Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Velike priče

Svet

Srećan rođendan, predsedniče: Zašto Srbi vole Putina

Kako je Vladimir Vladimirovič od čoveka sa dva procenta podrške postao suvereni vladar Kremlja? Ko je najzaslužniji za njegov uspon? Može li iko da ga sruši? Kakvo je bilo njegovo detinjstvo i godine u KGB-u? Gde je uzrok, a gde granica ljubavi Srba prema Putinu? Da li je on stvarno najpopularniji srpski političar?
Pišu Marko Prelević i Veljko Miladinović
Datum: 07/10/2016

Srećan rođendan, predsedniče: Zašto Srbi vole Putina

Foto Profimedia

Vladavina Vladimira Vladimiroviča Putina počela je eksplozivno.

Tek je prošla ponoć u noći između 8. i 9. septembra 1999, kada je devetospratnica na adresi Gurjanova 19, na jugoistoku Moskve, odletela u vazduh. Istraga će kasnije pokazati da je 400 kilograma eksploziva RDX bilo postavljeno u jednom stanu u prizemlju. Detonacija je na mestu ubila 94 osobe, a još 249 je povređeno. Četiri dana kasnije, dok je ruska prestonica još vidala rane - 13. septembar bio je proglašen danom žalosti - novi udar će u prah pretvoriti blok apartmana na autoputu Kaširskoje na jugu grada, oko šest kilometara od mesta prvog napada. Poginulo je 119 ljudi, a ravno 200 se jedva izvuklo iz ruševina osmospratnice. Cigle i armatura leteli su stotinama metara daleko.

Predsednik Boris Jeljcin tada je već bio omražena figura u Ruskoj Federaciji. Nisu ga voleli ni građani, ni birači, ni stari ni mladi. Imao je, prema svim istraživanjima javnog mnjenja, oko dva odsto podrške Nije bio čovek koji je mogao da smiri histeričnu naciju uzdrmanu terorizmom, napadima koje će tek 11. septembar potisnuti u drugi plan.

A onda se pojavio on. O Vladimiru Vladimiroviču ruska javnost je znala ponešto, mada je većina bila obavijena koprenom tajnosti. Samo mesec dana pre užasnih napada, Putin, dotadašnji direktor FSB-a, jedne od službi koja je zamenika negdašnji KGB, ukazom predsednika postavljen je na mesto prvog ministra. Retki novinari koji su doprli do njegovog unutrašnjeg kruga predstavljali su ga kao čoveka koji se nikada ne smeje. Bio je nekoliko godina Jeljcinov čovek od poverenja, koji je pregovarao sa insajderima Kremlja i nudio im usluge, da bi potom polako napredovao u službi.

Taj 13. septembar, ispostaviće se, bio je dan posle kojeg nikada više ništa neće biti isto. Ni u Moskvi, ni u svetu. Asertivni premijer Putin pojavio se na televiziji i prst uperio prema Čečeniji i tamošnjim teroristima. "Spalićemo čitavu zemlju ako treba", grmeo je dotad jedva poznati premijer. Avioni su gotovo istog dana uzleteli prema Groznom, glavnom gradu Čečenije. Koji trenutak kasnije, brojne trupe koje su dotad besposlene čekale na granici sa Čečenijom, dobile su naređenje da krenu napred. Počeo je Drugi čečenski rat.

U mesecima i godinama koje će slediti, Vladimir Putin umnogome će rešiti problem terorizma i Čečenije, čija je mafija još od početka devedesetih vladala čitavim ruskim podzemljem, i koja je profitirala od kriminalizacije i nestabilnosti ruskog društva. Postaće anđeo osvetnik Rusije, kao da ga je sam Bog poslao umesto pijanog, smešnog, korumpiranog, bednog, sprdnje vrednog Jeljcina. Na krilima uspeha ofanzive, postaće nacionalni heroj i narod, uplašen za svoje živote i ljut zbog godina dekadencije, predaće mu najveću zemlju na svetu u ruke.

I danas, punih 15 godina nakon terorističkih napada u Moskvi i Dagestanu, u danima kada se Vladimir Vladimirovič sprema da na jedan dan, na ne više od sedam-osam sati, poseti Beograd i paradu koja će biti pripremljena njemu u čast, postoje oni koji će vam reći da je sve bila samo igra tajnih službi. Da je ta kriza izazvana veštački, kako bi moćna tajna policija u Kremlj uselila nekog svog. Takvi podsećaju da su novinari i aktivisti koji su ispitivali "prave" uzroke bombaških napada nestajali jedan po jedan, često pod misterioznim okolnostima, poput Aleksandra Litvinjenka.

Čak i da je to samo teorija zavere i somnambulija Putinovih brojnih protivnika, činjenica je da jakog Putina - a možda ni jake Rusije - ne bi bilo bez napada koji su Moskvu zavili u crno.

U novogodišnjoj noći, pred doček 2000, Boris Jeljcin je šokirao i obradovao naciju saopštenjem da se istog trenutka povlači sa mesta predsednika, i da će, do novih izbora - zakazanih za svega deset sedmica - vršilac dužnosti po Ustavu biti Vladimir Putin. U jednom istraživanju objavljenom u ruskim novinama u avgustu 1999, premijer Vladimir Putin imao je dva odsto podrške građana. Do marta 2000, na krilima popularnosti zbog politike "totalnog rata", Putin je imao narod na svojoj strani. Osvojio je 53 odsto glasova i preuzeo mesto Jeljcina.

Putin je došao na vlast zahvaljujući Borisu, ali se odmah distancirao od svog bolesnog zaštitnika. Kada je na samom kraju svog mandata Bil Klinton posetio Moskvu, domaćin je odlučio da mu pokaže ceo Kremlj. Prvo su otišli u teretanu, krcatu najboljim spravama na svetu. "Ja provodim dosta vremena ovde", kazao je Putin Klintonu. Potom ga je odveo niz dugačak hodnik do druge sobe; ona je bila siva, neokrečena, smrdljiva, sa bolničkim krevetom, respiratorom, medicinskim kolicima na kojima su se videle vakcine. Putin se okrenuo prema Klintonu. "Znate, prethodni predsednik je provodio dosta vremena ovde."

Negde u to vreme, i građani Srbije su čuli za njega, ali proći će još nekoliko godina pre nego što Vladimir Putin postane omiljena politička figura u našoj zemlji. Ne samo inostrana, pošto u predvečerje njegovog dolaska u Beograd ima mnogo onih koji će reći da je Putin najpopularniji političar u našoj zemlji, i da bi bez problema pobedio čak i Aleksandra Vučića. Na kraju krajeva, ne samo da je uspeo da pomeri Dan oslobođenja Beograda sa 20. na 16. oktobar, već i da nas natera da se ponovo prisetimo datuma kada je Crvena armija, uz podršku partizana, proterala okupatore iz Beograda. Kao što nas je naterao da vratimo imena ruskih generala na ulične table.

 

Foto Profimedia
Foto Profimedia

 

 

"Dajte mi dvadeset godina i nećete prepoznati Rusiju"

 

"Imperijalne ambicije", o kojima je Noam Čomski govorio u slučaju Sjedinjenih Američkih Država, mogu se dobro videti u načinu vladavine Putina.

Putinov prioritet bilo je ponovo uspostavljanje snažne države. Razvlastio je nekada moćne i često nelojalne lokalne guvernere, uništio oligarhe koji nisu poslušali njegov "dobronamerni savet" da se klone politike, obračunao se sa većinom terorista koji su predstavljali ozbiljnu pretnju. Ima dobru kontrolu nad televizijskim kanalima, a opozicija je veoma slaba. Uspeo je da pomiri, čak i u državnim simbolima, carsku i komunističku prošlost velike zemlje. Ali on, iznad svega, nije ideolog. On je čovek koji ne podnosi teoretisanje. On je čovek koji voli sve crno na belo, i da se sve slaže u nulu.

Nekadašnji sovjetski prvaci, sa kojima ga često porede, pisali su sholastičke traktate kojima su diktirali ideološki kurs za skoro sve aspekte života. U srcu Centralnog komiteta Komunističke partije nalazio se departman za ideologiju, koji je propisivao sve: od interpretacija istorije do disidenata i umetnika koji nisu bili po volji vlastima. No pri koncu sovjetskog perioda, oficiri KGB-a kojima je pripada i Putin su jednako mrzeli komuniste koliko i disidenti.

"Čekisti su u to doba ismejavali zvaničnu sovjetsku ideologiju", pričao je godinama kasnije Gleb Pavlovski, bivši Putinov savetnik. "Oni su mislili da je to sve jedna velika smejurija."

I Putin će, onog leta kada mu Jeljcin bude u ruku tutnuo vrele dizgine ruske vlasti, izgovoriti sledeću rečenicu:

"Komunizam je bio slepa ulica, svetlosnim godinama udaljena od civilizacije."

Zahvaljujući skoku cena nafte i drugih energenata, Putin je mogao da uradi ono što Jeljcin nije uspeo, a što zapadnjacima zvuči potpuno prirodno: plaćao je ljudima plate i penzije, eliminisao budžetski deficit, stvorio urbanu srednju klasu koja je, činilo se, netragom nestala u postkomunističkom previranju. Nije tajna da je u isto vreme stvarao i sopstvenu oligarhiju, postavljajući na odlučujuća mesta svoje ortake iz Lenjingrada, koji su preuzeli najvažniji, energetski sektor. Amerikanci su ovaj period ruske novije istorije nazvali "Kremlin, Incorporated", ali atmosfera relativne stabilnosti, u kojima su desetine miliona Rusa osećali ekonomski boljitak i privatne slobode, značila je da opozicija Putinu nikad neće postati previše jaka.

Relativni prosperitet i stepen ličnih sloboda bio je bez presedana u ruskoj istoriji. Po prvi put, milioni Rusa su dobili priliku da slobodno putuju, letuju svuda po planeti, da dižu kredite, kupuju dobre strane automobile, sređuju stanove, da svako može da ima iPhone. Posle toliko decenija orvelijanske kontrole, državu više nije zanimalo za koga njeni podanici navijaju, s kim spavaju, kom se Bogu mole. Toliko puta citirane Putinove zabrane gej parade - taj princip posebno vole da istaknu naši desničari i vernici - nisu mogle da sakriju činjenicu da je biti homoseksualac u Rusiji postalo skoro pa normalno - retki su oni koji ostaju bez posla ili doživljavaju probleme zbog svoje seksualne orijentacije, a vrhuška u Kremlju kaže da svi mogu da iskazuju svoju seksualnost, ali da ona, jednostavno, ne sme da se "promoviše". Posebno ne deci, na koju je država mislila i kada je uvela neformalnu zabranu psovki u javnom govoru.

Putin isprva nije bio anti-američki raspoložen, ili barem ne agresivno. Želeo je da Ruska Federacija postane članica svih važnih institucija svetske ekonomije (tada okupljanje "rastućih ekonomija", koje se ovih meseci dešava sa BRIKS-om i njegovom razvojnom bankom, nije bilo ni na pomolu). Bio je prvi lider koji je pozvao Džordža Buša nakon napada 11. septembra, i prvi koji je ponudio pomoć američkoj vojsci u Avganistanu. U jednom od ranih intervjua, na prelazu dva milenijuma, čak i ne govori protiv NATO:

"Rusija je deo evropske kulture", izjavio je on tada za BBC. "A ja ne mogu da zamislim da moja zemlja može da bude izolovana od Evrope i onoga što volimo da zovemo civilizovanim svetom. Zato mi je teško da posmatram NATO kao neprijatelja."

Taj medeni mesec trajao je sve dok je "ruski medved" bio u dubokom, zimskom snu. Kada se probudio, tražio je da njegovo dvorište bude samo njegovo. A tu je spadala i Ukrajina.

Putin je veoma prilježan učenik carističke Rusije. O njoj je pročitao najviše knjiga, i često je razmišljao o istoriji, kao i o svom mestu u njoj. S godinama se sve više lično identifikovao sa sudbinom Rusije. I dalje nije bio ideolog - i dalje je mrzeo da ga upoređuju sa Lenjinom, a kamoli sa Staljinom - ali je sve češće citirao konzervativne filozofe poput Ivana Iljina, Nikolaja Berdjajeva i Konstantina Leontijeva. Želeo je da istakne kontinuitet kad god govori o ruskoj ulozi u svetu.

Jedan od njegovih omiljenih političara iz perioda carske Rusije je Pjotr Stolipin, premijer pod Nikolajem Drugim. "Ne trebaju nam velika previranja", rekao je jednom Putin, parafrazirajući Stolipina. "Treba nam velika Rusija."

Stolipin je jednom prilikom rekao "Dajte nam dvadeset godina i nećete prepoznati Rusiju". Bilo je to 1909. godine, dva leta pre nego što će jedan revolucionar izvršiti atentat na Stolipina u Kijevu. "Dajte mi dvadeset godina", kazao je jednom Putin, "i nećete prepoznati Rusiju."

Na početku svog novog mandata, čak i pre nego što je počela kriza u Ukrajini, Vladimir Vladimirović se obrušio na Zapad. Govorio je da su prekršili sva obećanja koja su dali, da su se prema Rusiji Jeljcina i Gorbačova ponašali kao prema pobeđenom i poniženom vazalu, a ne velikoj i značajnoj zemlji. Nije zaboravljao da pomene kako se Amerika ponašala u Vijetnamu, Iraku, Avganistanu, na Balkanu, u Libiji. Zabranio je da američki državljani usvajaju rusku decu. Zapad je u njegovim očima postao licemeran, arogantan, samozadovoljan, a Putin se, da bi učvrstio svoje konzervativne stavove, povezao sa Ruskom pravoslavnom crkvom, koja mu je dala punu podršku. Sve češće je govorio o tradicionalnim ruskim vrednostima. Sve češće je, kao kontratežu američkoj ideologiji, postavljao posebnost ruske "civilizacije", koja je premošćavala granice mnogo bolje od tenkova.

Putinizam se uskoro pojavio i u umetničkim delima. Pre pet godina, državni ruski kanal je prikazao pomalo sladunjavu dokumentarnu dramu pod imenom "Propast carstva: Lekcija iz Vizantije", koju je uradio i producirao Tihon Ševkunov, sveštenik RPC čiji se manastir, Sretenjski, nalazi u istoj ulici gde i Ljubjanka, sedište KGB-a. Ševkunov je, smatra se, duhovnik ruskog predsednika, sa kojim se ovaj savetuje o pitanjima vere, ali možda čak i o svojim političkim odlukama. U ovom filmu, istorija se postavlja naglavačke: nije Vizantija, kao stub pravoslavlja, pala zbog najezde Turaka, već usled perfidnog nastupanja okrutnog Zapada, koji nije razlikovao hrišćane od nehrišćana. Bila je to očigledna alegorija na ono što je Putin tada počeo sve češće da izgovara: da biste se oduprli stranom zavojevaču, nije dovoljno samo da imate snažnu vlast, već i veru da vam ta vlast, zarad viših ciljeva, želi dobro.

Predsednik je Rusima dao lek za sindrom "fantomskog ekstremiteta": od 1991. godine, mnogi Rusi su osećali bol za gubitkom Kavkaza, Centralne Azije, baltičkih zemalja, ali mnogo više bol za onim što su nekada posedovali. I želeli su da im neko pomogne da se više ne osećaju poniženo.

 

Foto Profimedia
Foto Profimedia

 

Sve je počelo kada su Srbi okrenuli zastavu naopako

 

Tu je, verovatno, i koren ljubavi koju Srbi - jednako poniženi, jednako nostalgični za izgubljenim teritorijama - osećaju prema njemu. Otkako se pojavio, Srbi su svesni da ga vole, ali nisu do kraja svesni zašto. Ljubav prema Putinu je, otprilike, kao ljubav prema onom strogom ujaku kojeg smo imali svi u detinjstvu. Može stric iz Nemačke ili Amerike da dolazi koliko hoće, da nam šalje bombone, čokolade i u ruke gura novčanice od deset ili pedeset maraka, da nam priča o filmovima i donosi crtaće, ali detetu će uvek više značiti makar jedan fini pogled onog ujaka. Koji vam nikada nije dao ni dinara, čak ni za sladoled, ali vam uliva strahopoštovanje, i kada odrastete, voleli biste da budete baš kao on.

Po Putinu se ne meri samo budućnost Srbije, već i njena prošlost. Verovatno nema češće izgovorene - i jednako pogrešne - rečenice od "Ne bi nam se devedesete onako dogodile da je u Moskvi sedeo Putin". Srbi u Putina učitavaju i sve svoje skorašnje poraze, pa su ubeđeni da ni bombardovanja NATO ne bi bilo, samo da je umesto Jeljcina na Crvenom trgu gospodario "Volođa".

Kada se izuzme sav kič iz video-čestitke Suzane Mančić predsedniku Putinu, ostaće bizarnost i oličenje šizofrenog, često nerazumljivog i iracionalnog odnosa Srba prema Rusima koji se ovih godina personifikuje kroz odnos prema Vladimiru Putinu. Suzana Mančić je, u verovatno najboljoj nameri, čestitala Putinu rođendan replikom zavodljive pesmice, ujedno i najčuvenije predsedničke čestitke, koju je svojevremeno od Merilin Monro dobio američki predsednik Kenedi.

Ta čuvena pesmica za predsednika i poslednje značajno pojavljivanje Merilin Monro u javnosti, međutim, nije bilo samo "džet-set" kičerajka bonvivanskog predsednika. Pesmica - koja osim "srećan rođendan mister prezident" što uz napućene usne izvođača poprima specifičan karakter, sadrži i stih 'hvala ti za sve bitke koje si dobio' - ispevana je samo dva dana pre nego što je Nikita Hruščov potpisao predlog sekretarijata odbrane da se sovjetske rakete transportuju na Kubu.

Bila je to specifična podrška američkom predsedniku u vreme najoštrije hladnoratovske krize, kada je svet bio najbliže trećem svetskom ratu, a Amerika i Rusija nadomak direktnog vojnog okršaja. Dakle, čestitati ruskom predsedniku rođendan na isti način na koji je u vreme kubanske krize čestitan rođendan američkom predsedniku je kao uveseljavanje srpskog predsednika Nikolića savremenom izvedbom hita Sanje Trumbić "Danke Dojčland" ili dodvoravanje hrvatskom premijeru Zoranu Milanoviću citiranjem Miloševićevih govora sa Gazimestana.

Da se radi o nekom drugom, a ne Suzani Mančić, to bi delovalo kao provokacija. Ali, Suzana Mančić ne mora to da zna. Jer, i odnos koji Srbi neguju prema Rusima nije pitanje znanja i informisanosti, već čistog "unutrašnjeg osećaja". Još od kada su u Karađorđevo vreme srpski ustanici okrenuli rusku zastavu naopako, kao poziv za pomoć, oni nisu znali zašto baš pomoć očekuju od Rusije, osim što na isti način veruju u istog Boga. Ali, to nije zanemarljiva veza.

I zato je Suzana Mančić tada, ispred kamere, bila prosečan građanin Srbije? Onaj građanin Srbije koji bolje govori engleski nego ruski, koji zna sve američke glumce i pevače, i koji - u proseku - u Rusiji nije bio nikad, ali zna da voli Ruse i želi da se dodvori njihovom modernom vođi? I zašto je Putin danas najpopularniji političar u Srbiji?

"Putin je uspeo da napravi koncept vlasti u kojoj je ujedinio skoro sve - od levice do nacionalista. I to je ono što beogradska vlast sada pokušava da uradi. On je, uz to, jako harizmatičan, ima imidž modernizovanog oficira KGB, fizički sposoban, izgleda prepredeno. I da stavimo Putina na stranu, mi imamo tradiciju da se jednom čoveku beskrajno veruje, postoji fascinacija ličnostima što je u domenu naše političke kulture i mentaliteta", kaže za Nedeljnik istoričar Srđan Cvetković.

Pored tradicionalnih veza koje gajimo prema ruskom narodu, Putin je kao političar prijemčiviji Srbima i zato što iz naše perspektive deluje da on ima odgovore na ta istorijska pitanja i podele koje opterećuje naše društvo. Putin je uspeo, ili tako bar deluje iz naše perspektive, da ujedini i baštinare caritičke Rusije i bivše komuniste, da jednako neguje predan odnos prema ruskoj crkvi i prema tekovinama sovjetske borbe protiv antifašizma. Možda je to samo pogled sa strane - možda te teme jednako izjedaju rusko društvo kao što izjedaju naše - ali to, makar i podsvesno, iscrtava imidž uspešnog ujedinitelja u očima prosečnog Srbina. I zato će, kada se izuzmu svi iracionalni faktori, ruski predsednik ovde biti daleko razumljiviji, nego što bi to američki predsednik ikada mogao da bude.

Uz to, u srpskom genetskom kodu je upisano da se u teškim vremenima traži spas u "majčici Rusiji", a nepisana politička tradicija ukazuje da su domaći lideri svoj lokalni autoritet gradili u odnosu prema onome ko vlada u Moskvi, ili Petrogradu.

Zapisano je da je kralj Aleksandar Obrenović, dok je polako ispuštao uzde svoje vlasti, uzdrmani imidž u narodu pokušao da spase grčevito pokušavajući da obezbedi audijenciju kod ruskog cara. Isto kao što Tito nije sam izgradio autentični kult, već ga je izgradio kroz suprostavljanje čeličnom internacionalnom vođi boljševika - Staljinu. Zato će se i danas od srpskih političara s obe strane Drine mnogo češće čuti kako se hvale posetama u Moskvi, nego posetama Briselu i Vašingtonu.

"Postoji još niz faktora koji utiču na njegovu popularnost u Srbiji. I kod nas i kod Rusa postoji sklonost ka traženju velikog vođe. A za nas se u Rusiji uvek nalazio neki nadvođa. Prvo je to bio car. A posle je Staljin bio zamena za cara. Nije čudo što je i u Rusiji i kod nas pobedio boljševizam, jer on forsira fascinaciju idejom i fascinaciju ličnostima. Kod nas su posle rata nošene litije sa imenima velikih ratnih vođa, junaka rada, koji su nepogrešivi, kao što su nekada nošene litije sa slikama svetaca i careva koji su, naravno, isto nepogrešivi. A sve što je kritičko, što zdravorazumsko razmišlja se predstavlja kao jeretičko, gura se pod tepih i u zatvore ili logore", priča Cvetković.

Uvek su se, dakle, iz Rusije širile ideje prema Srbiji. U vreme carstva Rusija nam je prodavala panslavizam, a u vreme Staljina boljševizam. Putin sada prodaje - gas.

"Iako kod mnogih ljudi u Srbiji priča o panslovenstvu nije izgubila na snazi, treba imati u vidu da se danas čak i ti odnosi dosta racionalnije posmatraju. Ekonomski faktor je jako bitan i Putin se tu pojavljuje. Kao što je nekada car predstavljao nadu koja će osloboditi Balkan od Turaka, a Staljin nadu za radnog čoveka u borbi sa kapitalističkim zavojevačem, tako Putin danas predstavlja silu koja može da se odupre svim negativnim efektima zapadne liberalne ekonomije", priča naš sagovornik.

I zato fascinacija Vladimirom Putinom ima mnogo više primesa racionalnog nego što to na prvi pogled izgleda. Ali, nije pročišćena od autentične srpske šizofrenije koja se iskazuje svaki put kada se neka istorijska tema - kao što je to i povod dolaska Vladimira Putina u Beograd - stavi na sto.

Po najavi vojne parade uzbunili su se organizatori oko teme da li na obeleževanju oslobeđenja Beograda treba naći mesta i za obeležja jedinica Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini Draže Mihailovića. Ministar vojni Gašić je rekao da četnicima tu nije mesto.

A u Pranjanima vojska Srbije je postavila izložbu posvećenu 70-godišnjici najvećeg spasavanja savezničkih vojnika, operaciji "Halijard".

"To je organizovala vojska ministra Gašića, a glavni gost je bio, naravno, američki ambasador. Ta akcija spasavanja preko petsto pilota je je naveća u Drugom svetskom ratu, samo mesec i po dana pre oslobođenja Beograda. Sada ta ista vojska organizuje paradu na kojoj će biti Putin, a taj isti ministar tvrdi da četnicima nije mesto. Pri tom govori četnici što može sebi da dozvoli samo neuk čovek. Kolika je to samo šizofrenija iz potrebe da se dodvore svima. Očigledno u celoj ovoj priči nije namera da se pošalje neka principijelna poruka, nego je 'dobro jutro, čaršijo' na sve četiri strane".

 

Foto Profimedia
Foto Profimedia

 

 

Kako je i zašto postao najpopularniji političar u Srbiji

 

Srđan Bogosavljević, istraživač javnog mnjenja, kaže za Nedeljnik da je ruski predsednik nesporno najpopularniji strani političar u Srbiji.

"Srbi cene Putina zato što vole jake i čvrste lidere. I to je verovatno jedini razlog tih ličnih simpatija Srba prema Putinu, koje se dodatno povećavaju činjenicom da vodi prijateljsku zemlju. Putin je na čelu države koju Srbi, pre svega, na emotivnom planu doživljavaju kao prijatelja. Koreni toga su u istorijskim čitankama u kojima su Rusi uvek bili na našoj strani. Uključujući i poslednju podršku oko Kosova i Metohije. Ali u istraživanjima, kada pitate građane Srbije šta očekuju od Rusije u narednom periodu, dobićete iznenađujući odgovor: očekivanja većine anketiranih od Moskve nisu prevelika. Ni na političkom, ni na ekonomskom polju", navodi Srđan Bogosavljević još jednu čudnovatost u našem odnosu prema "velikom, dalekom bratu".

Psiholog Lenka Stevanov kaže da bi svaki Srbin pojedinačno ipak radije izabrao čoveka s manama nego savršenog nedodirljivog lika, kakvog je Putin otelotvorenje.

"Mislim da Srbi ipak više naginju prvom. Evo zašto: raskalašni smo, ne mnogo ozbiljini, sa dobrim namerama, ne naročito ratoborni ako ne moramo, radije bismo živeli udobno nego 'ispravno', posebno ako ta 'ispravnost' podrazumeva tajkunsko-kapitalističku diktaturu. Drugim rečima, jedan Srbin bi radije živeo u današnjoj Americi nego u današnjoj Rusiji, a i bezbednije bi se osećao u prvoj. S druge strane, postoji prototip Srbina, na kom jaše politička elita i koji je velikim delom isfabrikovan politikom, medijima i skorašnjom istorijom. I onda se tom prototipu Srbina servira Putinova figura, jer se prototip, navodno, loži baš na takve likove", kaže ona.

Među mnogim političarima koje nazivaju narcisima, Vladimir Putin je bez sumnje najčešći. Njegovi kritičari redovno će potegnuti fotografije na kojima se nalazi on kako vozi podmornicu, leti avionom, upravlja formulom, kako demonstrira svoje sposobnosti u borilačkim veštinama, kako ume da se razgoliti na konju. Kakav je, prema srpskim psiholozima, Putinov lik?

"On i njegovi saradnici koriste vrlo savremene PR tehnike za izgradnju staromodne figure jednog vođe. On nije političar sa ljudskim likom, mana nema, nepokolebljiv je, autokrata, ne diskutuje, ne slika se s klincima i porodicom, ne bavi se trivijalnim pitanjima kao što su obrazovanje, zdravstvo i slično, već moralom, vojskom i nacijom, dakle važnim, fundamentalnim, nosećim vrednostima jedne države... iz 19. veka. Otud sve te fotografije. Mi ne znamo njegovu ljudsku stranu, zato neke od mojih kolega kažu za njega da je psihopatoidni lik, kome ne bi bilo teško da naruči ubistvo (imajući u vidu i njegovu špijunsku prošlost). Naravno, ne možemo da znamo da li je Putin zaista takav, ali znamo da njegova javna figura jeste zaista takva. Sve je to virtuelno: i njegova figura i naše obožavanje."

 

Dečije špijunske igre: Lenjingrad, Berlin, Moskva

 

Fascinacija je utoliko veća kada se pogleda romansirana biografija Vladimira Vladimiroviča.

Njegov rani život ima taj filmski šmek, ukus legende o jednom posleratnom probisvetu. Počinje u Lenjingradu, 1952, svega osam godina po završetku opsade. Njegovi roditelji, Marija i Vladimir Putin, uspeli su da je prežive. Vladimir Stariji je u armiji bio u ranim danima sovjetsko-nemačkog sukoba i ozbiljno je povređen u bici. To su bili roditelji budućeg predsednika: invalid i žena koja je bila na ivici smrti od gladi, i koja je izgubila dete. Ali, po merilima posleratnog Sovjetskog Saveza, Putinovi su bili srećni: imali su jednu druge. Da preživiš ceo rat, celu opsadu, i da iz njega izađeš sa supružnikom i krovom nad glavom - e, to je bilo čudo.

U zgradu u kojoj je Putin odrastao ulazi se kroz dvorište. Ima pet spratova, njihov je stan - koji su delili sa nekoliko porodica - bio u potkrovlju. Njihova je soba imala oko 20 kvadratnih metara, što je za one prilike bilo veličanstveno boravište. Sem toga, Putinovi su imali i televizor, telefon, pa čak i daču, malu kuću van grada. Stariji Vladimir radio je u fabrici vagona, Marija je radila sve i svašta - od fizičkog rada do posla kao noćni čuvar. Obrazovanje nije bilo na pameti Putinu junioru: on je želeo sebe da posmatra i predstavlja kao probisveta, skupa sa svojim drugovima. Najviše biografskih informacija i govori o gotovo svakodnevnim tučama.

Vladimir Vladimirovič bio je mlađi i slabiji od opasnih klinaca s kojima je visio, i pokušavao je uvek da im se suprotstavi. "Ako bi ga iko uvredio, na bilo koji način", seća se jedan prijatelj, "Volodja bi skočio na njega, grizao ga, vukao za kosu, vikao, pretio".

Iz tog perioda potiče i sledeća anegdota, koju takođe priča ovaj prijatelj iz detinjstva:

"Bili smo osmi razred osnovne škole kada smo čekali tramvaj na stanici. Iz njega su izašla dva tipa, mrtva pijana, i provocirala sve ljude na stanici. U jednom trenutku, Vovka mi je samo rekao da mu pridržim torbu, a onda je i jednog i drugog razvalio od batina. Ako postoji nešto što o njemu zasigurno može da se kaže, to je da nikada nije dozvoljavao mangupima i budalama da maltretiraju ljude".

Sa 11 godina, Putin je želeo da nauči i neku veštinu, kako bi nadogradio svoju želju za tučom. Boks mu je bio pregrub: na prvom treningu slomili su mu nos. Onda je pronašao "sambo", sovjetsku borilačku veštinu, mešavinu džuda, karatea i narodnog rvanja. Sambo mu je pomogao da od srednjoškolske propalice postane vredni adolescent, ali i da uobliči svoju ambiciju: čuo je da KGB regrutuje samo ljude koji su vešti u tuči "jedan na jedan".

"Zamislite dečaka koji u prvom razredu, kada sva deca žele da budu kosmonauti, izjavljuje da bi želeo da bude oficir KGB-a", kaže jedan od njegovih biografa. Doduše, sovjetske vlasti jesu prikazivale KGB-ovce kao neke romantične borce protiv nepravde.

U biografiji Maše Gesen nalazi se važan detalj koji hvata emotivni haos Putinovog okruženja tokom odrastanja: provodio je mnogo vremena sa jednim starijim jevrejskim parom koji je živeo u stanu prekoputa, i zvaničnim biografima je govorio da nije pravio razliku između svojih roditelja i tih starih Jevreja. Time je - što će u tekstu u magazinu Atlantik naširoko analizirati psihijatri i psiholozi - pokazao da može da se snađe i bez roditelja, ali i da bude dovoljno umiljat da ga "nova porodica" ne odbaci, čak i ako je provodio dosta vremena sa ekipom iz "kraja", u tučama, psovkama i alkoholu.

Svi želimo da naša deca budu uspešnija verzija nas samih. A upravo to se desilo sa Putinovima. Tokom rata, njegov otac je radio sa NKVD-om, kako se tada zvala tajna služba. Legenda o hrabrom bekstvu Vladimira Putina seniora iz nemačke teritorije možda i nije bila potpuno istinita, ali je on verovao u nju. Otac je nastavio i posle rata da sarađuje sa KGB-om, što je, opet, omogućilo porodici da živi relativno lagodno u odnosu na ostatak zemlje.

Posle srednje škole, u kojoj je dobio i reputaciju zavodnika - bio je čest gost na igrankama, i nije se previše stideo da priđe devojkama, čekala ga je velika odluka. Školovanje ili ne? Ipak, ambicija je bila prejaka.

Putin je upisao fakultet na sugestiju jednog čoveka koji je radio u regrutnom centru KGB-a. Nije se mnogo družio sa kolegama, ali je dobro učio i provodio slobodno vreme trenirajući džudo (zapostavio je "sambo" zarad ove istočnjačke veštine) i vozikao se po Lenjingradu u svojim kolima. Putin je, koliko se zna, bio jedini student Lenjingradskog univerziteta koji je posedovao automobil. Ranih sedamdesetih godina prošlog veka, automobil je u Sovjetskom Savezu bio raritet, i koštao je taman koliko i vikendica. Putinovi su, u stvari, dobili automobil - jedan stari model, sa veoma slabim motorom - na lutriji, i iako su mogli da biraju da li će uzeti novac (a novac bi im omogućio da izađu iz zajedničkog stana), odlučili su da poklone automobil sinu.

Ubrzo posle studija, Vladimir Vladimirovič je ispunio san i ušao u "Komitet gosudarstvenoj bezopasnosti", kako je glasilo rusko ime bezbednosne agencije SSSR-a. Čelisti Sergeju Rolduginu, koji će mu postati najveći prijatelj, rekao je već prilikom prvog susreta da ga ne zapitkuje ništa o poslu. Ovaj, ipak, nije izdržao.

"Jednom sam pokušao da saznam nešto više o jednoj operaciji, i nisam uspeo. Drugi put, rekao sam mu 'Ja sam čelista, a to znači da sviram violončelo. Koji je tvoj posao? Znam da si oficir, ali šta to znači? Ko si ti? Šta možeš da uradiš?' A on je odgovorio: 'Ja sam ekspert za međuljudske odnose'. To je bio kraj razgovora".

U celu priču onda se, kako to biva sa svršenim studentima, umešala i ljubav. Pre nego što će upoznati svoju buduću ženu, Putin je imao samo jednu značajnu vezu. Venčanje je zakazano, ali je on odlučio da mladu ostavi ispred oltara. "Tako se desilo", kratko je rekao svojim zvaničnim biografima, ništa više ne objašnjavajući. "Bilo je baš teško".

Nije bio mnogo više artikulisan ni kada se poveo razgovor o ženi koju je kasnije oženio, niti je - pričaju prijatelji - bio previše revnosan u izjavljivanju ljubavi prema njoj. Izlazili su više od tri godine - što je prilično dug period za sovjetske standarde - i imao je punu 31 godinu kada su se uzeli. Gospođa Putin govorila je da to nije bila ljubav na prvi pogled: kada je prvi put zaista ugledala Vladimira, on je bio loše obučen i "neugledan". A priča o tome kako ju je zaprosio govori o njegovom oklevanju da komunicira, barem u ljubavi.

"Jedne večeri, sedeli smo u njegovom stanu, a on se okrenuo i rekao mi: 'prijatelju, dosad si spoznala kakav sam ja. Nisam baš obična osoba'. Onda je počeo da opisuje sam sebe: nije dobar govornik, može da bude brutalan ponekad, da povređuje druge. Nije osoba s kojim bi trebalo da provedeš ostatak života. 'Ali, za ove tri i po godine si verovatno odlučila'. Mislila sam da raskidamo. Bila sam ubeđena u to. A on je rekao 'Volim te i predlažem da se venčamo tog i tog dana".

Tri meseca kasnije, Ljudmila se udala za njega i prešla da živi u dve sobe koje je delio sa roditeljima.

Do kraja sedamdesetih, KGB je - kao i većina sovjetskih, ali i institucija u drugim komunističkim državama - počeo da se nadima. Previše direktorata, previše odeljenja, brda i planine informacija koje nisu bile nešto previše važne, gomila prisluškivanih razgovora i presretnutih pisama... Kako se u taj špijunski biznis uklapao onaj fajter iz Lenjingrada? Putin tvrdi da nikada nije učestvovao u prisluškivanju disidenata, ali je u nekoliko intervjua pokazao da mu uopšte nije strano kako su oni bili organizovani.

Godine 1984. Putin je otišao u špijunsku školu u Moskvu. Znao je da će posle toga biti poslat u Nemačku, ali je bio razočaran što se radilo baš o Drezdenu. Imao je 33 godine, i sa Ljudmilom - koja je bila ponovo trudna - i jednogodišnjom ćerkom Marijom zaputio se u Istočnu Nemačku. Bio je to posao o kojem je sanjao ceo život, i nije mogao da veruje da zadatak neće biti tajni.

Putinovi su sa pet drugih ruskih porodica dobili stan u velikom bloku u malom Štazijevskom svetu. Tu su živeli pripadnici zajne policije, koji su radili u zgradi na samo pet minuta hoda, i slali decu u obdanište u istom kraju. Njihov zadatak bio je prikupljanje podataka o "neprijatelju", Zapadnoj Nemačkoj i američkim bazama u njoj.

Vladimir Vladimirovič se dosađivao dok je isecao novinske tekstove i pregledao pisma. Prestao je da trenira, počeo da pije mnogo piva, udebljao se čak deset kilograma. Svi kažu da je bio veoma depresivan. Njegova supruga, koja je prve godine zajedničkog života opisivala kao "harmonične" i "srećne", gotovo da nije ni razgovarala s njim. Svakako nisu razgovarali o poslu. Nije da je o tom poslu bilo mnogo toga da se kaže. Osim što je bio zamoran, nije mu donosio baš nikakvu radost.

Jedino što mu je predstavljalo kakvu-takvu zabavu bila je činjenica da je Zapadna Nemačka bila blizu, a s njome i zapadnjačka roba. Od pripadnika Frakcije Crvene armije - poznatije kao grupa Bader-Majnhof - sa kojima je sarađivao, dobio je radio "grundig satelit" za kuću i "blaupunkt" za automobil. I kola je dobio na poklon od RAF-ovaca.

Dok su Putinovi bili u Nemačkoj, SSSR se menjao, drastično i neumitno. Sa dolaskom Gorbačova, disidenti su pušteni iz zatvora, a Varšavski pakt bio je na staklenim nogama. Putina je to mnogo nerviralo, posebno što je sve to posmatrao iz daljine. Ono što nije mogao da zamisli se sada dešavalo: dve Nemačke će se ujediniti, a država koju je poslat da zaštiti bila je pred pucanjem. Sve za šta je radio bilo je pod sumnjom, sve u šta je verovao bilo je predmet sprdnje. Bio je sredovečan, fizički propao, osećao se bespomoćnim, i nije imao nikakvu nadu za budućnost.

Sedmog oktobra 1989, na 37. rođendan Vladimira Putina, Istočna Nemačka je slavila 40. godišnjicu, a u Berlinu su se desile velike demonstracije. Mesec dana kasnije, Berlinski zid je pao. U Putinovom Štazi-komšiluku, svi su dobili otkaze i zabranjeno im je da se bave bilo kojim javnim poslom.

Putinovi su se vratili u Lenjingrad. Sa sobom su poneli veš-mašinu staru 20 godina i nešto američkih dolara od kojih su mogli da kupe "ladu", tada najbolji sovjetski automobil. Bilo je to sve što su stekli za četiri i po godine života u inostranstvu. Podvijena repa, njih četvoro ponovo su se obreli u roditeljskom stanu.

 

Foto Profimedia
Foto Profimedia

 

Jedna godina u životu Vladimira Vladimiroviča

 

Premotajmo brzo napred, u godinu 2013. Bila je to bez sumnje najbolja godina u životu i vladavini Vladimira Vladimiroviča. Najugledniji i verovatno najdugovečniji dnevni list na svetu, počesto konzervativni londonski Tajms, dodelio mu je prestižnu titulu "osobe godine". I imao je pozamašne razloge za to. Bila je to uistinu sjajnih 12 meseci za džudo-majstora iz Kremlja: preveslao je Baraka Obamu gotovo jednom rukom sredivši situaciju u Siriji, oborio ukrajinske nade o ulasku u Evropsku uniju i zagospodario svojim dvorištem, udavio opoziciju u kući, a imao je dovoljno velikodušnosti da spasi posrnule timske igrače poput Edvarda Snoudena ili predsednika Asada.

I ne samo to: postao je najpoželjniji postkomunistički neženja, nakon što se razveo od Ljudmile, supruge sa kojom je bio decenijama. A Moskvu je na velika vrata doveo za sto gde sede najozbiljniji svetski pokeraši - zato je s punim pravom, kako je podsećao Tajms, na svojoj tradicionalnoj godišnjoj konferenciji po prvi put u životu zvučao kao kapiten premijerligaškog sastava koji je upravo uzeo titulu, a ne kao zadnji vezni čiji je osnovni zadatak da sluša trenera, lomi noge protivničkim igračima i gasi požare u širokoj sibirskoj stepi.

Zapadni analitičari su mesecima pretresali uzroke i posledice njegovih novih uspeha, koji su išli toliko daleko da su američki konzervativci s "tvrdog krila" republikanske partije prosto balavili za takvim predsednikom.

Putin je svojom ruskom partijom na bliskoistočnoj šahovskoj tabli, koja je u jednom trenutku, nakon ofanzive državnog sekretara Džona Kerija, mogla da se pretvori u klanicu u Damasku i drugim sirijskim gradovima, saterao Obamu u ćošak, ali je tek onda, kada se činilo da će svet oprezno odstupiti od nove Kubanske krize, usledio potez dostojan genijalnosti Aljehina ili Talja. U Njujork Tajmsu, na dan kada je trebalo da u Ženevi počnu pregovori i dogovori Kerija i Sergeja Lavrova, pojavio se autorski tekst ruskog predsednika, koji je naterao kibicere (u ovom slučaju američki narod i političare) da ustanu i aplaudiraju slovenskom majstoru sa crnim figurama.

Vladimir Putin napisao je, u tekstu od 1.000 reči, pod naslovom "Molba za oprez iz Rusije" i podnaslovom "Šta Putin ima da poruči Amerikancima o Siriji", sve ono što su i Amerikanci mislili o toj istoj Siriji, samo nisu imali gde da kažu. S jedne strane je podišao običnim Amerima, s druge je dao slamku spasa svom kolegi sa Avenije Pensilvanija, zatočenom u gluvoj sobi, između želje da ga ne smatraju slabićem i ozbiljnog rizika da mu okrenu leđa i najverniji sledbenici iz Demokratske stranke, kojima se nimalo nije dopalo - niti im je dovoljno ubedljivo obrazloženo - zveckanje oružjem u pravcu Levanta.

Ruski predsednik učinio je ono što je, mislilo se, bilo nemoguće: pohvalili su ga građani Amerike, a pomirio je i zaklete konzervativce i demokrate. Zato nije ni čudo što se internetom odmah proširio vic da je Vladimir Putin postao Čak Noris svetske politike: onaj koji je stariji, pametniji i jači od svih (jedan od ovih štoseva kaže da "Putin može da reši svaku diplomatsku krizu, koristeći isključivo svoje pesnice").

Met Dradž, popularni američki bloger i pokretač uticajnog sajta "The Drudge Report" na svom tviteru je nazvao Putina "liderom slobodnog sveta", jedan drugi bloger je primetio da je "potiljak Vladimira Putina mnogo strašniji od svakog namrštenog pogleda koji mu upućuje Barak Obama"... Ekonomista Kliford Gedi, autor knjige "Mr Putin: Operativac u Kremlju", kazao je da je 2013. jasno pokazala koliko je Putin kompleksan i snažan.

"On je verovatno najveći 'neprijatelj' kojeg je Amerika imala u poslednje vreme. Pametan je i veoma sposoban da iskoristi sve greške protivnika".

Analitičari su govorili i da se Vladimir Putin okružio odličnim savetnicima, koji su znali i kako razmišlja planeta, a posebno Amerikanci. Zato i ne čudi što je njegov komentar u Njujork Tajmsu bio ispunjen rečenicama koje gode američkom uhu, poput "zajedno smo pobedili naciste", "Sirija je puna islamističkih ekstremista koji će se posle obavljenog zadatka tu, preseliti u neku drugu zemlju", ali i čestim pozivanjem na Tvorca - kraj njegovog teksta više liči na nešto što bi izgovorio ili napisao Džordž Buš junior, nego neko ko dane provodi u Moskvi: "Svi smo mi različiti, ali kada tražimo blagoslov od Boga, ne smemo da zaboravimo da nas je Bog stvorio jednakima".

U objašnjavanju fenomena Putin i nove ljubavi koje su i obični ljudi, ali i lideri (poput Angele Merkel) osećali prema njemu, odnekud je izvučena i njegova knjiga o džudou, u kojoj se nalaze tri saveta za borbu. S momcima na tatamiju ili sa svetskim zvaničnicima po kuloarima planetarne politike, svejedno.

Prvi savet je planiranje najmanje dva poteza unapred. To je pokazao na primeru Ukrajine: kada je predsednik Janukovič shvatio da možda i ne želi da parafira Sporazum o pridruživanju, Brisel nije imao plan B, ali Putin jeste - uleteo je sa paketom mera vrednim 12 milijardi dolara, koji je značio da će Ukrajincima biti toplo i naredne zime, a da će Kijev izbeći bankrot.

Drugi govori mnogo o Putinovom načinu vladavine: Pravi pobednik stvara probleme kako bi ih rešio. Ukrajinu je doveo na ivicu izdržljivosti trgovinskim tarifama, da bi se potom pojavio kao spasilac. Slično tome, pustio je iz zatvora Mihaila Hodorkovskog i grupu Pusi Rajot, iako oni verovatno i nije trebalo da se nađu iza rešetaka. To je džudo-ekvivalent onog trenutka kada oborite svog protivnika na tlo, pružite mu ruku da ustane, dok mu pogledom pretite da će mu se ponovo dogoditi isto. Taj "Putinov pogled" postao je neodvojiv od njegove politike, baš kao i onaj Cara Nikolaja Drugog.

Treći i poslednji je da nije dovoljno pobediti protivnika; treba mu oduzeti i volju da se bori protiv vas, sem na vašem terenu i pod vašim uslovima. Tako je uhapsio svog najglasnijeg protivnika Alekseja Navaljnog, koji je osuđen ali mu je dozvoljeno da se kandiduje za gradonačelnika Moskve. Navaljni je, naravno, izgubio.

U Kremlju se obilato točila vodka i jeo kavijar. Posle nekoliko decenija, Rusija se opet pitala za mir u svetu. Ne za rat, za mir.

I onda, svega nekoliko dana uoči Zimskih olimpijskih igara u Sočiju - na kojima je, i pored zajedljivih i nekorektnih komentara vodećih zapadnih medija, odneo jedan od svojih najvećih trijumfa - sve je krenulo da se ruši kao kula od karata. Kriza u Ukrajini eskalirala je i otela mu se kontroli, njegov "igrač" Janukovič je pobegao iz zemlje i nikada neće moći da se vrati, a Putin je izazvao bes čak i onih koji su mu mnogo šta gledali kroz prste onom hitrom aneksijom Krima. Time, kao i otvorenom (pa i vojnom) podrškom rusofilskom stanovništvu istoka Ukrajine, od Rusa je, u očima većine Ukrajinaca, napravio neke nove zlikovce. Oteravši Ukrajince od sebe, Putin je dobio Krim, ali je izgubio mnogo, i to nema veze samo sa novcem koji će nedostajati u državnoj kasi nakon sankcija Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država.

Posledice su mnogo teže, i mnogo dublje: Ukrajinci i Rusi su slični narod, veoma blizak, a za Ruse je teritorija Ukrajine neka vrsta Kosova - tu je začeta prva ruska država - a teško je zamisliti da će posle ovog proleća i leta do novog pomirenja doći u narednih nekoliko generacija. Ruski predsednik je rizikovao da naljuti čak i one koji su ga dosad podržavali. Tako su se na kvalifikacionoj utakmici za Evropsko prvenstvo između Belorusije i Ukrajine, odigrane u Minsku, mogle čuti pogrde na Putinov račun i sa dela tribina gde je bilo smešteno jezgro domaćih navijača.

"Problem je što on odluke sada donosi potpuno sam. A to nikada ne može da bude dobra stvar", kaže za Nedeljnik jedan dobar poznavalac tajnih centara moći na Crvenom trgu.

Te njegove naprasne, često nerezonske odluke loše su primljene čak i u konzervativnim krugovima.

"Znalo se da će naša reputacija oslabiti, znalo se da će biti sankcija, znalo se da će biti problema ako uzmemo Krim. I opet, niko ga nije naterao da razmisli još jednom", osuo je paljbu konzervativni komentator Stanislav Belkovski. "Mi se pravimo da smo imperija, ali nemamo dovoljno resursa da to zaista budemo."


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



betty boop
11.10.2016 - 18:49
Rekla Kazala
Ne znam cemu sluzi ovakav clanak po principu rekla kazala. Samo se fabrikuju tracevi koji uopste nisu vazni. Na pitanje zasto je Putin popularan u Srbiji postoji samo jedan jasan odgovor a to je da smo od Zapada prvise ponizeni i opljackani, Covek se prirodno buni protiv nepravde. Od Rusije nismo doziveli nikada nista leose. Naprotiv, kada je islo Rusiji islo je i Srbiji, to ce vam reci svaki posten istoricar. Sve ove analize Putinove licnosti su samo tracene vremena.