilo. U kući postoji samo jedan ugao koji ne prokišnjava i gde može da se skloni kad pada kiša. Kuća je državna svojina i niko ništa ne ulaže u nju. Zimi kad padne sneg ne može da izađe iz kuće, a ulazne stepenice samo što se ne sruše, jer je tokom bombardovanja kuća pomerena iz temelja. Jovanka ne prima penziju, nego neki nedefinisan novčani dodatak, koji svakoga trenutka mogu da joj ukinu, jer je potpuno nezakonit. Penziju joj nisu dali, iako ona ima čin potpukovnika, prvoborac je i nosilac spomenice. Takođe ne daju joj penziju ni kao Titovoj udovici, jer tvrde da Tito nije primao platu, iako postoje dokazi da je primao ne samo platu, nego i dečiji dodatak. Godinama je u kućnom pritvoru, nema više ni kola koja bi je odvezla do Kuće cveća, a ako bi negde želela da izađe i da je neko preveze, morala bi da traži dozvolu. Godinama unazad nije izlazila iz kuće. Ali i dalje ona je osoba izrazito jakog duha, prava žilava Ličanka i borac, besprekorne memorije, do detalja se seća svakog imena, datuma, događaja, dokumenta. Izolacija je nije ubila, ona je toliko bistrog uma i briljantne inteligencije, toliko je obaveštena o zbivanjima u zemlji i svetu, da to kod sagovornika izaziva najiskrenije divljenje. Svoj život ume da sažme u dve rečenice: „Bog mi je dao divan život pored Tita. Ali, koliko godina mi je bilo lepo - još više godina sam bila progonjena, mučena i zlostavljana".

 

O Titu, komunizmu, Jugoslaviji...

Tita i dalje voli i sa ljubavlju i razumevanjem priča o njemu. Nikada mi nijednu ružnu reč o njemu nije rekla. Imam utisak da je to jedna od onih ljubavi za sva vremena. Jovanka dosta argumentovano govori i o poslednjim godinama Titovog života, kada je on praktično bio kidnapovan i s oružjem na čelu odvojen od nje: "Tito je jednostavno bio primoran da se razdvoji od mene. I on je dobro znao kakvim zlikovcima je okružen i da je to jedini način da mi spase život, jer oni su bili spremni na sve. Toliko sam ja njima smetala i Tito je to dobro znao. On je mene tako spasao od tih neljudi i tih zlotvora."

Što se Jugoslavije tiče, vreme će pokazati da je bila možda prva osoba koja je naslutila njen raspad i o tome upozoravala najviše državne organe, koji bi joj odgovarali da je „ludača koja prognozira raspad zemlje". A ona je to dobro uočavala i shvatala, znajući i na svojoj koži osećajući kako su sukobi tadašnjih poltrona koji su okruživali Tita opasni i u kom pravcu vode. I ona je kao glavne razbijače Jugoslavije označila upravo one kojima je i sama smetala i koji su bili njeni najveći dušmani: Staneta Dolanca (za koga je imala dokaze da je bio u Hitlerjugendu i da je bio nemački špijun) i Nikolu Ljubičića. Na pedeset sednica Vlade, na ne zna se koliko sednica Predsedništva SFRJ i Predsedništva CK SKJ razmatrali su „slučaj drugarice Jovanke Broz" dok im se zemlja bukvalno raspadala.

A što se tiče komunista, Jovanka kaže: "Ali, doduše, ni ovde mi u Srbiji ništa ne priznaju, pa što bi i tamo oni u Hrvatskoj. A, nisu mi ni komunisti ništa priznali, tako da su po tom pitanju meni svi isti".

A kako je to izgledalo, najbolje ilustruju izlaganje Staneta Dolanca i Nikole Ljubičića na sednici Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka održanog 23. maja 1980.

STANE DOLANC: Predlažem da Savet podrži predlog da se to na zajedničkoj sednici Predsedništva SFRJ i Predsedništva CK SKJ zadokumentuje i da se preduzmu mere bezbednosti protiv nje i da se obezbedi okolina...

NIKOLA LJUBIČIĆ: Dodao bih sledeće: Jovanka Broz je ovih dana pozvala desetak žena i sa njima sedela više sati i pričala. Sigurno je pričala o tome o čemu uvek priča. Tih deset žena će to pričati dalje, glasine će se pronositi. Prema tome, ona je i dalje aktivna u raskrinkavanju nas.

I tako su raspravljali prvi čovek tajne policije i prvi general JNA. I onda se čudimo što nam se zemlja raspala.

Inače, kada se raspala Jugoslavija, Jovankina rođaka je na buvljaku kupila stenografske beleške Predsedništva SFRJ i CK SKJ i Jovanka je iz tih beleški sa buvljaka saznala i ko joj je šta smeštao i kako su je klevetali i plasirali laži o njoj.

A što se tiče komunista, Jovanka kaže: "Ali, doduše, ni ovde mi u Srbiji ništa ne priznaju, pa što bi i tamo oni u Hrvatskoj. A, nisu mi ni komunisti ništa priznali, tako da su po tom pitanju meni svi isti".

 

O Nikoliću, Tadiću, Vučiću...? 

Veoma je upoznata sa aktuelnim zbivanjima u zemlji, jako je analitična i svestrano sagledava situaciju u kojoj se nalazimo. Njoj su mnogi svašta obećavali - i niko ništa nije ispunio (ako izuzmemo Ljajića, zahvaljujući kome je popravljeno grejanje u prizemlju kuće, ali ne i na spratu i Dačića koji joj je dao dokumente). Milošević joj je obećao da će joj renovirati kuću, ali je slagao. Tadić je tri puta poručivao da će je posetiti - ali nikada nije došao. Dačić je bio - i ona mu je tražila da preduzme mere da krivično odgovara Ognjen Grković koji joj je pretio ubistvom, ali tu ništa nije urađeno. Što se Nikolića tiče pozdravila je njegov nalog da se otvori Titov sef, ali je veoma razočarana što tom činu nisu prisustvovali naslednici ili njihovi advokati, pa se ni mesecima nakon toga ne zna šta je tu pronađeno. Što se Vučića tiče o njemu nismo pričali, ali ja lično verujem da bi Vučić, uz malo dobre volje mogao da pokrene s mrtve tačke slučaj Jovanke Broz, kojoj se 33 godine ne dozvoljava ostavinska rasprava, kojoj su otete čak i privatne stvari, koja nema penziju, koja živi u razvalini od kuće, a nakon poslednje pljačke pore više od 4 meseca nema ni jednog jedinog policijskog izveštaja ko je to uradio, ali što je još gore niko nije popravio sedmora vrata koja su izvaljena iz štokova, pa ona danas živi kao na ulici, potpuno nebezbedna.

 

O ćutanju države (i optužbama na račun Ivice Dačića...)

Niko nije reagovao. Ali, koliko je meni poznato, ona je to direktno u lice i rekla Dačiću i Tomi Fili, koji je bio sa njim kod nje i Dačić zna taj njen stav. Jovanka je ovako opisala taj dijalog: "Hapsite tog Ognjena Grkovića, tog ubicu, koji mi je pretio da će me ubiti. A Fila kaže: Ne znamo gde je, pobegao je. A ja sam rekla: Nije pobegao - znam ja gde je".

Vrh države misli da može u Evropsku uniju, a da prethodno ne raščisti ovo flagrantno kršenje ljudskh prava jedne nemoćne žene, koja je bez krivice proglašena krivom, bez suđenja osuđena na kućni pritvor, izolaciju i oduzimanje celokupne lične imovine, ali i psihološku torturu koja će ući u anale beščašća. Ovim slučajem bi trebalo svi da se pozabave: od predsednika države, vlada, skupština, ministarstvo pravde, tužilaštvo, vrhovni sud, zaštitnik ljudksih prava. Ko o ovome bude ćutao i ne bude ništa preduzimao da se ovaj slučaj konačno reši u skladu sa pravnim normama - postaje saučesnik u tome.

Država godinama ćuti o slučaju Jovanke Broz zato što je upravo država i njeni moćnici godinama proganjaju i zlostavljaju, lišavajući je elementarnih ljudskih prava.

I ona je kao glavne razbijače Jugoslavije označila upravo one kojima je i sama smetala i koji su bili njeni najveći dušmani: Staneta Dolanca (za koga je imala dokaze da je bio u Hitlerjugendu i da je bio nemački špijun) i Nikolu Ljubičića

 

O državnoj Komisija koja je utvrdila "pokušaje Jovanke Broz da se meša u državničke poslove i odluke".

Kao prvo, to je velika podmetačina da je komisija bila formirana da ispita slučaj Jovanke Broz. Ispitivali su slučaj Mišković. Sem toga, Jovanka mi je rekla: "Ja znam kako se na vlast dolazilo i nije mi jasno s kojih pozicija bih došla na vlast, po kom zakonu i ustavu. To su bile laži samo da bi me eliminisali iz Titovog okruženja kao glas razuma. Osim toga vlast mi se gadila. A i sa kakvih bi ja to pozicija došla na tu vlast, kad u tome nikakvog uporišta nije bilo ni u jednom zakonu, niti u Ustavu. Sve su to bile laži da bi mene oblatili".

Jovanka je bila glas razuma u Titovom okruženju i kao takva je smetala poltronima koji su ga okruživali. Zahvaljujući njenom prisustvu nisu mogli da manipulišu Titom onoliko koliko su želeli. A i bojali su se Jovanke, tačnije onoga što ona o njima zna, tajni koje zna o svakom ponaosob i onoga što joj je Tito govorio. Jer, Tito je u nju imao bezgranično poverenje, on je nju jako voleo, ali je i cenio njeno mišljenje, jer je znao da ga ne laže i da mu ne frizira stvari kao ostali.

 

O tome kako je "uklonjena"...

Jovanka kaže da su Tita jednostavno kidnapovali sa prislonjenim pištoljem u čelo i da je laž da je on dobrovoljno otišao da živi u Beli dvor. To se desilo tri godine pred njegovu smrt. Ona je ostavljena u Užičkoj 15 (sve dok je posle njegove smrti naoružani ljudi nisu isterali odatle i odveli je u nepoznatom pravcu obučenu samo u spavaćicu, u sred noći - tako da je mislila da je vode na streljanje). I kada su Tita nasilno odvojili od nje, šetali su ga iz jedne u drugu rezidenciju, po celoj Jugoslaviji, samo da se nikada više ne sretne sa njom. Nisu joj dali ni da ga poseti u Kliničkom centru u Ljubljani kada je bio bolestan i kada mu je noga amputirana. Ne bi je pustili ni na Titovu sahranu, da nije bilo Indire Gandi, koja je ucenila državno rukovodstvo da će prisustvovati Titovoj sahrani samo ako joj dozvole da vidi Jovanku Broz i ako Jovanka bude prisustvovala sahrani. Perjanice razdvajanja bračnog para Broz bili su Stane Dolanc i Nikola Ljubičić, koje Jovanka direktno optužuje i da su glavni krivci za raspad Jugoslavije. Razdvajanjem Tita i Jovanke, koja je bila njegov glas razuma - olakšali su sebi posao.

 

Zašto je smetala Stanetu Dolancu, Nikoli Ljubičiću, Edvardu Kardelju...

Svi oni su želeli da budu prvi do Tita, jer ko je bliži gospodaru - uticaj mu je veći. Jovanka im je bila brana u tome. Bojali su se onoga što ona zna i trebalo je preventivno eliminisati. A i smetala im je jer je bila glas razuma. Govorila je Titu istinu. Imala je dosta kontakta sa običnim svetom i znala je situaciju među običnim ljudima, građanima. Bila je prepreka koja im nije dozvoljavala da ga lažu. A oni su je optuživali da je razgranala svoju obaveštajnu službu, međutim ona je samo imala prave informacije od običnih ljudi. Smetala je njihovim lažima i njihovoj borbi za vlast. A i primala je udarce namenjene Titu. Za svaku odluku s kojom se nisu slagali, optuživali su Jovanku da je to njeno maslo, a to su bile Titove odluke. Klasično muško šovinističko ponašanje: ne smemo da udarimo na šefa, ali smemo po njegovoj ženi.

Milošević joj je obećao da će joj renovirati kuću, ali je slagao. Tadić je tri puta poručivao da će je posetiti - ali nikada nije došao. Dačić je bio - i ona mu je tražila da preduzme mere da krivično odgovara Ognjen Grković koji joj je pretio ubistvom, ali tu ništa nije urađeno. Što se Nikolića tiče pozdravila je njegov nalog da se otvori Titov sef, ali je veoma razočarana što tom činu nisu prisustvovali naslednici ili njihovi advokati, pa se ni mesecima nakon toga ne zna šta je tu pronađeno.

 

O Jovanki kao brani raspadu Jugoslavije.

Ona je to bila u najvećoj mogućoj meri. Zato su se takoreći svi iz Titovog okruženja, koji su bili protagonisti tog raspada, urotili protiv nje. Bilo je samo važno skloniti Jovanku. I potpuno Tita izolovati od pravih informacija. Onda je sve bilo lakše. Zato će u istoriji političkih odnosa ostati zabeleženo da se celokupni jedan državni aparat stavio u službu protiv jedne žene: da je okleveta, da širi najbestijalnije laži o njoj, da joj podmeće, da izaziva kod nje ljubomoru, da je proglase za ludu, histeričnu, oholu, bezdušnu i pohlepnu. Da je unište do kraja. Verovatno bi je i ubili, ali nisu im se sve kockice u tom smislu složile do kraja, jer Jovanka je bila omiljena u narodu i plenila je svojom elegancijom, otmenošću i divljenjem kako dostojanstveno i u zemlji i u međunarodnim odnosima reprezentuje državu. Svi su joj se divili, od domaće do strane javnosti i zato je njihov posao bio itekako otežan. Na kraju su ipak uspeli i fizički da ih odvoje, a nakon Titove smrti stravičnom psihološkom torturom i da je unište. Ali ona je bila i do današnjih dana ostala jedna žilava Ličanka i jako je ponosna na tu činjenicu.

 

Slučaj Jovanka kao relativizacija uloge Josipa Broza Tita u SFRJ.

Poslednjih godina Titovog života i vlasti on nije držao sve konce u svojim rukama, a borba republičkih i pokrajinskih rukovodstava je praktično kulminirala. Mit je da je Tito o svemu odlučivao, a posebno je bitna činjenica da je on poslednjih godina života bio mnogo više skoncentrisan na spoljnu, nego na unutrašnju politiku. Tito je tim tulipanima oko sebe bio potreban da bi sebe i svoje odluke zaklanjali iza njegovog imena i zato im je Jovanka bila trn u oku. Sa priličnom dozom tačnosti može se reći da je Titova uloga u poslednjim godinama života bila dosta relativizovana. Vlast se značajno izmestila u republike i pokrajine i van Titovog vidokruga.

 

O "višku" srpskog nacionalnog osećaja za nekog ko je Titova supruga...

Jovanka nikada nije bežala od svog porekla i od srpstva kome pripada. I to je umela i da demonstrira i kada je 1952. godine Titu koji je ležao operisan u bolnici recitovala srpske junačke pesme u desetercu (ni sama ne zna koiko tih pesama zna napamet, baš kao i pesama najpoznatijih srpskh pesnika). U inat svima stavila je Karađorđevu sliku u dvor i na pitanje Edvarda Kardelja, da li je to istina, odgovorila je: "Da. Istina je. A koga bi vi stavili? On je mislio da bi ja sad možda Tita stavila, ili ne znam koga drugog. Onda ja gledam njega i vidim ja da on i nema baš nekako puno pojma o Karađorđu. I onda ja udarim sa onim stihovima „o heroju besmrtnome, Karađorđu velikome, diže narod, krsti zemlju...", znate već te stihove. I Kardelj ostade bez teksta, ništa me više pitao nije".

Iz ovoga i iz mnogo toga drugoga što mi je Jovanka pričala - mogu da zaključim samo jedno. Jovanka je ceo život bila svoja, bila je ličnost, imala je svoj stav i bila je ponosna. I to je smetalo svima oko Tita. Samo Tito je to voleo i cenio.

 

O Maspoku i hrvatskim nacionalistima...

Pričala mi je kako je maspokovcima održala lekciju i rekla im je ono što im sledi. A kada su je posle predlagali za orden, da bi se dodvorili i Titu i njoj, ona je to odbila rečima: "Fala vam lepo. Javno priznanje i psihološko mučenje ne idu zajedno. Ja to neću da prihvatim".

 

Niko nije reagovao. Ali, koliko je meni poznato, ona je to direktno u lice i rekla Dačiću i Tomi Fili, koji je bio sa njim kod nje i Dačić zna taj njen stav. Jovanka je ovako opisala taj dijalog: "Hapsite tog Ognjena Grkovića, tog ubicu, koji mi je pretio da će me ubiti. A Fila kaže: Ne znamo gde je, pobegao je. A ja sam rekla: Nije pobegao - znam ja gde je".

 

O Draži Mihailoviću...

Ona je u svojoj kući u Lici, kao sedamnaestogodišnja devojka, na početku rata organizovala sastanak na kome su se vođa partizana i vođa četnika dogovorili o zajedničkoj borbi protiv fašista. I često je Tita zavitlavala kako je ona uspela da pomiri četnike i partizane, a on nije uspeo da se dogovori sa Dražom i da naprave sporazum o zajedničkoj borbi. On joj je ispričao da je nakon jednog sastanka sa Dražom, kada su odlazili iz tog mesta eksplodirao jedan most i da je to Draža imao nameru da ih pobije, pa posle toga više nije bilo razgovora. Jovanka je kasnije tu priču proveravala kod Rodoljuba Čolakovića - koji joj je ispričao istovetnu verziju.

 

O Aleksandru Rankoviću...

Što se Rankovića tiče, on je Titu i Jovanki bio kum na venčanju i ona kaže kako su i Ranković i Krcun prema njoj bili korektni. Brojni teoretičari zavere i oni koji su Jovanki radili o glavi, nameštali su priču da je ona tražila od Tita da skloni Rankovića, jer je Ranković bio potpredsednik Republike i da je prava namera njena bila da zauzme njegovo mesto i da nasledi Tita jednog dana. I naravno te priče su čista budalaština i podmetačina. Mislim da bi svi oni koji se danas ozbiljno bave istorijom trebali da shvate Jednu Jovankinu poruku, a ona glasi: „Slučaj Ranković je slučaj koji je i dalje ostao neraščišćen. Treba pročačkati papire koje je radila komisija koja se tada bavila tim slučajem. Štošta će se videti. Al, to je opet pod velom tajni".

 

O Krcunu...

Što se tiče Krcuna, ispričala mi je sledeće: "Krcuna sam cenila jer je bio jako duhovit. Bio je jedan od najpametnijih u tom vremenu i jedan od tih boraca za prava Srbije. I on to nije krio. Jednom smo išli brodom, putovali za otok Vis, a Krcun zapeva pesmu „Oj vojvodo Sinđeliću" i sedne blizu Tita. A svi viknu: „Ne sme se ta pesma pevati". A on je i dalje pevao. On je imao smelosti da kaže štošta".

 

Jovanka kaže da su Tita jednostavno kidnapovali sa prislonjenim pištoljem u čelo i da je laž da je on dobrovoljno otišao da živi u Beli dvor. To se desilo tri godine pred njegovu smrt. Ona je ostavljena u Užičkoj 15 (sve dok je posle njegove smrti naoružani ljudi nisu isterali odatle i odveli je u nepoznatom pravcu obučenu samo u spavaćicu, u sred noći - tako da je mislila da je vode na streljanje)

 

O ljubavi sa Titom i da li je to bio politički brak...

Potpuno su netačne sve priče kako je ona Titu dovedena po zadatku. Pa kako je poturio kod Tita ovaj ili onaj, a to su sve besmislice. Ona je kao major posle rata raspoređena na rad u Beli dvor. I tu se polako rađala ta ljubav. Jovanka je bila lepa, imala je dosta udvarača i na kraj pameti joj nije bilo da je tako nešto moguće. I dugo je Tito obletao oko nje. I to je zaista bila i ostala jedna velika, velika ljubav. On je njoj svako jutro kuvao kafu i donosio joj kafu u krevet, a ako bi bar jedan dan bila odsutna iz njegove blizine, tražio je da se hitno vrati. Na hiljadama slika koje postoje i na kojima su njih dvoje, vi tu ljubav jednostavno vidite. Slika govori više od reči. Ona je bila njegov oslonac i njegova podrška. Svojim životom bi ga štitila da je neko nasrnuo na njegov život. Bila mu je odana i pouzdana. Sve overljive materijale koje je dobijao kada su negde na putu, gurao je njoj u tašnu, da se ne zagube. Tako se ona mnogo godina kasnije kada se u rukovodstvu pojavio Stane Dolanc, setila papira koje joj je Tito dao mnogo godina ranije na jednom ručku - gde je bio poverljivi izveštaj o pripadniku Hitlerjugenda i nemačkom špijunu Stanetu Dolancu. I ona se setila tog papira i tog imena i upozorila Tita. Dolanc je to znao i nikad joj to nije oprostio. I zato su na kraju, kao jedan od načina razdvajanja Tita i Jovanke primenili i vrlo podle metode izazivanja ljubomore. Titu su poturali golišave maserke i nameštali situaciju tako da Jovanka naiđe i to vidi, kako bi kod nje izazivali histerične reakcije. A ona je reagovala jer nije dala da niko njome briše pod, iako je, kako kaže, znala da Tito njima ne može ništa u tim godinama, eventualno da ih šljapne po zadnjici.

 

O pričama da je bila špijun NKVD-a

Jovanka kaže: "Evo meni su smislili da sam ruska špijunka. Slušajte me, molim vas - kolko ja znam Rusi su uvek vodili račune o svojim špijunima. Da sam ja ruska špijunka oni mene sigurno ne bi pustili da živim ovako kako živim. Oni bi mi pomogli. ozbiljno vam govorim. Oni nikad nisu napuštali svoje ljude koje su angažovali.To ja znam iz nekih slučajeva koje sam posmatrala. I onda kažem da sam ja to bila - onda bi oni meni već pomogli. Međutim nije mi niko, nikad, ništa pomogao. Tako da nisam bila ni zapadni, nisam bila ni istočni špijun. Nisam bila".

 

Klasično muško šovinističko ponašanje: ne smemo da udarimo na šefa, ali smemo po njegovoj ženi.

 

Jovanka kao politički faktor.

Jovankina jačina proizilazila je iz njene bliskosti sa Titom, iz njene iskrenosti i sjajne inteligencije i briljantnog sagledavanja stvari. To je smetalo skoro svima oko Tita, jer su želeli da budu na njenom mestu.

 

O stranim državnicima koji su posećivali Jugoslaviju...

Ogroman je doprinos Jovanke Broz u organizovanju poseta stranih državnika Jugoslaviji, organizovanju dočeka, smeštaja, svečanih ručkova i večera, koktela, programa boravka. Ona je to toliko predano i odgovorno radila, da su i strane novine pisale kako je na Dvoru kod Tita bolje nego na Engleskom dvoru. Znao se red, protokol, sve je besprekorno funkcionisalo, a car Haile Selasije je toliko bio oduševljen svim tim, da je lično zamolio Jovanku da organizuje i utrenira jednu ekipu koja bi došla kod njega na dvor i jednostavno da primeni sve što je Jovanka od njih tražila u Beogradu. Bila je do poslednjeg detalja perfekcionista i nije dozvoljavala ni promil improvizacije. Bila je zahtevna, ali podjednako i prema sebi kao i prema drugima. Ona je na najlepši i najdostojanstveniji način reprezentovala zemlju u svetu. O njoj su sa divljenjem pisale sve svetske novine, izveštavale sve svetske televizije, diveći se njenoj otmenosti, lepoti, eleganciji... Nehru je javno priznavao da je ideja nesvstanih njena ideja i nikada nije hteo da se slika samo sa Titom, ako je i Jovanka tu. Mnogo više su je cenili u inostranstvu, nego u Jugoslaviji, ali to je već klasična priča. Indira Gandi, ne samo da je izdejstvovala da Jovanka dođe na Titovu sahranu, već je i posetila nekoliko puta u kući u kojoj Jovanka sada živi. Indira je dolazila zajedno sa svojim unucima. Jovanka je do kraja ostala bliska prijateljica sirimavo Banderanaike i često su pisale jedna drugoj. Gadafi je poslao svoju ženu da je poseti i da ponudi pomoć, kada je čuo kako živi. Dolazio je i Libijski ambasador da ponudi mazut za grejanje. Nudile su pomoć i druge zemlje. Ali, Jovanka je to odbijala, sa obrazloženjem da to nije dobro za diplomatsek odnose sa tim zemljama, da je ona građanin ove zemlje i da ova zemlja treba da reši njen problem, a ne da to čine drugi. Njen ponos i dostojanstvo gotovo da nemaju premca u današnjem svetu.

 

O ratovima devedesetih i raspadu Jugoslavije...

Ona je to naslutila mnogo ranije, upozoravala je na to, pisala je pismo Centralnom komitetu, apelovala - ali je proglašavana neuračunjivom, ludom, željnom pažnje. A ona je samo dobro videla i znala kuda sav taj razdor u rukovodstvu oko Tita vodi. Naravno, nisu je poslušali. Ti ratovi su joj jako teško pali, a posebno progon Srba iz Hrvatske za vreme oluje. To joj je vratilo neke stare slike, oživelo neke stare rane i to je i dan danas boli.

 

U inat svima stavila je Karađorđevu sliku u dvor i na pitanje Edvarda Kardelja, da li je to istina, odgovorila je: "Da. Istina je. A koga bi vi stavili? On je mislio da bi ja sad možda Tita stavila, ili ne znam koga drugog. Onda ja gledam njega i vidim ja da on i nema baš nekako puno pojma o Karađorđu. I onda ja udarim sa onim stihovima „o heroju besmrtnome, Karađorđu velikome, diže narod, krsti zemlju...", znate već te stihove. I Kardelj ostade bez teksta, ništa me više pitao nije".

 

O Srbiji danas...

Povodom svih progona, mučenja, kućnog pritvora i izolacije, psihološkog terora, uslova u kojima živi, oduzimanja svega što je njena svojina, čak i najličnijih predmeta, zabrane ostavinske rasprave, pomišljala je da se žali i sudu u Strazburu. I Jovanka kaže: „A našoj državi to bi bio jedan veliki minus. Ali, oni su zaslužili da im ja to priredim. Meni država ništa pomogla nije i ne bih imala razloga da je štitim. Međutim, obzirom na ovo stanje kakvo je u zemlji kod nas, evo godinama traje, uvek sam mislila evo još i ja da dolivam ulje na vatru koja gori. Pa neću ja državi da otežavam, iako je meni država otežala sve što je mogla i učinila me građaninom drugog reda, građaninom bez ikakvih ljudskih prava. Bez krivice osuđenom i prognanom".

Zato, moglo bi se zaključiti - Jovanka je i dalje obzirna prema državi, koja je i dalje surovo kažnjava. I dalje živi i bori se u uverenju da će ispraviti nepravdu koja joj je naneta.

Možda je sad vreme da se to desi.

Nikoliću, Dačiću, Vučiću - šta kažete na to?

Ukupno komentara: 3


Sva polja su obavezna.



Kongrad
13.11.2016 - 15:21
E, pa , druze Tito, ...
... ovde si za.ebo stvar, MORAO si obezbediti zenu a ne tako je ostaviti lesinarima nakon svoje smrti... c c c ... jbg, Tile, fulo si na vaznoj utakmici, samo da znate!
Paja
03.11.2016 - 12:30
paja@hotmail.com
Tandara - broć!!! Ko treba u ovo da veruje? Sve \"vlade\" do sada su je (postavljene od Engleza) držale u zatvoru.
Tito
05.12.2016 - 18:39
Druze tito
A zasto je ne upitaste za smrt Hamdije Pozderca i Dzemala Bijedica ko je kriv za njihovu smrt ☠