Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Psihologija

Srpska generacija Y: Da li su stvarno nesrećni

Oni su mislili da će imati sve, a onda nisu imali ništa. Uprkos tome, oni i dalje misle da su posebni, drugačiji, bolji. Samo da nisu toliko prokleto mrzovoljni Koketirajući sa tolerancijom roditelja, model ponašanja sada prenose i na poslovno okruženje, gde roditeljsku toplinu sada zamenjuju hladni zakoni tržišta: oni su tu da se "prodaju", a ne da ih neko voli. Zato su, kažu stručnjaci, nesrećni. Ima li nade za sve one rođene osamdesetih i devedesetih?
Arhiva Nedeljnika, Piše Marina Todorović
Datum: 05/10/2018

Srpska generacija Y: Da li su stvarno nesrećni

Foto: Profimedia

Oni su ambiciozni, narcisoidni, teže visokim ciljevima, u džepu obično imaju nesto od "zagrižene Džobsove jabuke" ili nešto "galaksično južnokoreansko". Oni ne mogu da zamisle dan bez tvitovanja, facebookovanja, šerovanja. Oni misle da su posebni, drugačiji, bolji. Oni su generacija Y, milenijumska generacija, multitasking generacija, potrošačka generacija, Petar Pan generacija. Generacija koja "ima sve", a često njeni pojedinci nisu "ništa".

"Mogao sam da sedim u predsedničkoj fotelji, ali me je toliko mrzelo da ustanem iz ove moje u roditeljskoj dnevnoj sobi. I šta me briga, oni tamo su krivi što nisu prepoznali moju genijalnost i virtuoznost."

Ovako bi mogao da glasi odgovor pripadnika generacije Y, kada bi bio upitan zašto nije ispunio životne zahteve koje je sebi nametnuo. Pol Harli, profesor sa Univerziteta u Hempširu, koji je proučavao ovu generaciju, navodi da je bit problema sa kojim se pripadnici ove generacije suočavaju to što su njihova očekivanja izgubila bitku sa realnim životnim principima. Oni sa Y genom odrasli su spoznajući sebe kao specijalne. Njihovi roditelji, pripadnici generacije X, odgajali su svoju decu u ruhu pozitivizma i neograničenih mogućnosti.

Upravo ta "iracionalnost realnosti" odvela je pojedince sa Y-genom u samodestrukciju i nezadovoljstvo. Oni su svoju ambiciju samo "mislili", ne učinivši mnogo da ona poprimi empirijski oblik. Vremenom, od pijedastala na kojem su sebe već uveliko videli, spoznajući da je život više nešto poput Rubikove kocke, a manje sličan bajkovitom svetu Braće Grim, brzinom svetlosti sišli su sa tih trofejnih stepenica, na koje su sebe isprva postavili, postavši tako od "potencijalnih predsednika" - bića frustracije.

Psiholog Vladan Mihić, docent Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, objašnjava boljku generacije Y:

"Upravo je odnos percepcije svojih mogućnosti i realnosti najbitniji u doživljaju sreće neke osobe. Čak i onaj koji ima malo, a ne očekuje više i smatra da je njemu dovoljno, biće mnogo srećniji od onoga koji ima mnogo, ali smatra da treba da ima još više. Sreća je subjektivan pojam i zato ne treba osuđivati one koji smatraju da mogu više ili bolje, ali istovremeno treba im ukazivati na dobre strane njihovog života, kako bi se centar pažnje preusmerio sa 'ja želim' na 'ja imam i zbog toga sam srećan'."

Milenijumska generacija obuhvata period od kasnih sedamdesetih do polovine devedesetih godina 20. veka. Ipak, veći deo odrastanja sazrevanja i stasavanja proveli su u 21. veku. Bili su primorani da se umreže, da se globalizuju. Da žive sinergiju virtuelnog i realnog života. Da gledaju u više ekrana. Izazovi pred njima bivaju sve veći - ne više svakim danom, već svakom sekundom, svakim tvitom, svakim postom, svakom novom informacijom. Oni nemaju vremena da rade na svojoj promeni, primorani su da se menjaju "u hodu", dok umaraju oči na barem tri ekrana - televizorskom, kompjuterskom, mobilnom.

Psiholog Mihić haotičan svet u kojem generacija Y obitava opisuje kao mesto sa neprestanim promenama, u kojem ono što se danas uči u školama i izučava na fakultetima sutra postaje zastarelo i neupotreblljivo u poslovnom okruženju. U svom tumačenju daje i pokriće za nazivanje onih sa Y genom - Petar Pan generacijom, generacijom koja nikada ne odraste.

"Ono što je više odlika ekonomsko manje razvijenih društava jeste i produžena adolescencija u kojoj deca dugo ostaju u roditeljskom domu, nesvesna realnog života koji teče oko njih. Odlaganje odrastanja, odnosno onog dela koji podrazumeva samostalan život, sigurno doprinosi tome da se mladi, kada jednom uđu u tu 'mašinu', nađu pred teškim i frustrirajućim odlukama i problemima iz kojih ne vide izlaz. Takođe, činjenica i da obavljanje poslova danas oduzima mnogo više vremena nego nekadašnji posao od sedam do tri, podrazumeva i traženje novih načina socijalnih kontakta, najčešce preko društvenih mreža. No, ovakva vrsta kontakta sigurno nije zadovoljavajuća i eto nam još jednog okidača frustracije mladih. Naravno, kada svemu ovome pridodamo i opravdanu i očekivanu želju da posao treba da bude dobro plaćen, ali i zanimljiv, dolazimo do rezultata da sav tehnološki i ljudski napredak nije dovoljan da današnje generacije budu makar jednako zadovoljne kao njihovi roditelji."

Milenijumska generacija odrasla je kritikujući svoje roditelje, prkoseći autoritetima, odrasla je naučivši da je sloboda dozvoljena na svakom mestu i u svakom vremenu. Koketirajući sa tolerancijom roditelja, model ponašanja prenose i na poslovno okruženje, gde roditeljsku toplinu sada zamenjuju hladni zakoni tržišta: oni su tu da se "prodaju", a ne da ih neko voli.

Psiholog Borjanka Batinić, docent Filozofskog fakulteta u Beogradu, poteškoće sa zapošljavanjem onih obeleženih sa Y, objašnjava opet njihovim visokim očekivanjima.

"Milenijumska generacija ima određena očekivanja od uslova rada, demokratičnost i fleksibilnost pre svega, brže povratne informacije i gratifikacije za urađeno, ali je manje od svojih roditelja lojalna firmama za koje radi, jer se rukovodi principom većeg profita (novi, plaćeniji posao, između ostalog potvrđuje sopstvenu vrednost). Ono što ih najviše motiviše su novac i titule, a sadržajnost posla je u drugom planu. To, uz povećan broj sati provedenih na radnom mestu, značajno doprinosi sindromu 'izgorelosti'."

Dr Batinić navodi da ekonomski faktori i visoka tehnologija doprinose ideji da današnje generacije misle da mogu da postignu sve što hoće. Objašnjava i psihološko-sociološki ring, u kojem se "ipsilovci" bore, prvenstveno sa samim sobom, a potom i sa okolnim svetom.

"Neka istraživanja pokazuju da je milenijumska generacija sebična sa manjkom empatije, narcistična i hedonistički orijentisana. Zdrav narcizam je podsticajan, ali ako imate nezdravu ideju da ste iznad drugih i da vam time sleduju posebna prava i uspesi u životu, bez obzira na uloženi trud, istovremeno ste osetljiviji na kritiku, neuspeh i mišljenje drugih, sto je pogodno tlo za psihičke dekompenzacije (uključujući anksioznost, depresiju, zloupotrebu alkohola i droga, psihotične epizode). Rizik je tim veći što je u aktuelnoj kulturi naglasak na spoljašnjim atributima moći (novac, uspeh, slava, fizički izgled), a ne na sadržajnosti unutrašnjeg bića, na 'imati', a ne 'biti'."

Još jedan razlog 'ipsilovskom' poimanju koncepta (ne)sreće, kako naglašava dr Batinić, jeste u tome da podsticajne kulturne i ekonomske okolnosti olakšavaju život ljudi, ali i da je činjenica da nas ne čini srećnim svet kakav jeste, već naše vidjenje sveta, sebe i drugih ljudi.

"Ukoliko su očekivanja više nerealna i apsolutistička da uslovi života moraju biti komforni, da se drugi ljudi moraju ponašati fer i pravedno, utoliko je nezadovoljstvo veće i osoba će imati bolnije i nezdravije emocije i samoporazavajuće ponašanje. Suština životne sreće je da prihvatimo sebe, druge ljude i svet kakvi jesu - nesavršeni, i da tako manje uznemireni oslobodimo kreativnu energiju za rad na onome što smatramo da treba da unapredimo kod sebe i svetu oko sebe."

Torsten Veblen, norveško-američki ekonomista i sociolog, rođen je 1857. a preminuo 1929, dakle mnogo pre nego što je svet počela da okupira generacija Y. Ipak, "Teorija dokoličarske klase", kako nosi naziv njegove knjige, koncept je koji se može primeniti upravo i na milenijumsku generaciju. Veblen je razlikovao "upadljivu potrošnju i "upadljivu dokolicu". Upadljivu potrošnju karakterisao je kao potrošnju koja za motiv nema opstanak, već postizanje višeg statusa onih koji uživaju te proizvode i tako stvaraju osnovu za zavist i razlike menju ljudima, dok je pojam upadljive dokolice objašnjavao kao "neproizvodno trošenje vremena" i kao jedan od načina da se stvori ljubomora među ljudima koji nisu u mogućnosti da raspolažu vremenom na taj način.

"Ipsilovci", uz svu svoju narcisoidnost, "majstori" su u trošenju neproduktivnog vremena. Čak su tu svoju karakteristiku "izbrušili" do savršenstva. Možda je to njihov način da se bore od "izazivača" koji vrebaju na sve strane, povlačeći se u sopstveni virtuelni svet, u kojem su oni šampioni. Tu su prvi, tu im niko ništa ne može. I možda oni onlajn život ne smatraju neproizvodnim.

Jer, ako je život pred njih stavio zadatak da moraju da uspeju i na realnom i na virtuelnom terenu, mogu se braniti time da pokušavaju da ispune bar jedan od ova dva zahteva.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.