Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Ispovesti

Ispovest prvog stranca na čelu NBA kluba: Igor Kokoškov o karijeri, odlasku u Ameriku, Grentu Hilu, Gregu Popoviću, odlasku u Belu kuću, pregovorima sa NBA klubovima...

Igor Kokoškov, šampion evrope i trener koji ima najveće šanse da postane prvi Evropljanin na čelu NBA tima. Ovo je njegova životna priča
Piše Veljko Miladinović
Datum: 03/05/2018

Ispovest prvog stranca na čelu NBA kluba: Igor Kokoškov o karijeri, odlasku u Ameriku, Grentu Hilu, Gregu Popoviću, odlasku u Belu kuću, pregovorima sa NBA klubovima...

Profimedia

O Igoru Kokoškovu se u Srbiji ne zna mnogo. Svakako manje nego što bi bilo logično za srpskog košarkaškog stručnjaka koji je ovog leta bio najbolji evropski trener. Osvojio je Prvenstvo Evrope sa Slovenijom, a igra sudbine je htela da rođeni Beograđanin u finalu igra protiv reprezentacije Srbije.

Šira nekošarkaška javnost za njega je čula pre nešto više od deceniju i po kada je postao prvi neamerički član stručnog štaba jednog NBA tima. I od tada samo "bilduje" svoj CV. Postao je prvi neamerički trener koji je osvojio NBA ligu, pa prvi na Ol-star utakmici, pa do titule prvaka Evrope.

Ali iza tog CV-ja, krije se životna priča jednog mladića u uniformi JNA kome se zbog saobraćajne nesreće dok se rušila zemlja, srušio san da postane košarkaš.

A eto postao je prvi neamerički trener na čelu jednog NBA kluba. Više o tome OVDE

Pročitajte veliki intervju Igora Kokoškova za Nedeljnik u kom je govorio o svom životu, američkom snu, susretima sa najvećim imenima košarke, ali i predsednikom SAD Džordžom Bušom.

 

Malo je poznata priča da je vaša igračka karijera prekinuta zbog saobraćajne nesreće, i to dok ste bili na odsluženju vojnog roka u JNA. Kako vam je kao mladom čoveku izgledala ta vojska i država koja se raspada?

Mi smo bili poslednja generacija vojnika stare Jugoslavije. Završio sam srednju školu - takav je bio i način života i normalan razvoj mladog čoveka, i nije se postavljalo mnogo pitanja - bio sam regrutovan i otišao sam na odsluženje vojnog roka. Služio sam u vojnoj policiji u Nišu. U mom vodu su bili Slovenci, Hrvati, Makedonci... bilo ih je iz svih delova stare Jugoslavije, osim sa Kosova. Pošto smo bili vojna policija, nismo imali nikog sa Kosova.

Doživeli smo tu neizvesnost, strepnju, odvajanje i odlazak Slovenaca. To je bio šok. Kao mladi ljudi, nismo mogli mnogo da razumemo šta se dešava, da kolega koji spava pored tebe preskače ogradu i nestaje. Ja sam doživeo saobraćajnu nesreću, a ovi moji su par nedelja posle toga imali zadatke i bili su poslati u Knin.

 

Bili ste svedok bežanja slovenačkih vojnika?

Da. Imali smo i specijalne razgovore sa starešinama kako da reagujemo kad vidimo kolegu kako trči i preskače ogradu. Nismo kapirali šta se dešava. U našoj spavaonici su bili momci koji su polako nestajali.

Moj plan je bio da završim vojsku, da se vratim kući, upišem Fakultet za fizičku kulturu i nastavim da igram košarku. Bio sam "zaražen virusom" košarke i tada sam znao da je to moj život. Jednostavno, nisam imao ambicija ni kapaciteta da se bavim bilo kojim drugim stvarima. Dolazim iz sportske familije, otac nam je igrao fudbal, brat i ja smo ceo klinački vek proveli u aktivnom sportu.

Ali ta saobraćajna nesreća je bila velika promena. Taj jedan sunčani prolećni dan mi je potpuno promenio život i okrenuo me u drugom pravcu. Dugo sam bio u vojnoj bolnici. Nažalost, tada su se loše stvari dešavale u vojsci, medicinska briga nije bila najbolja, morao sam da sačekam da završim vojsku da bih se privatno lečio u Beogradu i ponovo imao operacije.

 

Na neki način, ta nesreća je zaustavila karijeru, ali je sprečila i da završite u Kninu?

Da. Iz te generacije, na sreću, niko nije poginuo. Ali ti su momci bili u situaciji gde se pucalo. Nismo mi romantično i naivno odlazili u vojsku, ali niko nije otišao sa idejom da puca na druge i da ratuje. Išli smo da sazrimo, da prođemo neku životnu školu.

Svaki dan kada nemamo velike probleme, uzimamo život zdravo za gotovo. Taj momenat kad ti se život potpuno okrene, i ne mislim samo na vojsku i rat, što se svima nama dešavalo, nego na taj moj lični momenat kada sam bio depresivan jer sam shvatio da neću igrati košarku nikad više. Imao sam 18 godina, a shvatio sam da sam limitiran, da ništa više nije isto.

A s druge strane, nikad nisam bio srećniji. To je neki mehanizam koji se stvara u glavi, shvatio sam da je moglo da bude mnogo gore. Da i dalje mogu da hodam, da sam i dalje pokretan i da mogu da živim svoj život. A mogao sam da ostanem invalid... Malo je to paradoksalna situacija - šokiran što mi se promenio život, a srećan što je takva situacija mogla i tragičnije da se završi...

 

Gledali ste Slovence kako beže preko ograde, kada niste mogli verovatno ni da pretpostavite da će Slovenija imati svoju reprezentaciju, još i da ćete vi biti njihov trener?

Ne samo Slovenci. Polako smo izgubili i Hrvate, pa su i Bosanci počeli da odlaze... To je bio raspad čitavog sistema. Sa ovog aspekta, 25 godina kasnije, kad pogledam koliko prijatelja imam sa druge strane granice i kad sagledavamo čitav taj istorijski momenat, mogu samo da se pitam šta je 25 godina za istoriju jednog naroda ili jednog podneblja. Danas i mi na sve to drugačije gledamo.

 

Profimedia
Profimedia

 

 

 

I posle svega postali ste prvi evropski trener u nekoliko kategorija u NBA. Da li ste mogli sebe tada da zamislite u NBA?

Daleko od toga da sam sebi definisao cilj da želim da bude NBA trener. Kreneš u nešto što je zadovoljstvo i hobi, a onda to postane posao. Nadam se da ću jednog dana ponovo da se vratim na tačku sa koje sam krenuo. A to je, recimo, da vodim srednjoškolski tim moje ćerke i da ću da radim to zato što to volim.

 

A kako je izgledala ta tačka sa koje ste krenuli?

Okrenuo sam telefon svog dragog prijatelja i trenera kod kog sam igrao u Crvenoj zvezdi, Gorana Miljkovića Finca, i rekao: "Treneru, treba mi savet. Hoću to da radim, šta je moj sledeći potez..."

On je sjajan čovek i pedagog i mnogo je uradio za mene i u toj igračkoj karijeri. On me je iz mlađih kadeta "Vojvode Stepe" uveo u juniorsku selekciju Crvene zvezde koja je za mene tada izgledala kao NBA tim. Bio sam tri godine mlađi od te generacije i to je za mene bio svemirski korak.

On me je uputio na Boru Cenića, našeg legendarnog trenera i koordinatora mlađih selekcija OKK Beograda u tom trenutku. OKK Beograd je tada ozbiljno radio sa mlađim kategorijama. Prihvatio me je i brzo mi dao da vodim kadetsku selekciju.

Bio sam u OKK Beogradu par godina sa kadetskom i juniorskom selekcijom. Život piše romane, a Goran Finac uzima prvi tim OKK Beograda i kaže mi: "Ti ćeš biti moj pomoćnik."

Nikad nisam mislio da ću svojoj deci pričati priče poput onih "kako sam išao četiri kilometra do škole po snegu do kolena". Ali zaista te godine sam vodio juniorsku ekipu i bio pomoćnik u seniorskoj. Po tri-četiri treninga dnevno sam imao - dakle, nije postojao privatni život i ništa osim košarke.

Ali bio sam srećan što mogu da radim i što mogu da učim od Finca, i imam mogućnost da pravim svoje greške i učim vodeći juniorski tim.

 

Onako mlad i lud, priđem Gregu Popoviću, pozdravimo se, i ja kažem: "Vi ste dobar trener zato što ste Srbin." A on se brecne i kaže: "Nisam ja Srbin, ja sam Crnogorac." Kažem ja: "Pa dobro, to je isto." A on: "I nisam dobar trener, nego imam Tima Dankana u timu"

 

A posle je došao Partizan...

Finac odlazi iz kluba, a tad je Reba Ćorković bio koordinator mlađih kategorija Partizana. Partizan je tada bio najorganizovaniji u radu sa mladima. Kada se pojavila mogućnost i za mene tu nije bilo dileme da preuzmem kadetsku ekipu. Bio sam priključen i juniorskoj reprezentaciji. Radio sam paralelno i u reprezentaciji i samostalno sa kadetskom i kasnije juniorskom selekcijom Partizana. Nije bilo lako, ali je to bio najveći izazov za mene.

 

Ispada da ste igrali u Zvezdi, a bili trener u Partizanu...

To je dobro. Pošto sam sad neutralan i živim u drugom sistemu, i na sreću ne moram da se opredeljujem za koga navijam. Prikupljam poene i kod jednih i kod drugih, a uvek kažem da navijam za reprezentaciju...

 

Sad bi mnogi pitali zašto niste u finalu Evrobasketa navijali za reprezentaciju...

Nisam mogao da čekam. Ne želim da se pravdam, ali reprezentacija Srbije ima sjajnog selektora, sjajne momke i čoveka za kog je velika sreća što je uopšte u srpskoj košarci.

Govorim, naravno, o Saši Đorđeviću. Velika je stvar što je ostao u košarci uopšte, i da daje veliki deo sebe srpskoj košarci i nacionalnom timu. Ja moram da gradim svoju karijeru i donosim svoje odluke.

Nemam privilegiju kao neki treneri koji kažu: "Ja bih samo vodio selekciju svoje zemlje." Ja moram da rastem i da se razvijam kao trener i profesionalac, i iz tog aspekta Slovenija je za mene bila novo iskušenje; nemam nikakvih emotivnih dilema i ne osećam se nimalo nekomforno zbog činjenice da sam ih vodio, da smo pravili dobre rezultate i da smo igrali sa Srbijom u finalu. Ja sam sebi to predstavio kao čast i zadovoljstvo da mogu da odigram jednu utakmicu protiv Saše i momaka.

 

Kao mladi ljudi, nismo mogli mnogo da razumemo šta se dešava, da kolega koji spava pored tebe preskače ogradu i nestaje. Imali smo i specijalne razgovore sa starešinama kako da reagujemo kad vidimo kolegu kako trči i preskače ogradu. Nismo kapirali šta se dešava. U našoj spavaonici su bili momci koji su polako nestajali

 

Dobro, to pitanje je više na nivou šale...

Ljudi se nekad šale, ali provlače ozbiljnost rečima "kako si to mogao". Ja kažem: nemam nikakav problem. Meni je čast da igram u finalu protiv Srbije.

 

Baš Željko Obradović je rekao da ne bi mogao da vodi nijednu drugu reprezentaciju?

To je privilegija velikih. Mi ostali, obični smrtnici ne možemo to da uradimo. Meni je Željko drag prijatelj i jedan od mojih mentora. Ali Željko to može da uradi. Jedan je Željko...

 

Kako ste kao mlad trener došli u kontakt sa Amerikom?

To su bile teške godine blokade, ali je došlo do jedne trenerske klinike koju je kod nas uradio Džim Kalhun, legendarni trener Konektikata. Ljudi iz Udruženja trenera Srbije su ga zamolili da pošaljemo par trenera na specijalizaciju. To je bila zaista avangardna ideja za nas.

Mislio sam, ako sad ne odem, u tim godinama, da sigurno kasnije ne bih mogao. Tako da sam se izborio za dva meseca slobodno, i od Saveza i od Partizana, i aplicirao za put.

Prošao sam na konkursu, budući da nije bilo gotovo nikakvo interesovanje ostalih trenera.

Tada su moji roditelji bili u društvenim ustanovama, otac u Domu zdravlja, majka ekonomista u EPS-u, govorimo o godinama kada su plate bile 10-20 maraka... A sve troškove puta sam ja morao da snosim. Taj novac nisam imao, znao sam da ga nemam i da ne znam kako ću ga nabaviti, ali sam znao da novac ne sme da mi bude prepreka da propustim takvu životnu šansu.

 

Da li to znači da je postojala neka vizija da vas pošalju tamo?

Nisam ja bio projekat Saveza. Sticaj okolnosti, možda neki instinkt da bi trebalo to da uradim. Proveo sam ta dva meseca u Konektikatu. Amerikanci su zaista bili očarani. Želeo sam da idem dalje, da napravim kontakt sa što više škola, sa što više trenera... Posle sam otišao kod rođaka u Čikago. I počeo sam da posećujem univerzitete po Čikagu i ostvario sam kontakt sa Čikago Bulsima. To je bila 1996/97, Majkl Džordan je još igrao...

 

Dakle, vaš prvi kontakt sa NBA je bio preko Džordana i Bulsa?

Prva NBA utakmica koju sam pogledao bila je Čikago-Klivlend 1997. u Junajted centru.

Jedan američki trener mi je dao telefon Ivice Dukana. Govorimo o ratnim godinama. Čovek je Hrvat odrastao u Splitu. Bila je nezgodna situacija, nisam znao kako će da reaguje. A on se postavio ne samo normalno nego i više od toga... U tim vremenima postoje samo dobri i loši ljudi. Zaista sam mu zahvalan. Rekao sam mu: "Ivice, zanima me da vidim kako izgleda tehnologija rada", a govorimo o tadašnjim šampionima i jednom od najboljih timova koji su ikada igrali. Tako da je zaista bilo sjajno iskustvo.

 

Jeste li upoznali neke igrače u Čikagu?

Majkla Džordana nisam mogao da upoznam. To je neverovatno. Potpuno je drugačiji način rada. Majkl je ušao na trening, malo se zagrejao, odradio 45 minuta i izašao. Njegov trening je bio mnogo kraći od recimo Stiva Kera, koji je na teren došao pre svih i posle ostao, ili Denisa Rodmana koji je najduže bio u teretani. Majkl je uleteo, "isprebijao" sve i bukvalno postavio stvari na svoje mesto. Kako se završio trening, već je nestao. Ali vrlo kvalitetno vreme sam proveo sa Dukanom i Tonijem Kukočem.

Sećam se da mi je dosta pomogao i da mi je ispričao dosta stvari iz svlačionice koje su mi bile interesantne. Nisam tamo bio kao novinar, meni su to bile interesantne stvari iz trenerskog ugla.

Upoznao sam Stiva Kera, jer sam poznavao njegovog šuterskog trenera Čipa Inglanda, koji sad radi u San Antoniju, koga sam upoznao prethodno na Djuku. I tad smo se videli na treningu i posle smo radili jedan individualni trening. Ingland me je upoznao i sa Grentom Hilom.

Posle prvog odlaska sam shvatio da to nije neki bauk. Odmah sam napravio kontakt sa Univerzitetom Djuk. Trener Križevski mi je odobrio da sledeće godine mogu da budim njihov gost. Shvatio sam, uz sve poštovanje, da mi ne treba ni Udruženje trenera i da je potrebno samo malo lične inicijative.

Dok sam bio na Djuku, bio je onaj "lokaut" koji je trajao par meseci i kod čuvenog trenera Križevskog je defilovala plejada trenera, igrača, bivših igrača... Bio sam na pravom mestu jer su dolazili stalno novi ljudi. Tu je bio i Ingland, a ja onako mlad, pa lud, pitam ga kad radi sa Grentom Hilom. On kaže: "Sutra ujutru u sedam." Ja sam bio tamo već u šest.

To je bio ključni momenat kada sam upoznao Grenta Hila, družili smo se, čak smo malo i radili na terenu. Posle smo sticajem okolnosti skoro pet godina radili u Sansima. Druženje i rad sa Grentom Hilom su mi napravili klik u glavi. Shvatio sam - ne samo da možeš da radiš sa Hall of Fame igračima, nego da imaš i šta da im kažeš.

Posle sam dobio posao od Univerziteta Mizuri i kada sam završio prvu godinu, dobio sam poziv Košarkaškog saveza da se vratim i da se bavim mlađim kategorijama. To je bila prekretnica. Postavilo se pitanje gde je moja budućnost, da li da se vraćam i radim sa svojom decom i svojom košarkom. Tad je jedino Savez reagovao i rekao - ovo može da bude projekat za nas.

 

 

Profimedia
Profimedia
 

 

 

A ipak ste prelomili da odete u Ameriku?

Nisam. To su bili neformalni razgovori sa ljudima iz Saveza. Kao i svaka velika i ozbiljna institucija, Savez ima frakcije i ljude koji su za i protiv. Postojao je predlog da budem prvi profesionalni trener koji će biti koordinator svih mlađih kategorija.

Tokom tih pregovora, jedan moj prijatelj, Džon Hemond, sa kojim sam radio u Mizuriju, odlazi u Kliperse, i on mi tih dana kaže da može da razgovara sa Klipersima, da možda ja kao mlad trener mogu da im budem interesantan. To je meni zvučalo kao naučna fantastika.

Zovem ljude iz Saveza i kažem: "Moramo da donesemo odluku zajedno vrlo brzo, zato što imam ponudu NBA da odem u Kliperse." A njihova reakcija je: "Vidi ovog malog koji nas igra sad, on nama prodaje NBA." I sad, ne bih o imenima, ali smešno je bilo. Kažu mi: "Ako imaš ponudu tog tvog NBA, možda bi bilo bolje da odeš u NBA." Spuštam slušalicu i kažem: "Oni meni zaista ne veruju."

Oni su mi pomogli da rešim tu dilemu.

Nastavio sam dalje i desilo se čudo. Klipersi nisu bili avangardni tim, nisu imali viziju o tendencijama u svetskoj košarci, da će doći do internacionalizacije košarke, da će im biti potreban internacionalni trener, što sada jeste trend. Samo sticaj okolnosti...

Tu se uvek setim profesora matematike Vidakovića, sa Univerziteta Djuk, koji mi je pomogao da stupim u kontakt sa Križevskim. Po dolasku na Djuk imao sam potrebu da ga lično upoznam i da mu zahvalim. I on mi je ispričao svoju životnu priču. Profesor je iz jednog mesta kraj Čačka. Bio je asistent na ETF-u, on i njegova supruga su očekivali tada, kao predavači na fakultetu, da će dobiti jednu malu garsonjeru. I stalno su im obećavali. Imali su pozive svetskih škola i nikada nisu imali petlju da odu, jer su čekali da dobiju stan. Jednog dana su spakovali kofere i otišli u Ameriku.

I od čoveka koji je čekao garsonjeru postaje uvaženi profesor na Univerzitetu Djuk, u svetskim razmerama priznat. I on mi tada kaže da je zahvalan Univerzitetu i pominje tu i predsednika Miloševića. Kaže: "Da sam dobio garsonjeru, ja bih ostao u Beogradu i dan-danas."

Kada se setim te priče sa Savezom kako su mi pomogli, setim se profesora Vidakovića koji kaže: "Zahvaljujem Slobodanu Miloševiću što mi nije dao garsonjeru."

 

Bili ste u Detroitu kada je tamo došao Darko Miličić. Da li je jedan od razloga za vaš dolazak bila upravo ta crta, da uz veliki talenat bude neko ko govori njegovim jezikom?

Moj dolazak se vezuje ponovo za Džona Hemonda. On se seli kao asistent generalnog menadžera i počinje da radi za Džoa Dumarsa u Detroitu. Angažovali su Larija Brauna i tajming je bio takav da na predlog Hemonda pređem u Pistonse. To nema veze sa Darkom. Tad je i Rebrača bio tu, imali smo dva Srbina u postavi.

 

Zovem ljude iz Saveza i kažem: "Moramo da donesemo odluku zajedno vrlo brzo, zato što imam ponudu NBA da odem u Kliperse." A njihova reakcija je: "Vidi ovog malog koji nas igra sad, on nama prodaje NBA." I sad, ne bih o imenima, ali smešno je bilo. Kažu mi: "Ako imaš ponudu tog tvog NBA, možda bi bilo bolje da odeš u NBA"

 

Željko Obradović i Duda Ivković su govorili da su prijatelji sa Dumarsom. Često je dovodio srpske igrače. Otkud tolika njegova povezanost sa Srbima? Postoji li neki drugi razlog, osim košarkaškog?

Postoji neka veza. Živi ljudi su bili spona. Ti igrači, pa i ja koji sam tih pet godina radio za Džoa. I Željko Obradović koji je moj prijatelj i Duda kog izuzetno poštujem, tako da smo se našli u tom krugu. Dumars svakako ima poštovanje za našu školu košarke i za ljude koji su institucija. Životne priče i ljudi oko njega su se spajali. On dosta zna o nama, bio je u Srbiji, čitao je dosta o srpskoj istoriji. I uvek mu je drago da dođe u Beograd. On kaže da je jedan od nas.

 

Da li je tačno da je Lari Braun svakog jutra Džou Dumarsu ostavljao novine na kancelarijski sto sa zaokruženim učinkom Karmela Entonija, da ga podseti koliko je izbor Miličića bio loš?

Ne. To je nemoguće. Ti radiš za generalnog menadžera, to bi bilo nepoštovanje.

Mi učimo igrače da ne treba da imaju strah od greške. Jer košarka je igra grešaka. Ako se plašiš da pogrešiš, nikada nećeš biti dobar igrač. To važi i za trenere, pa i za menadžment.

To je verovatno bio jedan od najjačih draftova u istoriji, a da smo draftovali Karmela Entonija, da li bi onda Dešon Prins bio naša startna trojka? Ili bismo morali da igramo sa Entonijem, iako je Prins bio mnogo bolji u hemiji sa igračima, nije igrač koji troši lopte, bolji je odbrambeni igrač. Karmelo traži loptu, ima isforsirane šuteve, on ne igra pobedničku košarku. Iz toga proizilazi pitanje: da li bismo mi osvojili titulu te sezone? I da li bismo izgradili dinastiju? Mi smo posle šest godina igrali u finalu Istoka. Košarka nije matematika.

S tog aspekta kritike ne stoje, ali niko ne oduzima pravo da o tome pričamo. A da li je Lari mogao da zaokruži i stavi Džou na sto? Poznajem Džoa, i mislim da ta ljubav ne bi dugo trajala. A da li to Lari misli, verujem da misli. Jer uvek postoji svađa između trenera i GM-a. To je tipično za velike korporacije kao što je NBA tim.

 

Bili ste i šampion NBA sa Detroitom (opet prvi stranac koji je to postigao), tako da ste bili sa ekipom i u poseti Beloj kući dok je predsednik bio Džordž Buš. Kakav je bio taj susret?

To je bilo nezaboravno. Bio sam pre toga u Beloj kući sa Klipersima. Napravili su neku ekskurziju, ali smo tu bili kao gubitnici, pa smo se samo prošetali.

Šalio sam se sa drugarima u Detroitu: najbolji način da se Srbin rukuje sa američkim predsednikom je da osvoji titulu u NBA. Meni je trebalo četiri godine da od ulaska na turističku vizu dođem do Bele kuće. Znači, formula je vrlo jednostavna.

Ceo taj momenat, bez obzira na političko opredeljenje ili mišljenje o njemu, on je čovek koji predstavlja jednu naciju i on ima svoju težinu.

 

Da li ste razmenili koju reč?

To je sve isprogramirano. To deluje spontano, a sve je pripremljeno, u pozitivnom smislu.

I njegovo malo kašnjenje, i čitanje govora - video sam i šta mu je u govoru podvučeno, šta precrtano. I taj ulazak kad je prolazio pored supruga igrača sa decom, kako se zaustavlja, i naravno da će da se obrati ženi sa detetom, da će da poljubi dete. I kada se okrenuo, znao je gde da se okrene, s kim da se pozdravi, gde stoji Rašid, gde je Lari Braun, naš vlasnik Dejvidson...

 

Da li ste upoznali Grega Popovića?

Radio sam za Larija Brauna, a Popović je bio pomoćnik Braunu. Kvin Snajder, moj sadašnji trener, radio je u San Antoniju. Imamo mnogo zajedničkih prijatelja. Grega sam upoznao 2001. godine, bio sam u Klipersima i igrali smo u "Alamo domu", to je impresivna građevina koja služi i za rodeo. Još je igrao Dejvid Robinson, a Dankan je drugu godinu dominirao u NBA. Posle utakmice Popović je došao da se javi Alvinu Džentriju, treneru Klipersa. I ja, opet mlad i lud, priđem Gregu, pozdravimo se, i ja kažem: "Vi ste dobar trener zato što ste Srbin."

A on se onako brecne i kaže: "Nisam ja Srbin, ja sam Crnogorac." Kažem ja: "Pa dobro, to je isto."

A on: "I nisam dobar trener, nego imam Tima Dankana u timu." I tu nam se završio razgovor.

On je 2004. godine, preko Udruženja trenera, kada je Drim tim gostovao u Beogradu, uradio trenersku kliniku, i sve to mu se dopalo. Ponovo je godinu dana kasnije bio u Beogradu. Doveo je i sina koji je bio oduševljen životom u Beogradu. Organizovali su mu i odlazak u mesto odakle potiče. Zna odakle je. Kaže "kad izađe ludi Srbin iz mene", on to zaista govori. Lepo je da predstavlja na neki način podneblje. Ali, naravno, on je Amerikanac pre svega.

 

Ko je najbolji igrač kom ste bili trener?

Veliki je broj dobrih igrača, kad mi prođu kroz glavu sva ta imena što sam imao privilegiju da budem sa njima - shvatim koliko sam mator. Meni se trenerski, sportski život izmenio u godinama kada sam bio u timu sa Stivom Nešom. Moram da pomenem i Grenta Hila, ali Stiv Neš pre svega. Bio je u najzrelijim igračkim godinama, igrač koji je toliko dominirao da je mogao sve da nas stavi na leđa i da nas vuče. U tako malom pakovanju da ima takvu moć. A na sve to, njegove ljudske vrednosti i ponašanje, i njegov odnos i sa ekonomom i sa čistačicom.

A s druge strane, to je i neko prokletstvo što sada imam problem sa drugim igračima koji nemaju takvu etiku rada. Ako je Stiv Neš koji je Hall of Fame može da se ponaša normalno, zašto ovaj koji je prosečan igrač - ne može?

 

Imali ste i razgovor za glavnog trenera?

Intervju za glavnog trenera sam imao posle odlaska Alvina Džentrija u Finiksu. Tada smo tražili neko prelazno rešenje. Njihova odluka je bila da Lindzi Hanter kao veće igračko ime bude v. d., a da ja budem čovek koji će da mu radi čitavu košarku.

 

Često se pričalo da bi Obradović ili Ivković mogli da vode neki NBA tim. Izgleda da su najveće šanse da prvi srpski i evropski glavni trener u NBA, ipak, budete vi? Šta je potrebno da pomoćni trener postane glavni?

Tačno je da je Duda imao kontakte sa Denverom. Imao je sastanak sa Kikijem Vandervejkom i Džefom Veltmanom i njegovim agentom. Imali su intervju u Njujorku.

Sada to izlazi iz forme "top sikreta" pa možemo da pričamo (smeh). Duda je kao izuzetan trener i vizionar koji je imao sjajan osećaj za tržište znao šta je sledeći potez u njegovoj karijeri. On je testirao NBA tržište, a Denver nije imao hrabrosti da mu ponudi mesto glavnog trenera, već su mu ponudili ulogu savetnika, jer Duda posle svih tih godina ne može i ne treba da se zove pomoćnikom. Naravno, taj Bzdelik koji je preuzeo tim nije ni približno kvalitetan trener kao Duda, ali nisu imali hrabrosti.

A Željko ima kontakte. Najveći problem je njegova inicijativa. Bez obzira na to što ima i ime i prezime, i što je u svetskim razmerama priznat trener, za ovakve poslove mora da se lobira, to sam mu otvoreno rekao. Mora da se pokaže interesovanje, da postoji inicijativa. To ne treba da radi on, njegovo je da pobeđuje i osvaja titule, a njegov menadžment mora da agresivnije napadne tržište. Kao i na političkoj sceni, tu postoje lobiranje i mehanizmi... Postoji i mera spontanosti, ali mora da postoji signal sa njegove strane da želi to da radi.

 

Vidimo da sportisti u Americi, naročito u NFL, postaju i neka vrsta političkih aktivista, posle Trampovog dolaska na vlast? Kakva je situacija u NBA, koliko se priča o politici?

Nažalost, polupismeni igrači ili treneri su više ispred mikrofona nego intelektualno dominantni ljudi koji mogu da ponude nešto više. Ali to javno mnjenje lakše može da apsorbuje nego da se bavi duboko intelektualnim stvarima.

 

Da li se pojavio strah u NBA od Trampa?

NBA je nikad jači. To nema veze sa ovim izborima, to su brojke. Ovo su zlatne godine NBA. Sećam se kada su prvi put krenuli sa "Košarkom bez granica", na inicijativu Zorana Radovića, 2001. godine smo radili u Trevizu prvi put. Tada je NBA imao veliku dilemu u kom pravcu da ide. Postavljalo se pitanje kada će se napraviti evropski NBA, pričalo se o evropskoj diviziji... Sada je apsolutno na delu centralizacija, ideja je da se proizvod pravi ovde, a da se prodaje širom sveta. Ekspanzija samo marketinški ide dalje, a sve drugo ostaje na ovom tržištu u Americi.

 

A kako ste vi doživeli Trampovu pobedu?

Velika je neizvesnost i briga kod ljudi što čovek sa takvim temperamentom i naprasitim karakterom ima toliku moć. Meni je malo apsurdno. Kad god se spomene politika ili Tramp, njega niko ne hvali, niko ne kaže da je glasao za njega. Nisam od mnogo ljudi uopšte čuo da su glasali za njega. Ali on je pobedio na tim izborima. Zato pitam prijatelje: a ko je glasao, ako niko od vas nije? Ta Amerika koja je glasala za njega, ja nju ne vidim.

 

Kako vam Srbija deluje iz Amerike?

Moja porodica, svi moji prijatelji su u Srbiji. Ne mislim da je lako. Živeli smo u iluziji, onako naivno, da ćemo promenom sistema, u nekom demokratskom višepartijskom sistemu, da se okrećemo ka Evropskoj uniji i da će sve to biti mnogo bolje. Ali vidim da se umaramo emotivno i u svakom drugom pogledu i da gubimo nadu da će biti bolje. Ne čini mi se da postoji generalno lepršavost života, živi se u velikoj tenziji.

Ali mi kao narod, to je mehanizam po kom smo kodirani, možemo da se adaptiramo na novu situaciju. To je u ljudskoj prirodi, to je želja za preživljavanjem i sposobnost da se prilagodimo svakoj situaciji.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.