Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Nedeljnik

Šta bi se dogodilo da je preživeo Đinđić: Srbija bi ušla u EU tek daleke 2017. godine

"I u stvarnosti su se pozitivni efekti tranzicije osetili tek nakratko 2006. i 2007, dok ih nije izbrisala svetska ekonomska kriza iz 2008. godine. Te boljitke bi kapitalizovala neka druga, a ne Đinđićeva vlada"
Pišu Prefrag J. Marković i Čedomir Antić, iz knjige
Datum: 12/03/2017

Šta bi se dogodilo da je preživeo Đinđić: Srbija bi ušla u EU tek daleke 2017. godine

Foto Profimedia

DVA SCENARIJA DA JE ĐINĐIĆ PREŽIVEO

piše Čedomir Antić

 

Tokom proteklih četrnaest godina mnogo puta smo pročitali ili čuli procene o tome gde bi danas bila Srbija da je Zoran Đinđić, predsednik Demokratske stranke i prvi demokratski premijer Srbije posle 1918. godine, nekako izbegao atentat u kome je bio smrtno ranjen.

I na stranicama Nedeljnika, na dvanaestu godišnjicu od ubistva spominjano je čak i stupanje Srbije u punopravno članstvo EU u roku od svega nekoliko godina, ulazak u NATO, ekonomski napredak, međunarodna afirmacija države, povratak Kosova i Metohije pod državni suverenitet, ekonomska hegemonija na Balkanu...

U Srbiji je dugo postojalo, brižljivo građeno i hranjeno uverenje da bi država posle 2001. doživela snažan i konačan napredak samo da je u to vreme imala autoritativno, reformsko vođstvo, sa energičnim Đinđićem na čelu. No, ako bismo zaista promislili analitički na osnovu postojećih saznanja i poznavanja kasnije istorije, kakvi su izgledi da bi Zoran Đinđić zaista uspeo da promeni tok srpske istorije samo da je poživeo i da danas, u 64. godini života, verovatno i dalje stoji na čelu DS-a?

U potrazi za uverljivim pretpostavkama treba prvo odgovoriti na nekoliko jednostavnijih: da li je Zoran Đinđić bio čudotvorac i živi svetitelj? Da li su njegove ubice mogle da uspeju da zaustave tok istorije, za šta je sâm tvrdio da je nemoguće a na čijem dokazivanju su paradržavni mediji kasnije toliko radili? Da li je 12. marta ubijena i „budućnost nerođenog deteta" unezverenog čoveka koji se nekoliko sati posle atentata našao ispred zgrade Vlade Srbije sa transparentom koji je sadržao upravo ovu tvrdnju?

 

Jedan iskusni evropski ekspert iz Britanije odredio se prema ovom pitanju sa mnogo vidljive dobre volje. Nakon što je pohvalio državne kapacitete, spremnost za reforme i početne uspehe srpske i savezne vlade, dodao je kako - ne računajući političke prepreke (Kosovo, odnose sa susedima, moguću krizu EU...) - vidi mogućnost da Srbija stupi u članstvo EU, možda već 2017. godine


Kabinet Zorana Đinđića bio je posvećen reformama, ali je u svojoj suštini on bio i duboko kompromisan. Njegov sastav odredili su slabost srpske opozicije, jugoslovenski karakter međunarodno priznate države čiji je Srbija bila deo i duboke teškoće u kojima se nalazila sama Demokratska stranka. Ne samo reformski potencijali vlade, nedostatak programa i vizije opozicionih stranaka, nasleđeni problemi od ustavnih do socijalnih, saradnja sa Haškim tribunalom... već i činjenica da se većinom ovih problema ni sâm premijer nikada ili bar nikada do tada nije bavio, da je bio ograničen nepopularnošću, uticajem saveznika i raznih centara moći unutra DOS-a koji su od početka držali važne delove državne vlasti u svojim zabranima - govorila je u prilog uverenju da su Đinđićeve šanse za uspeh bile male.

Početkom 2002. godine, posle završetka jedne konferencije posvećene reformama održane u Beogradu, izvesni srpski ministri razmišljali su glasno i oduševljeno o tome kako bi naša država mogla da postane deo EU do 2005. godine. Jedan iskusni evropski ekspert iz Britanije odredio se prema ovom pitanju sa mnogo vidljive dobre volje. Nakon što je pohvalio državne kapacitete, spremnost za reforme i početne uspehe srpske i savezne vlade, dodao je kako - ne računajući političke prepreke (Kosovo, odnose sa susedima, moguću krizu EU...) - vidi mogućnost da Srbija stupi u članstvo EU, možda već 2017. godine. Bila je to objektivna i nepristrasna procena stručnjaka. Rumunija i Bugarska su ušle u EU 2007, ali posle više od decenije čekanja i iz nesumnjivo i neskriveno političkih razloga. Nemačka saveznica Hrvatska pristupila je tek 2013. godine.

Đinđićeva vlada bila je neodlučna i spora u reformama. Osim premijera - koji je simbolizovao visprenost, snagu, odlučnost i sliku modernog Evropejca - ta vlada bila je slika glomazne neefikasnosti. Prvi reformski zakon bio je Zakon o državnim praznicima, nije uspela da spreči divlju privatizaciju po starim zakonima u vreme prelazne vlade, pomogla je stvaranje nedemokratske državne zajednice Srbija i Crna Gora, omogućila nedemokratsku autonomiju za Vojvodinu i predala pokrajinu ekstremnim političkim marginalcima. Saradnja sa Haškim tribunalom bila je arbitrarna i nesigurna. Ekonomske odluke uglavnom zakasnele i ponekad katastrofalne. Đinđićev okret udesno došao je u času kada mu je u Srbiji malo ko verovao. Konačno, sukob sa Koštunicom i DSS-om i tamo gde je (zbog prikrivenih a izvesnih i po državu štetnih pragmatizma i pseudokonzervativnosti ove političke grupacije) bio opravdan, kulminirao je u nedemokratskom otimanju poslaničkih mandata ove stranke, sukobom sa Vrhovnim sudom i kompromitujućim naknadnim popuštanjem.

Ako već nije imao priliku da vodi uspešnu reformsku vladu, Đinđić je uoči i posebno posle smrti postao simbol reformske Srbije za sva vremena odredivši i učinivši apsolutnom svoju sliku među onim građanima koji su bezrezervno podržavali reforme i stupanje države u EU. Brutalna smrt i zločin koji je nad srpskim premijerom učinjen doveli su do toga da ovi, inače uzdržani i na hvali škrti ljudi, počnu da glasno i uporno hvale Đinđića, dok lična pristojnost ili primitivno sujeverje drugih nisu omogućavali nastavak ranijih, često neutemeljenih i malicioznih, kritika.

Ukoliko bi preživeo, Đinđić bi pred sobom imao najverovatnije dva puta. Oni bi zavisili od toga da li bi atentat propao ili se uopšte ne bi ni dogodio.

 

1. Atentat se nije dogodio

Dugo planirana velika policijska akcija i delovanje Specijalnog suda za organizovani kriminal završavaju se bez hapšenja i osuda. Zemunski klan se povukao u ilegalu gde tavore godinama poput Makine grupe. Pored sukoba sa delom DOS-a i partijama starog režima, Đinđić se oko kosovskog pitanja nalazi u oštrom sukobu sa Nemačkom, Britanijom i SAD. Do novembra 2004. (dakle 19 meseci posle atentata) Đinđićeva vlada je svakako morala na izbore. Pod političkim udarom svih, pa i kriminalnih klanova, DS bi teško okupio veći broj stranaka oko sebe tako da bi bilo malo verovatno da dobije više od 12-13 odsto glasova građana.

Razdoblje od 2004. do 2007. godine DS bi proveo u opoziciji većinskoj vladi DSS-a (možda i bez G17) i saveznika. Pad ove vlade bi u uslovima propasti evropskog ustava (2005) i Svetske ekonomske krize (2008) prednost dao reformisanom SPS-u i njegovoj koaliciji sa DSS-om, a ne DS-om. Đinđić bi se u takvim uslovima našao u položaju da bude opterećenje a ne, kao do tada, motor stranke. Retki su prvi tranzicioni istočnoevropski premijeri koji su se kasnije vratili na čelo vlade. U Srbiji je takav slučaj nezabeležen od Pašićevog vremena.

 

2. Atentat nije uspeo

Pre Đinđićeve pogibije malo je ko verovao u moderne političke atentate. Marketinška zloupotreba pojedinih pokušaja atentata tokom devedesetih godina dovela je do opšteg, nepristojnog i sitničavog nepoverenja. Neuspeh atentata 12. marta, bez ranjavanja, učinio bi da malo ko nastavi da veruje u moguću opasnost koja je pretila srpskom premijeru. Na drugoj strani, teško ranjeni premijer verovatno bi, uprkos rastu popularnosti a upravo zbog nesposobnosti vlade da se bez njega obračuna sa organizovanim kriminalom, po oporavku napustio politiku.

Mnogi današnji nosioci njegovog kulta bi ga ubrzo zaboravili. Lakše ranjeni premijer mogao bi da pokrene temeljnu akciju u borbi protiv kriminala. Ipak, analizirajući Đinđićev politički rad, njemu je nesumnjivo nedostajalo upornosti, surovosti i osvetoljubivosti da na borbi protiv kriminala, a posebno onih koji su ga lično ugrozili, stvori političku platformu i budući uspeh. Verovatno bi pred izbore zaustavio veliku kampanju suzbijanja organizovanog kriminala, stav prema KiM bi ili ublažio ili bi se suočio sa novim DOS-om koji bi sada protiv njega finansirale upravo one velike sile od čije volje je zavisila njegova „evropska agenda".

 

 

Foto Profimedia
Foto Profimedia

 

 

SRBIJA SA ĐINĐIĆEM POSLE 2003. GODINE

Piše Predrag Marković

 

Imali smo tu nesreću da su nam više puta ubijani politički vođi koji su bili simboli promena i budućnosti. Prvi je knez Mihailo, o kome smo već pisali. I kralj Aleksandar Karađorđević je ubijen u trenutku kada se, neki kažu, spremao da ublaži diktaturu i reši nacionalno pitanje, kao i da napravi čvrste međunarodne dogovore sa velikim silama. Mnogi veruju da bi kralj Aleksandar uspeo da provuče Jugoslaviju između Scile pristupanja silama Osovine i Haribde propasti u ratu, kao i da bi imao veći autoritet među nesrpskim narodima Jugoslavije. I u svetskoj istoriji su neki državnici stradali posle kratkog boravka na vlasti i ostali simbol neostvarenih šansi. Najpoznatiji takav slučaj je Kenedi. Vijetnamska katastrofa je u svesti ljudi vezana za njegovog naslednika, Lindona Džonsona.

U 21. veku kod nas su se takve neostvarene nade vezale za Zorana Đinđića. Mladi ljudi se takmiče u govorima nadahnutim njegovim ponekad neobičnim iskazima. On se često doživljava kao ona presudna politička snaga koja bi svojim dinamizmom i mudrošću pokrenula celu zemlju u drugačijem pravcu, ili joj makar ne bi dozvolila da stane, da parafraziramo jedan Đinđićev govor.

 

Filozof koji je kao srednjoškolac kritikovao Tita, koji je sazrevao na anarhističkoj sceni Zapadne Nemačke, i bez vlasti bi bio ubedljivi kritičar svega fanatičnog, nerazumnog i poniznog. U svakom slučaju, živi Zoran Đinđić bi bio važan i blagotvoran činilac našeg društvenog i političkog života


U ovim svojim spisima smo skoro u svakom tekstu ulogu pojedinaca koristili kao odlučujući obrt u našoj alternativnoj istorijskoj priči. A pitanje kakva je uloga ličnosti u istoriji je i inače možda najčešće postavljano istorijsko pitanje. Da li pojedinac može da presudno utiče na velike istorijske procese? U ekstremnim slučajevima, čini se da može. Kao primeri pojedinaca koji menjaju istorijske tokove često se navode Napoleon ili najkobniji čovek svetske istorije, Hitler. Na drugoj, svetloj strani, tu je čovek kao Nelson Mandela, koji je svojim ličnim autoritetom ublažio mržnju i omogućio miran prelaz vlasti u Južnoj Africi. Drugi velikan mira, Mahatma Gandi, nije uspeo da zaustavi poplavu krvi koja je usledila nakon podele Indije i Pakistana, koja je i njega samog odnela.

Može biti da su pojedinci važni tamo gde se lome talasi istorije, tamo gde povesna bura zaokreće i baca brod neke države ili naroda. U mirnim istorijskim vodama, tako se barem čini, skoro svako može da vodi narod i državu. Tako da retki pamte imena državnika srećnih Skandinavaca, sem izdajnika Kvislinga i u atentatu stradalog Palmea, što su opet dva dramatična trenutka istorije. Nama nije nedostajalo dramatičnih trenutaka, ali izgleda da nije bilo dovoljno vrsnih ljudi da vode „budućnosti srpske brod". Gde bi sada bio taj naš brod da je Đinđić ostao na kormilu?

 

Prva nedoumica koja se javlja u ovoj našoj alternativnoj priči jeste ta da nije sigurno da bi Đinđić bio na vlasti, pa čak ni da bi ostao na čelu Demokratske stranke. Opasnosti po njegov položaj dolazile bi iz čak tri različita pravca. Prvi pravac napada bi došao iz oblasti privrede. Napadali bi nezadovoljnici reformama. Setimo se sindikalnih štrajkova povodom Zakona o radu iz Đinđićevog vremena. Zanimljivo, desetak godina kasnije je prošao oštriji Zakon o radu a da sindikati nisu pisnuli.

To je samo jedan primer. Opozicija bi sigurno iskoristila nevolje privatizacije da ocrni Đinđića. Privatizacija je dobar primer problema koji prevazilazi snage pojedinca, pa čak i celih država. U postsocijalističkoj Evropi su isprobavani razni modeli, a malo koji je uspeo. Bez obzira na model, što je zemlja bila siromašnija i manje uređena, privatizacija se lošije odvijala.

 

Drugi front Zorana Đinđića bi se otvorio na spoju spoljne i unutrašnje politike. Država je bila toliko bez autoriteta da su isti ljudi koji su Đinđića ubili, godinu i po dana ranije organizovali pobunu poluparavojne jedinice zbog hapšenja dvojice svojih „ratnika". Za razliku od današnjeg Kosova na primer, srpski državnici su početkom 21. veka bili pod stalnim pritiskom da jedini put u EU vodi preko Haga. Saradnja sa Haškim tribunalom bi sigurno bila povod za stalne optužbe na račun Đinđića i njegove vlade.

 

Treći, možda najvažniji front na kome bi Đinđić bio primoran da se bori bio bi spoljnopolitički. I u njegovom slučaju je medeni mesec dobrih odnosa sa najmoćnijom evropskom državom, Nemačkom, brzo minuo. Po svoj prilici, poslednjih meseci pred svoju tragičnu smrt Đinđić je rešio da krene u diplomatsku ofanzivu, da sa njemu svojstvenom neposrednošću pootvara sva velika pitanja regiona, i Kosovo i Republiku Srpsku. Preklapanje njegovog atentata sa tim patriotskim zaokretom pobuđuje maštu i podstiče teorije zavere već više od jedne decenije. Zaista bi u slučaju tog zaokreta ka politici više srpski usmerenoj, moglo da dođe do izmene miljenika zapadnih sila. Kao što je primetio profesor Antić, te sile bi možda podržale antiđinđićevsku „proevropsku" koaliciju. Možda bismo već tada videli čudnovate koalicije, kao što je savez Čede Jovanovića i Šešelja.

 

Kakvi god da bi bili rezultati borbe na ova tri fronta, najkasnije krajem 2004. godine došlo bi do republičkih parlamentarnih izbora. Opozicija svih boja napadala bi Đinđića iz svih pravaca. Da je skrenuo u pravcu odbrane srpskih nacionalnih interesa, napali bi ga što je napustio put evropskih integracija. Da je pojačao ustupke EU i SAD, napali bi ga što je izdao srpske nacionalne interese. Da je ubrzao reforme, napali bi ga zbog loših reformi. I obrnuto. A EU i SAD bi sa merom zatezale i popuštale gajtan oko vrata naše države i Đinđića lično.

Teško da bi dobio izbore krajem 2004. godine. I u stvarnosti su se pozitivni efekti tranzicije osetili tek nakratko 2006. i 2007, dok ih nije izbrisala svetska ekonomska kriza iz 2008. godine. A te boljitke bi kapitalizovala neka druga, a ne Đinđićeva vlada. Isto tako, pitanje je da li bi ostao na čelu Demokratske stranke. Dakle, opšte okruženje u kome bi delovao Đinđić bilo je toliko nepovoljno da je mala mogućnost da bi se stvari mnogo bolje odvijale i da je ostao živ posle 2003. godine.

A opet, taj pametni i duhoviti čovek bi i u opoziciji bio glas razuma. Filozof koji je kao srednjoškolac kritikovao Tita, koji je sazrevao na anarhističkoj sceni Zapadne Nemačke, i bez vlasti bi bio ubedljivi kritičar svega fanatičnog, nerazumnog i poniznog. U svakom slučaju, živi Zoran Đinđić bi bio važan i blagotvoran činilac našeg društvenog i političkog života.

 

---


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.