Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Magazin

Tajne kreativnog mozga: Šta se krije u umu genijalca

Vodeći američki neuronaučnik, Nensi Andreasen, provela je pola veka proučavajući šta znači biti kreativan, da li to zavisi od koeficijenta inteligencije, nasleđa i obrazovanja i zašto je granica između nadarenog ludaka i običnog ludaka tako tanka. Njeni subjekti bili su Kurt Vonegat, Džordž Lukas, gomila nobelovaca i dobitnika Pulicerove nagrade
Datum: 05/10/2018

Tajne kreativnog mozga: Šta se krije u umu genijalca

Foto: Profimedia

Kurt Vonegat - dragi, duhoviti, ekscentrični, ljupki, izmučeni Kurt Vonegat - bio je čelnik jedne radionice za pisce početkom šezdesetih kada je učestvovao u prvoj velikoj studiji čuvene američke neuronaučnice i neuropsihijatra Nensi Andreasen, koja je proučavala navodnu vezu između kreativnosti i mentalnog oboljenja. A Kurt je bio odlična studija slučaja.

Bio je depresivan, da, ali to je bio samo početak. Njegova majka izvršila je samoubistvo na Dan majki (američki polu-zvanični praznik) kada je Vonegat imao samo 21 godinu i bio na redovnom odsustvu tokom Drugog svetskog rata. Njegov sin Mark imao je dijagnozu šizofrenije, mada je verovatno imao samo bipolarni poremećaj. Ali, iako su mentalni problemi bili redovni u toj familiji, bila je redovna i kreativnost. Kurtov otac bio je nadareni arhitekta, a njegov stariji brat Bernard bio je talentovani hemičar, sa 28 patenata za sobom. Obe Kurtove ćerke bile su vizuelni umetnici, a njegov rad valjda ne treba posebno ni predstavljati.

Mnogi od subjekata u tom prvom istraživanju Nensi Andreasen pokazivali su vezu između mentalnih oboljenja i kreativnosti. Ona nije previše iznenađujuća: arhetip "ludog genija" datira još iz antičkih vremena, kada je Aristotel kazao "Svi oni koji su dobri u filozofiji, politici, poeziji i umetnostima naginju melanholiji". Ovaj je obrazac čest i u Šekspirovim delima, kao kada Tezej u "Snu letnje noći" govori "Umobolnik, ljubavnik i pesnik / To su ti stvorenja sazdana sva od uobrazilje".

U poređenju sa mnogim kreativcima iz istorije, Vonegat je prošao dobro - umro je prirodnom smrću. Među onima koji su bitku sa mentalnom bolešću izgubili samoubistvom bili su Virdžinija Vulf, Ernest Hemingvej, Vinsent Van Gog, Hart Krejn, Mark Rotko, En Sekston, Silvija Plat...

Nensi Andreasen posvetila je najveći deo svoje karijere neuronauci mentalnih bolesti, ali se poslednjih godina - nakon što je od predsednika Bila Klintona dobila Nacionalnu medalju za nauku - prebacila na nešto što sama zove "nauka genija". Da pokuša da da odgovor na najkraće i najteže moguće pitanje: šta je esencija kreativnosti? I, povezano s tim, zašto neki veoma kreativni ljudi pokazuju znake duševne bolesti. Kako bi došla do iole zadovoljavajućeg odgovora, za svoju poslednju studiju "čeprkala" je po mozgovima najvećih živih naučnika, matematičara, umetnika, pisaca...

Prva istraživanja veze između genijalnosti i ludila bila su uglavnom anegdotska. U svojoj knjizi "Čovek genija" iz 1891. godine Italijan Ćezare Lombrozo "ustanovio" je da geniji poseduju neke zajedničke "osobine" - levoruki su, žive u celibatu, nervozni, psihotični, mucaju, rano dostižu zrelost. Njegovi "zamorci" bili su Njutn, Ruso, Darvid, Bajron, Bodler, Robert Šuman, Džonatan Svift. On je tvrdio da su i genijalnost i degeneracija nasledni. Isto to, samo još rigoroznije, mislio je Frensis Galton, rođak Čarlsa Darvina, koji je ovu temu istraživao još ranije u 19. veku, kao i engleski lekar Hejvlok Elis 1904. godine.

To nije moglo da zadovolji znatiželju naučnika, baš kao ni teorija o visokom koeficijentu inteligencije. Postojeće teorije kažu da je većina kreativaca prilično inteligentna, ali ne previše inteligentna. Osnovni koncept se zato preorijentisao ka "divergentnom razmišljanju" - sposobnosti da date različite odgovore na pitanja. Primera radi, pitanje je "Na koliko različitih načina možete da upotrebite ciglu?", a osoba koja je sklona kreativnijem razmišljanju neće se zaustaviti na "za gradnju kuće", već i "kao oružje", "podupirač za knjige" i tako dalje.

Drugi pristup definisanju kreativnosti je "test patke": ako hoda kao patka i zvuči kao patka, mora da je patka. Ovaj pristup uključuje selektovanje grupe ljudi - pisaca, umetnika, muzičara, inovatora, naučnika - koji su dobili neku od najprestižnijih nagrada (Nobelova, Pulicerova i tako dalje). Ali, problem sa njime je što je inherentno subjektivan. Šta uopšte znači "kreirati" nešto, i da li kreativnost u umetnosti može da se izjednači sa kreativnošću u nauci ili biznisu? Da li te grupe treba da se posmatraju odvojeno? Da li biznismen uopšte može da bude kreativan, na kraju krajeva?

Tu je na scenu stupila naša glavna junakinja, Nensi Andreasen. I Kurt Vonegat, naravno. On je bio prvi u nizu "subjekata".

"Nisam mogla da se ne pitam šta ćemo videti ako se, pomoću sve bolje i bolje tehnologije, zagledamo u glave veoma kreativnih ljudi. Da li će tamo biti neki mali duh koji ne postoji u glavama običnih ljudi?", zapitala se Nensi Andreasen, koja je sem intervjua, brojnih kontrolnih grupa (činili su ih uglavnom advokati, kao predstavnici "dosadne" branše) i testova počela sve više da koristi magnetnu rezonancu. Ti skenovi već su pokazali promene kod određenih ljudi i zanimanja: londonski taksisti, koji moraju u mozgu da drže mapu čitavog ogromnog grada, imaju povećani hipokampus, dok muzičari simfonijskih orkestara imaju neobično veliki Brokin centar (deo leve moždane hemisfere).

No gde uopšte treba gledati kada tražimo dokaz "kreativnosti" u mozgu? Iako postoji definicija kreativnosti koju mnogi prihvataju - sposobnost da stvorite nešto što je novo i originalno ili korisno - dostizanje tog "nečega" je deo kompleksnog procesa, koji obično nazivamo "aha" ili "eureka" iskustvom. Taj narativ je prilično privlačan, na primer kada čujemo rečenicu "Njutn je razvio koncept gravitacije oko 1666. godine, kada mu je jabuka sa drveta pala pravo na glavu". A prava istina je da je do 1666. Njutn proveo mnoge godine proučavajući matematiku (geometriju, algebru) i pokušavao da izmeri planetarne orbite. Nastavio je da radi na svojoj teoriji gravitacije sve do 1687. kada je objavio svoja saznanja. Drugim rečima, njegova formulacija koncepta gravitacije razvijala se više od dvadeset godina i uključivala je različite komponente: pripremu, inkubaciju, inspiraciju - verziju "eureka iskustva" - i produkciju. Mnoge forme kreativnosti, od pisanja romana do otkrivanja strukture DNK, zahtevaju ovakav proces.

Najbolje je zato hvatati aktivnost mozga tokom onih kratkih trenutaka kada subjekti obavljaju neki zadatak. Primera radi, posmatranje aktivnosti mozga kada subjekti posmatraju fotografije svojih rođaka može da da odgovor na pitanje koje delove mozga ljudi koriste kada prepoznaju ljude. Kreativnost, naravno, ne može da se svede na jedan proces, i ne može da bude uhvaćena u trenutku - niti ljudi mogu da proizvedu kreativnu misao "na zahtev".

No takozvani PET skenovi pomogli su Nensi Andreasen. Njen "eureka trenutak" bio je kada je shvatila da su kreativni ljudi bolji u prepoznavanju veza, stvaranju asocijacija i konekcija, i u gledanju na stvari na originalan način - ukratko, mogli su da vide stvari koje drugi nisu. Kako bi testirala ovu tezu, morala je da prouči koji delovi mozga "polude" kada vam misli lutaju.

"Moja motivacija jeste bila naročito sebična, jer sam radila sa mnogim poznatim ljudima - od Džordža Lukasa, preko Vilijama Turstona, do šest nobelovaca. Proučavali smo strukturne i funkcionalne karakteristike u mozgu subjekata, ali i njihove lične i porodične istorije. Svako od njih proveo je najmanje tri dana u Ajova Sitiju. Prvo bismo se upoznali na večeri, onda bismo šetali i pričali, igrali psihološke igre, da bi tek u krajnjem stadijumu došlo do magnetne rezonance i novih intervjua."

Trenutno je u ovom nesvakidašnjem gotovo poluvekovnom eksperimentu ispitano 13 kreativnih genija, počev od Kurta Vonegata. Oni imaju veći stepen mentalnih oboljenja nego kontrolna grupa i njihovi rođaci. Najčešće dijagnoze uključuju bipolarne poremećaje, depresiju, anksioznost, panične napade i alkoholizam. Ali, nije im zajedničko samo to: kreativnost jeste donekle nasledna, jer je polovina ispitanika dolazila iz "jačih" pozadina, sa makar jednim roditeljem koji ima doktorsku titulu. Većina je odrasla u okruženju gde su učenje i obrazovanje bili na ceni. Ovako je jedan ispitanik opisao svoje detinjstvo:

"Večeri u našoj familiji... Svi smo nešto radili. Svi smo bili u istoj sobi, i moja majka bi sređivala svoje papire, otac bi čitao knjige i novine. To je bilo pre vremena laptopa. Ja bih radio domaći, moje sestre bi čitale. Tako bismo proveli barem nekoliko sati svakog dana, 10 do 15 godina. Nije bilo televizije."

Zašto, ipak, ovi nadareni ljudi imaju mentalne probleme? Priroda i nasleđe očigledno imaju neku ulogu, ali jedan od faktora mogao bi da bude i faktor ličnosti. Subjekti su avanturisti, istraživači. Oni rizikuju. Moraju da se suočavaju sa sumnjom i odbijanjem. A kada se s tim suoče, često dolazi do mentalnog bola, koji može da se manifestuje kao depresija ili anksioznost. Tada posežu za alkoholom ili drogama. Kada imate talenat, to takođe znači da često hodate kroz život sami, što takođe može da objasni pojavu problema u glavama.

Pa ipak, oni su svesni da ih njihov dar čini srećnim.

"Kada ste dobri u nauci, to je najbolja stvar koju možete da radite", rekao je Andreasenovoj jedan naučnik. "To je kao savršen seks. Uzbuđuje te iznova i iznova i čini da se osećaš moćnim i ispunjenim. U mom životu ne postoji veća radost nego kada mi na pamet padne dobra ideja."

Mnogi kreativni ljudi su samouki. Tri genija iz Silicijumske doline - Bil Gejts, Stiv Džobs i Mark Zakerberg - napustila su koledž i "razmišljala drugačije". Oni su svetli primer da svojoj deci treba da dozvolite da budu kreativna i slobodna. Ali, kreativci su i višestrane ličnosti: Džordž Lukas se, sem u film, razume u antropologiju, istoriju, sociologiju, digitalnu tehnologiju, arhitekturu.

U "Blistavom umu", biografiji Džona Neša, Silvija Nasar opisuje posetu jednog matematičara Nešu.

"Kako ti, matematičar, čovek toliko posvećen razumu i logičnoj istini", pitao ga je kolega, "možeš da veruješ da ti vanzemaljci šalju poruke? Kako možeš da veruješ da su te oni poslali da spaseš svet?"

Neš mu je odgovorio:

"Jer su mi ideje o vanzemaljcima pale na pamet na isti način kao i moje matematičke ideje. Pa sam morao da ih uzmem za ozbiljno".


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.