Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Nedeljnik

Stabilnost, digitalizacija i "radikalski talasi": 10 godina Srpske napredne stranke

Srpska napredna stranka danas obeležava 10 godina postojanja. Pročitajte opširnu analizu Zorana Panovića o "deset naprednjačkih godina"
Piše Zoran Panović
Datum: 21/10/2018

Stabilnost, digitalizacija i "radikalski talasi": 10 godina Srpske napredne stranke

Profimedia

Petog oktobra 2000. DSS je imala manje godina nego SNS ovog oktobra kada proslavlja prvu deceniju svog postojanja. Demokratska stranka Srbije je osnovana 1992. Uteha za DSS je ta da se njen „demokratski nacionalizam" rehabilituje kao jedina realna alternativa naprednjačkoj hegemoniji, a kadrovi stare Koštuničine DSS pokazali su se kao agilni konvertiti u SNS i solunaši u Đilasovoj koaliciji.

Sad kad deluje da je zbog hegemonije SNS i inflacije stranaka u opoziciji, višepartizam u Srbiji obesmišljen, kao da se nazire mogućnost da se iz ovog očaja dogodi preokret, pa da senzacionalno uskočimo pravo u dvopartizam - naprednjaka i narodnjaka, gde bi na polovima ostali radikali i slobodni građani, a SPS bi u naprednjačkom bloku imala funkciju i snagu Borkove Levice u Đilasovom Savezu.

Boris Tadić je maštao o dvopartizmu demokrata i naprednjaka, pa je zato i dao bitan doprinos demontaži radikala, ali se proces oteo kontroli. Sećam se kad mi je 2012. jedan od inženjera današnjeg Đilasovog Saveza na salveti u nekom beogradskom restoranu crtao šemu kako će združenim snagama Đilas i Vučić promeniti Srbiju nabolje, dok će Borisa „ispoštovati u zadnjem mandatu".

Liderske promene i programske reforme u strankama „patriotskog jedinstva" iz devedesetih - SPS i SRS mogle su se desiti tek kad im lideri fizički nisu bili tu - odnosno kad je Milošević isporučen, a Šešelj dobrovoljno otišao u Haški tribunal. Milošević je 2003. tražio da Dačić bude izbačen iz SPS, da bi 2006 - u godini Miloševićeve smrti Dačić bio izabran za predsednika SPS pobedivši u teškoj utakmici jakog Milorada Vučelića i njegovu struju. Današnja pozicija i Dačića i Vučelića pokazuje koliko je Vučić optimalizovao „socijalističko-patriotsku" komponentu i njenu autonomiju u vladajućoj skalameriji. Da se Milošević vratio iz Haga, teško da bi Dačiću dozvolio da ga uvede u „Parove", dok se u slučaju Šešelja to čini kao egzibicija političara koji tek u Vučićevoj „kulturnoj revoluciji" doživljava punu satisfakciju svojih vrednosti.

Deset godina od osnivanja SNS jedina Vučićeva prava ideologija je stabilnost. Vučić je na azijskim tigrovima proučio dobro da jaka ekonomija ne mora da zavisi od jake demokratije. Kao što Tito u društvu Honekera, Brežnjeva, Čaušeskua, Papadopulosa, Franka, Salazara, pa malo i De Gola, nije izgledao baš toliko kao diktator, a Milošević jeste jer su tu bili samo Mečijar i Lukašenko, sadašnji stabilokratski trendovi „neliberalnih demokratija", populizam i renesansa desnice, idu naruku tome da Vučić sa svojom ličnom vlašću i autoritarnošću neće toliko štrčati od proseka. Naprotiv, ima elemenata da bude nekome i simpatičniji.

 

Ko je pravi osnivač SNS? Vučić sigurno ceni Branu Crnčevića, ali kad bi mogao, najviše bi voleo da ih je osnovao Bora Pekić


Jedna od glavnih Vučićevih metodoloških kontradikcija je ta da Srbiju želi da prosveti i digitalizuje paralelno sa indoktrinacijom i propagandom u stilu „radikalskih talasa". Opozicija u Srbiji, s druge strane, potcenjuje stabilnost, ne shvatajući da građani nikad neće većinski podržati promenu vlasti ako im se ne ponudi alternativni model stabilnosti. Nihilizam i futurologija su dve bitne odrednice opozicije. Sve je upropašćeno beznadežno u Srbiji, nakon naprednjačkih deset godina, a kad dođe nulti čas istorije, SNS će se srušiti kao kula od karata? A šta ako se ne sruši? Na to se ne nudi odgovor.

Politički sistem se ne može resetovati dok se sutra ne reši kontradiktorna i neurotična pozicija naprednjaka, i dok se karte ponovo ne pomešaju. Olakšavajuća okolnost za opoziciju je i naprednjački nihilizam, kad njihove glavešine same priznaju da su bez Vučića niko i ništa. I kad tu ontološku prazninu kompenzuju huškanjem ne bi li se dopali vođi.

Srpska napredna stranka ima hegemonsku poziciju, ali nije „saborna" stranka. Pa otuda ne može biti ni „matična" stranka kao HDZ u Hrvata. Famozni „keč ol" eventualno može biti eufemizam za sabornost u Vučićevoj tehnologiji vlasti gde se zahvataju delovi oba banalizovana politička prostora - i „slavskog pojasa" i „kruga dvojke".

Nakon Titove smrti zbog posthumne snage kulta i zaklinjanja da se neće skretati s puta, došlo je i do talasa učlanjivanja u Savez komunista. Negde 1981. Savez komunista Srbije može da se podiči da bez kosovske organizacije, ali sa vojvođanskom, ima oko 800.000 članova. Kako odmiče lagana erozija Titovog kulta, smanjuje se i broj članova. Nisu to više spektakularna isključenja, neke forme disidentstva, već uglavnom pasivizacije, demotivizacije nižih partijskih ešalona, službenika i kumrovačkih đaka iz fabričkih kurseva, i to uglavnom preko simboličkih izraza lenjosti kao što je neplaćanje članarine. Bilo je i potuljenog, puzećeg nacionalizma maskiranog takozvanom obnovom duhovnosti i tradicije. Zbog svega toga SKS krajem osamdesetih spada na oko 600.000 članova. Otprilike to je mobilizacijski zenit svih ovdašnjih dominantnih partija.

 

Posle svih afera sa naprednjačkim diplomama bila bi opšta zajebancija da Vučić pravi „Institut Tomislav Nikolić“ 


Srpska napredna stranka uspela je maltene da dostigne brojno stanje SKS. Naprednjaci mi govore da ih ima skoro oko 700.000. Svaki deseti stanovnik Srbije. Ovi moji sagovornici iz SNS su svesni poučnih iskustava SKS, SPS, DSS, SPO, DS... Posle Petog oktobra tranzicioni biznismeni učlanjivali su se i u Mićunov Demokratski centar, kamoli u DS i DSS. Ili tek sad u SNS.

Sećam se kad mi se jedan žuti žalio u vreme najveće Tadićeve moći kako je u lokalni odbor došao da se učlani čovek i kad je potpisao pristupnicu, rekao: Završio sam srednju grafičku, imam i iskustva u tom poslu, ali što se mene tiče, ne mora u struci...

Koliko se marksista iz Saveza komunista Srbije rasulo u srpskom bezobalnom pluralizmu i opstalo u političkom darvinizmu? Nalazili smo ih i u Krunskom savetu.

Interesantna je i intelektualna konverzija koja doduše nije imala najmasovniji - nacionalistički karakter: pamtim reči jednog mog profesora koji mi je cinično rekao da je intelektualcu kome Marks postaje balast ili stid, najlakše da se teorijski i metodološki skući kod Vebera i postane veberijanac. U SNS ima i „veberovaca", iako je Vučić izgustirao i Vebera.

Na pitanje odakle dolazimo, naprednjaci bi lako odgovorili: Većina iz radikala, ali ima nas i iz DS, DSS, G17 Plus, LDP, ima nas iz raznih socijaldemokratskih, seljačkih i ostalih stranaka. Konvertiti entuzijazmom često nadmašuju radikalske solunaše u SNS, ali u ideološko-huškačkoj sferi, konvertiti često normalizuju diskurs. Sem ako nisu iz DSS, a ne bave se komunalnim temama iako su iz DSS. Vesić će udariti strasno na Đilasa, ali neće nacionalistički huškati. Kao što je baš Vulin Vučićev „ministar za Hrvatsku", a ne Zorana. Kao što i Pinkovu „Zadrugu" brani ministar policije, a ne ministar poljoprivrede.

 

 

Foto Nedeljnik
Foto Nedeljnik

 


Samo je činjenica da je umro bila neoborivi dokaz da Brana Crnčević ipak nije pisao poslednji Vučićev kosovski govor. Brana bi isto rekao da je Milošević bio veliki lider, kao što se učinilo da je možda Vuk Drašković sugerisao Vučiću da na sednici poslednjeg Glavnog odbora SNS naglasi da je povodom Kosova pobedila politika kuknjave i da se ipak jasnije distancira od Miloševića.

Brana je pogano kritikovao i onaj prvi DEPOS iz 1992, a sigurno ne bi napustio da je živ naprednjake da bi pristupio Đilasovom Savezu za Srbiju. Toma Nikolić bi sigurno bio veće pojačanje za Đilasa i njegove nego Boris Tadić. Čak bi Toma i u „novoj desnici" sa Veljom Ilićem bio dovoljan da isprovocira Šešelja. Tomu su oni koje je osnovao provukli kroz medijskog toplog zeca samo zbog jedne diskretne izjave, i to za ruski medij - opipavanja terena da li da se kandiduje za novi mandat. Brana Crnčević je dovoljno maglovit da bude monumentalizovan kao osnivač, pogodniji od prozaičnog Nikolića koji podseća na realnost koja je počela na stiroporu kao metafori odsustva ideja. Doduše, i kod Brane ima mina: meni je rekao, posle nekog gostovanja na RTS, da je „ovaj Đilas (Dragan), opasniji od onog (Milovana). Dragan teško da je takav kompliment u političkom smislu negde dobio, a da mu je danas potrebniji. Treba to da ga ohrabri, ako nije znao za tu izjavu isforsiranog naprednjačkog oca (jednog od osnivača). U širem smislu, Brana Crnčević je bio „ćosićevac", u užem smislu, Brana je bio „martićevac". Dao je bitan doprinos da se u drugom krugu predsedničkih izbora narod Krajine presaldumi i pruži podršku Milanu Martiću umesto Milanu Babiću koji je vodio u prvom krugu.

 

Kao što Tito u društvu Honekera, Brežnjeva, Čaušeskua, Papadopulosa, Franka, Salazara, pa malo i De Gola,  nije izgledao baš toliko kao diktator, a Milošević jeste jer su tu bili samo Mečijar i Lukašenko, sadašnji stabilokratski trendovi „neliberalnih demokratija“, populizam i renesansa desnice, idu naruku tome da Vučić sa svojom ličnom vlašću i autoritarnošću neće toliko štrčati od proseka


Posle svih afera sa naprednjačkim diplomama bila bi opšta zajebancija da Vučić pravi „Institut Tomislav Nikolić". Odmah zamislite Šešeljev komentar. Logičnije je da će se naprednjački institut zvati Brana Crnčević. SNS je prilično promenila DNK. Brana je više pripadao onoj izvornoj Tominoj SNS koje više nema. Nekad je bio blizak Jovici i Slobi (ne i Kevi, kako je zvao Miru Marković ). Zbog sveprožimajućeg šešeljizma, nategnute su veze SNS sa starim naprednjakom Milanom Piroćancem - jednom od vodećih intelektualnih i političkih ličnosti druge polovine 19. veka, da bi se institut po njemu zvao. Vučić sigurno ceni Branu, ali kad bi mogao, najviše bi voleo da ih je osnovao Bora Pekić.

Kad kritikuje šefa HDZ Andreja Plenkovića, njegov oponent sa desnice Zlatko Hasanbegović cinično kaže da je kriza hrvatskih socijaldemokrata logična jer se Plenković potrudio da nestanu ideološki i interesni razlozi za postojanje SDP. Vučić je tako nešto zamislio i ovde - da sa ideološkim švedskim stolom nestanu razlozi za alternativu. Otuda sve što nije „keč ol" deluje tako uznemirujuće i brutalno se žigoše.

Hrvatska varijanta zajedničkog jezika ima jednu jaču socijalno-političku dimenziju. Kao u doradi purgerskog hrvatskog kako je Nenad Briksi prevodio „Alana Forda". Mnogo više budi klasnu svest kad Bob Rok kaže „opet sniježi a nema kruha" nego kad neko kaže „opet pada sneg a nema hleba". Tako i danas kad Hrvoje Klasić, istoričar i profesor Filozofskog Fakulteta u Zagrebu, kaže da su HDZ i SNS pučke stranke - to zvuči mnogo uverljivije nego kad kažeš da su to narodne stranke. Narodnjaci su ipak kod Đilasa i Jeremića.

HDZ i SNS nisu baš sestrinske partije, niti bliske kao SNS i Orbanov Fides, ali su članice evropske pučke internacionale (EPP). Zajednička „keva" im je Demohrišćanska unija Angele Merkel. Upravo je Nebojša Stefanović u vreme apliciranja 2015. rekao da SNS kroz članstvo u EPP želi da doprinese jačanju evropske ideje u Srbiji.

S druge strane, ne želimo da obeshrabrimo ni evroskeptike u SNS pa ih podsećamo da njihova stranka ima potpisan Memorandum o saradnji s Putinovom Jedinstvenom Rusijom. I opet je tu Nebojša Stefanović koji ga je aprila 2016. potpisao sa ovlašćenim Sergejom Železnjakom. U tom memorandumu se, između ostalog, shvata važnost učešća - obratite pažnju na formulaciju - institucija građanskog društva u diskusiji o inicijativi da se u regionu stvori Balkanski vanblokovski savez i da zemlje učesnice, konkretno Srbija, definišu status vojne neutralnosti. Ruski partneri podržavaju očuvanje Kosova u sastavu Srbije. SNS formalno - programski želi Srbiju u Evropi, ali Vučić još nije objasnio članovima stranke kako izgledaju proruske reforme?

Teorija bi rekla da je SNS (pre)dominantna partija u sistemu redukovane demokratije. Partija hegemon i predator. Od njenih koalicionih partnera s vremenom ostaju samo ljušture. Šta mislite, da li bi i ostali ministri iz SPS napustili Vladu ako bi Dačić odlučio da raskine koaliciju za SNS?

To je i tipična liderska partija gde je Vučićeva harizma glavni mehanizam integracije članova i koterija. Iako mu luksuz nije baš toliko stran, Vučić u građenju lične vlasti insistira na „asketskoj" komponenti. Vučiću su bliski saradnici lojalni i zato što znaju da će ih on braniti kad budu u problemu.

 

Sad kad deluje da je zbog hegemonije SNS i inflacije stranaka u opoziciji, višepartizam u Srbiji obesmišljen, kao da se nazire mogućnost da se iz ovog očaja dogodi preokret, pa da senzacionalno uskočimo pravo u dvopartizam - naprednjaka i narodnjaka, gde bi na polovima ostali radikali i slobodni građani, a SPS bi u naprednjačkom bloku imala funkciju i snagu Borkove Levice u Đilasovom Savezu


Ta Vučićeva odbrana će biti energična, uz podrazumevajuće cinične opaske na koje se branjeni logično neće naljutiti - tipa da je emocionalna inteligencija Siniše Malog ravna nuli ili da je Zoran Đorđević „genije" kad je računao cenu obaveznog vojnog roka.

Animoziteti u SNS postoje, ogovaranja i lukrativna gloženja, ali frakcijskih sukoba nema ili su oni ritualni kao već onaj tradicionalni, operetski, Zorane i Đuke koji podseća na softver. U partiji više nema takozvanih Tominih ljudi. Neki su se pasivizirali, neki su uhlebljeni, mnogi su se vešto prepakovali. A nekad su se prebrojavali poslanici u Skupštini ko je bliži Tomi, a ko Aci. Naprednjaci mi kažu da „stalna pretnja koalicije s Verkom" neurotizuje poziciju Tominog sina Radomira na mestu gradonačelnika Kragujevca.

Umesto Radomira Nikolića na čelo Izvršnog odbora stranke Vučić je postavio svog kuma Darka Glišića, starog radikala i stranačkog operativca s Uba. Vučić je vešto govorio da mu na stranačkim funkcijama trebaju oni koji mogu da se posvete radu u stranci - dakle ne obavezama prezauzeti državni funkcioneri - pa zato Zorana i nije potpredsednica stranke, ali potpredsednici jesu obavezama pretrpani šef kancelarije za KiM Marko Đurić ili novosadski gradonačelnik Miloš Vučević.

 

 

Profimedia
Profimedia

 


U organizacionom smislu SNS je razrađena mašina. Stranački operativci znaju šta znači kada Vučić kaže da politiku prenesemo na nivo ulice. Nije to kad on optužuje opoziciju za „prizivanje ulice", ne - to je ono što se kolokvijalno zove „taktika Jehovinih svedoka - od vrata do vrata - do svakog simpatizera, do svakog sigurnog glasa. Onima koji ti zalupe vrata ili te s gnušanjem pogledaju - dati bar do znanja o snazi SNS i uzaludnosti opozicije koja neće da „remeti intimu", iako bi se mnogi glasači opozicije obradovali da vide svoje.

Naprednjaci upućeni u puls stranke, reći će vam da od 2014. kreće jačanje partijske mašine da bi ona sad bila „primer subordinacije". Sistem se očas posla prebacuje u stanje akcionog jedinstva. Svačija se funkcija zna. Po okruzima i opštinama.

Naprednjaci mi skreću pažnju da treba razdvojiti partiju i „dvor", koji se ponegde preklapaju. Nikola Selaković je „dvor" što deluje pompezno, ali davno je Vučić u jednom politički intimnijem razgovoru rekao da su jedina dva ministra koja ne bi smenio onaj privrede i ekonomije - Selaković i Lazar Krstić - ako se sećate tog dječarca sa izgledom šiitskog političara iz Irana.

 

Sećam se kad mi je 2012. jedan od inženjera današnjeg Đilasovog Saveza na salveti u nekom beogradskom restoranu crtao šemu kako će združenim snagama Đilas i Vučić promeniti Srbiju nabolje, dok će Borisa „ispoštovati u zadnjem mandatu“


Naprednjaci će 21. oktobra obeležiti deset godina stranke u Kraljevu gde će se Vučić obratiti članovima sa smernicama za budućnost. Teško da će tu biti nekog ideološkog profilisanja. SNS je nakon raskola u radikalima funkcionisala u vidu poslaničkog kluba, a u svom organizacionom smislu kao pokret. Do velikog raskola u okviru Srpske radikalne stranke dolazi 2008. godine, nakon čega je oformljen poslanički klub „Napred Srbijo". Narodni poslanici zadržali su svoje mandate koje su osvojili na listi SRS, iako je stranka zahtevala da ih vrate. Ali SNS je brzo iz pokreta prešla u stranku, što je evolutivni problem dobrog dela sadašnje pozicije.

Za jednu deceniju SNS je razvila svoj masovni catch all koji relativizuje ideologiju, smanjuje uloge partijskog članstva, ali mu otvara vertikalne kanale promocije i uhlebljenja, pridajući značaj interesnim grupama kao „šipovima".

Temelj baze SNS su mesni odbori, koji nastaju po ugledu na organizaciju SRS. U nekim većim mesnim zajednicama, SNS ima i više mesnih odbora, što doprinosi „budnosti" i stalnoj internoj konkurenciji (surevnjivosti), gde se u lidera gleda kao u neprikosnovenog arbitra.

SNS je izuzetno centralizovana stranka, dok su navodno zastupljena različita mišljenja, uglavnom deo političkog marketinga u funkciji stvaranja privida da postoji pluralizam. Kao partija mastodont, SNS je zarobila demokratske procese u Srbiji. „Keč ol" je umesto stvaranja širokih konsenzusa, zaoštrio političke tenzije u Srbiji. Paradoksalno je da Vučić pravi zaokret ka autoritarnijoj politici upravo kad je stranka na vanrednim izborima 2016. potvrdila svoju dominaciju. Tek je bizarno da u noći izbornog trijumfa dolazi do rušenja u Savamali, koja će postati metafora i obeležiti potonje sukobe.

Vučić i SNS bi verovatno danas bili dominantni i da su svoje i državne bitke, od pobede 2012. vodili u demokratskoj atmosferi. Imali bi manji, ali povoljniji i zdraviji rejting sa većim manevarskim prostorom. Najtragičnije je što naprednjaci s kojima sam razgovarao, a i Vučić - smatraju oni - nisu sigurni u to.

Naprednjake 2012. strani faktor nije doveo na vlast već ih je samo legitimizovao kao partnera. Trezveniji deo opozicije koji nije zaluđen mitom o „šestom oktobru" upravo to sada želi. Da izađe na 20 odsto u anketama i da bude priznat za partnera.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.